Hvala, kolega Rističeviću.
Reč ima dr Aleksandra Tomić, replika.
Izvolite.

Direktno pominjanje.

Gospodine Rističeviću, tačno je da je preko 65% ukupne robne razmene, trgovinske razmene sa zemljama EU, ali to ne znači da smo mi zapostavili ni Rusku Federaciju, ni Narodnu Republiku Kinu. Naravno, to niste ni rekli, ali se razmena sa Ruskom Federacijom uvećava, upravo zbog toga što mi imamo stabilnu saradnju po pitanju uopšte određenih novih tehnologija, naročito sa zemljama EU.

Struktura proizvoda se inače promenila. Ono što su nekada zauzimali poljoprivredni proizvodi u saradnji sa EU, sad zauzimaju, recimo, gotovi proizvodi ili poluproizvodi. To znači da smo otvorili fabrike, nova radna mesta, ali i IT sektor.

Mi smo bukvalno udvostručili u protekle četiri godine izvoz koji se odnosi na IT sektor i sada ukupna razmena, kada govorimo o IT sektoru, iznosi preko milijardu evra godišnje, što znači da taj spoj između, recimo, poljoprivredne proizvodnje, prerađivačke industrije i IT sektora govori o digitalizaciji našeg društva koje daje sada rezultate direktno u ekonomiji, da prelazimo iz ekonomije zasnovane na investicijama u ekonomiju zasnovanu na znanju.

Zbog toga ova Vlada može da se pohvali na kraju svog mandata da je zaista uspela da zahvaljujući i evropskim integracijama i saradnjom sa Evroazijskim blokom, koji obuhvata takođe preko 300 miliona ljudi, EU preko 550 miliona ljudi, znači, uspela je da svojom odgovornom politikom bude nezamenljiv faktor uopšte kada je u pitanju trgovina iz zemalja regiona.

Znači, nijedna država u regionu zapadnog Balkana ne sarađuje sa istokom i sa zapadom na ovaj način. Zbog toga imamo krajnje poštovanje, što smo potpuno otvoreni i iskreni i ono što kažemo, to i uradimo, i kada je u pitanju istok i kada je u pitanju zapad.

Znate šta, kada su u pitanju kineske investicije, Evropljani svi se negde klone toga, ne vole to, ali bi svi voleli da stanu u red kada su u pitanju njihovi krediti i investicije, recimo, u energetiku ili u infrastrukturu, zato što oni imaju jedan brend koji kaže da jednostavno najbrže, najefikasnije i najbolje grade putnu infrastrukturu, železničku infrastrukturu i tu su se pokazali na tržištu kao najbolji što se tiče ulaganja.

Zbog toga je uvek najbolje ići kod onih koji su najbolji. Zato kada govorimo o malim i srednjim preduzećima, to su zemlje EU, Nemačka. Kad je u pitanju infrastruktura, to je Kina. Kada je u pitanju energetika, Ruska Federacija. I zašto Srbija da ne koristi te potencijale podjednako dobro, jer to je u interesu svih nas. Hvala.

Hvala.
Profesore Ševarliću, po kom osnovu želite reč?
Izvolite, replika.

Zahvaljujem.

Jedno je prekidanje svakih odnosa, a drugo je prekidanje integracionih procesa. Ako ne znamo šta to znači, dovoljno je pročitati radove profesora ekonomije priznatog na prostoru bivše Jugoslavije i Slovenije, profesora Mesingera.

Ali, da se vratimo na suštinu pitanja. Ja bih molio predstavnike vladajuće većine i predstavnike Vlade da objasne i meni, ali i građanima Srbije, pre svega, šta znači pravno obavezujući sporazum sa Kosovom kao samoproglašenom državom? Hvala.

Hvala.
Reč ima Marijan Rističević.
Izvolite.

Replika je zbog gospođe Tomić.

Gospođo Tomić, vi ste me prozvali. Dakle, ne odnosi se na leteće paradajze i krastavce koji ujedaju.

Gospođo Tomić, pravno obavezujući dokument sa Kosovom i Metohijom ne postoji. On postoji u glavi Vuka Jeremića, postoji u glavi Vojislava Koštunice, postoji u glavi Borisa Tadića, koji su radi opstanka na vlasti dopustili 2008. godine da Kosovo proglasi nezavisnost a da prstom nisu mrdnuli. Prstom jednim nisu mrdnuli, kao što ni za vreme martovskog pogroma 2004. godine prstom nisu mrdnuli, ni malim prstom nisu mrdnuli dok su se palile desetine srpskih crkava i manastira, dok je srpski narod potpuno nezaštićen spašavao glavu, a neki nisu uspeli ni to. Prstom nisu mrdnuli.

