Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, retko koji od zakonskih predloga je naišao očigledno na nepodeljenu podršku svih poslaničkih grupa i predstavnika različitih partija, kada je u pitanju ovaj, doduše, jednostavan zakonski predlog, ali čini mi se u ovom trenutku nužan i neophodan kada su građani Republike Srbije u pitanju.

Mogu se složiti sa mnogim razmišljanjima koja su danas izrečena, ali ću podsetiti na neke stvari o kojima sam govorio kada su neke slične zakonske odredbe u pitanju, odnosno druge materije, a to je da je neophodno u nekom budućem periodu raditi jednu ozbiljnu analizu – šta je usvajanje Zakona o oružju i municiji 2015. godine donelo, šta su dobre, šta su eventualno loše strane tog zakona, a onda jednostavno, uvažavajući široku lepezu svih razmišljanja, sačiniti jedan odgovarajući predlog koji bi bio po meri većine.

Naravno da nijedan zakonski predlog ne može biti po meri apsolutno svih onih koji je dolaze pod dejstvo tog zakona, jer će se uvek neko naći da razmišlja drugačije, ali naša obaveza je da to na jedan pravi način tumačimo i radimo.

Zašto ovo kažem? Očekujem zaista od nekog narednog saziva da iz tog razloga što je ipak Srbija danas dosta drugačija nego 2012. godine, dosta drugačija nego 2015. godine kada je ovaj zakon donošen, daleko drugačija i bolja nego 2010. godine kada su donošeni neki drugi zakoni koji se tiču našeg života, i to mora da stvori jednu odgovarajuću osnovu da se ubuduće svemu, kada su u pitanju zakoni koji treba da imaju jedno dugogodišnje dejstvo i primenu, donose, da se analize u pripremi tih zakona rade na odgovarajući način.

Iako je ovo zakon u kojem je kao osnovni predlagač prilikom donošenja Ministarstvo unutrašnjih poslova, ne možemo odvojiti primenu ovog zakona, od Ministarstva pravde, odnosno od pravosudnog sistema, pa kao što mislim da treba dobro izanalizirati koliko mreža sudova je odgovarajuća danas i da li treba vratiti možda nešto bliže staroj mreži sudova i vratiti raspored opštinskih i okružnih sudova, znači, ne samo nazive već i suštinski ih vratiti na nešto što je ipak tradicija srpskog pravosuđa pokazala da je bilo daleko funkcionalnije, tako i to treba usklađivati sa Zakonom o oružju i municiji.

Slažem se da postoje greške u procenama kada su u pitanju pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i neka diskreciona ovlašćenja koja oni imaju, da li sa razlogom, bez razloga, dobrom, dovoljno dobro kvalifikovanom procenom, tako da kažem dolazi do uskraćivanja prava na držanje oružja ili ne, ali onda treba razmisliti kakav udeo u tim procedurama, koje su nužne, treba da bude Ministarstva unutrašnjih poslova, a kakav udeo na sebe treba da preuzmu ili tužilaštvo ili sudovi.

Mislim da taj neki prioritetni deo posla, kada je u pitanju oduzimanje oružja, privremenog tipa, zbog efikasnosti i dalje treba da ostane u rukama Ministarstva unutrašnjih poslova, ali svaku dalju odluku o sudbini tog oružja, odnosno prava da ga neko poseduje treba da donose sudovi i da stoje iza svojih odluka.

Zašto sudovi? Jednostavno, imali smo raznih situacija. Imali smo situacija da se na prijave o nasilju u porodici ili nekom sukobu ili postojanju prekršaja ne reaguje na dovoljno dobar način ili se ne proceni ugrožavanje moguće sigurnosti drugih ljudi u nekom budućem periodu i umesto neko oružje da je privremeno oduzeto u trenutku s tim istim oružjem je izvršeno ubistvo posle mesec dana.

Ne želim da ovim stavljam bilo kome teret odgovornosti od ljudi koji rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali oni treba da budu relaksirani tog dela priče, što se tiče njihove reakcije. Sudovi su u svakom slučaju, pa i tužilaštva daleko kvalifikovaniji da odlučuju o toj daljoj proceduri da li nekome treba uskratiti pravo da drži oružje u kom vremenskom periodu.

Činjenica je da, i to je dobro, je jako mali broj krivičnih dela izvršen sa legalno registrovanim oružjem, ali bojim se da, kada o tome govorimo, govorimo o krivičnim delima koja su učinjena sa umišljajem, koja su učinjena u afektu, ali kada govorimo o krivičnim delima iz nehata, bojim se da je mnogo krivičnih dela za koja i ne znamo da su se desila.

