Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – dva, jedan – protiv.
Konstatujem da predlog nije prihvaćen.
I poslednji predlog poslanik Rističević, da se dnevni red dopuni tačkom – Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije radi utvrđivanja činjenica i okolnosti vezanih za poslovanje kablovskih operatera, emitovanja prekograničnih kanala, emitovanja domaćih reklama u sadržajima prekograničnih kanala i ostalih nepravilnosti vezanih za elektronske medije i kablovske operatere koje kontrolišu Dragan Đilas, Dragan Šolak i Dejvid Petreus.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, preko lažnih prekograničnih kanala Dragan Đilas će nas poslati razne modifikovane političke organizme.

Malopre smo čuli o nekoj deklaraciji, letećem paradajzu, krastavcu koji ujeda itd. Radi naših gledalaca ja moram da ponovim zakonom koji je pravno obavezujući dokument zabranjen uzgoj i promet genetički modifikovanih organizama na teritoriji Srbije. Deklaracija nije obavezujući dokument. Mi imamo zakon koji to zabranjuje. Zato se ja pitam da li sa nekog F odeljenja fali neki pacijent ili su pušteni na produženi vikend?

Broj dva. Isti ti prekogranični kanali su nam poslali lika iz poslaničke grupe Radulović Del Boj kompani koja se raspala i sada imamo trojku vračara i tračara. Šta je sve taj Đilasov pregoranični kanal ga podržava, šta je sve rekao? Rekao je da krađa izbora. Evo njegova izjava od 19. septembra – Saša Radulović ili kradulović na predsedničkim izborima DJB je imao pokrivena sva biračka mesta. Krađe na biračkim mestima nije bilo. Neće biti ni na beogradskim. Evo njegove izjave. Danas tvrdi sasvim drugačije modifikovan politički organizam.

Dalje, pričao je o građevinskom zemljištu iz PKB. Građevinsko zemljište 1.500 ha koje je pripadalo PKB i dalje pripada PKB, ne pripada Al Dahri, kao što pripada još 5.000 ha zemljišta. Znači to je društveni kapital koji je nastao radom PKB i on nije otuđen. To je još jedna laž modifikovanog političkog organizma koga u Americi jure za utaju poreza. Taj stečajni upravnik koji je u stečaj gurnu sve što ovi privatizacijom nisu dokusurili, u Americi ga jure za milion evra poreza. Gori od Al Kaponea. Ja, mislim da Al Kapone sitna riba pljuckavica stečajnog upravnika Radulovića, da bi ga on reketirao, odrao reketom i bio bi verovatno u stečaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ta grupa ljudi je nevladina organizacija. Nikada nisu registrovali političku stranku. Saša Radulović i Branka Stamenković su dobili po milion i po dinara iako nisu vršili svoj posao. Danas je došao da zbunjuje građane Republike Srbije pred izbore, a nije rekao da kao nevladina organizacija, neregistrovana politička stranka u poslednje četiri godine dobio preko tri miliona evra što sleduje političkim strankama, a ne nevladinim organizacijama. Taj novac je proneverio tako što je plaćao Branki Stamenković.

