Hvala, predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre Selakoviću, prvo vama želim da se zahvalim zbog toga što ste odvojili dva dana za ovaj dom i što ste time, zapravo pokazali koliko je ovo važna i bitna tema uprkos tome što znam koliko posla imate i sa kakvim se sve preprekama suočavate, ali ovo je zaista jedan primer koji svi treba da slede, jer govori o tome na kakav način i na koji način treba da se poštuje najviše zakonodavno telo Republike Srbije i na tome vam hvala.
Evropska unija je najveći projekat mira na starom kontinentu, iako, zapravo, inicijalno nije osnovana samo i prevashodno sa tom namenom. Prva namena zapravo jeste bila olakšan protok roba, pa onda i kapitala, usluga, ljudi, da bi se naposletku ispostavilo da od kako je formirana još kao Zajednica za ugalj i čelik, pa sve do danas do svoje reforme i svojeg širenja, na tom prostoru koji uključuje te države nije bilo ratova.
Voleo bih da su postojale neke druge organizacija poput Društva naroda, UN da su uspele, koje su i bile formirane upravo sa tom namerom, da su uspele tako nešto i da ishoduju. Države članice EU međusobno nisu ratovale. Samo zamislite i razmislite koliko je ljudi poginulo na Francusko-Nemačkoj granici boreći se za Azos, Lorenu, koliko je njih pokušavalo da dođe do jedne, odnosno do druge predstonice. Samo da je to uspela EU već bi ispunila svoju svrhu u potpunosti.
Srbija, naravno, treba da bude članica Evropske unije, jer EU je jedan sistem vrednosti kom mi težimo i koji je sa nama kompatibilan. Kad kažem sa nama, mislim sa našom pravnom i političkom kulturom. Podsetiću vas, još 1835. godine mi smo doneli Ustav koji je tada bio smatran, recimo u jednom Beču, koji nam je sada, je li, jedan od uzora, kao suviše liberalan i rečeno je da se on, zapravo, mora ukinuti i pod pritiskom i Beča i drugih prestonica koje su tada bile presudne na ovom prostoru on i jeste bio ukinut.
Mi, Srbi, smo demokratski narod, naše tekovine su demokratske. Mi kad god smo ginuli, kad smo podizali ustanke, mi smo ih podizali s tim ciljem ne samo da se oslobodimo ropstva, nego i da napravimo demokratsko društvo. Imali smo periode, imali smo faze kada su nam nametani neki totalitarni sistemi uvoženi sa spolja. Neki od njih su nažalost i potrajali i po nekoliko decenija, ali bez obzira na to, prvom prilikom, kada smo mogli mi smo se ponovo vratili našim demokratskim korenima.
Baš zbog toga što EU ima taj demokratski impuls u svom temelju smatram da smo vrlo kompatibilni i da treba da budemo punopravna članica EU. Da li ćemo biti? Ne zavisi samo od nas.
Čitajući ovaj izveštaj, zaključio sam nekoliko momenata koje bih želeo ovde da prokomentarišem i na koje ću se koncentrisati a koji su mi bili veoma zanimljivi i veoma interesantni.
Budući da sam po vokaciji diplomirani pravnik, prvo mi je upalo u oči to što je rečeno i napisano za reformu sistema pravosuđa i za napredak u poglavlju koje se bavi upravo ovom tematikom. Iskren da budem, drago mi je zbog toga što su i oni koji su nas ocenjivali zaključili isto što zaključujem i ja. Tamo piše da postoji izvesna sprega, odnosno uticaj pojedinaca iz politike i pravosuđa i to je tačno, ali to nije jednosmerna ulica, odnosno nije ulica u kojoj se stalno misli kako izvršna i zakonodavna vlast prave pritisak na sudove. Ne, ja sam lično bio svedok u Strazburu na jednom skupu kada je jedan od više puta ovde pominjanih sudija Apelacionog suda u Beogradu nastupao kao opozicioni aktivista. Nastupao kao opozicioni politički aktivista.
Sada ja vas pitam, pitam sve ovde u sali, pitam sve građane koji ovo gledaju, bez obzira na političku afilijaciju, da li je moguće i da li je realno za očekivati da taj sudija sutra u nekom postupku bude objektivan kada bude sudio nekom naprednjaku? On koji piše knjige, on koji piše blogove, on koji izlazi u javnost, odlazi u televizijske formate u kojima se bavi samo i isključivo Aleksandrom Vučićem kao da postoji neka izvesna opsednutost tim čovekom kod ovog sudije.
Bilo kome od ne članova, ne funkcionera, nego samo simpatizera SNS, kako oni kažu krezubih botova, sendvičara, ukoliko on bude ikada sudio, da li iko iz Srbije i EU može da kaže da će biti objektivan do kraja? Plašim se da ne. Dobro je što se ta sprega pominje i siguran sam da su i oni koji su pisali taj izveštaj mislili na to isto. Možda nije bilo uputno ali kako oni kažu, politički korektno, da to do kraja i napišu, ali je dobro da se to pominje.
