Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će danas na sednici od strane predlagača prisustvovati Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 170, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o izmenama i dopunama Konvencije za zaštitu lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka i Predlogu zakona o potvrđivanju Aneksa 1. Sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
Pozdravljamo ministra Đorđevića.
Da li želite reč ministre? (Da.)
Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici i dame i gospodo, pred vama se nalazi Predlog zakona o potvrđivanju Protokola o izmenama i dopunama Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, za šta bih vas, pre svega, podsetio da je osnovni tekst ove navedene Konvencije Saveta Evrope, usvojen još 1981. godine u Strazburu, a da je Republika Srbija potvrdila ovu Konvenciju 1992. godine.
Značaj ovog dokumenta je bio veliki jer je reč o jedinom postojećem zakonski obavezujućem međunarodnom ugovoru sa globalnim značajem u ovoj oblasti. Zbog toga ovu Konvenciju potvrdile su i neke države izvan Evrope.
Konvencija je predvidela da je neophodno garantovati svakom fizičkom licu, bez obzira na njegovu nacionalnu pripadnost ili mesto stanovanja, poštovanje njegovih ljudskih prava i osnovnih sloboda, posebno prava na privatnost, kada je reč o automatskoj obradi njegovih ličnih podataka.
Sa druge strane, pored Konvencije takva obaveza proističe iz člana 42. stav 1. Ustava Republike Srbije koji propisuje da je zaštita podataka o ličnosti zajamčena. Međutim, imajući u vidu nove izazove zaštite pojedinca u pogledu obrade ličnih podataka koji su se pojavili nakon što je Konvencija usvojena, Komitet ministara Saveta Evrope je 18. maja 2018. godine usvojio Protokol kojim su u velikoj meri izmenjene i dopunjene odredbe osnovnog teksta Konvencije.
Praktično je reč o modernizaciji Konvencije, koji se odnose na nove izazove koji se tiču privatnosti, a pre svega proizilaze iz upotrebe novih informacionih i komunikacionih tehnologija.
Istovremeno, jača se i unutrašnji mehanizam Konvencije, kako bi se osigurala njena efikasna primena. Zbog toga protokol pruža jasan i fleksibilan multilateralni pravni okvir za lakši prekogranični protok podataka, istovremeno pružajući delotvornu zaštitu u situacijama kada se koriste lični podaci.
Protokol takođe predstavlja sponu između različitih regiona sveta i različitih normativnih okvira, uključujući i novo zakonodavstvo EU, koje se u potpunosti primenjuje od 25. maja 2018. godine i koji se takođe poziva na konvenciju u kontekstu prekograničnog protoka podataka.
Iz navedenih razloga, kao i zbog činjenice da se potvrđivanjem ovog protokola sa jedne strane ispunjavaju obaveze Republike Srbije, kao članice Saveta Evrope, a istovremeno i dodatno unapređuje zaštita ličnih podataka, kao jednog od osnovnih ljudskih prava, predlažem da Narodna skupština u danu za glasanje potvrdi ovaj protokol.
Hvala.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, očito da druge poslaničke grupe ne žele sada da iskoriste ovo vreme, ali to je njihovo pravo. Mislim da je danas jako važna tema za Skupštinu Srbije zato što govorimo o protokolu koji se odnosi na Konvenciju o zaštiti prava lica u odnosu na automatsku obradu podataka Saveta Evrope, odnosno na privatne podatke koje možete koristiti u razmeni podataka kada je u pitanju današnji postupak digitalizacije u progresu.

Treba reći da pravni osnov uopšte i za ovu Konvenciju i za Aneks 1, koji se odnosi na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Azerbejdžana, da je pravni osnov Ustav, član 99. stav 1. koji kaže da je Narodna skupština dužna da ratifikuje sve međunarodne sporazume, ali ova Konvencija o kojoj govorimo je još prvi put usvojena 1981. godine u Strazburu i očito da današnje prilike zahtevaju, imamo nove izazove koji traže da se osavremene nove konvencije i da se urade određeni akti kojima bi se obuhvatili svi ti novi izazovi koji od 1981. godine nisu bili aktuelni.

Ta obaveza podrazumeva da se garantuje svakom fizičkom licu, bez obzira na nacionalnu pripadnost, bez obzira na mesto stanovanja, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, naročito pravo na privatnost kada je u pitanju automatska obrada podataka.

Članom 42. Ustava Republike Srbije takođe imamo ovu potvrdu, obavezu države. Svaka država, članica potpisnica Saveta Evrope, a ima ih 47, su se obavezale da poštuju ovo pravo i da zaštite svoje građane, a novim izazovima, rekla sam, tražimo da određena konvencija, kao platforma, bude jasna, fleksibilna na multilateralnom nivou i da je to u stvari pravni osnov da bi se lakše vršila razmena podataka, a da se ne bi ugrozili lični podaci svakog pojedinca.

Nov zakon inače podrazumeva u stvari i zakonodavstvo EU, ne samo članica Saveta Evrope, veći i EU i ona predstavlja u stvari put kojim je započela sprovođenje u samoj EU ova Konvencija. Ona je u primeni od 25. maja 2018. godine.

Kada govorimo o tome kada je donesena prva 1981. godine, nakon toga su u Savetu Evrope mnoge rezolucije donošene, još 2011. godine, zatim 2014. godine i na kraju mišljenje 2017. godine, gde je usvojio Komitet praktično ovu Konvenciju sa svim svojim izmenama.

Kada govorimo o tome, najvažnije je da preambula koja je uvedena, praktično u ovoj Konvenciji još 28. januara 1981. godine, pokazala je da suštinski možemo sve te promene koje se dešavaju u eri digitalizacije, implementiramo u ove konvencije određenim izmenama i dopunama. To je ono što u stvari evropsko zakonodavstvo je postalo fleksibilno u ovom smislu, daje nam mogućnosti da osavremenimo svaki dokument, svaki međunarodni ugovor, svaku konvenciju, a to naravno daje i mogućnost i Srbiji da sve ono što usvajamo u ovom parlamentu kao važeća dokumenta koja se odnose na osavremenjavanje uopšte privrede i razmenu podataka i sami menjamo kroz ratifikaciju ove konvencije.