Zahvaljujem.
Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 13 poslanika.
Konstatujem da nije prihvaćen predlog.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović predložio je da se obavi zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju protokola o izmenama i dopunama Konvencije zaštite lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, Predlogu zakona o potvrđivanju Aneksa 1 sporazuma o ekonomskoj tehnološkoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 124, nije glasalo šest poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Stavljam na glasanje Predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje: za – 124, protiv – niko, nije glasalo pet poslanika.
Konstatujem da smo utvrdili dnevni red Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2020. godini, u celini.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o izmeni Zakona o oružju i municiji, koji su podneli narodni poslanici Marijan Rističević, Đorđe Komlenski i Bojan Torbica,
2. Predlog zakona o potvrđivanju Protokola o izmenama i dopunama Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, koji je podnela Vlada,
3. Predlog zakona o potvrđivanju Aneksa 1. Sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan, koji je podnela Vlada, i
4. Predlog odluke o izmenama Odluke o razrešenju i imenovanju članova i zamenika članova Republičke izborne komisije, koji je podnela poslanička grupa Stranka moderne Srbije.
Pitam predstavnika predlagača da li hoćete sada da izlažete?
Pauza će biti redovno.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Primili ste Predlog zakona koji su podneli Marijan Rističević i Đorđe Komlenski i Bojan Torbica.
Molim poslaničke grupe da mi predaju liste ovlašćenih predstavnika, liste govornika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o izmeni Zakona o oružju i municiji.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Marijan Rističević, želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo, narodni poslanici, svi ste vi ovih dana imali intervenciju vlasnika oružja, od lovaca do drugih vlasnika koji nisu u roku preregistrovali, odnosno promenili oružani list.

Rok ističe 5. marta 2020. godine. Prošle godine isticao je takođe 5. marta 2019. godine, ali smo dali dopunski rok posle 3 godine dali smo još dopunski rok godinu dana, da vlasnici oružja preregistruju oružje i da dobiju novi dokument, odnosno biometrijski oružani list. Uprkos produžetku od godinu dana, malo zbog komplikovane procedure, malo moram priznati zbog lenjosti naših građana, malo možda i zbog zakona koji nije definisao tu oblast na najbolji način, uglavnom od 400 do 500 hiljada naših građana, vlasnika oružja, u roku koji ističe 5. marta, nije pokrenuo postupak za zamenu oružnog lista, odnosno neki nisu prošli obuku, a neki nisu dostavili lekarsko uverenje, uglavnom je procedura malo komplikovanija.

Neki možda i nemaju novca, i ja mislim da su naši građani, bez obzira što priznajem da među nama ima i lenjih, da su zaslužili da taj rok produžimo za dve godine.

U tom smislu, nas trojica smo taj zakon predložili i mislimo da to nije neko pitanje oko čega se valja nešto nagađati ili pregoniti preko dijaloga poslaničkih grupa i narodnih poslanika, mislimo da je to čisto tehničko pitanje.

Verujemo da zakon nije savršen, ali u nadi da je dve godine, kroz neku javnu raspravu, eventualno može da se donese i novi zakon, ili stari popravi, jer se javljaju mnogi vlasnici oružja, koji imaju i druge zamerke sem produženja roka.

Dakle, čisto tehnička stvar da damo mogućnost našim građanima da to oružje preregistruju, odnosno da dobiju nove biometrijske oružane listove i mislim da je rok od dve godine primeren, a MUP bi sa moje strane morao svaka tri meseca da se oglašava, i javni medijski servis da se oglašavaju i da upozoravaju naše građane, da taj rok od dve godine nije neki rok koji je beskonačan i da ne treba čekati poslednjih mesec dana kao što je to do sada bio slučaj, da se ponovo zanovi neki zahtev.

Mislim da Vlada zaslužuje pohvalu jer je stavila ovo na dnevni red, da narodni poslanici koji su glasali da se stavi na dnevni red po hitnom postupku zaslužuju pohvalu i ja verujem da ćemo za ovaj zakon glasati svi, jer on samo nudi mogućnost građanima, bez obzira na politička uverenja, bez obzira na naciju, veru, itd, nudi šansu da ono što nisu uradili u prethodne tri ili četiri godine, urade u nekom periodu do 2022. godine.

Stoga sam zahvalan svim poslanicima, opozicije i vladajućim, koji su se za ovaj predlog interesovali i koji su na određen način, bez obzira što predlog nisu potpisali, ovakav predlog podržali. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović. Izvolite.
Izvinjavam se, prvo da pitam da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović. Izvolite.

Hvala, potpredsedniče.

