Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnicima, poštovane kolege i koleginice, dame i gospodo, tema današnje rasprave je Zakon o ugovoru o zajmu o projektu izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim područjima, odnosno predelima.
Mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja se posebno radujemo kada dobijemo ovu temu ili teme koje imaju veze sa pristupom selu, odnosno sa posebnom pažnjom selu i ruralnim područjima.
Tokom proteklog mandata smo mnogo puta insistirali na ovoj temi i zato dajemo punu podršku ovom opredeljenju Vlade i drugih organa Republike Srbije koja pokazuje spremnost pojačane pažnje razvoju sela.
Svakako da je prilikom izbora nove Vlade i donošenja Zakona o Vladi i činjenicom da smo dobili i ministarstvo, posebno ministarstvo koje će brinuti o selu, zapravo potvrđuje ispravnu orijentaciju kada je u pitanju selo.
Značaj sela se kod nas najčešće tretira parcijalno ili partikularno ili po određenim segmentima. Sve to ukazuje da većina političkih faktora i državnih organa institucija u ovoj zemlji razumeju značaj sela, ali nam ipak nedostaje, mogu kazati, jedan celovitiji pristup selu. Ili, mislim da nam još malo fali u samoj svesti, kako nas koji predstavljamo narod, ali isto tako i ostalih subjekata u ovoj zemlji, kako na personalnom, tako i na kolektivnom ili zvaničnom planu. Nedostaje još malo svesti u pogledu toga da pitanje sela nije samo pitanje pojedinih problema sa kojima se građani, odnosno stanovnici ove zemlje na selu suočavaju, već da je tema sela, tema razvoja sela nešto što predstavlja jednu od bazičnih, strateški bitnih tema u pogledu budućnosti ove zemlje.
Tako da, pitanje sela nije samo pitanje stanja građana koji tamo žive, već je to pitanje raznih trasa ili traka u našoj budućnosti. Pre svega mislim na temu ili problem same demografije.
Dakle, čuli smo i slušamo mnogo stavova i mišljenja u pogledu naše demografske politike koja nastoji da pronađe adekvatan odgovor na negativne demografske procese u ovoj zemlji. Istina, ova tema je slojevita i ona se ne može vezati samo za selo, ali se mora i može povezati veoma značajno sa selom. Ako uzmemo u obzir istorijsko iskustvo ljudskoj roda, nesporno ćemo doći do zaključka da ne postoji primer u kome su gradovi opstali ukoliko su izgubili zaleđe sela. Ne postoji primer, niti na jednoj tački zemaljske kugle, niti u jednom istorijskom periodu ili momentu da su gusto naseljeni gradovi, veliki gradovi, mali gradovi, bilo koji gradovi opstali ukoliko nisu imali živo i intenzivno zaleđe sela.
Onog trenutka kada nestanu sela, gradovi nemaju nikakve šanse. Ukoliko pratimo migraciona kretanja građana ove zemlje, nesporno ćemo zaključiti da su najpre krenula iseljavanja sa onih sela koja su najugroženija. Tačnije, najpre su građani krenuli iseljavati ili bežati, ako mogu tako kazati, iz onih seoskih područja gde su najteži životni uslovi, bilo da su u pitanju klimatski uslovi, bilo da je u pitanju infrastruktura, udaljenost ili razni drugi problemi, ali definitivno najpre su građani krenuli napuštati ta sela. To su najčešće sela visokih nadmorskih visina, jer su ona najugroženija, sa najlošijom infrastrukturom i sa posebno otežanim uslovima, pre svega klimatskim uslovima.
Dakle, tamo smo najpre naišli na pustoš, demografsku pustoš kada je u pitanju ova zemlja, odnosno kada je u pitanju naše selo. Posle toga ide iseljavanje srednje visokih sela, potom niskih sela, a posle toga kreće iseljavanje manjih gradova ka većim gradovima, a onda tako dalje ide curenje i većih gradova.
Prema tome, pitanje pristupa selu, naravno i kroz temu komunikacione infrastrukture i u segmentu interneta, što je danas naša tema, ali i u svim drugim segmentima nije samo pitanje rešavanja određenih konkretnih problema, već je pitanje strateške važnosti, odnosno naše strateške orjentacije u pogledu zaustavljanja demografske erozije koja, kao što vidite je toliko prisutna i toliko preteća da se bojim da nije dovoljno da po određenim segmentima rešavamo ovo pitanje i da imamo u našim izveštajima određene pomake, a da i dalje ne uspevamo zaustaviti tu eroziju.