Ako će taj broj krivičnih dela, slučajnih ranjavanja, slučajnih ubistava, kada neovlašćena lica ili deca, praktičnije rečeno, dođu u priliku da uzmu u ruke oružje koje je napunjeno, koje ima municiju i da se posle toga desi nešto ružno, onda i zbog jedne jedine ogrebotine postoji opravdanje da se mora naći način, a da li su to čelični ormari, sefovi i ostalo u čemu će se to oružje učiniti nedostupnim ili bar mnogo, mnogo teže dostupno onima koji nisu osposobljeni da rukuju oružjem, nosi svoje opravdanje u celoj toj priči.

Znate, bilo je zanimljivih predloga, ja nisam lovac, iako je ova inicijativa potekla od lovačkih udruženja, prvenstveno inicirala da u sve ovo uđemo, sa ovim zakonskim predlogom, kažem, nisam lovac, ne volim lov, ali apsolutno ne sporim nikome pravo da to voli, da radi i to je jednostavno nešto što je njegov izbor.

Sećam se kada je ovaj zakon donošen, nekim sticajem okolnosti, iako nisam bio poslanik, da je bilo amandmana da se omogući lovcima i dozvoli da u lov nose sa sobom i pištolje i revolvere, ali u svrhu lova. Raspitujući se došao sam do zaključka da to možda i nije neophodno kad lovci idu u lov na zečeve, na prepelice, jarebice, fazane, ali kada idu u lov na ozbiljniju divljač, kada su u pitanju vukovi, medvedi, divlje svinje i ostalo, mogu da dođu u situaciju da im je pištolj potreban i sa spasavanje sopstvenog života.

U krajnjem slučaju postoji i ubistvo iz milosrđa kada je u pitanju neka radnja na životinje koja neće od dobijenih povreda iz puške lovačke, koju je dobila, preminuti tako brzo, skratiti joj muke.

Tako da meni opravdanje koje je tada dato i obrazloženje za koje sam čuo da bi to na mala vrata bila zloupotreba i mogućnost da se nekome dozvoli nošenje oružja bez posebne dozvole koja podrazumeva nošenje oružja. Ja mislim da ovome treba ozbiljno razmisliti, jer ja koliko znam u lov se danas ne ide kada se kome prohte. Postoje tačno određeni dani za lov, određeno vreme pod određenim uslovima ili je to regulisano na jednom ograničenom zatvorenom području u lovištima. Tako da ako ovo ima svoje opravdanje u praksi i o tome treba razmisliti.

Još neke od stvari koje jesu tema za razmišljanje, a to je vraćanje oružja kada se svi neki postupci završe, okončaju, pa stranke budu i oslobođene, budu krivične prijave odbačene, imamo situaciju da ne svi, naravno, ali u pojedinim policijskim stanicama odbijaju da to oružje vrate i to su stvari jednostavno koje nisu dopustive i za to treba tražiti odgovarajuća rešenja. Opet takvo rešenje nalazim u onoj meri koju sam predložio da se privremeno oduzimanje oružja ili čak trajno oduzimanje oružja poveri isključivo i samo sudovima u posebnoj proceduri.

Naravno da možemo sada pričati o mnogim stvarima, ali da to ne bi zvučalo neozbiljno treba jasno reći da za donošenje kvalitetnog i dobrog zakona ili ozbiljnijih izmena i dopuna, suštinskih izmena i dopuna treba vreme, treba dobra analiza, treba javna rasprava, treba čuti mišljenja i lovaca i građana koji oružje drže zbog lične bezbednosti i oni koje oružje žele da drže kao trofejno oružje, oni koji se bave streljaštvom, jednostavno ljudi koji vole da poseduju oružje iako im nije potrebno ni iz bilo kog razloga. Samo na jedan takav način mi možemo doći do nekog rešenja koje je prihvatljivo za sve.

Moram da kažem jednu stvar koja možda neće biti popularna, ne donosi političke poene, možda čak i naprotiv, ali imao sam prilike da prošle godine glasam u martu mesecu, odnosno krajem februara da se rok koji je već istekao četiri godine produži za još godinu dana. Sada sam se pridružio inicijativi gospodina Marijana Rističevića i mog kolege druga Bojana Torbice i pojavljujem se ovde kao predlagač i hoću da kažem jasno i glasno građanima Republike Srbije - ukoliko se za naredne dve godine ponovi identična situacija kao sad da gotovo dve trećine onih koji poseduju oružje ne budu u međuvremenu uradili ono što zakon propisuje, 2022. godine, ukoliko budem bio poslanik u Narodnoj skupštini, biću apsolutno protiv toga da se taj rok produži i za jedan jedini dan.

Ozbiljna i odgovorna država mora da stoji iza zakona koje donosi i reći ću još jednu stvar koja je ovde apsolutno nepopularna. Od čoveka od kojeg mi je bila muka gledajući ga u politici i o kojem ne mislim dobro, a radi se o Mlađanu Dinkiću, jednu jedinu stvar koju cenim i poštujem kod njega jeste posle onih silnih pre registracija automobila koje su dozvoljavane sa stranih tablica u nekim olakšanim procedurama, poslednji put kada su rekli da više nikada neće se saglasiti da se to ponovo dešava to su i ispoštovali.