Dame i gospodo, ovaj zakon sam po sebi nema ništa što je sporno. Dakle, mi imamo jedan ozbiljan problem koji je nastao usled toga što su loše planirane aktivnosti koje su posledica usvajanja nekih ranijih propisa.

Nije to prvi put da se dešava u Srbiji da donesemo zakon i da posle nismo u stanju da ga implementiramo, jer smo prevideli kakav je kapacitet institucija, jer ljudi nisu dovoljno informisani i, sve u svemu, da zakon koji je suštinski sasvim u redu, a to je da imamo odgovarajuće isprave vezano za svako oružje, ne može da se implementira na pravi način, dovodi ljude koji trebaju, koji su predmet interesovanja tog zakona u dosta težak položaj, napreže kapacitete institucija.

Produženje roka nije sporno. Ali, ono što treba da bude pouka je poboljšanje planiranja kod izrade zakona. Nekada je bolje biti konzervativan, nekada je bolje biti skeptik, nekada je bolje potceniti moć državnih organa, zainteresovanost građana i sve ostale stvari, pa ostaviti više vremena i onda ne doći u situaciju da se amandmanski, odnosno izmenama zakona u ovom slučaju, neke stvari menjaju naknadno. U redu je što se to menja, u redu je što se daju još dve godine, a naša je preporuka, pouka, kako god hoćete, da se u budućnosti što bolje planiraju rokovi koji se tiču implementacije zakona, akcionih planova i sličnih stvari. Dakle, sam zakon po sebi nije sporan i to ćemo se verovatno svi saglasiti.

Kako je ovo rasprava u načelu, neću uzimati celo vreme, jer jednostavno nema nešto oko čega bi se posebno lomila koplja. Ja bih istakao neke stvari koje jesu bitne za raspravu u načelu, a to je da smo mi zemlja koja je visoko naoružana, i to svi znamo. Ne samo Srbija, mnoge zemlje na Balkanu imaju veliku količinu oružja po glavi stanovnika i veliki deo tog oružja nije prijavljen.

Ono što je pitanje - kako zakonima da stimulišemo ljude da prijavljuju oružje i da imamo jednu preciznu evidenciju oružja u Srbiji? Da li je možda pravi put da se nameću visoke takse na držanje oružja ili je bolje ljude stimulisati da oružje prijave, u nekom roku koji je razuman, a istovremeno da posle toga postoji nulta tolerancija na neprijavljeno oružje? Mislim da bi to bio jedan jako dobar put.

Takođe, treba da se odlučimo kako posmatramo oružje u jednom društvu. Sa naše tačke gledišta, mi smatramo da oružje jeste garant sigurnosti, a pogotovo u oblastima Srbije gde ljudi jednostavno nisu u stanju da odbrane svoju imovinu, svoju porodicu, svoj posed, jer se nalaze u udaljenim krajevima zemlje, od eventualnih napadača.

Dakle, pitanje je da li oružje posmatramo kao nešto što je pretnja sigurnosti ili kao nešto što je garant sigurnosti pojedinaca? Naravno, pod svim pretpostavkama koje nisu sporne, da se oružje i oružani list ne može izdati nekome ko ima psihičke probleme ili istoriju kriminalnih radnji. To nije uopšte sporno.

Još jedna od stvari je tretman koji sada postoji, a on je prilično neujednačen i mislim da je posledica nekih starijih shvatanja koje vežu svoje korene za 1945, 1946. godinu itd, kada u stvari građani kao takvi nisu postojali, a individualnost i privatna imovina je bila nešto što je nepoželjno. Mi sa ovom situacijom imamo nešto što je jedna tužna činjenica, a to je da su u prednosti oni koji imaju neprijavljeno oružje u odnosu na one koji ga uopšte nemaju, a mnogi ga nemaju zbog toga što je to prilično oporezovano.

