Gospodine predsedniče, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici, građani Republike Srbije, veliko je zadovoljstvo odgovarati na pitanja u ovom domu, pogotovu kada se tiču ključnih životnih problema.
Gospodin Stošić je ovde već i u svom pitanju nagovestio i neke odgovore, neke pravce akcija. Početak mu je bio dobar. Šta kaže – jaka Vojska – jaka Srbija, pa onda kaže – jako selo – jaka Srbija. Da li ćemo mi imati Vojsku ako nemamo jaka sela? To je sada pitanje.
Ministar Stefanović nešto reče da bi mogli da pozovemo rezerviste i do 65 godina. Bojim se da u ovom momentu jedino te možemo i da pozovemo. Stošić, Palma, Žarko Obradović, da ne nabrajam, su bili uvek spremni da ispune svoj dug prema otadžbini i uvek će biti spremni.
Istovremeno ovde je jedno ključno pitanje pokrenuto upravo od gospodina Markovića i ministra Nedimovića. Nije Marković pokrenuo pitanje cena da bi obogatio teorijsku praksu predmeta – Teorija i politika cena. Ovde je u pitanju šta to muči našeg poljoprivrednika, domaćina, seljaka? Muči ga neizvesnost. On hoće da bude siguran, hoće da ima izvesnost, da mu je taj prihod redovan i siguran. Upravo, ministar Nedimović je dao veoma detaljan odgovor. Ako on dozvoli, ja ću otkriti ovde danas.
Razgovarali smo o jednoj bitnoj stvari za poljoprivrednike. Hoćemo da definišemo nešto, videćemo kako će se zvati, garantnim fondom za jedan niz bitnih strateških poljoprivrednih proizvoda, da poljoprivredni proizvođač unapred zna pravila igre, da zna u šta ulazi, da zna šta ga čeka i s čime će se suočiti. Ovo će biti jedna od ključnih mera, a to je odgovor na pitanje izvesnosti, sigurnosti i onda možemo da smatramo da će taj domaćin da ostane i da razmišlja i o ovim delovima koji su bitni, kako organizovati tu svadbu.
Naravno, pored ovih egzistencijalnih stvari, ja moram danas da iskoristim priliku, bez obzira na vremensko ograničenja, trudiću se da budem kratak, moramo da definišemo poziciju sela, ali na pravi način. Da ga smestimo u zakonske okvire. To ne treba da bude usputna nostalgija, priča ovog ili onog ministra, predsednik Vlade, predsednika Skupštine, novinara. Ne. Selo mora da ima jasno definisanu poziciju u zakonu ove zemlje. Stoga ćemo ići na nešto što se zove – predlog izmena i dopuna Zakona o teritorijalnoj organizaciji. Model, uz sve uvažavanje naravno Ivice Dačića i sistema pre nas, je model koji je iz 1965. godine. Moj kolega Đura Perić, koji je iz tog vremena upravo radio i bio ključni čovek, neće se ljutiti. Taj model ipak više ne odgovara danas realnoj situaciji.
Hoćemo da definišemo pojam seoske opštine, da definišemo nešto što će zajednici ljudi u malim sredinama omogućiti da opstanu, da privređuju, da se dogovaraju, da planiraju i da odlučuju. To je put koji je pred nama. Naravno, nisam ja ovo ništa izmislio, izmislila ga je gospoda iz Evrope. Nedavno je potpisana Lajpciška povelja koja definiše poziciju održivih gradova do 2030. godine. Tamo se insistira na tzv. partnerstvu urbano ruralnog dela, ali takođe utemeljenog u zakonu. Znači, naši domaćini, naši seljani, ako ovo bude ovde prošlo, ako ovaj parlament i ovi poslanici to prihvate, mogu da računaju da ponovo imaju svoju pravu seosku opštinu u kojoj će moći da dođu do punog izražaja.
Znači, to je prvi korak, a onda vučemo niz mera koje je gospodin Stošić već naveo. To je obnova i pomoć zadrugarstvu Srbije na pravi način uz pomoć turističkim zadrugama, uz pomoć socijalnim zadrugama. Jednostavno da pronađemo sve postojeće izvore egzistencije koji će biti dostupni žiteljima sela. Naravno, tu su pitanja infrastrukture koja su ključna.
Osvrnuću se na predsednika Republike, ali u onom pravom svetlu. Njegov koncept investicionog plana „Srbija 2025“ predviđa, gospodo narodni poslanici, građani Srbije, pet milijardi evra izdvajanja za lokalne regionalne puteve, 5.000 km, tri milijarde evra za izgradnju vodovoda i kanalizaciju u 80 opština, ako sam ja njega dobro shvatio, a shvatio sam, južno od Save i Dunava.
To su kapitalni iskoraci, iskoraci koje ova država nikad u svojoj istoriji nije uradila – nije se sećala sela. Ovo je način da ga se setimo, da ga pozicioniramo i da to ne bude samo kad zatrubi truba, pa onda radimo mobilizaciju.
Ovo su prave stvari kojima ćemo se baviti, istovremeno oblastima društvenog standarda, zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, kulturnim sadržajima, obnovom domova kulture i da ne dužim. Mogao bih da nabrajam pola sata, a onda bi došao jedan vispren domaćin i dodao bi mi još 10 minuta različitih problema i muka koje muče domaćina Srbije.
Znači, tu smo, imamo dobru volju, spremnost ove Vlade, predsednice Vlade, njeno učešće u radu nacionalnog tima, kada je promovisan Nacionalni program za preporod sela Srbije, su garancija da se okrećemo ovom delu Srbije, a u njemu, gospodo, živi 40,45% stanovnika Srbije. Naravno, manje od 60% se bavi poljoprivredom, ali živi.
Stoga, poslovi koji su pred nama zahtevaju puno jedinstvo nas ovde, u Vladi, u parlamentu, jer bez podrške poslanika i usvajanja novih zakonskih rešenja ne možemo dalje. Naravno, i svih građana Srbije, uključujući i ove, koji nas danas prate, medije. Ovo je zajednička misija i završićemo, kolega Stošiću, bez sela Srbije, nisam rekao srpskih sela, govorim namerno sela Srbije, jer u njima žive i Bošnjaci, i Mađari, i Hrvati, i Rumuni, neće biti ni Srbije, a Srbije će biti. Hvala vam.