Naravno da u ovo sve treba da se uključi MUP. Slažem se sa ovim razmišljanjima, jer to i jesu naša razmišljanja, ali nisu bila moguća u ovaj zakonski predlog ovakav u ovako kratkom roku da se pripreme, a to jeste da se i MUP, onoliko koliko mu njegovi kapaciteti dozvoljavaju i omogućavaju, uključi aktivno u pozivanje i obaveštavanje građana i da ovaj posao kada je u pitanju i poštovanje Zakona o oružju, municiji i njegovih odredbi u narednih dve godine završimo na jedan uredan, blagovremen i korektan način.

Ponavljam predlagači jesmo naravno, zahvaljujem svim kolegama na podršci. Svima nam je jasno da u ovom trenutku nešto što je potrebno uraditi, ali verujte mi za dve godine ukoliko ovo ne bude dalo odgovarajući rezultat protiv bilo kakvog produženja ja lično ću glasati i verujem da će to u činiti i predlagači ovog zakona koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici i poslanički klub SNS će podržati ovaj Predlog zakona, koji su potpisalo naša tri uvažena prijatelja, kolege, na čelu sa Marijanom Rističevićem, ali za početak hoću da kažem tj. da se zapitam ja, a vidim da se svi to pitaju u ovoj raspravi do sada - kako je uopšte došlo do ovog problema i zašto danas raspravljamo o ovome kada već kao društvo, kao država imamo iskustvo zamene ličnih karata, vozačkih dozvola, zdravstvenih knjižica? Sve su to biometrijski dokumenti koje smo već menjali, koji su menjani da kažem u milionskim tiražima, a ovde se radi o nekoj cifri 500 hiljada do miliona najviše, nikada nam nije MUP baš precizan podatak dalo, komada oružja u nove oružane biometrijske listove.

Svaki zakon u nekoj oblasti utvrđuje politiku države, uređuje prava obaveze i odgovornosti onih na koje se odnosi taj zakon.

Šta je napravilo problem? Po mom mišljenju, a bio sam aktivno uključen u rešavanje tih problema jedno vreme dok sam bio u dva mandata predsednik Lovačkog saveza Srbije, imao često sastanke u MUP vezano za ove probleme sa ekipom ljudi koju smo napravili zajedno sa udruženjima ljubitelja oružja, NAOS-a, sa privrednicima koji se bave trgovinom oružja itd, imali smo zajedničke timove sa kojima smo išli da razgovaramo u MUP, šta je u stvari prestavljalo problem? Svaki zakon da bi se primenio mora da ima podzakonske akte. Mi to ovde znamo. To su naredbe, uredbe, odluke i pravilnici. Te pravilnike, građani Srbije ne znaju, narod ne zna, mi ovde ne vidimo. Za njih nema javne rasprave, o njima nema rasprave u parlamentu. Oni su donose po određenim kancelarijama. Mi to zovemo popularno birokratija, administracija.

Kada sam pre 20 godina prvi put izabran za narodnog poslanika jedan iskusni administrativni radnik u Skupštini mi je rekao, mnogo toga sam od njega naučio, odavno je u penziji – Dragane, ja sam bio mlad, onako junošan, mi službenici u kancelarijama smo zimzeleni, a vi političari ste listopadni. Vi dolazite i odlazite, ali mi smo uvek ovde i manje više na ovom primeru zakona, a to možete videti i na mnogo drugim zakonima, to se dešavalo.

Kada su doneti ti pravilnici u prvom mahu, ono što je logično kada se donese zakon, šta smo mi u tim razgovorima saznali, da se onda rade pravilnici i da se oni izvode iz Predloga zakona kako bi se zakon primenjivao. Ovde smo saznali u tim razgovorima da je zakon koji je donet, kao što je rečeno, 2015. godine da su pravilnici za njega pisani još 2010. godine, mnogo pre nego što je zakon donet u Ministarstvu. Čak je bila i druga Vlada, čak je bio i drugi ministar, ali ti ljudi u kancelarijama nisu bi promenjeni.

Šta je prvo što zakon nije uvažio i što je napravilo, ne zakon ti pravilnici šta nisu uvažili, napravili generalni problem, ti podzakonski akti, to je što među tih, kako rekoše, evo kolega Komlenski 500.000 korisnika oružja. Postoje i oni od kojih mi kao društvo imamo korist koji su potrebni svakom društvu i koje ima svako društvo, a to su recimo, lovci i sportski strelci. Danas se veselimo kada naši sportski strelci osvajaju na evropskom prvenstvu medalje, ali primena ovog zakona je njima odmah donela problem.

