Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege, predstavnici naroda, govorim vam zbog toga što ću sutra govoriti, da vas podsetim da narod preko nas bira sudije, a ne da se sami biraju.

Prevashodno želim da se zahvalim vama i vašem timu, jer ste dobro napisali. Toliko dobro, da niko živ ne može da glasa protiv, ni SPS, ni ja, kome je najteže. Sada ću vam reći i zašto.

Ovo o čemu ću ja govoriti može da se podvede pod naslov – Nužda zakon menja. Mi moramo da to uradimo, jer je takva situacija u kojoj se nalazimo. Ali, dozvolite mi da neko ko ne poznaje tu materiju, vi znate, ja sam krivičar, ali da vas pitam - da nisu možda opet rokovi prekratki? To je predlog za razmišljanje. Da li mi možda imamo problem sa rokovima? Jer, ako nam je krajnji cilj platni razredi, ne znam da li je to dovoljno do 1. januara 2022. godine?

Dalje treba imati u vidu da mi nismo završili sa epidemijom i pandemijom. Šta znate koliko će ova nesreća da traje? Eto, to je jedino što mogu da vam kažem, a da se ne naljutite, nadam se.

Ono o čemu ja hoću da govorim, u toku kampanje za Socijalističku partiju Srbije u kojoj sam aktivno učestvovao pitali su me i novinari i ljudi za šta ću da se zalažem pred ovom Skupštinom, a ja sam odgovarao da ću se zalagati za srednju klasu, da je srednja klasa postojala u vreme Jugoslavije i naglo je nema.

Podsećam vas da ste svi potomci ljudi koji su živeli od plate, ali ne samo živeli od plate, išli su na letovanje, koristili su prevoz K-15, za porodični popust, imali su letovalište. Gde je to? Kriminalna privatizacija je to uništila, raspad Jugoslavije. To je ono za šta želim da se borim i zato sam vam rekao da je meni najteže da ovo prihvatim, jer ovo direktno pogađa srednju klasu, a ona se zove na francuskom „salarijes“, to su ljudi koji žive od plate. Moj tast, je recimo, išao od svoje plate sa ženom i četvoro dece na letovanje. Da vidim ko to može da uradi sada.

Zato je važno da ovi zakoni budu što pre doneti, ali opet kažem, ne može ništa na brzinu da se uradi.

Ja se pitam da li možemo uopšte da donesemo platne razrede pri ovakvoj situaciji?

Znate, najveća primedba je, ako govorimo o istom poslu, o istim platama, 100 evra u Beogradu i 100 evra u Babušnici nije isto i to treba predvideti. Znate, kod nas ljudi idu za sve da kupe, plaćaju kirije koje su 10 puta veće nego u malim mestima. To su sve stvari za razmišljanje kako se to može uklopiti.

Ja nekako sa mojim neznanjem, stvarno ga priznajem, jer sam kažem, krivičar, razmišljam kako se to može uklopiti, da li su nama platni razredi možda kao ulazak u Evropu, jednog dana, a možda i pre. Kako će to da izgleda?

Ove sve izmene su odlaganje odlaganje rešenja. To pogađa tu srednju klasu. Ja zato i želim da govorim i kada god budem govorio govoriću o toj srednjoj klasi za koju me hvata nostalgija, lamentiram nad njom na neki način, ali ne Jugoslaviju. To je bilo pa prošlo. Hajde to u Srbiji da napravimo.

Znate, osnovne škole su imale odmarališta. Znam slučajno, „Vladislav Ribnikar“ je imao na Zlatiboru. Mrka je organizovao za profesore i učitelje te škole. Bio je za železnice, da se prevezu džabe i da budu u tim odmaralištima. Gde su ta odmarališta sada? Zato ja ovo govorim, što moramo to što pre da vratimo tu srednju klasu, jer vi potičete svi odatle.

Ja sam sin advokata, ali mi je deda bio trgovac, sitan trgovac, naravno, ali lepše bi bilo da kažem da je veliki, ali nije. Prema tome, to je ključ cele priče.

Da ja završim brzo, jer ne želim da davim nikoga. To je ono za razmišljanje, da nisu rokovi kratki, imajući u vidu epidemiju, a da li ćemo stići do tih platnih razreda, daj Bože. U vašim godinama, ministarko, siguran sam, ali da li ću ja to da doživim, ne znam.

Hvala vam lepo i izvinite ako sam vas davio.

Hvala, gospodine Fila.
Reč ima ministarka Marija Obradović.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Želim da se zahvalim svim govornicima od početka rasprave. Svi ste bili izuzetno pažljivi i izuzetno konstruktivni i svako od vas je, pažljivo sam slušala, istakao po jedan detalj koji se negde njega lično dotiče ili sredine iz koje on dolazi, odnosno i iz grupacije za koju on misli da predstavlja ovde u parlamentu i to je izuzetno važno da oni koji nas sada prate, to su pre svega birači ili potencijalni birači, čak i oni apstinenti na izborima, ali koji su oštri kritičari, treba da vide da se ovde zaista čuje glas naroda Srbije i upravo sam iz poštovanja prema vama, gospodine Toma Fila, prema vašim godinama i profesiji koju predstavljate ovde u parlamentu, jer razumela sam da govorite iz svog životnog iskustva i na osnovu nekog ličnog stava o svemu ovome, htela da upravo vama odgovorim da su pitanja koja ste vi postavili zaista životna.