Kod nas nažalost neke sudije, iako ja mislim da ogromna većina sudija i tužilaca radi svoj posao vrlo odgovorno, da su to obrazovani, moralni, čestiti ljudi, ali nažalost postoji ne mali broj i sudija i tužilaca koji smatraju da to što su nezavisni u svom delovanju od zakonodavne i izvršne grane vlasti, to isto znači i da su neodgovorno ne samo prema tim granama vlasti već prema društvu uopšte. Vi onda dođete u paradoksalnu situaciju, čak ako kritikujete i pravosnažnu presudu, budete optuženi za pritisak na pravosuđe nezavisno.
Izvinite, ali svako od nas treba da bude procenjen i svačiji rad treba da bude ocenjen. Rad narodnih poslanika se ceni na izborima, ukoliko nisu radili adekvatno, kvalitetno nećete biti reizabrani. Slično je i sa predstavnicima izvršne vlasti, ako nisu radili adekvatno neće ih predstavnici zakonodavne vlasti izabrati ponovo ili će ih razrešiti te dužnosti.
A ko čuva čuvare? To je stara poslovica još iz rimskog perioda. Ko čuva čuvare? Ko čuva sudije? Ko kontroliše sudije? Kontrolišu sami sebe, zatvoren sistem. Prvi put ih biramo i više ništa. Od tada imamo zatvoren krug, sami sebe biraju, sami sebe postavljaju, sami sebe unapređuju.
Da li je to baš sistem koji se može nazvati, kako u angloameričkom pravu kažu – sistem kontrole i balansa. Ne bih rekao. Nisam siguran. Zamislite da imamo situaciju kao što imamo u Francuskoj da predsednik države ovde postavlja sudije. Neka je to i formalno. To je Francuska. Mi govorimo o državi koja je kolevka savremene demokratije i liberalizma. Svi se na nju ugledamo. To su neke anomalije koje su možda za jednu širu društvenu polemiku. Ja bih se samo zaustavio na tome što mi je drago da očigledno da i oni koji nas posmatraju sa strane vide da tu postoje određene klase i kaste koje se trude da se bave politikom na jedan neprincipijelan način.
Pazite, može svako da ima svoje političko mišljenje, neka se on bavio i sudstvom i tužilaštvom. Nije sporno. Ne može da blati državu. Na žalost bio sam svedok takvog događaja u inostranstvu. Ja sam politički opredeljen od kada znam za sebe i bio sam u opoziciji, kao aktivista, nikada mi se nije desilo da odemo u inostranstvo i da govorim protiv svoje države, nikada. Kakav god bio Boris Tadić, ja tada nisam hteo da pred strancima govorim loše o svojoj državi. Oni to rade jer oni smatraju da što je gore Srbiji, biće gore Vučiću, pa će onda biti bolje njima i onda će oni doći na vlast nečijim dekretom verovatno, pošto podršku građana nemaju.
Kada smo kod te podrške građana primetio sam drugi momenat u izveštaju koji se odnosi na sastav ovog parlamenta i na protekle izbore. Drago mi je što je pomenuto to da imamo nikada više žena u ovom parlamentu. Ja to pozdravljam. Smatram da treba da bude još više dama ovde. Što više dama to manje ratova. To se pokazalo kroz istoriju. Što više dama u politici, pre svega, ima izuzetaka naravno. Dobro je što imamo četrdesetak posto i više dama u ovom parlamentu i što je to pomenuto. Bilo bi još bolje da je i pohvaljeno.
Činjenica je da imamo nikada više predstavnika nacionalnih manjina, etničkih zajednica ovde u parlamentu. Šta više imamo dva potpredsednika ovog saziva ovog parlamenta koji dolaze iz manjinskih naroda. Ako se ne varam ukupno smo do sada u istoriji našeg parlamentarizma imali tri potpredsednika iz redova manjinskih naroda. U 30 godina tri, samo u jednom sazivu dva. To je zaista jedan napredak, jedan pomak koji je dobro što je primećen u tom izveštaju, a voleo bih da je i podvučen kao nešto što je pozitivno i nešto što je dobra tekovina.
Često se prebacuje ovom sazivu parlamenta da je jednoličan. To je volja naroda. Volja naroda je bila takva da u izbornom sistemu koji ide na ruku opoziciji, budući da je spušten cenzus, u proporcionalnom sistemu sa 5 na 3% ne izglasaju one koji su se kandidovali, koji nisu uspeli da se kvalifikuju za ovaj saziv parlamenta. Za one koji su bojkotovali izbore nisu ni mogli da glasaju.
Sada vidimo da ti isti koji su bojkotovali izbore se kaju zbog te svoje odluke i krive vlast zbog toga što su oni doneli pogrešnu političku odluku. Pazite, bojkot izbora je jedna legitimna politička opcija, ali onda snosite posledice za nju. Nezrelo je kritikovati vlast zbog toga što ste vi sami izvršili politički harakiri. Mada je harakiri častan postupak. Ovo je bio jedan besmislen postupak. Sada krivite one koji su se kvalifikovali i dobili podršku građana na izborima. Na izborima na kojima je u sred pandemije korone izašlo više ljudi nego što izađe u mnogim državama članicama EU. I to starim članicama EU. To je važno za podvući i važno za primetiti.