Jedan od prvih ljudi koji je imao problem bio je reprezentativac Srbije u streljaštvu, neću reći ime, nema veze, koji je silne muke imao dok je preneo svoje oružje da ode na takmičenje i da se vrati na graničnom prelazu zbog jednog pravilnika i tu je određeni broj ljudi tada reagovao, pa je došlo do promene tog pravilnika, ali i dalje je komplikovano.

Pričamo o lovnom turizmu. Hoćemo da razvijamo i tu privrednu granu, a lovci koji dolaze iz stranih zemalja iz Slovačke, iz Mađarske, iz Slovenije, iz Nemačke, iz Austrije, iz Amerike u Srbiju da love, potroše po nekoliko sati sedenja na graničnim prelazima i čekanja da policijski službenici popune u 21. veku potrebne formulare i naravno da to onda smeta i onima agencijama koje žele da razvijaju lovni turizam. Šta se drugo dogodilo što je već neko od kolega rekao.

Recimo, ne znam, da li znate tačan podatak, ali 98% krivičnih dela učinjenih vatrenim oružjem u Srbiji je učinjeno nelegalnim oružjem, što znači da su vlasnici legalnog oružja savesni građani Republike Srbije. Dakle, 98% samo 2% se dogodi i rekao je kolega Komlenski precizno koji su to zločini na žalost najčešći zločini legalnim oružjem su ovi u porodičnom nasilju, ali ovo što vezujemo za organizovani kriminal i ostalo što se dešava je 98% oružje za koje država ne zna da postoji. To je ono što bi trebalo da bude udar i način da gledamo kako to da smanjimo i taj broj naoružanja da smanjimo kod naših građana, a ovo je ljudi privreda, mi imamo i namensku industriju, imamo sjajnu fabriku u „Zastavi“, „Zastava Kragujevac“ koja pravi sjajnu, veoma kvalitetno naoružanje i puške i pištolje koje se izvozi širom sveta i koje je čuveno i poznato na sve strane, ali ovakvom primenom zakona i pravilnicima koji su napravljeni i njima je napravljen problem.

Prvo recimo, zakon predviđa zdravstveni pregled, i to nije sporno, ali niko nije znao kakav zdravstveni pregled. To je uređeno pravilnikom u Ministarstvu za zdravlje.

Prvi pravilnik koji je napravljen je predviđao 15 pregleda i bio je komplikovaniji nego za one koji se kandiduju da budu piloti, da voze avione. Imali smo brzu reakciju, ministar Lončar je brzo reagovao, reagovali smo i kao narodni poslanici, kolega Čanak i ja, imali smo tamo više sastanaka, i promenjen je pravilnik i on je danas da kažemo prihvatljiv ako se kontroliše vid moguće je sa pomagalom ili naočarima kada se kontroliše sluh moguće je sa aparatom, a zamislite prvi pravilnik je predviđao odnos težine i visine da bi neko posedovao oružje ili je imao na primer predviđeno da ljudi koji imaju povišen šećer ne mogu da budu vlasnici oružja, u krvi, šećera u krvi.

A lekari, ljudima koji boluju od toga predlažu najmanje 4 km pešačenja dnevno. Pa šta ćete bolje za nekoga nego da bude lovac, da pešači 10, 12 km u prirodi, ako već ima problem sa šećerom u krvi. Znači, neverovatne stvari su se događale.

Međutim, ne lezi vraže, organizuju se na terenu Novi Pazar, Tutin, Sjenica, lovci da se skupe na jedno mesto, 100 njih. Pozovu i naprave sa laboratorijom iz Beograda koja je licencirana to da radi. Lekari siđu dole, dođu i drugi građani, ne samo lovci, nego i drugi građani koji poseduju oružje, a treba im za zamenu oružanog lista pregled, dođu na to mesto da budu pregledani, sete se po domovima zdravlja da im neko uzima posao i odjednom se angažuje zdravstvena inspekcija i zabranjuje se takva vrsta pregleda.

Onda ljudi iz Novog Pazara, Tutina, Sjenice, moraju pored toga što treba da plate taksu za zdravstveni pregled, da sednu u kola ili u autobus, da izgube jedan radni dan, da odu tamo u Kraljevo gde im je najbliže za pregled licencirani, da potroše novac za put, da potroše novac za ručak i to ih košta duplo više. Evo, kolega ovde malopre, sada nije tu, iz Novog Kneževca kaže da njegovi sugrađani iz Novog Kneževca moraju da idu u Kikindu. Niko ne može da dođe u Novi Kneževac da im uradi pregled.