Takođe, još jedna od stvari koju bih istakao je tretman samoodbrane u srpskom krivičnom zakonodavstvu, a naročito u procesima koji se tiču korišćenja prava na nužnu samoodbranu, gde su kod nas ljudi koji u nužnoj samoodbrani povrede napadače ili im oduzmu život jednostavno su žrtve progona koji traje godinama i godinama, iako skoro ništa nema sporno. Dakle, umesto da onaj koji tuži treba da dokaže da je neko prekoračio nužnu samoodbranu, kod nas je proces izvrnut naopačke, pa istinski heroji našeg društva, zaštitnici porodice, zaštitnici svoje imovine, zaštitnici poretka, bivaju progonjeni četiri ili pet godina. Ja neću pominjati konkretne slučajeve jer, bogu hvala, neki ljudi su posle pet godina, umesto da dobiju medalju, umesto da dobiju od države psihičku pomoć, mogućnost da se oporave od strašnog šoka, su bili pet godina progonjeni od države.

Dakle, ako ćemo već diskutovati o oružju, biće jako dobro da ponovo razmotrimo kakav je tretman samoodbrane u Srbiji i zašto je kod nas vrlo često de fakto društveno nepoželjno ponašanje da neko oružjem brani svoj posed od nekoga ko nepozvan i naoružan uđe na isti.

Konačno, još jedna stvar. Mislimo da je pitanje jako bitno zbog lovstva. Lovački turizam je bitna grana u Srbiji. Takođe, kako vreme prolazi, lovci u Srbiji će imati značajnu ulogu, kako u smislu zaštite poljoprivrede i imovine i svega ostalog od invanzivnih vrsta kao što su, na primer, šakali, jedino lovci mogu da taj problem rešavaju, tako i od novih problema koji će se javiti u budućnosti. Nisu to problemi, ali i Srbija će proći kroz jednu demografsku tranziciju koja će dovesti do toga da se površine koje su de fakto lovne površine nenastanjene ljudima u Srbiji povećaju, što nužno dovodi do toga da se uvećava i količina divljači koja će morati biti odstreljivana. Sa te strane, zakoni trebaju da prepoznaju značaj lovaca u Srbiji i značaj njihove uloge u društvu, a takođe i potencijale lovnog turizma.

Mi nećemo više trošiti vreme. Jednostavno, zakon je prilično jasan i nemamo zaista ništa protiv dve nove godine, da se zakon u potpunosti i pravilno implementira.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ispred Srpske radikalne stranke mogu da izjavim da apsolutno podržavamo ovaj zakon, da je ovo produženje od dve godine potrebno jer jedan veći broj građana, odnosno, većina građana nije izvršila ovu obavezu koja je po važećem zakonu bila predviđena do 5. marta ove godine.

Ne možemo tu samo reći da su naši građani koji poseduju oružje neodgovorni i da zbog toga nisu izvršili tu svoju obavezu, već je prethodni govornik govorio o kapacitetu same organizacije, s obzirom da negde oko milion građana ima oružje pod dozvolom i da to u jednom periodu koji je dat zakonom nije moglo da se uradi upravo zbog toga što je zakon predvideo i neke dodatne obaveze koje imaju ljudi koji su već imali i već imaju oružje u svom posedu.

Naime, radi se o tome da su morali da po prvi put obave i zdravstveni pregled. Međutim, nešto drugo se, takođe, dešavalo u ovom periodu. Građani koji su do nove godine izvršili ovu obavezu koja je predviđena zakonom platili su duplo više, odnosno imali su izdatke u duplo višem iznosu nego što to imaju građani od nove godine, pa nadalje. Ne znam kojim uredbama je to regulisano, ali ipak se radi o značajnim sredstvima.

Ako imate u vidu da građanin plaća porez za oružje, da je trebao da ide na zdravstveni pregled, da za izdavanje novog oružanog lista treba oko 1.500 dinara, a zatim da treba da plaća i određene takse, u praksi se dešavalo da nije rađeno ovako kako piše u članu 50, već da se postupalo sa građanima kao da se prvi put javljaju i traže prvi put izdavanje oružanog lista, pa su praktično imali sve te troškove.