Verujem da mnogo ljudi koji nas danas prati i koji slušaju na trenutke vrlo onako tešku administrativnu raspravu, da kažem, gde ima dosta teških izraza, da su možda negde najbolje razumeli vašu upitanost jesu li rokovi kratki, hoćemo li mi doživeti platne razrede i da li ono što piše jako lepo na papiru, jako lepo sročeno, ali uvek nas implementacija negde koči, e tu smo onda mi koji smo odgovorni za realizaciju svega onoga što piše na papiru kao izvršna vlast i donekle se mogu složiti sa vama da sam lično imala upitanost, ali kao neko ko je predlagač ovog zakona mogu vam reći da se među prioritetima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ja sam to više puta pomenula u medijima, nalazi dalji rad na reformi platnog sistema.

Bila bih neozbiljna da u ovom trenutku kažem da u ovih godinu i po, koliko smo uslovno oročili ovaj mandat, da ćemo sigurno stupiti u korišćenje platnih razreda, da ćemo ovaj zakon sigurno implementirati.

Moram da ostavim jednu malu rezervu, za koju svi vi sada i cela javnost može da me kazni vrlo oštro, ali zakoni i jesu tu da se menjaju, a birači su tu da nas kažnjavaju ili nagrađuju u odnosu na to koliko mi realizujemo ono što obećavamo.

Da ne bude da se ja nekako sve sama vrtim ovde u krug, u pravu ste, da li je 100 evra i da li će ti platni razredi koji treba da budu, da donesu neku pravednost i ravnopravnost u isplati zarada, dakle negde gde mi treba da dobijemo platu shodnu onome za šta radimo i tu mi negde i imamo ta tri cilja reforme platnog sistema, dakle apsolutna pravičnost, relativna pravičnost i efikasnost. Ta tri cilja smo postavili.

Apsolutna pravičnost je da ta osnovna zarada na istim radnim mestima treba da bude jednaka u celom javnom sektoru. Dakle, ako ste higijeničarka ili ako ste vozač, bilo bi dobro i planirano je da imate istu osnovnu polaznu platu.

Nakon toga, idemo na drugi princip - relativna pravičnost, gde je razlika o složenosti poslova i znanja potrebnih da bi se određeni posao obavljao treba da se odrazi i na nivo zarade, bez obzira na deo javnog sektora u kome je zaposleni angažovan, a mi sada imamo različite situacije, upravo ono što vi kažete, da u Babušnici i u Beogradu nisu iste zarade za isto radno mesto.

Možda ova dva primera higijeničarka i vozač nisu baš najbolji, ali recimo ako uzmemo poziciju referenta ili službenika u javnoj upravi, onda je situacija već drugačija.

Da se vratimo. Bilo je pokušaja da se uvaži korektivni koeficijent zbog troškova života. Mislim da j e to ministar Vujović insistirao na tome jedno vreme, da uvedemo tu vrstu koeficijenta, ali to opet nosi jednu drugu vrstu rizika.

Priča o platnim razredima treba donekle da donese, pored te pravičnosti u isplati zaradi i da doprinese politici daljeg iseljavanja u Srbiji i da ljudi za određeni posao koji rade u nekom manjem mestu, da imaju interesa da ostanu u svom mestu. Kažu, ja ću isti ovaj posao raditi u Beogradu i idem za Beograd jer imam veću platu, ali ako država njemu garantuje da će oni u svom mestu imati istu zaradu za taj posao koji obavlja, onda on neće želeti da ode iz svog mesta i to jeste jedan od načina da mi ljude zadržimo u manjim mestima i da se spreči odliv ka Beogradu, ka Nišu, ka Novom Sadu. Na samom početku i kada sam obrazlagala ovaj zakon, želela sam da uvek čitate širu sliku i širi kontekst u kojem se svaki od ovih zakona donosi i ovaj zakon reforma platnih sistema je deo šire priče, o reformi javne uprave. Nekoliko vas je spomenulo da li je ovo naša obaveza, reforma javne uprave na putu evropskih integracija, svakako da jeste, ali smo se mi odavno odmakli u Srbiji od toga da put evropskih integracija bude moranje, nego smo prihvatili da standardi koji se nama nameću na evropskom putu zapravo jasno nam je da to nama unapređuje život svakodnevno na svakom mestu i profesionalno i lično. Zato taj proces evropskih integracija prihvatamo kao način prihvatanja boljih standarda.

Vrlo je komplikovana priča. Želim da ljudi što više informacija dobiju o reformi platnog sistema. O tome ćemo pričati detaljno tokom narednih godinu dana, koliko dobijamo ukoliko usvojite ovaj predlog zakona, da odložimo za januar 2022. godine.

Ti intenzivni razgovori će se nasloniti na ono što smo radili 2019. i 2020. godine, jer nam je 2020. godina otišla na kovid malo više i ne znamo koliko će to trajati. Bilo je i tih upita sa vaše strane - gde je kraj. Ja se plašim jedne stvari, da dolazak vakcinacije u Srbiju, odnosno početak vakcinacije u Srbiji neće biti kraj kovida, jer u ovom trenutku, i tu nam je potrebno zaista svesrdno i vaša pomoć poslanika kao nekoga ko je stalno na terenu sa građanima i ko može da utiče na javno mnjenje u Srbiji i pomoć medija, da ti antivakserski pokreti, koji trenutno postoje u Srbiji, smanje svoju snagu, da zapravo građanima objasnimo šta je to i u čemu je značaj vakcinacije i zbog čega je važno da što više nas bude vakcinisano kako bismo smanjili onaj broj ljudi koji će ostati opet potencijalni rizik za zaražavanje.

