Hvala vam. Pozdravljam sve prisutne.
Odgovoriću najpre na drugo pitanje, pošto i ovo prvo naravno nije ugodno ne meni, nego inače u javnosti i kako se percepira i kako odjekuje, ali da kažem ovo drugo pošto je vrlo teško i pitanje i odgovori i rezultati, odnosno podaci koje ću izneti u najkraćem, da se ne udubljujemo pošto je zaista velika tema ovoga trenutka. Dakle, samo taj segment posledica na demografiju korone.
To ne može da se kaže osim matematički, što je u ovom trenutku dostupno, ali naravno da kao što je u svim segmentima društva i u privredi i u kulturi i u sportu korona, odnosno pandemija donela i doneće posebno vrlo negativne rezultata, tako je i sferi demografije.
Ovde je bio jedan onako simpatičan duel između Marković i mog kolege, ministra Lončara. Izneću jedan podatak iz, dakle sastavu je toga što ste pričali, sad kome ide u prilog ne znam, ocenite sami.
U toku 2020. godine sklopljeno je 10.000 brakova manje nego godinu dana ranije. Markoviću ne slušaj. Vrlo, vrlo onako tužna i žalosna brojka. Ja se tešim, ovo što je Marković rekao da je u pitanju taj srpski običaj. U redu je da se venčaju i da se ožene i da to matičar evidentira, ali ako nema kola, ako nema bar dan i noć proslave kao da ništa nije bilo.
Sve što se poduzima poduzima se u smislu pandemije i stišavanja u Srbiji više nego u gotovo svim drugim državama Evrope i bolji su rezultati. Sigurno će imati za posledicu i to da u godini u koju smo išli imamo više svadbi, imamo više kola, pevanja i svega što je vezano za svadbu.
Sad da iznesem ove podatke koji su zaista vrlo, vrlo, ne mogu da kažem poražavajući, nego nisu dobri. Posebno smo imali jedan gotovo fenomen u završetku 2020. godine kada smo u decembru mesecu imali porast smrtnosti, odnosno mortaliteta do neverovatne brojke. Dakle, u odnosu na novembar i u odnosu na mesec godinu dana ranije taj porast je bio 100%. U decembru, dakle, ovome koji je iza nas, umrlo je 17.320 ljudi. U mesecu pre toga duplo manje. U mesecu prošle godine duplo manje. Zašto je to tako ja nemam odgovor, naravno, i pitanje da li uopšte može da se odgovori. To je proizvelo, u procentima sad da kažem, porast smrtnosti u odnosu na prošlu godinu za 14%. Prošle godine umrlo je 100.963 ljudi. Kad kažem prošle to se odnosi na 2019. godinu. U 2020. godini 114.000, gotovo 115.000 ljudi, fali nekoliko.
Kad bi imali takav porast za rodnost, ali nemamo, tu imamo pad od 2,8%, skoro 3%. Broj živorođenih je iznosio 61.693. To je pad u odnosu na prošlu godinu od 1.800, odnosno, kažem…
(Dragan D. Marković: Zlatibore, zato što nema svadbi.)
Zato što nema svadbe, kaže Palma.
…Skoro 3%.
Ovo su podaci koji su onako vrlo zabrinjavajući, ali to, da ne bi neko pomislio, nije nešto što je specifikum ovde u Srbiji. To je, nažalost, kad govorimo o demografiji i posledicama korone pojava koju beležimo u celoj Evropi. Neko će da kaže, sigurno, sagledavajući sa te strane da je to vezano za ekonomiju. Ne, naprotiv, kod nas su dobri rezultati, trebalo bi da bude drugačije, ali u demografiji ekonomija nije presudan faktor. Da jeste onda bi bogate države, uzmimo gore na severu Evrope ili Nemačka, imale stopu fertiliteta, rodnosti, uzmimo 5% ili tako nešto, a oni je imaju gotovo kao i mi, možda nešto malo više.
U ovom trenutku, a ovo je podatak, izvinjavam se, iz 2018. godine, nemam za 2020. godinu, još ga nema niko, ali za 2019. godinu ne znam, u ovom trenutku se, ne govorim o EU, nego o zemljama Evrope, jedino u Albaniji stopu rodnosti imamo na 2,1%, a to je prosta reprodukcija. Niko nema, niko, ni jedan država u Evropi nema demografski iznad proste reprodukcije.
Velika je tema i veliki posao ministarstva na čijem sam čelu i o tome ćemo razgovarati, naravno, nadam se, i na ovakvim diskusijama, ovakvim razgovorima.
Sad da pređem na ovo drugo pitanje koje je personalizovano, dakle koje je lično i odnosi se na čoveka koga ste, Marina, spomenuli, Đorđa Joksimovića iz Kragujevca, o čijem životu i slučaju je snimljen film.
Taj film je, u stvari, proizveo sve ovo što mi u ovom trenutku imamo, koje bih mogao da nazovem sa vrlo vrlo naglašenom empatijom i sa odnosom koji je razumljiv prema tom čoveku i njegovoj patnji za decom koja su mu pre pet godina oduzeta, odnosno oduzeto je roditeljstvo.