Ukoliko želimo poslužiti se određenim iskustvima možemo dve zemlje izdvojiti kao najuspešnije u ovom našem vremenu u kome živimo, koje su radile na pitanju demografije, odnosno negativnih migracionih kretanja. Zemlje koje su uspele da budu najznačajnije useljeničke zemlje. Pitanje Izraela koja jeste najuspešnija useljenička zemlja. Ne možemo tu previše naučiti, ali pitanje Irske, Irska je recimo bila šezdesetih godina u goroj ili težoj poziciji nego što smo mi sada i ostale zemlje Balkana.
Dakle, to je bila zemlja koju su svakodnevno napuštali njeni stanovnici, odnosno njeni građani. Tamošnje vlasti, tamošnje politike su shvatile ozbiljnost i opasnost situacije, seli i sačinili programe zaustavljanje negativnih migracionih kretanja i uspeli ne tako brzo, već za neke dve decenije da potpuno preokrenu točak njihove historije u tom pogledu. Nakon dve decenije oni su postali useljenička zemlja, a danas su najintenzivnija useljenička zemlja, zemlja sa najvišim intenzitetom. Dakle, Irska koja je upravo pre 40, 50 godina prolazila, što mi sada prolazimo je uspela da postane najatraktivnija zemlja za useljavanje.
Međutim, ukoliko pogledamo sadržaj njihovog programa videćete da tu nema kozmetičkih malih postupaka, oni su shvatili da moraju da naprave jedan radikalan zaokret i da naprave tako temeljit program koji će krenuti od izuzetnog krupnih koraka. Prvo šta su uradili ili ono na šta su najznačajnije jesu poreske olakšice za seoska područja ili poreske olakšice za investiranje na seoskim područjima. Jer šta je ključni momenat da biste vi jednog građanina ili stanovnika okrenuli od pravca bežanja prema pravcu ostajanja ili prema pravcu dolaska?
Motiv, on mora biti motivisan. On mora imati veliki motiv, ne mali motiv. To naravno nije lako. Taj program mora sadržati mere o kojima govorim. Dakle, i poreske olakšice i stvaranje uslova za normalan život na selu. Ni to neće biti samo dovoljno, jer ovde postoji jedan kulturološki i psihološki problem.
Mi smo, pogotovo stanovnici sela su sela proglasili propalim i vi imate kulturološki problem u većini sela, koja su u teškom stanju, a većina ih je takva, da se smatra da onaj ko nije mogao da pobegne sa sela, da je on neuspešan, da samo onaj ko je uspeo da pobegne sa sela u neki grad ili gradić, on je uspešan. Ovi što su ostali su jadnici koji se nisu snašli, a za onoga ko je pobegao, ne kaže se da je otišao, iselio, nego da se snašao. On je snalažljiv, on je sposoban, a oni koji su ostali, ostali su da propadaju.
Dakle, mi pored ovih mera koje idu na ekonomskom, investicionom planu, na infrastrukturi, na komunikacijama, moramo aktivno poraditi kulturološki, poraditi da dokažemo i kroz ove mere i kroz ove programe da život na selu može biti kvalitetan, odnosno kvalitetnijeg standarda, nego život u gradu. Dakle, da život na selu može biti elitan, naravno, onaj ko ima uvida u to kako se živi u velikim centrima u razvijenim zemljama, uopšteno je poznato. Na primer u Njujorku, do 30 kilometara izvan Njujorka živi elita, žive najbogatiji ljudi. Od 30 do 100 kilometara izvan Njujorka živi srednja klasa, a u Njujorku živi sirotinja, kada je u pitanju stanovanje.
To je opšte poznato. Znači, u jednom od najrazvijenijih i najvećih gradova sveta. Nama je potreban jedan celovit front, potreban nam je jedan celovit savez, politički, kulturološki, medijski, ekonomski, kome bismo prevazišli neku vrstu dnevno političke retorike, populističke, gde ćemo eto nešto kazati da fasciniramo neku našu određenu ciljnu grupu birača i proći posle toga, to zaboraviti i tražiti neku novu priču.
Treba nam da duboko zaoremo. Moramo napraviti program koji će biti baziran na hrabrosti i odlučnosti i koji neće biti vezan samo za jednu stranku, niti za samo jedan vladajući period, koji mora biti dugoročni strateški razvoj.
Naravno da sve ono što činimo je takođe dobro i ja želim podeliti radost ponovo sa vama, jer mi smo recimo na Pešteru poslednjih godina, zajedno sa Vladom Republike Srbije, napravili veoma značajne korake. Tamo su ljudi bili najugroženija kategorija u ovoj zemlji, zbog puta. Uspeli smo izgraditi tu takozvanu Peštarsku magistralu, koja je preporodila taj svet.
Samo zahvaljujući tom putu, od nekih dvadesetak kilometara preko Peštera, vi sada već imate ljude iz dijaspore koji dolaze, domaćine, koji počinju da investiraju, i dalje se grade putevi na Pešteru što je veliki iskorak.