Drugi deo međunarodnog sporazuma je, u stvari, predlog ratifikacije Sporazuma o ekonomsko-tehničkoj saradnji Vlade Republike Srbije i Azerbejdžana. Takođe, isti pravni ustavni okvir, za ratifikaciju koju ovaj parlament ima, a treba reći još 25. januara 2012. godine je potpisan ovaj sporazum i taj zaključak praktično je istekao 20. decembra prošle godine, s tim što je bilo potrebe da se zameni novom ratifikacijom i novim sporazumom između dve Vlade. Tako da, 26. decembra prošle godine, Vlada Azerbejdžana, preko svoje ambasade ovde u Beogradu, pokrenula inicijativu za potpisivanje ovog sporazuma koji je potpisan u Beogradu i predmet realizacije, u stvari, su projekti u kojima se azerbejdžanske firme, uopšte su se pokazale kao vrlo efikasne u izgradnji infrastrukture, saobraćajne, železničke, putne infrastrukture.

Tako da je predmet, u stvari, ovog sporazuma ratifikacija, realizacija projekata za izgradnju autoputa Ruma – Šabac, most preko Save, brza saobraćajnica Šabac – Loznica, zatim, sva putna železnička infrastruktura i onaj deo koji se odnosi na komunalnu infrastrukturu, kao što je vodosnabdevanje i prečišćavanje otpadnih voda, ali i deo koji se odnosi na prečišćavanje, odnosno sanaciju komunalnog otpada.

Kao što vidimo, nema dodatnih troškova po budžet Srbije, što se tiče ovog sporazuma, kao i za ovaj, kao i za prethodnu konvenciju. Tako da, u danu za glasanje SNS će podržati ova dva sporazuma. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.

Gospodine ministre sa saradnicom, želeo bih da kažem nekoliko reči o ovom predlogu zakona, o potvrđivanju protokola, o izmenama i dopunama Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka.

Pre toga, želim da naglasim da ova vladajuća većina, ova Vlada je suštinski zainteresovana za članstvo u EU, a suštinska zainteresovanost znači da mi naše zakone usklađujemo sa pravnim tekovinama EU. To je veoma važno naglasiti, jer pravne tekovine EU su inkorporirane u naše zakone i njihova primena čini državu Srbiju već delom i članom EU.

Formalno priznanje i formalno ulaženje u EU značiće da je država Srbija učinila sve da primenjuje od evropskih tekovina, do svih standarda EU. Upravo ti standardi EU su nešto što je neophodno državi Srbiji, jer država Srbija je deo Evrope i samo članstvo biće potvrda da smo sve učinili ono što se od nas očekuje.

Od nas se očekuje da uredimo državu Srbiju, ne samo u pravnom okviru, već i u svim drugim standardima koji nas obavezuju. Pre svega, mislim na autoputeve, mislim na vodovode, kanalizaciju, na zaštitu životne sredine, dakle, sve one tekovine koje država Srbija čini i radi da bismo bili sastavni deo EU.

Tu je sigurno veoma važno i veoma bitno i stabilna ekonomska situacija, jer stabilna ekonomska situacija, koja je postignuta, daje mogućnosti da sve ove stvari radimo, a da postajemo na taj način deo EU.

Ono što je ovog trenutka veoma važno, a to je zaštita ličnih podataka. Zaštita ličnih podataka za svakog pojedinca je veoma važna. Imamo nove tehnologije, imamo globalizaciju i ta razmena je veoma izražena.

Svi smo na društvenim mrežama, često dajemo i neke podatke koje ne bi trebalo da dajemo i zloupotreba podataka i te kako može da bude opasna i za pojedinca, a i za državu.

Nije iznenađenje da sve ono što znači napredak u kompjuterskim i ostalim tehnologijama, znači mogućnost i zloupotreba, uvek postoje oni koji to žele da urade. Upravo zbog toga moramo imati zakonske okvire, koji će omogućiti da se sve to što se nalazi na društvenim mrežama ne sme zloupotrebljavati, jer zaštita ličnosti, njegovih opredeljenja, njegove verske, polne i svake druge opredeljenosti, mora biti zaštićena. Ti podaci se ne smeju zloupotrebljavati.

Upravo država Srbija, koja je uvek prihvatala sve te izmene i dopune zakona i protokola, upravo inkorporira u svoja zakonska rešenja. To je ono što je veoma dobro, što znači da ne zaostajemo, naprotiv, u nekim stvarima idemo napred. Zbog toga i podržavamo Konvenciju Saveta Evrope, jer ta Konvencija omogućava da idemo korak napred i da zaista učinimo ono što se od nas očekuje.

Znate, da bi neko uzeo vaše podatke, vi morate dati ličnu saglasnost, a lična saglasnost znači da se to ne može i ne sme zloupotrebljavati. To je ono što je veoma bitno, veoma važno. Ti podaci se moraju samo koristiti na odgovarajući način iz prostog razloga jer se ne smeju zloupotrebljavati, a samo za one potrebe koje su tu veoma važne.

Ono što je nama vrlo bitno, a to je, mi imamo i nekih drugih podataka o kojima do sada nismo govorili. Znate, to su genetski podaci, biometrijski podaci. Oni identifikuju neko lice. Isto tako, podaci da li je neko član sindikata ili ne su veoma važni podaci. Ukoliko se to zloupotrebi, poslodavci to mogu da dovedu u situaciju da to lice koje je član sindikata bude u nepovoljnom položaju.

Upravo i donosimo izmene i dopune ovog zakona da se to ne može i ne treba zloupotrebljavati.