Zbog toga je i samim građanima to bilo nejasno i zbog toga smo, eto, čekali do tih poslednjih meseci kada su u svim sekretarijatima ogromne gužve po ovom pitanju.

Rok koji je dat, od dve godine, apsolutno je dovoljan da sve ovo bude rešeno. Međutim, ja smatram da u tom periodu treba odraditi i neke dopune ovog zakona kako bi ovaj zakon bio prihvatljiviji.

Vlada je ovim zakonom pokušavala, ne ovom izmenom, nego jednostavno Zakonom o oružju i municiji, da on bude liberalan, da liči na te evropske zakone, ali je u nekim stvarima i preterala.

Ako u Evropi oružani list traje 10 godina i lekarski pregled traje 10 godina, a kod nas je predviđeno da se lekarski pregled obavlja na svakih pet godina, a onda je u kaznenim odredbama predviđeno da ukoliko neki građanin kroz pet godina ponovo ne donese Uverenje o zdravstvenoj sposobnosti, kazna može biti od 10.000 do 150.000 dinara, a građanin to jednostavno može da zaboravi.

Eto, to je, recimo, jedna stvar koja svakako treba da bude ispravljena u zakonu, da zdravstveno uverenje važi onoliko koliko važi i oružani list i onda ne bi dolazili u situaciju da se ovakve kaznene odredbe primenjuju.

Sledeće, zakon je jednostavno svrstao građane, odnosno imaoce u određeni broj kategorija. Pre ovog zakona, u onom drugom zakonu je bilo trofejno oružje, trofejno oružje koje je građanin mogao da poseduje, ali nije mogao da nabavlja municiju.

Međutim, ovim zakonom trofejnim oružjem se smatra ono oružje koje je proizvedeno do 1945. godine. Svi mi koji smo imaoci oružja, koji smo ga nekad nosili i kupovali po službenoj dužnosti, emotivno smo vezani za to oružje i vrlo je ružno ono što se u zakonu predviđa, onesposobljavanje oružja.

Veliki broj ljudi sa kojima sam ja razgovarao u svom posedu ima nekoliko primeraka naoružanja. Zbog toga što u to vreme je trebalo podržati fabriku „Zastava oružje“, pa su starešine morale na kredit za svoj novac da kupuju oružje koje im je bilo i lično i službeno, a radi se, znači, o desetinama i desetinama hiljada ljudi, pa je zatim kroz nekoliko godina kupljeno drugo, a onda treće oružje. Sada za ta dva ili tri oružja koja poseduju moraju da plaćaju porez. Jedan broj ljudi se odriče oružja iz koga nikad nije ispaljen ni jedan metak, koje je još konzervirano, i predaje ga MUP-u.

Da li je to i po Ustavu? Iako je to oružje, to je ipak privatna imovina lica i, znači, oni se jednostavno određenim zakonskim odredbama primoravaju ili da plaćaju ili da se toga oružja odreknu.

Ako već pratimo Evropu, u Nemačkoj, u Francuskoj potreban je pregled kod psihologa, znači, vrši se taj zdravstveni pregled, ali ako vi u Nemačkoj dobijete jednu dozvolu, vi možete na osnovu toga da odlazite u prodavnicu i da kupujete oružje. Vi više nemate nikakvu obavezu da tražite ponovo dozvolu za kupovinu naoružanja, jer prodavac će kontaktirati onoga ko treba i obavestiti da ste vi kupili oružje i da li vi imate 10 primeraka oružja ili 20, to više nikoga ne zanima, jer vaš je rizik ukoliko zloupotrebite oružje. Neće vam biti oduzeto samo oružje kojim ste zloupotrebili ili prekršili zakon, već svo oružje koje posedujete.

