Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnoj diskusiji iznela sam neke statističke podatke vezane za maloletničko kockanje, koji su alarmantni i dodala bih da 80% adolescenata se bar jednom kockalo tokom života i da 35% učenika privih razreda srednjih škola, a to su deca uzrasta 14 i 15 godina, da su se bar jednom kockali do tada.

Ono što je sve češći problem jeste da se zavisnost u poslednje vreme sve češće javlja kod mladih koji čak i ne moraju da odlaze u kockarnice ili kladionice da bi se kladili. Dostupnost onlajn igara i kladionica, zatim, aparati i rulet su dostupni onlajn, a da bi se kladili nije vam potrebna ni lična karata, a ne morate ni da odlazite u kladionice. Roditelji čak i ne pretpostavljaju da im se deca kockaju preko interneta.

Mi smatramo da zabrana učešća u igrama na sreću treba dodatno da se proširi i da priređivači igara na sreću moraju biti društveno odgovorniji i usmereni ka zaštiti maloletnika.

Zabranu učešća u igrama na sreću treba dodatno proširiti i mi smo amandmanom tražili da zabrana važi i za članove porodica priređivača igara na sreću, ali i na članove porodica zaposlenih kod priređivača igara na sreću, jer će se na takav način smanjiti eventualne zloupotrebe.

Zahvaljujem, koleginice Nikolić.
Na član 59. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Gospodine ministre, ne bih da vas uvredim, ali moram da vas pitam da li ste vi čitali ovaj Predlog zakona i konkretno naslov iznad člana 59. koji glasi - prostorni uslovi, a član 59. u prostoriju u kojoj se priređuju posebne igre na sreću na automatima mora se nalaziti najmanje pet automata za igre na sreću istog proizvođača.

Da je definisano ovim članom da prostorija treba da bude tih dimenzija da može najmanje stati pet aparata od istog priređivača, ja bih to razumeo kao prostorne uslove, a ovde nikako ne može da bude ovakav naslov tog člana ni u kom slučaju.

Međutim, nije toliko ni bitno. Mi smo predložili, SRS smatra da bi trebalo ovaj član promeniti i da se kaže - u prostoriju u kojoj se priređuju posebne igre na sreću na automatima mora se nalaziti najmanje tri automata od istog prerađivača. Zbog čega smo se mi opredelili da idemo sa manjim brojem automata, nego što je to u predlogu ovog zakona? Pa, iz prostog razloga da bi sa manjim brojem automata pospešili konkurenciju i pokušali da ograničimo monopol nad ovom vrstom. Vi kažete da se amandman ne prihvata iz razloga što se uspostavljanjem minimalnog broja automata utiče na stabilnost industrije igara na sreću.

Istina, mi srpski radikali bi mnogo više voleli da ovde pričamo o nekim drugim industrijama, ali pošto mi imamo priređivanje tih kockarskih i igara klađenja, onda moramo i ovo da definišemo, odnosno mora biti propisano zakonom.

Mi, takođe, predlažemo najmanji broj automata od istog priređivača igara, samo manji nego što ste vi predložili. Podržavamo ova neka ograničenja i propisane uslove za obezbeđivanje novčanih sredstava u slučaju priređivanja ovih igara na sreću, ali smatramo, iz čisto praktičnih razloga, da bi broj automata u jednoj prostoriji od istog priređivača trebalo da bude manji od ovog koji ste vi predvideli zakonom.

Hvala.
Na član 60. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 64. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite, gospođo Radeta.

Član 64. govori o video nadzoru. I sad je ovde predviđeno da se sve živo nadzire u tim kladionicama, u tim igračnicama. Podaci koji se dobijaju na osnovu tog snimanja predstavljaju internu dokumentaciju priređivača i poslovnu tajnu, a priređivač ih može koristiti samo u svrhu za koju su prikupljeni i ne mogu se ustupati trećim licima itd. U koju su svrhu prikupljeni, to ovaj član 64. u svojih šest, sedam stavova uopšte ne predviđa.

Da li ovo može biti zloupotrebljeno? Može. Da li treba da se zna stanje u tim prostorijama gde se održavaju igre na sreću u svakom momentu? Treba, nije sporno, ali to ne može a da ne bude u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

Mi smo zato intervenisali amandmanom. Ne možete vi, vi ste, doduše, uveli komunalne policajce, ovi kontrolori bus plus karata u autobusima, pa komunalna inspekcija, pa svi živi po Srbiji mogu da legitimišu, iako to u suštini mogu da rade samo predstavnici policije. Ali, vi jednostavno ne vodite računa o zaštiti podataka o ličnosti i to se vidi i u ovom zakonu i u ovom članu.