Tehnologija ide veoma brzo napred. Drago mi je što država Srbija upravo prihvata nove tehnologije. Evo, govorimo o 4G, četvrtoj industrijskoj revoluciji, što znači, država Srbija, ukoliko želi da ide napred, da bude bolja, prosperitetnija, mora sve te nove tehnologije da prihvati i unapređuje, ali istovremeno mora da postoji oprez da se te tehnologije ne zloupotrebe protiv pojedinaca.

Dakle, SDPS, koja prihvata sve novine, koja prihvata da država Srbija bude jedna uređena država, članica EU, gde će se pravo pojedinca poštovati, gde će biti zaštite podataka svakog pojedinca i upravo to nas motiviše da naglasimo da ćemo glasati za ove izmene zakona, ali i za sve druge sporazume, jer to znači da će Srbija biti u narednom periodu prosperitetnija zemlja.

Ovo naglašavam i zbog činjenice, jer mi ne govorimo nešto što ne možemo da uradimo. Mi govorimo šta ćemo uraditi, uradimo, a građani Srbije vide te rezultate. Zbog toga naglašavam da će SDPS glasati za ove zakone.

Još nešto. Sam zakon ne donosi uvek ono što je najvažnije. Najvažnije je njegova primena i kontrola primene tih zakona. Zato smatramo da unapređenje kapaciteta Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti takođe je važno pitanje. Zajedno sa ovim zakonom i sa ovim nezavisnim državnim organom, mislim da ćemo postići cilj o kojem ovde govorimo.

Zato naglašavam da ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se već 20 godina, od kada ta fama i ta dogma o evropskim integracijama vlada Srbijom, zalaže za preispitivanje tih odluka. Kao što znate nikada se država Srbija nije opredelila za evropske integracije, već isključivo vladajuće garniture koje su bile posle 5. oktobra instalirane u Srbiji sa ciljem da preuzmu kontrolu, da preuzmu vlast i da imaju pod svojom šapom sve ključne institucije, i to traje već 20 godina.

Mi smo podržavali orjentaciju Srbije, zaključivanje sporazuma Srbije i sa zemljama koje ne pripadaju EU, pogotovo tih sporazuma koji su nesumnjivo u srpsku korist, iz jednog razloga zato što, sarađujući sa zemljama koje nisu u EU, mi ostvarujemo saradnju bez političkog uslovljavanja i bez političkih pritisaka da posle toga moramo da platimo neku cenu koja se ispostavi da bude mnogo veća od onoga što dobijamo, čak se išlo u pravcu odricanja od teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Dakle, sa tim nije gotovo, to i dalje traje u odnosima Srbije i EU.

Naravno, više puta i često u poslednje vreme je u javnosti prisutna i govori se o saradnji Srbije i Azerbejdžana. Svet se veoma promenio i EU, a i ostale zemlje, više nema unipolarnog sveta, a i EU i zapadne zemlje nisu one sile koje su bile tokom 90-tih godina ili EU iz vremena Sporazuma u Mastrihtu 1992. godine. To je sada sila na zalasku, kao što i Azerbejdžan i mnoge druge zemlje nisu više samo sovjetske provincije, već se pokazalo da su ekonomski veoma uspešne zemlje i da je saradnja Srbije sa Azerbejdžanom, konkretno, a i sa ostalima, veoma korisna za našu zemlju. To smo imali prilike da čujemo i od nekih predstavnika zvaničnog Beograda kada su bili u poseti Bakuu i sa tim treba da se nastavi, ne samo sa Azerbejdžanom, već i sa Belorusijom, i sa Ruskom Federacijom, i sa Kinom. Sve te veze treba da se prodube.

Imajući u vidu da govorim o međunarodnim sporazumima danas, možda bi trebali da napravimo osvrt o poziciji Srbije u međunarodnim odnosima i o spoljnoj politici Srbije o kojoj se ne govori dovoljno i nije toliko često tema dnevnog reda u Narodnoj skupštini. Mi smo prošle godine imali samo jednom prilike da ovde raspravljamo o spoljnoj politici kada je bio ministar Dačić i ni jednom više.

Dakle, danas smo čuli vest da je osamnaesta država povukla priznanje nezavisnosti Kosova, Sijera Leone, jedna od zemalja koja je među prvima priznala tu nezavisnost, i to je posao spoljne politike Srbije koji se obavlja na izuzetan način i treba iskazati svaku pohvalu za uspeh, a 18 zemalja članova UN koje su povukle priznanje nezavisnosti Kosova je svakako uspeh srpske diplomatije, ali je prilično pozicija Srbije kontradiktorna i konfuzna.

Imali smo prilike da vidimo i da je bila nemilosrdna, teška borba, odsudna bitka da tzv. republika Kosovo u nekoliko navrata ne postane član UNESKO i ne postane član Interpola. Iako je većina zemalja glasala u tim organizacijama za prijem Kosova, nije bilo dovoljne kvalifikovane većine, odnosno dve trećine zemalja koje bi za to glasale i republika Kosovo u nekoliko navrata nije uspela da se u te organizacije učlani, i to je takođe pozitivno.

Imali smo prilike da vidimo predstavnike režima koji su ovde otprilike predstavljali sebe kao istorijske pobednike zbog tih uspeha, a kontradiktornost leži u tome što ukoliko kroz briselski dijalog, odnosno proces pregovora između Prištine i Beograda, odnosno Kosova i Srbije, bude potpisan pravno obavezujući sporazum između Republike Srbije i tzv. Kosova, Kosovu otvori vrata članstva u UN i sve ove zemlje koje su povukle priznanja smatraće se, takođe, da su tu nezavisnost priznali po sistemu kolektivnog priznanja, a i o članstvu Kosova u UNESKO i Interpolu neće se više ni glasati zato što su ta tela u okrilju UN i svaka država članica UN je ujedno i član UNESKO i Interpola. Dakle, onda bi imali problem i sa srpskom kulturnom baštinom na Kosovu i Metohiji, manastirima i crkvama koji bi vremenom postali kosovarski, a videli smo da je i bivši ministar diplomatije tzv. vlade Kosova Bedžet Pacoli u više navrata rekao kako manastire na Kosovu nisu gradili samo Srbi, već i Albanci, a od toga je samo jedan korak ka tome da su manastire na Kosovu gradili Albanci.