Mi zaista nemamo načina da ljude nateramo da budu vakcinisani. Mi možemo snažno da apelujemo i možemo da promovišemo značaj vakcinacije, ali na svakome od nas je da donese tu ličnu odluku.

Postoji jedno vrlo rizično pitanje, skoro mi ga je neko postavio na terenu, jedan građanin, jer zaista, radeći poslove koji se tiču Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, dosta sam na terenu. Evo, želim da pozdravim ljude iz Pirota i Kuršumlije, juče smo se družili otvarajući jedinstveno upravno mesto i ako bude prilike danas i o tome ću reći reč, dve.

Neko me je zapitao, upravo u Pirotu, ima li načina da mi nateramo ljude da se vakcinišu? Ja još uvek nemam informaciju da možemo da nateramo ljude na to. Ali, onda su pitali - a šta sa ljudima koji ne žele da se vakcinišu, recimo, prosvetni radnik ne želi da se vakciniše, imam li ja pravo kao roditelj da ne pošaljem dete u školu ako nastavnik neće da se vakciniše? Neću svoje dete da izlažem riziku. I to je samo jedna tačka, a takvih je mnogo.

To je onaj moj apel da uvek razmišljate o široj slici i ako je neki vaš lični interes trenutno vama važan, razmišljajte kako utiče na okolinu, na sve ono čiji ste vi deo priče svakodnevno.

Onda da se vratim na to kakav smo mi deo priče danas. Gospodine Fila, ja vas apsolutno razumem i vašu upitanost oko svega ovoga, jesu li rokovi dobri ili ne. U ovom trenutku ovaj Predlog zakona prošao je apsolutno javnu raspravu redovnom procedurom. Sva ministarstva i stručni subjekti, stručna tela su se izjasnila po ovom mišljenju, sindikati svakako. Bilo je prilike da se izjasne i da kažu šta je pod znakom pitanja. Negde smo postigli dogovor da su ovo predlozi koji su realni, ali slažem se sa vama da treba da razmišljamo i o teškoj 2021. godini. Slažem se da nas čekaju na proleće 2022. godine izbori u Srbiji. I to su sve različite tačke o kojima treba da razmišljamo, ali politika je takva, živa je stvar. Moramo da budemo spremni da reagujemo, pa i vi, kao zakonodavac, i mi kao neko ko treba taj zakon da sprovodi, u ovom trenutku predlagači zakona, što znači da svi moramo biti stalno aktivni, prisutni, da promišljamo našu realnost i probamo da je prepakujemo u zakone.

Još samo jedna stvar, kada govorimo o ovom Predlogu zakona i više vas je spomenulo kako su se kretale plate. Hoću samo dve, tri stvari da spomenem, da čisto ljudi imaju predstavu.

Mi u ovom trenutku odlažemo sprovođenje zakona, ali nijednog trena mi nismo postavili pod znakom pitanja da li ćemo ikada uvesti platne razrede i da li odustajemo od reforme, od toga se svakako ne odustaje.

Zarade i zaposlenost u državnom sektoru imaju izuzetno značajne ekonomske i socijalne implikacije, to svi znate i naravno da država, kao najveći poslodavac u privredi Srbije, to je gotovo pola miliona ljudi, ako izuzmemo javna preduzeća, onda je to oko 350.000 ljudi koji rade u javnoj upravi i to je, kad pomnožite sa brojem članova porodice, značajan deo Srbije i vrlo razmišljamo o svemu tome.

Ali, ovo je dobra prilika i da se zahvalim svima koji su radili ispred Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, ljudima koji su insistirali, imali hrabrosti da započnu i da rade na ovom opsežnom i složenom poslu. Želim to da naglasim, na čelu ove inicijative oko reforme platnih sistema, bio je i dalje jeste Aleksandar Vučić. On je taj koji je želeo da u ovom trenutku, u prethodnom periodu, od kako je krenula epidemija Kovidom, on je insistirao da nagradimo ogroman trud i zalaganja zdravstvenih radnika i da im se vanredno podignu zarade. Njihove su plate uvećane za 10% od početka epidemiološke krize. Od januara 2021. godine, pet dodatnih posto za zdravstvene radnike, odnosno za radnike u zdravstvu i to će kumulativno od 2018. godine zapravo da bude uvećanje do 50% za pojedine zaposlene u zdravstvu.

Evo, samo nekih pokazatelja. Naravno da postoji razlika od zaposlenog do zaposlenog, ali recimo, osnovna zarada medicinske sestre je u 2018. godini iznosila nešto više od 38.000 dinara, u martu 2021. godine planirano je da to bude nešto manje od 57.000 dinara. To je kumulativni rast od 49%. Doktor medicine subspecijalista oko 40% kumulativni rast. Dakle, osnovna plata je negde bila oko 82.600 dinara, u martu 2021. godine trebalo bi da bude 115.000 dinara.