To je jedan od razloga što je usporen ceo ovaj proces i što smo došli u situaciju da ne možemo da završimo posao u predviđenom roku. Takse po meni nikada nisu trebale da budu uvedene. Oko toga se stalno vodi rasprava. Svi korisnici oružja, vlasnici oružja su platili državi taksu. Platili su kada su kupili oružje. Za promenu oružanog lista, sa papirnog na biometrijski, treba da plate naknadu, troškove izrade tog oružanog lista, to je u redu, to nije ni 1.500 dinara. Takse za olučene i neolučene cevi nikada nisu trebale da postoje. Najpoštenije bi bilo da sledeća Vlada njih ukine potpuno, a ne da ih smanjuje kao sada, jer pravimo građane prvog i drugog reda, neki su platili više, neki manje i boga mi, zašto da ne, imamo toliko novca, trošimo u budžetu za sudske troškove gde građani dobijaju Republiku Srbiju na sudovima i da deo tog, znači samo taj novac koji je predviđen za takse, vratimo građanima koji su platili. To bi bilo najpoštenije. Da li ćemo, kako ćemo, koji će biti sastav parlamenta, koja Vlada, da li to može da se uradi, videćemo, ali to je nešto što bi bilo najpoštenije da se uradi.

Te takse su bile apsolutno nepotrebne i to je jedna velika dilema, šta uraditi u narednom periodu. Ljudi, kažem to je doneseno u pravilnicima, ne piše u zakonu, a mi smo ovde videli zakon, nismo videli pravilnike i još jedna stvar se sada dešava, ljudi koji su bili savesni i koji su brzo rešili pitanje zamene lista, njima će sledeće godine isteći zdravstveni pregled i moraće po drugi put da idu na zdravstveni pregled jer je na pet godina, dok su svi ostali građani koji su ostali u sadašnjem peridou preregistracije ili zamene oružanog lista, to je bolje reći, ići će prvi put. Zbog ovih produžavanja rokova.

Opet će neki građani da plate jedno dva puta, a neki neće nijednom. Zato bi trebalo uvažiti zahtev Lovačkog saveza Srbije da se uskladi sa zakonom, da se zakon uskladi sa rokom trajanja oružanog lista na 10 godina i da 10 godina važi zdravstveni pregled.

Pričano je ovde i to je jedan veliki problem i sa time ću završiti, diskreciono pravo policijskih službenika. Ono izlazi iz članova 11. i 13. međutim, moram reći kolegama, Neđa to dobro zna, to se nalazi u ZKP i ovo je prebačeno iz ZKP u ovaj zakon. Znači, morali bismo da regulišemo i tamo i ovde.

Kao što je rekao kolega Komlenski, o tim stvarima treba da odlučuje sud, nikako policijske uprave ili policijski službenici. Nas kad kazne za saobraćajni prekršaj, ne kažnjava nas policajac, nego sudija za prekršaje. Imamo mandatnu kaznu, gde mi u principu pravimo, jel tako, dogovor, pa nam on da taj dokument, a to nije sporazum, to nije stvar policije, nego naša stvar lično.

Ja znam za slučaj u Kučevu, gde je čoveku oduzeto oružje, sudio se zbog toga zbog čega mu je oduzeto oružje, dobio je na sudu, pobedio na sudu, oslobođen svih optužbi, policijska uprava u Požarevcu nije htela da mu vrati oružje. Načelnica iz Beograda, ne znam da li je sada u penziji, prezivala se Kasalica, piše da je obavezno, šalje maltene, naredbu u Požarevac, da mora da mu se vrati oružje, oni šalju novu ekipu na proveru bezbednosti i donose novo rešenje o ne vraćanju oružja čoveku. Takvih primera imate koliko hoćete.

To je nešto što ne sme više da se dozvoljava. O tome mora sud da odlučuje, a ne policajci. Reći ću vam do čega to još može da dovede i ne da može, nego se to dešava na terenu. Možda nije lepo to reći, što bi rekao kolega Komlenski, ali korisnici lovišta, lovačka udruženja imaju službena lica, upravnike lovišta i lovočuvare koji su zaposlena lica u lovačkom udruženju korisniku lovišta. Oni po Zakonu o divljači i lovstvu moraju da rade sa službenim oružjem i kad idu na teren, oni sa sobom moraju da nose službeno oružje. Ako nemaju službeno oružje, oni ne mogu da obavljaju taj posao i gube posao. Znači, ako im se zabrani da nose oružje, oni gube posao.

Ako neki upravnik lovišta ili

lovočuvar ne da nekom bahatom policajcu da ide u lov kad god on hoće i da puca šta on hoće, bez dozvole, može da doživi da bude na ovaj način i ovom metodom pritisnut, a opet vam kažem dešavalo se i da izgubi oružje i da izgubi posao zbog toga, bez odluke suda i bez volje njegovog poslodavca. To je nešto što ne sme u budućem periodu da se dozvoljava i zato bismo te neke stvari trebali da menjamo, pa, između ostalog, i ove članove 11. i 13. u Zakonu, ali u naredne dve godine sve ovo što su dileme treba da otklonimo.