Takođe, ukoliko Kosovo postane član Interpola, već imamo najave da postoji mogućnost podizanja više od 10 hiljada optužnica protiv oficira Vojske i policije koji su se borili 1998. i 1999. godine na Kosovu i Metohiji, a koje bi bile međunarodne u okviru Interpola.

Mi bismo sa pravno obavezujućim sporazumom dobili to, odnosno suočili bi se sa tim opasnostima. Šta će nam onda značiti hvalospevi za povlačenje priznanja, za sprečavanje članstva u UNESKO i Interpolu, ako Kosovo na kraju tog procesa postane član UN? Sav taj posao i sav taj trud biće uzaludan. Pošto su ta dva procesa neraskidivo povezana, članstvo Srbije, odnosno potencijalno članstvo Srbije u EU i priznanje nezavisnosti Kosova, dakle, put Srbije u EU je uslovljen priznanjem nezavisnosti Kosova i to se više i ne krije, a normalizacija odnosa koja u pravnoj terminologiji ne postoji je samo u stvari druga reč za otvoreno priznanje nezavisnosti.

Država Srbija bi prvo trebala da preispita svoju ulogu u tom briselskom procesu i šta su to benefiti za Srbiju, koji su to opipljivi benefiti za Srbiju koji su proistekli iz pregovora u Briselu.

Mi smo se povukli sa severa Kosova, učvrstili smo kosovske institucije na severu Kosova, a nismo dobili ni tu zajednicu srpskih opština i još smo na sve to dobili režim taksi od 100% na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine. To su posledice briselskih pregovaranja.

Suspendovali smo Ustav Srbije. Ustavni sud se proglasio nenadležnim, a onda smo čuli pozivanje, ne samo od Albanaca sa Kosova, već i od funkcionera Vlade Republike Srbije na poštovanje ustava Kosova, kada je trebalo da dođe do formiranja vlade u Prištini, učešća Srpske liste u toj vladi. To je danas konfuzija po pitanju Kosova od strane vlasti u Srbiji i naš položaj koji je izuzetno težak, jer smo ga mi sami takvim napravili.

Dakle, za sedam godina nismo dobili ništa, a dali smo gotovo sve, odnosno dali smo sve osim priznanja. Postavlja se logično pitanje – zašto bi Srbija dalje srljala u tom procesu? Zašto to sve i učešće, i položaj, i politiku po tom pitanju ne bi preispitala?

Takođe, simptomatično je za sve vlasti u Srbiji od 2000. godine da se na Rezoluciju 1244, stranke koje posle dođu na vlast, pozivaju samo u toku političke kampanje, u toku predizborne kampanje i u toku opozicionog delovanja, a vrlo brzo to zaborave kada formiraju Vladu. Tako je bilo i sa demokratama, a tako je sada i sa naprednjacima.

Nikad nije bilo inicijative od strane Vlade u Beogradu za poštovanje Rezolucije 1244, odnosno pokretanja tog pitanja u Savetu bezbednosti UN. Odgovorno bi bilo da država Srbija ne bude saglasna sa pregovaračem, odnosno posrednikom koji je faktički na jednoj strani, kao što je to EU, jer je EU kao takva priznala nezavisnost Kosova, tako što ima studiju o izvodljivosti za Kosovo, tako nešto ne postoji ni za regione, ni za pokrajine, ni za gradove, ni za opštine. Studije o izvodljivosti se isključivo prave za države. Evropska unija je na Kosovo i Metohiju poslala misiju Euleksa koja ima cilj da instalira institucije nezavisnog Kosova.

Kako to može da bude objektivan posrednik u pregovorima između Beograda i Prištine? Odgovorna Vlada bi tražila da se ti pregovori vrate u Savet bezbednosti UN gde bismo mi imali balans u smislu zemalja koje su priznale nezavisnost i oni koji to nisu od stalnih članova, jer Narodna Republika Kina i Ruska Federacija koji su istorijski i čvrsti saveznici Srbije neće dozvoliti priznanje nezavisnosti Kosova i članstvo u UN, a situacija može da se promeni samo ako se Srbija prva toga odrekne, odnosno Srbija prva to potvrdi.

Već znamo da evropska perspektiva za Srbiju ne postoji. To nam se više i ne krije, to govore i poslanici Evropskog parlamenta, to govore najviši zvaničnici Evropske komisije, to je rekao Emanuel Makron, više puta naglasio da se EU neće više širiti. Evropska unija više nema ni komesara u okviru svoje komisije za proširenje, već ima komesara za susedske odnose.

Ono što se sada servira Srbiji, posle 20 godina neuspešnih pregovora gde je Srbija morala da ispuni saradnju sa Haškim tribunalom do maksimuma, na taj način se istorijski ponizi zato što je isporučivala političke čelnike i vojne oficire stranom sudu, političkom sudu koji je imao za cilj da svu krivicu za raspad bivše Jugoslavije svali na srpski narod. U okviru toga i bivšeg predsednika Republike, što je nešto neviđeno i istorijska sramota. Od te EU dobila je za tih 20 godina i nezavisno Kosovo, odnosno proglašavanje okupirane teritorije nezavisnom, a sada posle 20 godina vrata su zvanično zatvorena i traži se priznanje Kosova.

Alternativa koja se nudi Srbiji koja je i ovde dočekana veoma lepo u Beogradu jeste takođe „mali Šengen“ ili Balkanska unija, dakle, unija između Severne Makedonije, Albanije i Srbije. Mi smatramo da to nije alternativa za Srbiju i da to nije dobar način da Srbija postigne bilo kakav benefit u međunarodnim odnosima.

