Zahvaljujem.
Mislio sam da nećemo ovoliko vremena potrošiti na ove amandmane, ali ovde je malopre govoreno o tome da neko raskopava, a da neko drugi zatrpava podele.
Gospodin ministar bi trebalo da se oglasi, jer Predlog ovoga zakona je bio za nas apsolutno prihvatljiv. Mi smo ovde u ovom zakonu prvi put želeli, onako kako je to Vlada predložila, da se odužimo pripadnicima Ravnogorskog pokreta i to je Vlada predložila apsolutno onako kako treba.
Ja bih se isto tako pobunio da je bilo ko dirnuo ili pokušao da dirne, ali ta spomenica postoji već mnogo godina. Partizansku spomenicu 1941-1945. Ovo što je predloženo ovim amandmanom apsolutno je neadekvatno, jer Skupština i neki drugi sazivi davno pre nas su doneli zakonsku odredbu po kojoj su ta dva pokreta izjednačena i način na koji je Vlada predložila da se to priznanje da tom pokretu je bio apsolutno adekvatan. Ali, amandmani koji su usledili da se to promeni, oni su neadekvatni i kad se oni povežu još sa članom 118. stav 2. i sa članom 125. stav 3, onda možemo da razmišljamo o tome, o lošim namerama, a mi smo ukazali našim amandmanima na oba člana. U jednom članu smo predložili kako da se to ispravi, a ovaj drugi član smo predložili da se briše, jer sada kada sve zajedno to spojite, predloženi amandman, ova dva člana sa ovim stavovima, onda vi vidite da je to pomirenje o kome se govori i to izjednačavanje apsolutno farsa.
Kada sam razgovarao sa pripadnicima Udruženja ratnih vojnih invalida i govorili smo o tome da li je iko od ravnogoraca ostvario to svoje pravo, oni su se nasmejali i rekli – ne može nikad niko da ostvari to pravo, jer u komisiji sede pripadnici SUBNOR-a, oči hoće da izvade kada se pomenu ravnogorci. I mi sada imamo jednu drugu komisiju koja treba o drugim stvarima da odlučuje, i opet su pripadnici SUBNOR-a. Naš predlog je bio – pa neka ne budu i pitanje je koliko ima živih jednih ili drugih.
Ako se raspravlja o Ravnogorcima, to bi trebali onda u toj komisiji da budu Ravnogorci i oni koje Skupština odabere. Da bi prevazišli problem, mi smo predložili, našim amandmanom da svih sedam članova te komisije izabere Skupština na osnovu predloga poslaničkih grupa. Mislim da je to bilo prihvatljivo.
A, da se mnogo godina posle rata, da su ljudi trpeli sankcije, evo recimo samo tri godine pre ovih nesretnih ratova iz 1990. godine, ja sam trebao da dođem u gardisku brigadu. Znači, to je bilo rešeno pitanje i u toku je bila bezbednosna provera. Posle nekoliko meseci mi je rečeno da je to mesto popunjeno i ponuđeno mi je drugo mesto na vojnoj akademiji. Sve je bilo uredu. Kada je počeo rat sretnem se sa jednim bezbednjakom, koji kaže, znaš zašto nisi došao u gardu? Pa, kažem bilo je popunjeno mesto. Ne, nego tvoji stričevi su bili četnici. Moj otac je bio maloletan i nije učestvovao u ratu, ali moji stričevi su bili četnici, osim jednoga koji je pobegao iz italijanskog zarobljeništva i koji je bio sa italijanskim partizanima.
Znači, o tome se vodilo računa osamdesetih godina. Neposredno pred rat, kod kadrovanja, znači u vojsci, ali kada su počeli ratovi, e tada niko nije pitao, jesu li tebi stričevi bili četnici, čak samo u Hrvatskoj na tom ratištu se o tome malo govorilo. U Republici Srpskoj uopšte, ali ja ne bih sada da se prebrajamo, ali u svim tim ratovima mnogo su bili brojniji pripadnici, odnosno potomci ravnogorskih pokreta, jer ovi ostali koji su se doselili u Beograd, zauzeli pozicije itd, njihovi sinovi, njihovi potomci više svoj rodni kraj nisu doživljavali na isti način kako smo to mi doživljavali.
Zbog toga, ja mislim da ministar ovo treba da preseče i već je trebao da se oglasi, a ne samo da sluša, jer ministar je ovde došao sa Predlogom zakona, sa kojim smo se mi složili, makar po ovom pitanju. On je bio, na kraju krajeva tamo gde se raspravljalo, a posle ovolikog aplauza koji došao sa ove strane, na diskusiju naše predsednice Skupštine, pa ja bih trebao samo da zaključim da kod glasanja ovaj amandman neće proći. Hvala.