Moram da kažem jednu stvar, čisto za kolege koje su govorile da ih u nekim stvarima ispravim, recimo, lovačka udruženja ne rade obuku za rukovanje oružjem, to rade streljane koje su licencirane za tako nešto, a takođe nemojte da nas ovde kao instituciju najveću u zemlji optuže Zeleni, Udruženje zelenih da pričamo stvari koje nisu u skladu sa zakonom, ne sme da se puca ni u jednu životinju, pa ni u šakala, od strane građana koji poseduju oružje, to je krivično delo. Može samo da se to radi u danu koji je određen za lov, uz lovačke dozvole i uz zakonsku regulativu koja to određuje. Znači, ne može niko od šakala da štiti svoje ovce puškom, nego postoji zakonska procedura kako se to radi.

Znači, to što neko poseduje oružje ne treba da bude razlog da bi pucao kad on hoće i kako god on hoće, ali u svakom slučaju, ove stvari koje smo govorili moraju biti promenjene i dobro je što sad produžavamo za dve godine rok, ali, opet kažem, problemi će ostati, ako ne promenimo ove pravilnike. A, što se zakona tiče, tu je ovo kao što je rečeno, svega dva-tri člana Zakona su sporna, kada bismo njih uskladili sa ZKP-om, ti bi nam problemi nestali.

Ponavljam još jednom, poslanički klub SNS će podržati predlog našeg kolege Marijana Rističevića. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Evo, kratko, i sam predlog je kratak, radi se u suštini o produžetku roka, o produženju roka za dve godine da bi se ova preregistracija izvršila.

U tom smislu, verujem da niko od nas nema ništa protiv, naprotiv da se taj produžetak odobri, ali neke stvari koje su se čule u raspravi su takođe bitne i trebalo bi da se malo povede računa o njima. Znači, nije ovde sporno samo to što smo mi kao narod malo uvek takvi, čekamo zadnji momenat u svemu, pa se onda napravi gužva. Dakle, ne samo što građani ne mogu da stignu da se preregistruju ili registruju po ovom zakonu, nego i kada bi građani sada krenuli, navalili, kao što jesu, da se registruju, prosto ne mogu ti njihovi zahtevi da se, bar u različitim delovima Srbije, imam takve informacije, ne može prosto da im se izađe u susret.

Zato je to prosto iznuđena mera. Ali, neke dileme koje su ovde pomenute, i u prethodnom izlaganju i nekim ranijim, jesu nešto što treba imati na umu. Između ostalog, moramo da generalno postavimo pitanje šta se hoće ovim zakonom, ne ovim sada izmenama, jasno je šta se hoće, ovde se hoće produžetak roka da građani stignu da izbegnu gužve i da se izbegnu sankcije za one koji ne stignu u predloženom roku, odnosno do sada važećem roku. To je nešto što treba podržati.

Ali, generalno se postavlja pitanje intencije zakonodavca kada je reč o ovom Zakonu o oružju i municiji. Ja sam pacifista čovek, nisam litant, ne volim oružje, znam da su neki fascinirani oružjem, ne samo kao lovci, nego i ministri i pripadnici raznih stranaka, lideri, bili su, kako bih rekao, u raznim, pa čak i nekim funkcioneri nekih institucija, ovih zaštitnika građana itd, bilo je tu različitih sklonosti, treba uvažiti različite sklonosti. Ja ne razumem, moram priznati, tu sklonost ka oružju, pucanju i slično. Ali, nevolja je u tome što, pretpostavljam da je namera zakonodavca bila da se smanji broj ne registrovanog oružja u Srbiji.

Ako je to namera, ako je to zbilja namera, ja nisam siguran da ovaj zakon to olakšava. Mislim da ovaj zakon samo otežava ili komplikuje život. Komplikuje život onima koji imaju legalno oružje i koji nameravaju i dalje da ga imaju, ne samo u finansijskom smislu, ne samo zbog ove takse koja se plaća, ne samo zbog tog pregleda, ne samo zbog tog kursa i obuke za rukovanje oružjem, iako su sve to realno u najboljem slučaju komplikacije za ljude koji žele da imaju ili da zadrže oružje, a bogami i finansijski trošak, odnosno udar na njihov džep. Nije to najveći problem, po meni, sa ovim zakonom, ne govorim dakle sa ovim predlogom izmene, odnosno produžetka roka, on je nesporan. Mislim da će se opet govoriti, kao što se često dešava, da će ceh platiti oni koji su, i to se takođe maločas čulo, oni koji su revnosni, oni koji su prijavljivali oružje, koji su registrovali, koji nisu imali nameru da ga drže ilegalno.

U suštini, mislim da sada, kako bih rekao, bolje prolaze vlasnici ne registrovanih, odnosno vlasnici ilegalnog oružja, jer nije jasno šta se po tom pitanju preduzima, šta država po tom pitanju namerava da preduzme. Znamo da po ovom zakonu se vrše kontrole, ne najavljene kontrole načina na koji, recimo, oni koji imaju prijavljeno oružje, kako ga čuvaju i skladište, pa se oružje oduzima ukoliko se zaključi da nije adekvatno čuvano. Ima to smisla, bilo je zaista tragičnih slučajeva da se neko dete dokopa oružja, pištolja, puške, opali i bude porodična tragedija.