Uzmite ove konkretne cifre uslovno rečeno, važan je procenat, dakle, kumulativni rast. Doktor medicine subspecijalista od 2018. godine, tri godine kasnije, odnosno dve i po godine kasnije 40% povećanje. Nastavnik predmetne nastave i vaspitač 25% kumulativni rast od 2018. do marta 2021. godine.

Ako pričamo o referentima, zaposlenima u javnoj upravi, kumulativni rast 21%. Slično je i za mlađeg savetnika ili višeg savetnika u državnoj upravi.

Dakle, radimo intenzivno na povećanju plata i penzija. Svesni ste toga svakodnevno. To nije lako, to ne može da se izvadi iz džepa bez ikakvih problema. Potrebna je ozbiljna racionalizacija, ozbiljna fiskalna konsolidacija, štedljivo-domaćinski odnos u svim segmentima društva. To smo uspeli samo zahvaljujući tome što je i tokom premijerskog mandata, sada i predsedničkog mandata, Aleksandar Vučić bio izuzetno strog u poštovanju svih onih pravila koje smo postavili u kampanji pre 2012. godine, a onda počeli da izvršavamo od 2012. godine do danas.

Suština ove priče o reformi platnog sistema je da zadržimo najkvalitetnije ljude u javnom sektoru i onda vam je jasno da je jedini način da najkvalitetniji ljudi zaista i ostanu u javnom sektoru da mi na pravedan način vrednujemo njihov rad i Vlada Republike Srbije ima nameru da to odlučno sprovede.

Hvala vam na podršci. Mnogi od vas su iskreno rekli da je ovo jedini način da u ovom trenutku epidemije odložimo primenu ovog zakona, seta, sistema plata. Hvala vam. Slušaćemo i dalje pažljivo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik mr Jadranka Jovanović.

Zahvaljujem.

Poštovani poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, draga ministarka Marija Obradović, nedostajete nam ovde, dragi građani, ja bih želela da kažem nešto o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske, koji se odnose na prioritetne projekte na teritoriji Republike Srbije.

Beograd kao višemilionski grad sa nestrpljenjem i već dugo čeka izgradnju metroa, ne samo zbog gustine naseljenosti, već i zato što praktično iz godine u godinu naš saobraćaj se povećava. Mislim da je ovo izuzetno važna investicija koja, koliko sam informisana, bi trebalo da se realizuje iduće godine, zapravo, taj prvi deo plana realizacije metroa. Isto tako, Francuska, koja ima ozbiljno iskustvo, preneće to iskustvo kada je u pitanju automatizacija u upravljanju elektrodistributivnim mrežama. Znamo da oni imaju dobra iskustva i očekujemo da ovaj važan projekat zaživi i da se realizuje u našoj zemlji.

Pre nekoliko dana, tačnije 18. decembra, ja sam kao predsednik Parlamentarne grupe prijateljstva, u ovom sazivu, sa Francuskom, imala i to zadovoljstvo da razgovaram sa francuskim ambasadorom u Beogradu, gospodinom Žan Luji Falkonijem, gde smo, naravno, razgovarali upravo i o ovim projektima, kapitalnim projektima, važnim za našu zemlju, ali i o mnogim drugim vidovima saradnje između Francuske i Srbije.

Zna se da je Francuska sedmi inostrani investitor u našoj zemlji. Naša saradnja, pored već poznate francuske kompanije „Vensi aeropor“, kada govorimo o aerodromu „Nikola Tesla“, o infrastrukturi i uređivanju aerodroma, ta saradnja je veoma široka i odnosi se i na druge vidove naših saradnji uzajamnih. Pomenuću samo neke. Recimo, na bolju odbrane srpski vojnici učestvuju u misiji EU, i to baš u francuskom kontingentu u Somaliji u misiji „Atalanta“, ali ono što mene posebno raduje to je da je obnovljen jedan sporazum na polju kulture, a radi se o kinematografskoj kooprodukciji između Francuske i Srbije i tiče si i koprodukcije u oblasti stripa.

Francuski film ima jedno posebno mesto u evropskoj kulturi i sa svojim stilom, sa svojim značajem. Svedoci smo da velike filmske produkcije u Italiji i Nemačkoj polako nekako nestaju, a sa druge strane u Srbiji i u Francuskoj sve više rastu i mislim da je ovo jako dobra saradnja po pitanju filma, po pitanju koprodukcije koja će sa tim različitim kulturama sigurno napraviti neku inovaciju, neko novinu, i to je ono što mene posebno raduje kada je u pitanju saradnja između Srbije i Francuske. Dakle, ne samo polju ekonomije, već i na polju kulture.

Moram da kažem da smo zajednički konstatovali na sastanku, koji je bio zaista jedan ozbiljan sastanak, dug, ne površan, iskren, topao, prijateljski, jedan sastanak koji sa mnogo dobronamernosti sa obe strane, što me posebno raduje… Na tom sastanku su učestvovali i poslanici, kojima želim ovom prilikom i da se zahvalim, članovi Parlamentarne grupe prijateljstva sa Francuskom: dr Laketić sa izuzetno zanimljivom vezom i pričom sa Francuskom, poslanik Karić i poslanik Đivanović. Svi su dali jedan ozbiljan doprinos, kvalitetan, našim razgovorima uz konstataciju da je saradnja između Francuske i Srbije dobra, ali da bi svakako mogla da bude bolja po svim pitanjima. Sada naročito imamo šansu i zbog posete predsednika Makrona, koja nam je bila 2019. godine. Imala sam i tu čast i veliko zadovoljstvo da budem lično u toj delegaciji koja je sačekala predsednika Makrona. Dakle, ja zaista očekujem da se ta saradnja maksimalno proširi na sva polja.