Ali, vrlo je važno da ne ocenjujemo slučaj, ne samo ovaj, nego bilo koji drugi na osnovu nečega što se zove umetnička nadgradnja. U ovom slučaju govorim o filmu koji je proizveo takve reakcije, posebno na društvenim mrežama, a onda i stvaranje utiska u javnosti. Film je film, život je život.
Slučaj ovog čoveka jeste motivacija ljudi iz filmske industrije da naprave delo za koje su oni ocenili da treba da bude takvo kakvo jeste, ali to je ipak nadgradnja. To je umetnost, to je nešto gde je dozvoljeno i preskakanje činjeničnog stanja i tumačenje stvari na način kako to sagledava umetnik, ali u ovom slučaju je mnogo emocija proizvedeno koje nemaju osnov.
O čemu govorim, odnosno šta hoću da kažem? Hoću da kažem da niko u ovom društvu, posebno ne ova država, jer centri za socijalni rad predstavljaju državu, nije imao i nema nameru da se poigra sa osećanjima roditeljskim ni ovoga čoveka, ni bilo koga drugog.
Jedna vrlo važna činjenica koju mnogi ne znaju – siromaštvo ne može da bude povod da nekome oduzmete roditeljsko pravo. Dakle, ako je samo konstatovano siromaštvo, to ne može da bude povod. To nije ni u ovom slučaju.
Ne mogu da idem do kraja i ne mogu i neću da budem precizan i neću da citiram delove nalaza, da tako kažem, i dokumenata vrlo stručnih ljudi, ljudi koji hoće još uvek i hteli su da pomognu i pomogli su kakvo je stanje bilo kada je problem detektovan, kada je problem otkriven, stanje i higijensko i stanje imovno i stanje sa odgojem dece, odnosom između roditelja, odnosom između roditelja i dece i tu je moralo da se interveniše. Tu je moralo da se interveniše. Svako bi intervenisao. Verujte mi, svako od vas, i oni koji danas to zameraju, da vide taj izveštaj sigurno bi tražio da se interveniše, pri čemu dolazimo do pitanja – a zašto bi neko iz čista mira došao i nekome oduzeo roditeljsko pravo? Samo zato što su bila deca ugrožena.
Sada u ovoj situaciji imamo jedan paradoks da je dominantnija patnja ovoga oca, koju niko ne dodiruje i nema pravo da dodirne, to je patnja roditelja, ali smo mi zaboravili na decu u celoj toj priči, odnosno oni koji potenciraju to pitanje koristeći ga za skupljanje nažalost i političkih poena, kako eto država otima, i režim otima od roditelja decu, ne govoreći zašto bi otimala decu.
Ono prvo što sam rekao vrlo je važno jer ima teza u razradi svega ovoga da se sve to moglo rešiti tako da je novac koji je odvojen hraniteljskim porodicama dat toj porodici. Ne, nije moglo tako da se reši jer nije bio taj povod. Siromaštvo nije bilo povod. Centri za socijalni rad ako konstatuju da je samo siromaštvo razlog lošeg stanja u kojem se nalaze deca onda se to rešava na drugačiji način, onda se to rešava socijalnom i ne oduzima se roditeljsko pravo.
Roditeljsko pravo Joksimoviću, ne spominjem majku iz razloga koji pretpostavljam da ste videli, koja u medijima ne postoji u celoj ovoj priči, hajde kada sam počeo moram da kažem, a i to je u medijima objavljeno da majka ima problema i nalazi se u određenoj ustanovi, sve ovo govorim sa željom i idejom da sagledamo ovaj problem krajnje realno i racionalno, da ne manipulišemo sa mukom, sa boli, posebno ne sa roditeljskom boli, a posebno ne sa boli dece.
Ko je oduzeo roditeljsko pravo Joksimovićima, odnosno Joksimovuću koji se ovde spominje? Sud. Jedini koji može da oduzme roditeljsko pravo to je sud, na osnovu izveštaja stručnih lica. Prvostepeni sud je doneo tu odluku, ide žalba na drugostepenom sudu, potvrđuje se, ide apelacija, i apelacija potvrđuje tu istu odluku. Redosled je logičan i za nas koji smo laici što se tiče prava. Tu odluku da se roditeljsko pravo ili kolokvijalno da se deca vrate ovom čoveku može da donese samo ona koji je doneo prvobitnu odluku. Dakle, sud je ta adresa kojoj treba da se obrate svi oni koji misle da stvari treba da idu ovako ili onako. Jedino sud može da vrati roditeljsko pravo, odnosno da vrati decu ovom čoveku. Nadam se da će sve da ide u tom smeru, i ono što je dobro, i što treba da se kaže, Joksimovići deca imaju sve češće kontakte i sve bolje kontakte, one odlaze kod njega, on odlazi u hraniteljsku porodicu, nema nikakvih prigovora, nema nikakvih primedbi. Deca su redovno u kontaktu sa i psiholozima i sa ljudima koji mogu da utiču na poboljšanje njihovog stanja i da nadomeste tu prazninu koja se pojavila u porodici u odnosu između roditelja i dece.
Verujem, s obzirom da su neke pretpostavke zadovoljene, to je videli ste i sami u medijima stambeni smeštaj, Đorđe dobio i stalni posao, i sad nemojte me pitati, jer ne znam do kraja šta je još neophodno da se postigne po mišljenju, ponavljam stručnih ljudi, koji imaju samo jedan cilj da se pomogne ovoj deci.