Dakle, nisam ja protiv samog tog rešenja, ali hoću da kažem ovde teramo mak na konac i po malo prestrogo se ophodimo prema vlasnicima prijavljenim, registrovanim vlasnicima oružja, a imamo čitavu armiju, ne zna se kolika je, ali procena je da je reč o stotinama hiljada neregistrovanog oružja. Država se ustremljuje da na neki način i kontroliše, pa i kažnjava, pa i finansijski naplaćuje i oni koji imaju legalno oružje i žele da ga zadrže, a prema vlasnicima ilegalnog oružja manje-više se ne preduzima ništa i nije jasno tačno šta se može preduzeti, sem apela da prijave ili predaju oružje.

Imam konkretan primer i znam slučajeve da su ljudi pre dve godine, znači u pretprošloj godini kalendarskoj, da im je oduzeto oružje, oduzet je konkretno pištolj zbog neadekvatnog čuvanja, odnosno skladištenja prilikom jedne od tih nenajavljenih kontrola. Ove godine, ovog januara mu stiže opomena, odnosno stiže mu da plati porez, znači, sada u januaru 2020. godine, a oružje je oduzeto još 2018. godine. I mnogo je takvih primera.

Dakle, opet bivaju kažnjeni, sankcionisani i dvostruko i višestruko, pa i nepravedno, iako, kažem, ja nemam previše afiniteta za tu vrstu sporta i razonode koja ima veze sa oružjem, ali svejedno, mnogima je to sentimentalna stvar, mnogi su to nasledili. Najčešće je reč o nekoj vrsti nasledstva porodičnog i teško se rastaju sa tim oružjem. Znam, postoji način da se ono sačuva kao trofejno, da se onesposobi itd. Sve je to u redu, ali opet kažem, oni koji poštuju zakon i koji se trude da ga poštuju, više ili manje, makar i u zadnji čas, bivaju kažnjeni u odnosu na one koji ga direktno krše. I to nije tako samo sa ovom tematikom, nego rekao bih da važi i generalno.

Prosto bi možda prilikom izmena ovog Zakona o oružju i municiji trebalo razmotriti i razmisliti i o tome, iako je, slažem se, više bi trebalo da bude područje uređeno nekim drugim generalnim zakonskim rešenjima. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Ukoliko ne, idemo po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić. Izvolite.

Hvala lepo.

Ja ću podržati predloženu odluku jer je ona nužna, ali istovremeno mogu da prenesem da mnogi građani Srbije koji imaju dozvolu za nošenje oružja, posedovanje i nošenje oružja, imaju niz primedbi. Te primedbe se ogledaju pre svega u činjenici da ako ispune sve propisane uslove, kao što su lekarski pregled, potvrdu da nisu osuđivani, da nisu pod istragom, da imaju sef za čuvanje oružja itd, da prođu kontrolu službenika policijske uprave o uvidu u sef i način čuvanja oružja. Kada sve to završe i plate sve te takse, onda kada dođu po zamenu oružanog lista dočeka ih službenica koja kaže – mi smo procenili da vama oružje nije potrebno. Donesite vaše oružje.

Sada se postavljaju dva pitanja. Prvo, na koji način odokativno se procenjuje od strane predstavnika policijske uprave to stanje, kada je osoba prošla celokupnu proceduru? Drugo, kako se može oduzimati privatna imovina? Oružje je privatna imovina, kao što je automobil, traktor itd. Druga je stvar zloupotreba oružja. To mogu da razumem, da na osnovu sudskih odluka bude proglašen krivim za zloupotrebu oružja i da posle toga se pokrene postupak za oduzimanje oružja. Ali, ako nema nikakvih elemenata krivičnog, sudskog gonjenja itd, ne vidim razloga zašto se ljudima oduzima oružje. Nemojte razoružavati stanovništvo, jer nikada ne znamo zašto će to biti dobro za državu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvažene kolege poslanici, poštovani kolega Marijane, predlagaču ovog zakona, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i uvek sam govorio o problemima svih naših građana. Inače sam ovde u Skupštini izabran sa liste SNS i predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku. Inače, dolazim iz Svrljiga, to moram da kažem, to je najlepša opština u Srbiji koja se nalazi pored grada Niša, to je najlepši grad u Srbiji.

Vezano za predlog ovog zakona, gde je u ime naše poslaničke grupe potpisan i predložen ovaj zakon, mogu da podsetim sve kolege poslanike koji su tu, tu su kolege poslanici SRS, a ostali, koji znaju da sam ja unazad više od mesec dana, možda i više, postavio poslaničko pitanje vezano za produženje ovog roka, za produženje roka konkretno ovog zakona, zato što je 5. mart bio rok kada se mora produžiti, odnosno mora preregistrovati oružje.