Posebno bih htela da skrenem pažnju na nešto što sam konstatovala i ovo je prilika da možda i pojasnim i zbog građana, a mislim da imamo i predstavnike iz Ministarstva spoljnih poslova, a to je tema frankofonije.

Primetila sam da nije svima jasno učešće Srbije u frankofoniji, građanima, a posebno sam inspirisana bila jednim tekstom koji je izašao u „Politici“ iskusnog analitičara ili kolumniste zapravo po pitanju frankofonije, gde je on čak i postavljao pitanje otkud Srbija u frankofoniji.

Moram da vam kažem i drago mi je da imam priliku i zbog građana, koji možda gledaju ovaj prenos, četiri godine sam bila šef delegacije Parlamentarne skupštine frankofonije i te kako sam srećna i mislim da je mnogo važno da je Srbija članica ove jedne tako velike i značajne međunarodne organizacije koja broji 88 država u različitim svojstvima i, da pojasnim, nije Francuska inicirala osnivanje frankofonije, nego upravo skup afričkih zemalja koje zapravo imaju kao jedan od svojih glavnih jezika francuski jezik, kao službeni jezik. Nemoguće je postaviti pitanje odkud Srbija u frankofoniji, jer je frankofonija proširena na sve one zemlje koje tradicionalno imaju, ne samo političke, prijateljske i ekonomske odnose, već odnose koji traju čitav jedan period, i to je osnov za nešto što se dogodilo jula meseca 2019. godine, gde sa ponosom mogu da vam kažem da je Srbija promenila status i od posmatrača postala pridruženi član. To se dogodilo u Abidžanu na tom parlamentarnom nivou. Imali smo veliku podršku upravo Francuza. To je još jedan vid saradnje, naročito generalnog sekretara frankofonije, gospodina Žaka Krabala, koji nam je u svim situacijama pomagao i zdušno radio na promeni našeg statusa.

Sa druge strane, ono što bih želela takođe da istaknem, što se nije znalo, bar ne toliko koliko se meni čini da je trebalo da se zna, jeste da smo već u avgustu mesecu 2019. godine, i to je bila direktna posledica posete predsednika Makrona, prioritetno, kao parlament, dobili poziv da prvi put Srbija učestvuje u posmatračkoj misiji u okviru frankofonije koja se dešavala na parlamentarnim i predsedničkim izborima u Tunisu. To je bio prvi put da je Srbija učestvovala u ovoj jednoj posmatračkoj misiji i zaključak je da Srbija kroz frankofoniju može svakako da podvuče, ojača i osnaži svoj međunarodni uticaj, ne samo sa Francuskom, kao jednom od veoma važnih članica EU, jednom od osnivača EU, već naravno, kroz frankofoniju, da sarađuje i sa tradicionalno prijateljskim afričkim zemljama.

Kao frankofon, kao neko ko se u detinjstvu još susreo sa francuskim jezikom i kroz francuski jezik učio mnogo i o kulturi i o istoriji, kao i frankofil, sa velikim simpatijama prema francuskom narodu, nadam i želim da posebno zbližavanje između dva naša predsednika, predsednika Makrona i našeg predsednik Aleksandra Vučića, nedavno sam pročitala da su se čuli telefonom, da ne govorim o dirljivoj poruci, ćiriličnoj, koju je predsednik Makron poslao našem predsedniku povodom gubitka našeg dragog patrijarha Irineja.

Mislim da je to fantastična platforma da posle jednog zahlađenja u odnosima između Francuske i Srbije koje, ovo je moje lično mišljenje, a za koje nije bila kriva Srbija… Mislim da je jako dobro, veoma se radujem što veoma snažnom uzlaznom linijom odnosi između Francuske i Srbije, ne samo kroz ove prioritetne projekte, važne za našu zemlju, idu napred. Očekujem da oni zaista zablistaju i molim i poslanike, mlade poslanike, a i mlade ljude u našoj zemlji da se posvete učenju francuskog jezika. To je ono što nam nedostaje i što je sa naše strane naša obaveza i poziv sa moje strane da se posvete malo više francuskom jeziku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima Milutin Mrkonjić.

Poštovani potpredsedniče Orliću, poštovana gospođo Marija Obradović, sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, jedna stvar je za mene ovde najinteresantnija, ja ću govoriti samo o dva zakona. Podrška razvojnim projektima Srbije, naravno da je tačka 6. koja se odnosi na autoput Ruma-Šabac i brzu saobraćajnicu ka Zvorniku, odnosno ka Loznici već toliko ušla u narod, a da ne govorimo o narodnim poslanicima, koji svi znaju o tome šta je, da o tome treba malo govoriti.

Metro je nešto novo i počinje danas i zato generacija mladih ima šansu na tom metrou da skine s dnevnog reda ove diskusije koje se često ovde javljaju, a mene pogađaju, jer sam dugo godina na infrastrukturnim projektima radio, pa osećam odgovornost kada kritikujete bivša vremena.