Na ovaj način nećete, to što snimate ko ulazi, ko izlazi i to čuvate, čini mi se, 30 dana, ništa nećete postići. Prvo, ti podaci treba da se čuvaju duže od 30 dana. Nažalost, dešava se svašta u tim kladionicama, u tim igraonicama. Dešava se da tu dolaze i narkomani i alkoholičari i da oni posle ko zna koliko vremena učestvuju u nekom krivičnom delu itd. To je sve ono što nam se dešava i što znamo iz života.

Ne možete onda ovo samo formalno, eto, neka postoji, tamo neko snima, obriše za mesec dana i gde si bio, nigde, šta si radio, ništa. To nije način da se zaštiti ono na čemu mi insistiramo, pre svega, da se zaštite maloletna lica od igara na sreću.

Ne možemo da gledamo sve kroz to, evo, igre na sreću donose velika sredstva u budžet, pa onda hajde. Kolega Đukanović priča kako je to sve negde u belom svetu. Pa, negde u belom svetu se droga prodaje kao najnormalnija roba. Pa, hoćemo li da idemo, da dostižemo taj nivo civilizacije, pa da kažemo – može i droga da se prodaje na kioscima? Ne možemo na taj način da se ugledamo sa tim nekim savremenim svetom, koji je u nekim delovima otišao u potpunu krajnost u toj tzv. savremenosti. Nije to ni suština, ni rešenje.

Mi smo svesni i ponavljamo to da igre na sreću postoje u Srbiji, da ljudi vole da se kockaju. Ima još nešto, što je narod siromašniji više pribegava igrama na sreću. To je takođe nešto što je opšte poznato i što je utvrđeno da je tako. I zato, ne samo ove igre na sreću o kojima mi, kao malo više govorimo o kladionicama i tako, imate na svakom kiosku one neke greb-greb listiće gde se ljudi jadni navlače da daju 100 dinara, obećava im se da će možda dobiti dva miliona, a možda neće dobiti ništa, a uglavnom bude tako.

Naravno, ne možemo mi pobeći od toga, ali možemo zakonom to svesti na minimum. Mora neko i to da kontroliše. Ne može da bude tih greb-greb listića milion urađeno, a da samo na jednom ima dobitak od pet hiljada dinara, na primer. Mora to da se radi pod nekom kontrolom. Pustite vi to, samo da neko tamo, taj ko drži te kladionice, te igre na sreću, pa zna se i ko to drži, zna se pod čijom je to kontrolom, pa nećemo mi takvima da punimo džepove koliko god to punilo i budžet. Naša obaveza i naš zadatak je pre svega da zaštitimo mentalno zdravlje mladih ljudi u Srbiji.

Hvala, gospođo Radeta.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.
Izvolite.

Hvala.

Sada ne znam na šta ste mislili konkretno kada ste rekli kako to u belom svetu. Meni je drago da mi određene zakonske odredbe usklađujemo sa zemljama koje su u ovome daleko odmakle. Sa Velikom Britanijom, sa Maltom posebno, Malta tu ima ubedljivo najbolje zakonodavstvo, sa SAD, na kraju krajeva, ako hoćete.

Upravo da se ne bi događalo da saznajemo ili već da tumačimo ko je vlasnik kapitala određene kladionice ili šta god, pa ovaj zakon dovodi do toga da uvek znate krajnjeg ishodnika, odnosno ko je taj ko je vlasnik i da ne bi bilo pranja novca.

Sve svetske kompanije koje se bave ovim poslom i te kako prolaze neverovatne provere da li slučajno neko ne finansira terorizam, da li pere novac, da li nije novac od kriminala i tako dalje, i tako dalje. Ovo je ozbiljna industrija i kod nas se ovako nešto uvodi što bih zaista, zaista pozdravio.

Ta priča da što imate više sirotinje imate više kockanja, pa ne bih se baš složio. U Las Vegasu ili, ne znam, u Makau ili Atlantik Sitiju nisam baš primetio da je tamo sirotinja, a imate najveće moguće klađenje, uglavnom bogat svet to koristi. Prema tome, nije tačno.

To je inače kod nas urbana legenda da samo sirotinja ide i kladi se itd. Naprotiv baš je to više pošast kod bogatih ljudi i oni mnogo više troše novca i postaju mnogo veći zavisnici nego siromašan svet. Ako bi čak i negde trebalo pribeći nekoj zaštiti, upravo je u toj situaciji kada imate bogate ljude koji su, na žalost, spremni da čitavo svoje imanje i ono što su stekli, na neki način, raskuće i dovedu svoju porodicu u ozbiljne probleme.