Ne vidimo konkretne interese Srbije u Balkanskoj uniji, ne vidimo da će naši turisti da pohrle u Albaniju, ne vidimo da će naši proizvodi, odnosno naše kompanije biti popularne u Albaniji i da će tamo biti zastupljeni zato što oni nas ne žele tamo. Dakle, to je trenutno situacija, a ovde čujemo u Beogradu poruke od strane režima kako je to način da ceo ovaj region uđe u Balkansku uniju tj. EU, Makedonija, Albanija i Srbija.

Da li je to nešto u šta neko normalan može da poveruje, da će nam unija sa Albanijom i Makedonijom pomoći za članstvo EU? Ne, nama je došla direktna poruka da mi treba da predstavljamo periferiju EU, kao takvi da budemo resurs i obezbeđujemo jeftinu radnu snagu, da budemo poligon za eksperimentisanje, jer ono što se nama priča i što nam se nudi nije ono što je zastupljeno u EU i u smislu izgleda institucija i ekonomske politike i sl. i u budućnosti takođe parking za migrante, odnosno opet nešto nalik vojnoj krajini što su Srbi Prečani predstavljali u 17. i 18. i 19. veku. To je suština i to je uloga koja je namenjena za Republiku Srbiju.

Sada je vreme da Republika Srbija od toga odustane, da više ne ide ka zatvorenim vratima i da se opredeli za sve intenzivniju saradnju sa zemljama BRIKS-a koje su na našu sreću naši tradicionalni prijatelji i partneri, a predstavljaju najbogatiji i najperspektivnij deo sveta, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, koji predstavljaju budućnost svetske ekonomije ka članstvu Srbije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, gde bi naši proizvodi mogli da budu konkurentni, gde bismo mi sarađivali bez političkog uslovljanja i članstva Srbije u Odboru dogovora o kolektivnoj bezbednosti, Vojnom savezu na čijem je čelu Ruska Federacija.

Mi kroz članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj uniji i u ODKB možemo da postignemo ekonomski prosperitet i da razvijamo našu ekonomiju bez pritisaka i bez ikakvog pljačkanja, energetsku sigurnost i da postignemo takav režim saradnje sa Rusijom, gde bismo plaćali naftu i gas po cenama koje plaćaju u Belorusiji, što bi značilo za trećinu manje od cene koja je sada na snazi i bezbednost zemlje kada bi u dogovoru sa Ruskom Federacijom postigli nešto nalik na Povelju NATO pakta i član 5. koji kaže da svaka zemlja koja napadne bilo koju članicu NATO-a smatra se da je napala ceo savez, ukoliko mi možemo, a to je moguće, dostići takav sporazum sa Rusijom, gde bi se smatralo da ko napadne Rusiju, napao je ceo ODKB, mi ćemo na dugi rok osigurati bezbednost zemlje.

Takođe, SRS od decembra meseca govori o ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Mi se time nažalost ne bavimo, odnosno Beograd se time ne bavi, mlake su reakcije koje dolaze od strane režima. Trebalo bi zahtevati sednicu Saveta bezbednosti UN na kojoj bi se pitanje o ugroženosti Srba u Crnoj Gori postavilo, gde bi shvatili ozbiljnost situacije i režim Mila Đukanovića u Podgorici, ali i svih drugih i kako bi se reagovalo protiv ustavnog i necivilizacijskog Zakona o slobodi veroispovesti.

Podsetiću vas, danas je u Podgorici otvoren kriminalan mafijaški režim koji hapsi narodne poslanike, koji sudi za izmišljene događaje istaknutim srpskim liderima, čak i jednom od vođa Srba u Crnoj Gori, Milanu Kneževiću su maltretirali i hapsili porodicu. Pokušavaju da uzmu sve srpsko u Crnoj Gori, od jezika, pisma, do crkve i situacija je veoma ozbiljna. Nikakvih reakcija iz Beograda nije bilo.

Odgovorna država bi postupila tako što bi uvela mere reciprociteta, što je poznato sredstvo u međunarodnim odnosima u diplomatiji i npr. ukoliko je nekim istaknutim javnim ličnostima, a njih je sve više, ljudima koji su rođeni u Crnoj Gori, a imaju srpsko državljanstvo, čak poslednji slučaj je bio sa ovim muzičkim sastavom "Beogradski sindikat", kada im je zabranjen ulazak u Crnu Goru, ajmo malo mere reciprociteta, pa da Republika Srbija zabrani predsedništvu i glavnom odboru DPS, partija Mila Đukanovića, ulazak u Srbiju, pa da vidimo da li će onda shvatiti ozbiljnost situacije, kada više vrh crnogorske države ne može da pristupi svojim stanovima, nekretninama i svom biznisu po Beogradu i Srbiji i da mi krenemo u kontrainicijativu u cilju zaštite Srba koji tamo žive, koji su veoma ugroženi i koji su pred razgradnjom srpskog nacionalnog korpusa i sa tim se suočavaju od strane režima Mila Đukanovića. Dakle, pristup spoljnoj politici od strane Srbije i politici prema susednim zemljama je neozbiljan, neodgovoran i treba što pre da se promeni.

Hvala, gospodine Šešelj.
Đorđe Vukadinović se javio.

Interesantno je, sticanjem okolnosti, pretpostavljam da je slučajno, imamo dva predloga koji nisu na prvi pogled toliko krupni, ali su indikativni, rekao bih za sadašnji položaj politički i ekonomski Republike Srbije. Jedan je vezan za EU, a drugi za saradnju sa Azerbejdžanom.

Obe te stvari u principu mogu, kako rekoh, da budu pozitivni i kada je reč o ovim tehničkim protokolnim stvarima koje se tiču Konvenciji o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, to je poželjno, to je neophodno i s obzirom da savremeni svet, današnji svet sve više liči na svet „Velikog brata“ gde ne znamo ko koga sve, gde i na kom nivou prati, prisluškuje, koristi podatke, zloupotrebljava ili upotrebljava podatke o licima, od običnih građana do naravno onih koji su predmet posebnog interesovanja.

Dakle, sve što doprinosi kakvoj takvoj kontroli, mada se ja plašim da tu neke velike kontrole teško da može biti, te zloupotrebe ličnih podataka može da bude pozitivno i može da bude pozdravljeno. Samo kažem, to je globalni problem na globalnom nivou, svetskom nivou se javlja i kažem savremeni svet zaista najviše liči na neki svet iz neke negativne utopije, neki vrli novi svet ili neku Orvelovu viziju budućnosti u kojoj se sve prati, sve kontroliše.

Bilo kako bilo, to je prilika, bez obzira što sama ova konvencija, što se mene tiče može da bude pozitivna i može da bude prihvaćena, to je kao što je u nekim diskusijama poslužilo maločas od nekolicine kolega iz vlasti i iz opozicije, može da bude prilika da se tematizuje ovaj kurs i ova orjentacija Srbije i spoljno-politička ka EI bez alternative.

Kolega Mijatović, s jedne strane, i kolega Šešelj, naravno sa različitih pozicija su govorili o tome. Nije zgoreg, ja misli da je vrlo poželjno da ovo mesto, ovaj dom bude prilika da se o tome raspravlja koliko može razumno i argumentovano.

Naravno, kolega Mijatović je za, kolega Šešelj je bio protiv i ja mislim da u najmanju ruku ima razloga da se problematizuje taj bezalternativni evropski put Srbije, što nipošto ne bi smelo, kao što se obično doživljava i u delu javnosti i od dela vlasti, da ona bude povod za neke napade i prozivke kako neko nas, ne znam, hoće da gura u prošlost, u mrak i ne znam ni ja gde.

Ne, Srbija je zaista stara evropska zemlja. Po raznim parametrima, čak i danas, čak i u ovakvom stanju Srbija je iznad po mnogo čemu, iznad nekih, naglašavam, članica EU. Problem je u tome što kada kažem EU, onda mi ili većina građana obično misle na Nemačku, Holandiju ili Švedsku, a neki misle na Bugarsku i Rumuniju ili Hrvatsku. Tako da, a to je Evropa ili EU koja nas čeka eventualno ako nas uopšte čeka, a ne ova EU, odnosno vizija Nemačke, Holandije ili Švedske.

Tu ima mnogo mistifikacija i nemam ja problem nikakav da kažem da je to nešto što su i prethodne vlasti više ili manje, ili ona prethodna Vlada je bila na tom istom kursu, na toj istoj liniji, čak retorički još i agresivnije, još su više insistirali na tome. S tim što sad, da li su jedni verovali u to, da li nisu verovali ni jedni ni drugi, da li veruju i jedni i drugi u tu evropsku budućnost, o tome možemo da raspravljamo. Ali, činjenica je da kada je reč i članstvu EU, znači jedna evropska perspektiva, Srbija ima evropsku perspektivu i kao što rekoh, Srbija je evropska zemlja, ali kada je reč o članstvu EU, Srbija nema perspektivu i to je potpuno jasno. Čak i da je to dobar projekat, da je idealan za Srbiju, u ovakvu EU, ovakva Srbija koja ne priznaje nezavisnost KiM, u ovakvu EU koja ima problema sama sa sobom i koja sama ne zna šta će, iz koje izlazi jedna Velika Britanija, da li smo svesni koja je to razmera potresa taj „Bregzit“ i izlazak Velike Britanije iz EU.

Znači, Srbija kao celovita država u EU, čak i da rešimo problem Kosova, čak i da se pomirimo sa načinom kako većina zemalja EU i većina najmoćnijih zapadnih zemalja vide tzv. rešenje problema Kosova, čak i ako se sa tim pomirimo, a ne možemo i ne treba da se pomirimo, opet Srbija neće videti članstvo u EU, barem ne u nekoj doglednoj budućnosti, barem ne u budućnosti koja se meri našim životima bez obzira da li su mlađi ili stariji. Prosto, takva je situacija, nije zgodna, nije povoljna za evrointegracije. Kažem, čak i da je kandidat sjajan i da nema onih dilema i problema na tom evropskom putu u kojoj Srbija delom ima.

Niko od nas, pogotovo ne sa ove strane neidealizuje stanje u Srbiji, ali naglašavam, to stanje i dalje nije gore u mnogim stvarima, mnogim aspektima nego kod nekih članica ili kod nekih poodmaklih kandidata ka članstvu, tu mislim pre svega na Crnu Goru, koja se često ističe, što je poseban kuriozitet, da ne kažem komedija i farsa, da se Crna Gora ističe kao napredni kandidat i kao neko ko je mnogo učinio na evropskom putu. Taj ko to kaže, a govore brojni evropski zvaničnici, bogami američki, najbolje pokazuje koliko ne poznaje situaciju u Crnoj Gori ili koliko je zapravo zlonameran prema Srbiji, a verovatno i jedno i drugo.

U tom smislu od našeg evropskog puta nema ništa, što ne znači da ne treba prihvatiti svaku povoljnu, pozitivnu konvenciju, garanciju, sporazum, dogovor ili neko rešenje zakonsko, institucionalno koje može koristiti, ali i nama kao državi Srbiji bilo da je reč o privrednoj saradnji, bilo da je reč o nekoj zakonskoj regulativi pogotovo kada je reč o ekološkoj problematici ili pomoći poljoprivredi ili kada je reč o nekim stvarima gde EU i njeni standardi mogu biti od koristi.

Svakako, taj uzor nije i ta praksa nije ono što mi vidimo, gde nam se i EU, i njena tela, i međunarodne finansijske institucije, oni najčešće deluju usaglašeno, nude rešenja kao ovo sa „Komercijalnom bankom“ gde faktički teraju državu da proda „Komercijalnu banku“, jer je država loš vlasnik, a onda se kao kupac te „Komercijalne banke“ pojavi „NLB“ banka u kojoj, gle čuda, većinski ili najveći mali vlasnik slovenačka država, država Slovenija. Znači, mi nismo mogli da upravljamo, mi nismo bili dobar vlasnik, iako je „Komercijalna banka“ uzgred budi rečeno, jel, to je pohvala rukovodstvu banke i onima koji su i birali i sve ostalo, uspela da iščisti svoje bilanse, povoljno poslovala u poslednje vreme. Meni je to najbolji argument da je onda ne treba prodavati, ali mi je prodajemo i to prodajemo „NLB“ banci gde je slovenačka država većinski akcionar.

Pri tome, gle čuda, oni koji su tražili da se proda „Komercijalna banka“ i koji su najviše na tome insistirali, jer to je naravno MMF i IBRD se pojavljuju kao deo konzorcijuma koji kupuje „Komercijalnu banku“. Taj drugi, ovaj američki, tzv. američki konzorcijum gde opet među raznim vlasnicima neki su i skriveni, pojavljuje se i taj IBRD od kojeg je pre godinu dana država Srbija otkupila akcije u toj „Komercijalnoj banci“. Obratite pažnju, otkupila akcije za veće pare po akciji, za veći novac i država Srbija otkupila akcije tog IBRD nego što je sada prodala „NLB“ banci akcije objedinjene „Komercijalne banke“.

To je samo jedna ilustracija kako moćne svetske, evropske, finansijske institucije, kako gledaju naravno prvo sebe i kako zapravo, bez obzira na lepu retoriku i slatke reči, nisu dobronamerne prema zemljama kojima navodno pomažu, pri tome je reč o banci za, pazite, rekonstrukciju i razvoj, a pri tome vidimo da im je zapravo reč o razvoju njih, tih institucija, tih banaka i tih država, a ne država koje navodno ili kojima navodno pomažu.

Bezbroj je tih primera. Kažem, Kosovo ili ono kako većina zemalja članica EU vidi rešenje Kosova je nešto što je samo po sebi dovoljna prepreka za neki hitni i brzi pristup Srbije EU, ali potpuno nezavisno od Kosova, potpuno nezavisno od toga da sada uradimo ono što traže i što se očekuje, ili što neki žele od nas, to nas neće približiti članstvu u EU, to je poenta koju mi ovde kao poslanici koji ipak ponešto znaju i razumeju se moramo jasno i otvoreno da kažemo. Neko će zbog toga da žali. Neko će da žali, neko će da se raduje, ali je to prosto činjenica i to je činjenica koju znaju manje-više svi u ovoj sali, mada nas nema mnogo, ali treba otvoreno to da kažem i građanima.

U tom svetlu se postavlja pitanje, naravno, alternativa. Alternativa jeste da sarađujete sa svima, sa svima gde je to od koristi za državu Srbiju. Tu je Azerbejdžan koji je relativno mala zemlja ili zemlja koja ima ozbiljne finansijske resurse, na kraju krajeva veliki izvoznik nafte i koji ima fondove u koje ulaže po svetu. Naravno, opet želeći razvoj svoje i dobar plasman svog kapitala i svog novca koji ima zahvaljujući nafti. E, sad, to je što se tiče ovog drugog sporazuma sa Azerbejdžanom. Ne može niko biti načelno protiv toga i, kažem, treba da diversifikujemo i našu spoljnu politiku i naše ekonomske odnose.

Ja pominjem ovde Azerbejdžan, zato što je Azerbejdžan predmet ovog sporazuma i tačke dnevnog reda, ali naravno da tu pre svega mislimo na druge ozbiljne zemlje van EU, već pomenutu Rusiju, Kinu, koja je svetski faktor, apsolutni, verovatno i dominantni kroz nekoliko godina ili decenija, ali u svakom slučaju ogroman, Indija koja je zemlja od preko milijardu stanovnika koju praktično niko i ne pominje ovde i neke bliže, naravno, bliže nam ali naklonjene prijateljski zemlje. Naklonjene prijateljske zemlje, sa kojima smo na istoj liniji i koje su na našoj liniji, pre svega, Rusija. Da li je na našoj liniji, time se često manipuliše i spekuliše, da li zato zbog ljubavi i prijateljstva? Ja verujem, jednim delom, da. Da li zbog interesa? Verovatno, takođe, da. Ali i oni koji podržavaju Kosovo i tzv. nezavisnost Kosova i koji su podržavali u ratu u bivšoj Jugoslaviji, ne znam, bosansku, bošnjačku, muslimansku ili hrvatsku stranu ali to nisu uglavnom radili iz ljubavi, nego takođe iz nekog interesa.

Kao što se, da ne zaboravim da pomenem, hajde kad je već duže izlaganje, i pohvalim ovo povlačenje priznanja i ovaj rad na povlačenjima priznanja Kosova. U delu javnosti srpske postoji jedna vrsta i cinizma i rekao bih loše i zle volje da kada neka zemlja povuče priznanje Kosova onda se kaže – pa, to je mala zemlja, ima toliko i toliko stanovnika, oni su skloni korupciji itd, itd. Pa, kada su priznavali nezavisnost Kosova isto su bili mali i skloni korupciji, pa se tada to knjižilo kao – evo, još jedna zemlja je priznala nezavisnost Kosova. Što sada to potežu neki kada se povlači priznanje Kosova? Dakle, ta aktivnost Vlade i Ministarstva spoljnih poslova je nešto što svakako mora naići na pohvalu, bez obzira sa koje strane ovde u Skupštini sedimo. To je po meni ta neka od retkih svetlih tačaka i pozitivnih stvari koje se mogu kvalifikovati.

Nažalost, slaba je korist od toga ako u nizu drugih stvari Srbija, srpska vlast, svesno i nesvesno, namerno ili iz nehata, zapravo pomaže ili ide na ruku naporima da Kosovo zaokruži svoju suverenost. Tu mislim, pre svega, na potpisivanje Briselskog sporazuma, koji nije zaboravljen iako je to bilo 2013. godine, kada je praktično omogućeno Prištini da zaokruži svoj suverenitet, tzv. suverenitet na teritoriji čitavog Kosova i Metohije, odnosno da ga prenese i preko i severno od Ibra. Onaj deo teritorije Republike Srbije koji nije bio pod kontrolom Prištine ni 1999, ni 2000, ni 2004, ni 2008. godine. Znači, prilikom svih tih važnih i teških događaja sever Kosova i Metohije je funkcionisao praktično i faktički kao deo Republike Srbije. Zahvaljujući, pod navodnicima, Briselskom sporazumu i sporazumima koje je ova vlast potpisala, dakle, sad možemo pričati o prethodnicima, to više nije slučaj. Srbi su tamo prinuđeni da uzimaju prištinska dokumenta, ne mogu ništa da urade bez tih dokumenata. Govorim čak i o severu Kosova i Metohije, a kamoli kada je reč o enklavama.

Onda ovi sporazumi gde vas direktno šikanira ta Priština uz pomoć svojih zaštitnika. Potpišete nepovoljan sporazum sa Prištinom, odnosno sa Kosovom u Briselu, Briselski sporazum, a onda ispunite sve što se tiče vas i vaših obaveza, a Priština što se tiče svojih obaveza ne ispuni ništa. Ali, pazite, ništa! Već je skoro zaboravljeno formiranje zajednice srpskih opština itd. Ništa! Vi sada, umesto da vam to bude povod, svakom normalnom da je reč i o privatnom sporazumu, a kamoli o međudržavnom ili međunarodnom sporazumu koji garantuje EU i Brisel, vi dođete i nastavite te pregovore, umesto da vam to bude razlog da opozovete i ono što ste ispunili.

Onda vam hapse državnog funkcionera i povlače ga kao kriminalca tamo po Prištini i slikaju se sa njim, mislim na Marka Đurića. Onda formiraju vojsku Kosova, za šta izričito nemaju pravo. I svašta se tamo izdešava, odu tamo na sever, pošto sad mogu da idu posle Briselskog sporazuma, uhapse koga hoće i ništa. Naša Vlada zapreti odlučnim merama i na kraju od tih mera ne bude ništa. Na kraju vam uvedu takse, a vi opet najavite bog zna šta i opet ne uradite ništa. Sada čekate da se neko smiluje da pritisne Prištinu da povuče te takse, a onda otprilike ćemo mi nastaviti pregovore, a pregovori se već uveliko vode jer se u međuvremenu sklapaju sporazumi o uspostavljanju avionskog saobraćaja, železničke linije sa Prištinom, najavljuje se izgradnja autoputa koji nije od strateškog interesa za državu Srbiju, prema recimo Prištini, nego prema Draču. Zna se ko je zainteresovan za taj autoput. To je autoput NATO pakta i predviđen je za olakšano kretanje trupa i materijala NATO alijanse od Drača prema istoku.

Dakle, mnogo konkretnih poteza koje ova Vlada povlači jesu suprotnosti sa ovim što je inače pozitivno kao što je ova politika i borba za povlačenje priznanja Kosova. I uvek se kao alibi i kao argument poteže – a šta su prethodnici radili, šta su oni zabrljali. Naravno da su radili mnogo toga lošeg, ali ne možemo stalno sve prevaljivati na one loše i zle prethodnike. Mnogo toga lošeg, nažalost, učinila je i ova aktuelna vlast i kad je reč o Kosovu i Metohiji i, kao što ovaj primer sa Komercijalnom bankom pokazuje, kada je reč o ekonomskoj politici, odnosno brizi za ekonomski suverenitet Republike Srbije. To sa bolom, sa žaljenjem i sa željom da ne izgubimo pravo, moramo konstatovati.

Dakle, vreme je da podvučemo malo crtu i kada je reč o evropskim integracijama i kada je reč o prijateljstvima i saradnji međunarodnoj. Bez revolucionarnih nekih zaokreta jer oni nikada nisu dobri, ali prosto trezveno, razumno, smireno pokazati šta su bilansi i da li zaista imamo koristi od ove politike „Evropa bez alternative“ i da li zaista imamo koristi od toga da sprovodimo svaki zahtev MMF-a, a nažalost sprovodimo ga, ili skoro svaki koji se od nas traži. Pre svega privatizacije. Većina ljudi ovde iz vladajuće koalicije prisutnih i većina onih koji za njih glasaju nisu za politiku privatizacije i zbog toga su kritikovali i glasali protiv prethodne vlasti, a ova vlast je prodala i ono što prethodnici nisu učinili. „Železara Smederevo“ u redu, imalo je smisla jer nije moglo da se nađe rešenje. „Bor“ nije u redu, s obzirom na značaj strateški, s obzirom na bakar, zlato, rezerve koje tamo postoje i s obzirom na potencijale koji postoje nisu trebali da se prodaju. PKB nije trebao da se prodaje.

Imate, kao što se pokazalo na primeru Komercijalne banke i niškog aerodroma svojevremeno, postavite sposoban i dobar menadžment, pa će onda urediti stvari, ali nemojte da prodajete. Kažem, ni vaši birači to zapravo ne žele, a mislim da to nije u interesu ni Republike Srbije. Sa Azerbejdžanom, i završavam time, sklopimo sporazume sa Azerbejdžanom, ali nemojte da u tom sporazumu piše, kao što u ovom piše, izvinjavam se i završavam time, da projekti iz ovog sporazuma ne podležu obavezi raspisivanja postupka javne nabavke. Kao i kada je reč o ovom sporazumu sa Behtelom o autoputu, kao i kada je reč o sporazumima sa Azerbejdžanom, zašto ne proveriti da li može da se nađe i povoljniji aranžman, a ne da se unapred obavežemo da ćemo praviti sporazume sa Azerbejdžanom, azerbejdžanskom firmom ili američkom firmom ili bilo koja firma, a onda ona uzme svoje izvođače i svoje podizvođače umesto da prioritet budu domaći izvođači, a samo izuzetno, samo kada to ne može i kada nema prostora da onda angažujemo one strane? Kod nas je, nažalost, to obrnuto i to, svidelo vam se ili ne, nije odgovorna ekonomska politika države. Hvala.