Svaki izveštaj EU treba sa dužnom pažnjom da se prouči. Da se uvaži ono što se utvrdi, da treba da se uvaži da je od koristi za naše građane, jer kako je to i ministar Selaković lepo podvukao juče, samo Srbija nema alternativu. Sa druge strane ono što smatramo da je za kritiku iz tog izveštaja iskritikovati. To nije sporno. Mislim da je to upravo evropska demokratska tekovina, raspravljati, razgovarati u domovima kao što je ovaj. Na raznim forumima. To je nešto što je plus.
Treća stavka, budući da se ja bavim analizom geopolitičkih tokova prioritetno, a koju sam morao da proučim i da pomenem ovde jeste spoljna politika države Srbije. Država Srbija biće dužna da uskladi u potpunosti svoju spoljnu politiku sa EU onda kada postane njena punopravna članica. Verujem i neću reći da li, nego kada to postanemo. Dakle, verujem da ćemo postati. Kada to postanemo, a podvlačim i ponavljam to ne zavisi samo od nas, o tome ćemo razgovarati.
Sada sam primetio jednu zanimljivost, a to je da se konstatuje u ovom izveštaju, u jednoj rečenici, u istom stavu, da država Srbija ima razvijenu bilateralnu saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i SAD. Ja sam onda zaključio da je to zapravo nešto na šta se gleda pohvalno i afirmativno. Razmislite, da li bi neko u EU stavio u isti stav Rusku Federaciju, Kinu i Ameriku, da ne misli da je svaka od ovih stavki zasebna za Srbiju, pozitivna i da Srbija kao suverena država ima na to pravo. Amerika je strateški partner EU i tek će biti nakon inauguracije Džoa Bajdena 20. januara, kada se bude obnovilo to partnerstvo.
Ne verujem da bi neko nama u istom stavu stavio zapravo državu činilaca i članicu, jednog moćnog saveza, tog strateškog partnerstva, Ameriku i one države za koju bi nam eventualno zamerio partnerstva. Zašto bi nam zamerili? Zapravo, Srbija saradnjom sa Kinom se trudi, pokušava da dođe na onaj nivo saradnje koji već postoji od strane država članica EU sa tom istom Kinom. Mi smo mnogo napredovali na tom polju poslednjih godina, ali smo i dalje veoma daleko u odnosu na druge države, države članice EU i kada poredite njihove brojke i njihovu robnu razmenu sa Kinom, a da ne govorim o Nemačkoj, Francuskoj.
Pogledajte Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju u krajnjoj liniji, koliko one sarađuju sa Kinom. Upravo sve te inicijative saradnje sa Kinom su nam upravo došle iz EU, iz Poljske, Bukurešta, sve te inicijative, Put svile, sve je to došlo iz EU. Mi smo se tome priključivali baš zbog toga što smo na evropskom putu, tako da našu saradnju, privrednu i svaku drugu sa Kinom, očigledno i u Briselu gledaju kao na nešto što je plus i nešto što je pozitivno i ja bih to ovde pozdravio, jer je to razumna i racionalna politika naših evropskih partnera.
Zaključiću nečim što sam lično iskusio. Ja sam bio projektni menadžer na jednom projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska i još uvek sam na još jednom projektu angažovan i uvideo sam radeći na tim projektima zapravo na koji način vi možete ubediti građane Srbije zbog čega su nam evropske integracije bitne.
Iskren da budem, mnogo se novca trošilo, pogotovo do 2012. godine u svim tim projektima koji su postojali tada na nešto što se zove podizanje svesti. To se otprilike svodi na organizaciju događaja na kojem učestvuje dvadesetak ljudi istomišljenika, gde se novac troši na ketering, gde neko izvuče određeni sitni ćar i naposletku se svi raziđu, slikaju i fotografišu, pošalju izveštaj svom nadređenom menadžeru i kažu, mi smo svoj posao uradili dajte nam novac koji treba da refundirate.
Nije to politika i ne možete na takav način da približite građanima zbog čega su evropske integracije bitne, jer od toga građani nemaju baš ništa. Ali sam učestvujući u tome, budući da sam vodio taj projekat i na to sam vrlo ponosan, projekat „Agrino“ kada smo nabavljali plastenike koji su digitalizovani u Rumi, Futogu, Vršcu, video koliko građanima, učenicima tih srednjih škola poljoprivrednih, koliko im to znači kada vide jedan plastenik koji im je kupila sa 80% novca EU. Onda im možete reći, vidite zbog čega vam je bitna EU. To shvataju ti učenici, a shvataju to i poljoprivrednici.
Ja apelujem na naše evropske partnere prevashodno, da i u narednim periodima, u narednim pozivima što je moguće više novca odvajaju za strateške projekte i opredeljuju za nešto od čega će zaista svi imati koristi i što će da ostane i nakon tih projekata, a ne samo na ono što se zove podizanje svesti, jer svest se zapravo najbolje podiže adekvatnim i konkretnim delima, a primer za tako nešto nam svojim svakodnevnim radom daju upravo predsednik Aleksandar Vučić. Hvala.