Još jednom ponavljam, dobro je da po pitanju društvene odgovornosti ovaj zakon sada i nalaže da su kompanije dužne da svoje operatere šalju na obuke u zdravstvene ustanove kako bi prepoznale zavisnika i da se na taj način spreči da bilo koji zavisnik dođe u situaciju da potroši sve što ima ili da sebe upropasti. Dodatno se pojačava i onako rigidna, ali još se uvodi rigidnija kontrola prema tome da li će se maloletnici kladiti ili ne, odnosno onemogućava se u potpunosti.

Moram da kažem, znači, da ne postoji danas nikakva šansa da vi dovedete dete, kažem… Recimo, išli ste u prodavnicu i hoćete da uplatite tiket, ne postoji nikakva šansa da vi dete uvedete u kladionicu sa vama da popunite tiket. Znači to je strogo zabranjeno, čak internim aktima samih tih kompanija i za to možete da izgubite licencu.

Prema tome nemojmo da pravimo bauk tamo gde ga nema. Svakako da postoji ta opasnost, posebno je sada opasnost onlajn klađenja i tu moramo još više da radimo na toj zaštiti, ali dosta se tu i uradilo, ali svakako da, što se tiče ovakvog zakona koji donosi da upravo samo kredibilne velike kompanije mogu da se otprilike ovim poslom bave, nećemo imati nikakav problem sa maloletničkim klađenjem i mislim da je to velika, velika prednost ovog zakona.

Hvala, kolega Đukanoviću.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta.
Izvolite.

Tražim javno obećanje od kolege Đukanovića, ako mu naredim da mi donese fotografiju kako neko sa maloletnim licem, odnosno sa detetom ulazi u kladionicu, da će taj neko izgubiti licencu. Ljudi moji, pa ja ne pričam bajke. Ovo što sam sada ja rekla, pa nema čoveka u Srbiji koji to nije video.

Što se tiče ovog prvog dela rasprave, kolega Đukanoviću, malo ste pomešali babe i žabe. Pričate o Malti, Las Vegasu, pa znate li vi ko tamo živi, koji društveni sloj na Malti i u Las Vegasu ide da se kocka? Tamo se kockaju ljudi koji 50, 100 hiljada evra troše iz zabave, nemaju nikakav problem sa tim zato što ne znaju koliko imaju para.

Mi pričamo o tiketima od 200 i 500 dinara. Mi pričamo o tim grebalicama. O tome sam pričala, gde sam iks puta videla ljude, starije ljude sa očigledno malim penzijama koji od poslednjih 500 dinara do penzije daju 200 za onu neku tamo karticu koja se grebe, računajući možda će Bog dati da dobiju 1.000 dinara. Vi ne znate da se to dešava.

O tome mi pričamo i pričamo, naravno, ponavljamo, o tome da treba zaštiti mlade ljude od ovih pošasti. To što vi kažete – piše tamo u aktima tih renomiranih, kako kažete, kuća koje se bave kockom. Šta ako piše u njihovim aktima? Ko to primenjuje? Ne primenjuje se. Evo, ja vas sve molim, koliko vas sada ima u sali, malo doduše, da kažete, da me opovrgne bilo ko i da kaže – ja nikada u svom životu, u poslednja tri meseca, nisam video ili nisam videla da neko dete ulazi u kladionicu. Ulaze, dešava se. To kada dete uđe, kaže kolega, neće, zabranjeno je da idete na pijacu sa detetom ili u prodavnicu, pa da uđete sa detetom u kladionicu. Manji je greh da uđete sa detetom od sedam, osam godina u kladionicu, da vi popunite tiket, nego što dete od 13 godina ulazi samo.

Mi se borimo protiv toga, a kada dete uđe sa roditeljem koji tamo popunjava tiket, to je svakako mnogo manje zlo od ovoga što mi tvrdimo da postoji i što ne može ni jedan zakon, sam po sebi, da reši, ukoliko nema ozbiljnog interesa i ukoliko ne bude dovoljno inspekcija, ukoliko policija ne bude to… Opet vam ponavljam, lično sam gledala, policajac, pet metara od mene, gleda i vidi isto što i ja, vidim kako mladić i devojka, još za ruke, nemaju 13, 14 godina ulaze u kladionicu.

Hvala, gospođo Radeta.
Reč ima Vladimir Đukanović.
Izvolite.