Da kažem samo jednu istinu, za realizaciju ovakvih projekata, deco, dve su stvari uslov. Prvo, politička stabilnost u zemlji i politička volja rukovodstva zemlje da uđe u realizaciju takvih projekata i drugo, pare.

Da kažem još jednu stvar, pamtim Vlade, hajde, Republike Srbije, neću da ulazim u Jugoslaviju, od sedamdesete godine do danas, sve su imale želju da krenu u realizaciju metroa, sve. Ali, kao što vidite, mi danas, evo ja sam dobio sada informaciju iz Skupštine grada, mi danas imamo rokove i krećemo, siguran sam, u realizaciju metroa.

Naravno, velika zasluga države, retko hvalim Vučića, jer tu je Palma da ga hvali pa neću da preterujem, ali naravno zasluga države da stoji iza tih projekata, bez podrške države i predsednika, nema realizacije toga.

U raznim vremenima, nemojte mnogo kritikovati bivša vremena, evo, ja sam sve to preživeo, znate kakva je realizacija bila devedesetih godina? Teška. Kad govorimo o metrou, mi smo devedesete godine imali sa Francuzima, i istim ovim firmama koje sada dolaze ovde, predugovor za brzu prugu, za prugu brzina 200-250km na sat. Došle su sankcije posle godinu dana i projekat je stao.

Evo, danas se realizuje. Dakle, danas je država stvorila uslove kroz 140.000.000.000 za iduću godinu u budžetu, pa, to nikad nije bilo. Znači, upravo to je razlog da se kasnilo. Naravno, bilo je tu i subjektivne slabosti i to priznajem, ali danas imamo izvanredne uslove i to treba mlada generacija da koristi.

Što se tiče metroa, mislim da je indikativan primer početka realizacije tog metroa, samo ću to da kažem i što kaže Toma, da ne oduzimam vreme mladim poslanicima, 1972. ili 1973. godine je grad došao do milion stanovnika. To je bitna cifra za realizaciju i za početak razmišljanja o podzemnom saobraćaju u jednom velikom gradu.

Tadašnji gradonačelnik, Branko Pešić, ja uvek njega spominjem kao legendarnog gradonačelnika, sa rukovodstvom i sa interdisciplinarnim timom stručnjaka je osmislio kakav treba da bude Beograd u narednih 100 godina. Tad su definisani Beograd grad usluga, nema industrije, industrija van grada.

Da bi bio grad usluga on mora da bude kao i većina gradova sveta povezan brzim komunikacijama sa svetom. Tad je došla „Gazela“, tad je došao „Beogradski čvor“, početak radova, naravno „Gazela“ je završena. Tad je razmišljano o unutrašnjem saobraćaju, o metrou.

O metrou, tada je prva studija urađena za četiri-pet godina, kompletna studija. Ja uvek savetujem mojim mlađim stručnjacima, pogledajte i tu studiju malo. Nisu linije iste, neću sad da komentarišem, reći ću tamo ako bude neko pitao od ovih mlađih stručnjaka, tada je definisan beogradski čvor, izmeštanje amfiteatra, današnji „Beograd na vodi“ tada, i, naravno, dok je gospodin Pešić ili drug Pešić bio gradonačelnik nešto je urađeno od toga.

Danas mi završavamo sve te projekte i budite ponosni što živite u zemlji koja ima takvu stabilnost političku i takvo rukovodstvo koje, preterao sam u hvaljenju, koje zna šta radi.

Infrastruktura je podloga razvoja cele privrede, to danas svi znamo ovde i mladi poslanici kad odete tamo u vaše mesto upravo to afirmišite kao razvojni budžet. Budžet je razvojni, to je razvoj i onaj ko se bavi razvojem ima veliku odgovornost i strpljenje da građanima objasni šta je to što mi radimo. Vi imate tu šansu i koristite je.

Što se metroa tiče, nemam nikakvih primedbi. Metro, prema dinamici koju imamo ovde, nažalost, ne znam da li su svi poslanici dobili to, ja sam tražio od Vesića i od Nikole Nikodijevića i dobio sam to, apsolutno ima početak gradnje iduće godine i to je za mene najvažnije.

Jedna sugestija, meni je žao što ovde nije ministar Momirović, jedan mlad, ambiciozan čovek, i dobro je da je država donela odluku da Vlada brine o metrou, metro je razvojni projekat Srbije.

Zašto? To je zadnja rečenica. Kod gradnje puteva je uglavnom građevinska operativa i ono što prati malo novih inovacija. Kod železnice i kod šinskih sistema je velika tehnološka revolucija, to je već neko govorio ovde pre mene, nisam bio ali sam video na televizoru gore.

Dakle, dolazi nova tehnologija, tu su Francuzi prvaci sveta i to je važna odluka bila ući sa Francuzima u realizaciju tog projekta. Tu je ono što donosi novac i mlade ljude, ali sugerišem ljudima koji vode u Ministarstvu saobraćaja, verovatno, ne znam kako će biti organizovano, pa i koleginici koja vodi privredu, da sa Francuzima pravimo kooperaciju da oni donose svoj „know how“ a da rade naša preduzeća koliko ih imamo.

Imamo ih još i da se ta tehnologija razvija, jer metro je projekat koji živi narednih 30-50 godina. On nigde u svetu nije stao i zato generacija vaša, ovih mladih ljudi, treba da se obuči i da naša preduzeća to rade.