Ja sam to govorio, postavio pitanje, gde sam kasnije, normalno, u razgovoru sa kolegama iz skupštinskih klupa, gde sam kasnije razgovarao i sa Lovačkim savezom Srbije, sa predsednikom Lovačkog saveza Srbije, koji su već inicirali i već signalizirali problem tog roka koji dolazi, a blizu 400.000 ljudi koji imaju oružje, lovci, nisu uspeli da preregistruju oružje, da dođu do toga da preregistruju.

Znači, to je bio početak nečega što sada konačno stavljamo na zasedanje Skupštine. Ja ću, normalno, podržati zato što sam i kao poslanik podržao ovaj Predlog zakona, a to isto je potpisao i predsednik Lovačkog saveza Bratislav Ćirković koji, sada mogu da kažem, veoma uspešno vodi Lovački savez Srbije, gde ima velika populacija ljudi koji će sada imati mogućnost da slobodnije, što se kaže, dišu zato što veliki broj njih nije uspeo da uđe u postupak preregistracije.

Ovo je velika stvar za sve nas zato što će blizu 400.000 ljudi imati mogućnost da se na vreme, da ne prekrše zakon, da ne dođe do toga da im neko sutra napiše neku prijavu i da im se oduzme oružje. Velika stvar za sve, dobra stvar za sve, produženje roka od dve godine, 2020-2022. godina.

Podneo sam jedan amandman gde sam stavio da je vrlo bitno da nadležno ministarstvo u šest meseci makar jednom obavesti putem medija građane, da to budu nacionalni mediji, da li je to televizija ili radio, da se najmanje jednom u šest meseci obaveste građani da rok za produženje registracije oružja dolazi za narednih šest meseci ili godinu dana i na taj način ti ljudi bi znali, svi naši ljudi bi znali, da to urade.

Velika stvar, još jednom kažem, zato što Lovački savez Srbije je udruženje koje je stvarno veoma aktivno, koje se nalazi svuda na terenu. Kako sam uvek govorio, udruženja i Lovački savez Srbije su veoma aktivni u zaštiti prirode, od štetočina i svega onog što čini loše. Evo, sada imamo afričku svinjsku kugu koja je prisutna kod nas i na jugoistoku Srbije, zarazna bolest koja je veoma opasna za životinje.

Mislim da će ovo biti velika stvar za sve nas da se ovaj rok produži. Normalno, mi ćemo svi biti aktivni i u narednom periodu ću uvek na Skupštini govoriti o problemima svih naših građana, kako Svrljig, Bela Palanka, Gadžin Han, jugoistok Srbije i cela Srbija, jer radim sa ljudima, razgovaram sa ljudima, čujem probleme ljudi i ovde u Skupštini o tim problemima govorim.

Nije problem da se kaže da nešto treba da se uradi, a nije urađeno, zato treba ovde da se kaže. Evo, čuli smo sada i očekujemo da ćemo u sredu sigurno glasati za produženje ovog roka za preregistraciju oružja i na taj način dati mogućnost da oni koji to nisu uradili to urade.

Ja sam uvek o svim stvarima ovde govorio, mislim, trebamo da govorimo o još nečemu i to ću sada potencirati, jer taksa koja se plaća za onog što ima oružje, to su su takse koje su unazad 20 godina prisutne kod nas, bilo bi dobro da se te takse ukinu, da te takse ne budu više ovolike kolike su sad, da se ukinu, da svi ljudi koji imaju oružje ili da plaćaju manju taksu ili da se nađe način da to bude manja taksa, odnosno manja cena za tu taksu. Imamo situacije da ljudi koji nisu plaćali te takse godinama dolaze u situaciju da preko 100.000 dinara duguju, tu ide kamata na kamatu, tako da ljudi dolaze u situaciju da neko od ovih izvršioca dođe kod njih u kući i da napravi još veću štetu.

Bilo bi dobro da ovde u Skupštini potenciramo i ukidanje takse za oružje i da na taj način oslobodimo onaj problem naših ljudi koji imaju oružje. Normalno je da treba uraditi preregistraciju. Na ovaj način data je mogućnost da se preregistruje.

Još jednom, ja ću kao poslanik i predsednik Ujedinjene seljačke stranke podržati Predlog zakona, predlog gospodina Rističevića i poslaničkog kluba u kojem sam i ja. Inače, mogu da kažem da ja nisam potpisao Predlog ovog zakona, zajedno sa mojim kolegama, zato što sam tog dana imao skupštinu u Svrljigu i nisam mogao da dođem.

Drage moje kolege poslanici, ovo je velika stvar za sve nas, da omogućimo našim građanima da se više ne sekiraju da neće biti produženja. Produženja će biti. Ima još jedna stvar o kojoj treba da govorimo, a to je da se nađe mogućnost da se ukine taksa na oružje.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević.