Hvala vam, predsedavajuća.
Uvaženi predstavnici nezavisnih institucija, dame i gospodo narodni poslanici, ja želim da se osvrnem na redovan godišnji Izveštaj za 2019. godinu koji je podneo Poverenik za zaštitu, odnosno Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, ne sada ispred Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, zato što taj odbor nije nadležan da podnese zaključak o tom izveštaju Narodnoj skupštini, kao što je to učinio, da tako kažem, matični Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, već iz jednog drugog razloga, zato što je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo bio nadležan za sprovođenje procedure za izbor Poverenika. Nedavno smo mi Narodnoj skupštini predložili i izabrali vas, gospođo Janković, da vam damo dalje poverenje za novi mandat.
Zbog toga smatram da je raspravljanje u plenumu o sadržini i suštini Izveštaja Poverenika za zaštitu ravnopravnosti od velikog značaja, jer samo saradnja i zajednički rad na ovako osetljivim pitanjima kao što su diskriminacija i ravnopravnost može dovesti do rezultata koji će se, naravno, na kraju najviše ticati građana Srbije.
Kada govorim o građanima Srbije, ne mislim samo na građane Beograda niti velikih gradova, već mislim i na sve one koji su u nekim udaljenim mestima ili selima, koji su fizički daleko od institucija, ali to nikako ne sme da znači da su daleko od ostvarivanja svojih prava ili ne sme da znači da je logično da trpe ili da se susreću sa diskriminacijom i neravnopravnošću.
U tom smislu, ja mogu i da vas pitam – koliko su česte pritužbe takvih ljudi koji se nalaze dalje, fizički daleko od institucija ili koliko su oni zapravo upoznati sa vašim nadležnostima, na koji način bismo mi mogli da ih upoznamo sa nadležnostima nezavisnih tela odnosno institucija koje postoje u našoj zemlji, jer pretpostavljam da bi uloga lokalne samouprave u tom trenutku bila možda čak i presudna?
I kada smo kod lokalnih samouprava, želim da kažem da mislim da je Niš krenuo korak dalje u suzbijanju diskriminacije. Naša zgrada opštine je sagrađena davno i tako je postavljena da je tek skoro prilagođena za invalide, međutim, taj ulaz u opštinu jeste omogućio invalidima da uđu u opštinu, ali im nije omogućeno da se popnu na drugi, treći ili četvrti sprat, da bi mogli da ostvare svoja prava ili da se interesuju oko predmeta koji se vode kod službenika javne uprave.
Želim da kažem i to da, zahvaljujući vašoj pomoći, zahvaljujući resornom ministarstvu odnosno Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku i zahvaljujući jednoj odbornici, Jasmini Barać, koja je gradska odbornica sa invaliditetom i koja je pokrenula tu inicijativu, ta zgrada će se prilagoditi invalidima. Zgrada će dobiti lift i oni će moći mnogo lakše da ostvaruju svoja prava.
Ja sam zapravo ovim pitanjima odnosno primerima htela samo da istaknem na kojim sve stvarima treba da se radi, da su to neke svakodnevne stvari koje možda iz našeg ugla ne znače mnogo, ali iz ugla nekih drugih ljudi znače mnogo, ukoliko želimo da držimo određeni nivo u ovoj oblasti o kojoj sam ja danas izabrala da govorim.
Ono što jako smeta i ono što šalje ružnu sliku jeste govor mržnje koji može da se vidi na određenim medijima i društvenim mrežama, koji nije više uperen samo i isključivo prema predsedniku Aleksandru Vučiću već i prema njegovoj deci, neki od nas to osuđuju, ali mislim da to više nije dovoljno, mislim da moraju da reaguju nadležni državni organi, jer se već dovodi u pitanje i njegova bezbednost i bezbednost njegove porodice.
Sa druge strane, imamo jednu odluku jednog od sudova u Beogradu koji je zabranio urednici jednog portala da se objavljuju informacije koje su vezane za aferu Dragana Đilasa koja je vezana zapravo za aferu izgradnje Mosta na Adi. Ja se prosto pitam kako ni jednom sudu ili ni jednom drugom državnom organu nije palo na pamet da se zabrani da se iznose i da se pišu gadosti o deci predsednika Republike? Zašto je sa jedne strane normalno i ispravno za sud da građani budu uskraćeni za informacije na koji način je Dragan Đilas trošio budžet grada Beograda dok je vodio Beograd, a nije ispravno da se svi građani, sva deca i deca predsednika Republike, zaštite od pretnji, psovki i uvreda?
Mislim da je strašno da se na takav način vodi politička borba. Naravno, koriste se neke psihološke metode kojima oni žele zapravo da oslabe Aleksandra Vučića, iako su i sami svesni da se to nikada neće desiti. Smatram da državni organi treba da reaguju. Treba da reaguju i institucije kao što je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, čim se u javnosti pojavi tako nešto, a ne možda samo po pritužbama građana. Ako je potrebno da mi reagujemo u parlamentu, a na taj način što ćemo menjati Krivični zakonik ili ćemo pooštravati odredbe bilo kojih drugih zakona, onda da i mi uradimo svoj deo posla. Jer, oni koji vređaju i oni koji okreću glavu od toga su oni koji kažu – nema veze, ne radi se o meni, nije važno, ali oni su ti koji bi trebalo da pomisle kako bi njima bilo da se o njima radi, da se, na primer, protiv njih vodi najprljavija medijska kampanja koja se vodi protiv Aleksandra Vučića proteklih godina.
Dakle, nemojte dirati decu i porodicu. Porodica je stub jednog društva, a u političku arenu možete argumentima. Srpska napredna stranka je uvek bila spremna i uvek će biti spremna za takvu vrstu borbe. Hvala.