Eto, mi tu hoćemo da budemo liberalni, ali smo uveli da vi ako želite da kupite neki drugi primerak naoružanja, vi idete opet ispočetka.

Kada je u pitanju lovačko oružje i kada je u pitanju sportsko oružje, za lovačko oružje do sada niste morali da budete član lovačkog udruženja. Jednostavno, postoje ljudi koji su nasledili ili koji su kupili oružje, ali nikada ne bi pucali ni u jednu životinju. To su više, ono što bi rekli, safari lovci. Ali, ovim zakonom se oni, jednostavno, primoravaju da moraju, praktično, biti članovi nekog lovačkog društva, a to onda podrazumeva da moraju da plate negde od 9.000 do 15.000, koliko košta polaganje lovačkog ispita, u stvari, članarina udruženja i oko 4.000 za polaganje lovačkog ispita.

Ja mislim da je ovo ipak kršenje slobode i prava građana, jer ako je stekao uslov da može da poseduje oružje, zašto bi morao da bude član lovačkog društva?

Isto tako, kada je u pitanju sportsko oružje, kaže da se mora biti član nekog sportskog udruženja, što takođe zahteva određene troškove, ali postoje i takmičenja, što ljudi ne znaju, gde se kaže – u standardnoj kategoriji, a to znači sportsko takmičenje sa oružjem koje je standardno određenog kalibra, vojničko itd.

Kada je u pitanju trofejno oružje, mislim da bi trebalo vratiti na rešenja koja su bila u prethodnom zakonu, jer tog oružja u Srbiji ima negde oko 63.500. Sasvim je dovoljno to što je tada bilo, da se za to oružje ne može kupovati municija, pa samim tim se smatralo da se ne koristi ni za sport, ni za samoodbranu.

Ono što je u zakonu predviđeno, što takođe predstavlja trošak za građane – onesposobljavanje oružja ne može da izvrši sam građanin, mora se izvršiti u nekoj organizaciji koja je za to atestirana, a tu su najmanji troškovi, recimo, u visini 100 evra.

Kada vidite sve troškove koje imaju legalni vlasnici, onda, jednostavno, možete zaključiti da ovaj zakon ne stimuliše ono što u njemu piše, da oni koji imaju ilegalno oružje, da ga prijave i da pokušaju da dobiju dozvolu, jer iako ovde nigde, i ne postoji u našem Ustavu diskreciono pravo, jer diskreciono pravo stavlja zakon van snage, ali u dobijanju dozvola mnogo ima toga što se podvodi pod diskreciono pravo, kada se, jednostavno, kaže ne možeš dobiti dozvolu, a objašnjenja nema zbog čega ne može dobiti dozvolu ako ispunjava sve ove uslove koji su ovde predviđeni u članu 11.

Drugo, kad govorimo o našim građanima, nekako ovaj zakon samim svojim efektima on ide na razoružavanje građana. Ne stoji to nigde ovde u zakonu, ali često puta vidite i u novinama se govori Srbija najnaoružanija na Balkanu, pa, ima preko milion komada oružja pod dozvolom.

Međutim, ako imate u vidu podatke koje smo upravo na Odboru za odbranu i bezbednost dobili od MUP da je Srbija zemlja ne samo u Evropi, nego u svetu, na samom dnu lestvice po zloupotrebama legalnog naoružanja, čak prednjači ispred većine evropskih zemalja. Znači, naši građani, imaoci legalnog oružja, ne zloupotrebljavaju to oružje.

Vi, ako uzmete Novi Zeland, gde je oružje potpuno zabranjeno, oni znači imaju višestruko veći broj krivičnih dela učinjenih oružjem nego što to imaju građani Srbije. Ako se kaže da, recimo, imamo negde 4,3, u stvari 3,9 smrtnih slučajeva na 100 hiljada građana, 92% od toga je učinjeno ilegalnim oružjem, a samo 8% legalnim oružjem. Po tome smo na lestvici među najboljim zemljama u Evropi i svetu.