Jesu mrdnuli 2001-2002. godine kada su amnestirali 2108 albanskih terorista, među njima pojedinačno Kurtija, među njima Fljoru Brovinu, ili kako se zove, taj albanski mi ide teško, to Jeremiću ide malo bolje, braća Mazreku, koja su optužena za spaljivanje Srba u Klečki, dakle, 2108 albanskih terorista su, gospođo Tomić, pustili ovi Koštunicini, pri tome su pustili teroriste. Martovski pogrom, da bi sebi sačuvali obraz, oni su dopustili da grupa huligana zapali dve džamije da bi ispali loši koliko su Albanci. Eto, Albanci spalili na desetine srpskih crkava i manastira i onda je grupa huligana, glupaka, uz dopuštenje tadašnje vlasti, uradila taj vandalski čin u Nišu i u Beogradu, što je gurnulo fleku na obraz Srba.

Ništa oni nisu uradili, a sada pričaju o pravno obavezujućem dokumentu. Pravno obavezujući dokument je bilo ono što su Jeremić, Borko Stefanović radili u američkoj ambasadi i rekli – ako Boris Tadić bude izabran nećemo preći crvene linije koje budu dale SAD. To je u beleškama, to je Vikiliks objavio. Znači, ništa ja ne izmišljam. Sve može da se nađe. Da su tražili da zanove vlast Borisu Tadiću u zamenu za to da će oni sa tom kosovskom nezavisnošću moći da prođu itd, i neće prelaziti crvene linije, ali samo ukoliko kosovski Albanci odlože svoje proglašenje dok Boris Tadić ne bude izabran, da Tomislav Nikolić ne bi bio izabran i sprečio nezavisno Kosovo.

Hvala.
Pravo na repliku, Aleksandra Tomić.

Radi pune informacije, znači, pravno obavezujući dokument pokazuje upravo to da albanska strana nikada određene tačke sporazuma nije ni sprovela, niti poštovala. I kada čujete evropske zvaničnike, vi imate prilike da čujete da oni sami kažu da taj dokument u stvari i nije bio obavezujući, ali je obavezujući bio u vreme gospodina Vuka Jeremića, jer je tada odluka u razgovorima u dijalogu na Kosovu i Metohiji prešla iz UN u EU. Znači da su postojale neke međunarodne obaveze koje je neko potpisao.

Kako objašnjavate da sa jedne međunarodne organizacije pregovori prelaze u drugu međunarodnu organizaciju? Na kraju krajeva, gospodine Rističeviću, danas je najčudnije što vi imate promene u albanskim strankama na vlasti, sada dolazi za premijera gospodin Kurti, koga Vuk Jeremić naziva najvećim intelektualcem na KiM i koji treba suštinski da vode pregovore Beograda i Prištine.

Znači, to su obavezujući podaci, i dokumenta, i ugovori o kojima danas možemo da razgovaramo zato što su to posledica one politike do 2012. godine koju su vodili oni koji sada nama ovde sole pamet. Hvala.

Hvala, gospođo Tomić.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Hvala lepo.

Zaista nisam stručnjak za politiku, osim agrarne, ali za ovu politiku nisam stručnjak i ne znam iz čega su proizišle međunarodne obaveze za potpisivanje novih dokumenata. Ako su i bili potpisani, za sve što je bilo potpisano, a za koje su predstavnici ove skupštinske većine na izborima 2012. godine izjavljivali i obećavali da će ih apriori poništi. Prema tome, ili je bilo lažno predizborno obećanje, ili nisu poznavali materiju kada su davali takvo obećanje.

Nadam se da u narednom periodu neće biti lažno obećanje, da će se za poljoprivredu izdvajati, ne samo 5%, kao minimum, nego i po 1% godišnje dok se ne dostigne 10%.

To je obećano za izbore 2012. godine, a danas je 2020. godina i imamo oštećenje poljoprivrednika u ovom periodu za 103 milijarde, ako primenimo način kako je to obračunao vrhovni državni revizor za period od 2012. do 2018. godine, na osnovu završnih računa Republike Srbije koji su ovde usvojeni u paketu od 2002. do 2018. godine bez ikakvih primedbi, uključujući i sve primedbe koje smo ove četiri godine slušali za bivši režim, a njihove završne račune smo usvojili bez pogovora. Hvala.