Mi smo to devedesete godine uspeli. Čak smo se Francuzima, unapredili fabriku u Smederevu sa jednom komponentom za točkove koji su, do duše tada smo imali i fabriku, ovo je ona „Goša“ koja je radila veće vozove za velike brzine, e takve kooperacije su važne.

Nemojte da samo stranci rade kod nas. Naša preduzeća, dakle od projekta, od projektantskih usluga pa do građenja – naša preduzeća. Hvala najlepše, predsedniče.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna izreka koja kaže „javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora“. Ovde se uglavnom u ovim zakonima radi o odlaganju primene određenih članova. Ja nemam ništa protiv toga.

Odnos plata između javnog i privatnog sektora još uvek je u korist javnog sektora. To je nešto što sad manje može da zabrinjava nego pre nekoliko godina kada su plate u privatnom sektoru bile manje za jednu četvrtinu nego u javnom sektoru.

Danas je to popravljeno, ali je ipak razlika negde oko 11.000 dinara. Dakle, u realnom privatnom sektoru prosečne plate su manje za 11.000 dinara nego u javnom sektoru.

Sad, u javnom sektoru takođe nedostaju određena zanimanja koja treba daleko više platiti i ovim zakonima i ovim članovima to treba uraditi i urediti da svako bude nagrađen spram svog rada, rezultata rada itd, bez obzira što se radi o javnom sektoru.

Novac je roba kojom se kupuje sva druga roba. Novac je sredstvo za razmenu robe. Novac treba zaraditi. Prošla su vremena kada je bivši režim prodajom društvenog kapitala namicao pare, pa sa druge strane donatorskom podrškom, pa kreditnim zaduženjem i sve je to išlo u potrošnju, bez da je novac prethodno prošao kroz proizvodnju.

Bez proizvodnje i usluga nema zdravog novca i mi o tome treba da vodimo računa. Ima takođe izreka koja kaže, koja takođe treba da ide u korist privatnog realnog sektora, koja kaže da, a to je istina, da ljudi koji sede, a i mi spadamo u te, su uvek bolje plaćeni od ljudi koji stoje i rmbače.

Kažu, ljudi koji su iz realnog sektora da je najsočniji novac onaj sa državnih jasala, da je sve drugo malo teže zaraditi novac nego ga potrošiti. Mi treba da izbalansiramo javni privatni sektor.

U javnom sektoru moramo da izbalansiramo da svi koji rade isti posao, bilo gde da ga rade, da li u agencijama, da li u ministarstvu, da li u nekom drugom javnom preduzeću za isti posao koji rade imaju približno iste lične dohotke. Takođe, treba voditi računa da ljudi koji rade u javnom sektoru, ima onih koji stvarno rade i posla imaju preko glave, ima onih koji na određeni način, što naš narod kaže „zabušavaju“. Tu treba ostaviti prostor da se nagrade oni koji rade.

Takođe, treba voditi računa o agencijama. Ne mogu tamo neki javni službenici da imaju tri puta veće plate nego javni službenici u nekom ministarstvu, koji rade često i najodgovorniji posao.

Ne može neko zato što je bio u rezervnom sastavu DS i prijatelj Rodoljuba Šabića i tamo nekog Jankovića da ima tri-četiri puta veće plate nego neki mučenik koji je pretrpan predmetima, recimo, u Upravi za agrarna plaćanja gde zahteva ima 350 hiljada samo ove godine.

Da li taj broj ljudi tamo može uopšte da obradi, ako uzmemo da ima ljudi koji rade, ima ljudi koji odu na bolovanje, ima posebno sada za vreme pandemije, imate da je neko opterećen više puta na istom poslu od nekoga ko to nije?

Moje simpatije su ipak prema realnom sektoru, jer novac treba zaraditi i kasnije ga podeliti. Ja ću vas podsetiti da ovi što su prodali kompletnu društvenu svojinu za šest, sedam milijardi evra, koliko su dobili u toj privatizaciji, to su kompletno potrošili veštački pokušavajući da podignu plate, pre svega u javnom sektoru, pa su time želeći da povećaju penzije u stvari kasnije unesrećili te iste penzionere.

Da vas podsetim da su prosečne plate u vreme kada se novac nije zarađivao, već se zaduživanjem i prodajom kapitala obezbeđivali lični dohoci, da su oni bili 328 evra koliko se ja sećam. Danas je prosečna plata 510 evra, s tim što ja ne želim da kažem da treba smanjiti platu u javno sektoru. Želim da kažem da mi moramo investicijama, a investicije su nešto što pokreće privredu, privreda je motor u jednom automobilu koji se zove država i koliko privreda izbaci energije toliko mi kao putnici u tom automobilu možemo da potrošimo. Ne želim da kažem da treba u javnom sektoru smanjivati plati. Ne. Treba ih povećavati, ali paralelno sa tim povećavati i prosečne plate onih koji taj novac zarađuju.