Zašto onda da naši građani merama koje predviđa zakon, pa onda onim drugim merama koje se odnose na porez, su jednostavno ne privilegovani, nego kažnjeni. Zna se da je ilegalno oružje u posedu kriminalaca, kakve god mere da preduzmete, kakve god zakone da donosite oni će uvek imati oružje, bez obzira koliko ono košta.

Građani ipak imaju oružje i to oružje, na kraju krajeva, služi nekako za ono osnovno pravo, za zaštitu sopstvenog života, za zaštitu svoje porodice, a to je neko izvorno pravo koje su građani preneli na neke organizacije. U našem slučaju to je policija. Znači, kod nas policija i vojska su, da ne kažem, u nekakvom drugom redu bezbednosti, jer za sopstvenu bezbednost i za bezbednost svoje porodice u prvom redu nalazi se taj građanin.

Zbog toga u Evropi, recimo, bilo je u Evropskom parlamentu oko 30 zakona koji su imali za cilj nekakvo smanjenje broja oružja u EU. Ni jedan od tih zakona nije prošao predviđenu proceduru, odnosno izglasan, jer poznata je izjava i šefa Interpola, on je jednom prilikom rekao da od kriminala i terorizma nema bolje zaštite osim naoružanih civila.

I ako mi imamo, znači građane, znači civile, koji u svom posedu imaju legalno oružje, evo, izneo sam i činjenice, da oni to oružje ne zloupotrebljavaju, onda bi bilo potrebno da se izvrše određene ispravke ovog zakona, da se razmišlja čak i o ukidanju tog poreza. Samo da mi sad gospoda iz vladajuće ne prebacuju da su radikali odgovorni za uvođenje poreza na oružje. Ali, ako vidite sve obaveze koje ima lice koje prvi put traži oružje, zaključno sa onim ormarićem, kasom i svim što treba da obezbedi, onda su izdvajanja te jedne godine toliko velika da prevazilaze u dvostrukom, ili trostrukom izdvajanju, recimo, koje građanin mora da izvrši da bi platio porez za svoj stan ili kuću. Vi znate u kakvim uslovima živi većina naših građana, koji se na kraju krajeva, eto bore, za ono golo preživljavanje svoje i svojih porodica.

Znači, postoje ljudi kojima ništa ne znači to godišnje plaćanje poreza ili nekih drugih obaveza, ali postoje i građani koji to mogu teško da ukalkulišu u svoj budžet.

Tako da je i to jedan od uzroka zbog čega ovo pitanje nije regulisano na vreme i zbog čega mi moramo da donesemo ovaj zakon o produžetku od dve godine da bi svi građani mogli to da reše. Ali, i sama činjenica da oni građani koji su pre Nove godine rešili, uradili i bili disciplinovani, ovo po zakonu sada ispada da su oni upravo zbog svoje ažurnosti bili kažnjeni, jer su te dažbine posle Nove godine smanjene za 50%.

Mi ćemo u svakom slučaju podržati ovaj zakon. Smatramo da izglasavanjem ovog zakona, znači, Skupština daje svoj doprinos da olakša građanima da u naredne dve godine mogu svi da izvrše ovu svoju zakonsku obavezu, a Vlada da razmišlja o tome da ovaj zakon, u svakom slučaju, popravi u nekim delovima i da razmišlja o tome da olakša građanima time što bi, recimo, mogla da ukine taj porez na oružje.

To bi bila kao neka svojevrsna nagrada građanima koji su, znači prednjače u Evropi po tome što se pridržavaju zakona i što, gotovo nikada ne zloupotrebljavaju oružje koje legalno imaju u svom posedu. Hvala.

Zahvaljujem.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15 časova i 15 minuta.
(Posla pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo da daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Socijalistička partija Srbije.
Izvolite.