Povećanjem obima investicija mi smo na dobrom putu da to učinimo. Zato ja dolazim iz Inđije. Ja sam započeo izgradnju industrijske zone, koja je danas jedna od najboljih u Srbiji. Dakle, mi smo dobili 90-tih godina 50% novih stanovnika. Imali smo 32.000, a onda s obzirom da je stanovništvo bilo Lika, Banija, Kordun, zbog poznatih događaja i zverskog proterivanja stanovništva iz Hrvatske, pa iz BiH, taj broj je bio uvećan za gotovo 50%, odnosno sa 32.000 na 47.000 stanovnika. Radila nam je samo jedna fabrika. Onda i tu jednu fabriku su prodali. Ali zahvaljujući, između ostalog i meni, ja sam se tu najmanje slikao, industrijska zona je dala svoje rezultate. Danas Inđija ima izvoz koji je gotovo ravan izvozu Crne Gore.

Šta hoću time da kažem? Da ta proizvodnja koja se ostvarila se deli na celu Srbiju. Dakle, to je izvoz Srbije koji se realizuje na području Inđije. Sada smo dobili zahvaljujući dobroj infrastrukturi u industrijskoj zoni, zahvaljujući gasovodu koji ide neposredno i autoputu koji ide neposredno pored industrijske zone, dobili smo novu investiciju koja se zove „Tojo Tajgers“ proizvodnja guma.

Nedavno sam slušao Nestorovića kako je on više za poljoprivredu jer ne zagađuje životnu sredinu. Moram da vas obavestim, gospođo ministarko, gospodo poslanici, da je poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača, nažalost, zato što poljoprivreda upotrebom hemijskih đubriva, hemijskih preparata, sredstava za zaštitu bilja je glavni zagađivač.

Evo prilike da Nestoroviću kažem, da se ne meša baš u sve kao margarin, da li on zna da stočarstvo više zagađuje vazduh i utiče na efekat staklene bašte nego svi automobili na svetu? Dakle, stočarstvo zbog ispuštanja metana i azota, a to preživari rade, više utiče negativno na kvalitet vazduha, više zagađuje vazduh nego svi automobili i sva prevozna sredstva u svetu. Eto jedna mala obuka za doktora Nestorovića.

Kada sam kod ovih plata, sa 328 na 510, to vam je povećanje negde otprilike 182 u odnosu na 328, to je povećanje od gotovo 60%. Minimalac je sa 150 otišao na 250. Biće opet povećan. To pozdravljam pre svega što će to u nekim manjim sredinama u privredi smanjiti zaostatak između realnog i javnog sektora.

Zašto sam rekao da će investicije bitno uticati na to da realni i privatni sektor dostigne javni? Zato što se kod nas u Inđiji pojavio manjak radne snage. Nama je nezaposlenost 3,7%. Imam sugrađane koji žive sa mnom na selu, jedno pet kilometara od industrijske zone, koji su u toku godine menjali po četiri radna mesto. To je fluktacija radne snage i nedostatak radne snage i dobre investicije koje se dovedu u Srbiju neminovno će dovesti do rasta plata u realnom sektoru, do povećanja BDP i kada BDP, koji je kao pogača, mi koji živimo u realnom sektoru to i radimo i kada napravimo tu veću pogaču, koja se zove BDP, onda će i privatnom sektoru i javnom sektoru ostati više za podelu.

Takođe moram da kažem i sledeće – da ovi nesrećnici koji su prodali celokupnu društvenu svojinu, kojima je donatorska podrška od četiri, pet milijardi služila tek tako da je negde strpaju u privatne džepove, uglavnom nisam siguran da je došla u punom iznosu do stanovništva, i da podsetim da su njima oprošteni dugovi oko četiri, pet milijardi u Pariskom i Londonskom klubu i uprkos tome su nam ostavili dug od 17,7 milijardi, nije dug ostavljen od 17,7 milijardi. Mi smo u proteklih osam godina platili između šest i sedam milijardi njihovih kamata jer su se zaduživali po skupom novcu zato što država koju su oni vodili i privreda te države nije imala nikakav rejting i zato su ta zaduživanja bila veoma skupa, a tu njihovu kamatu smo mi skupo platili, iako sada, koliko ja vidim, su krediti sa 1% ili 1,5%. Zamislite njihove kredite od šest ili 7%.

Uglavnom da kažem i na kraju da zaključim, moje simpatije su i dalje prema realnom privatnom sektoru, ali podržavam i to da u javnom sektoru rastu plate, verujući da ćemo zahvaljujući investicijama, koje dovodimo u Srbiju, povećati BDP, tu pogaču i da će svakome od nas ostati po jedan komad više, a posebno želim da radnici sa minimalcem steknu priliku da u toku naredne godine taj minimalac još više poraste. Zašto? Zato što porezom na plate, zato što doprinosima biće svi fondovi puniji i svi ćemo mi biti zadovoljniji, ali moraju investicije, to je pogonsko gorivo koje privredu koja je motor i menjač ove države mora da poteza.

Poslodavci ne daju plate, to da vam kažem, zaključak. Poslodavci isplaćuju plate, a plate daju kupci naše robe i naših usluga, dakle, ono što je investirano, što je proizvedeno. Povika je na ove strane investitore. Strani investitori prvo registruju firmu ovde i to postaje domaća firma. U principu, to je domaća firma i posluje po domaćim zakonima i to je firma koju bi ja osnovao, a strani investitori nam dovedu i kupce. Oni uglavnom dođu da proizvedu robu koja već ima tržište pre svega u Zapadnoj Evropi, pa i Rusiji i Kini i time taj kupac obezbeđuje plate i za javni i za privatni sektor. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Zvonimir Stević.