I ovaj put ću pomenuti da će zapravo Koridor 11 koji prolazi preko Peštera, sever i jug zapravo značiti novu stranicu historije za celokupno područje i da ćemo u značajnoj meri ovaj program moći da naslanjamo i na ove velike projekte, jer zamislite vi sada to pešterskog seljaka, odnosno stanovnika koji se mesecima suočava sa temperaturom ispod minus 20 stepeni, zamislite kada on mora sa tim da se nosi, a kada pri tom on nema još ni asfalt.
Kako ćete vi zadržati dete na selu koje nema internet, kako ćete sve ovo o čemu smo govorili i o čemu sada govorimo? Zato se ovi koraci morati podržati i oni će sa strane narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja, uvek biti podržani.
Ono što jeste paradoks, kada je u pitanju negativna migracija. Ja sam četiri godine živeo u Africi i imao sam prilike vidim svojim očima ono što nije moguće kod nas ni zamisliti, a kamoli videti. Dakle, sedmicama sam boravio u Sahari i u Pustinji. Tamo ljudi imaju isto neke ovce, ali verujte mi, te ovce uopšte ne liče na ovce.
Znate, tu ovcu posmatrate i ona izađe u pustinju da pase i ona pojede neku travku, koja više liči na trn nego na travku, pa hoda 15 metara, pa pojede još neku travku.
Nejasno mi je kako ona preživi. Ali, ona živi i ona da neko mleko. Sada, zamislite vi i to sam više puta na nekim drugim predavanjima govorio, prokletstvo je, izazivanje prokletstva, da budem još precizniji, ukoliko jedan narod na području gde osam meseci stoka može da pase napolju, da se hrani bez toga da kupite hranu toj stoci, znači, dve trećine godine imate pašnjake zelene, gde Bog daje kišu i daje plodno zemljište, gde trava raste.
Biti siromašan u takvoj zemlji je neka vrsta prokletstva i to namerno izazvanog prokletstva. Znači, u poređenju sa ljudima koji žive u raznim pustinjskim delovima i neplodnim delovima ove zemlje i onda vam je logično kada ljudi beže iz Avganistana, iz Sirije, iz raznih drugih delova, ali kada ljudi beže sa najlepših delova ove zemlje u kojima je samo potrebno da nešto malo radite, kao pojedinac, kao država da se potrudimo da svakog puta, svakog dana, svakog meseca i svake godine, bar za milimetar podignemo taj vodostaj standarda, tog seljaka, odnosno stanovnika na selu.
Verujte, tu ne treba puno. Tu samo treba da učinimo ono što je do nas. Svakako, kada su u pitanju fondovi i sve ostalo, evo, koleginica Misale je govorila o tome jutros, u pitanju, dakle, prosto je potrebno zašiti to što krene iz određenih vladinih ili evropskih fondova od Beograda prema periferiji. Treba da stigne.
Znate, nama su vrlo često ti putevi novca, bilo da su u pitanju te dotacije ili razne druge podrške, one izgledaju kao kada voda ide peščanom brazdom, pa na početku ima puno vode, dok stigne voda, na kraju samo je malo vode.
Dakle, moramo popraviti te brazde, te provodnike, da nam kada su u pitanju ti fondovi ne završi novac uglavnom kod tamo nekih preprodavaca, švercera, itd, da nam se ne desi ono što se desilo onoj sirotinji u Proboju prošle godine koja je prodala svoje maline nekom nakupcu ili kupcu koji je prosto otišao, ni jedan dinar nikada im nije isplatio i onda mi te ljude koji nam se obraćaju pitamo – pa, dobro, zašto niste tužili? Kažu – nemamo novca da tužimo. Da bi ih tužio, da bi se sada ganjao sudovima treba ti novac, to je sirotinja koja je sve uložila u te svoje maline. Ne možemo mi kao država posmatrati to kao šahovske figure, pa reći imate sudove. Ne, mi moramo naći paralelne puteve da ljude zaštitimo.
Svaki građanin ove zemlje, i to je meni najviši stepen patriotizma, napraviti takav sistem gde će celokupni protok države procirkulisati do zadnjeg kapitala, do najudaljenije tačke ove zemlje i gde će onaj siromašni građanin znati da ovde centralni organi zemlje u Beogradu imaju osećaj za njega, znaju za njega, bilo da je u pitanju taj siromašni seljak kome je neko učinio nasilje, oteo mu maline i otišao, nestao. Ta sirotinja samo zna da se javi nekom koga poznaje od naših političkih predstavnika na terenu i da kaže – ljudi, spašavajte, mi ne možemo dalje. Kakva je poruka? Ti ljudi, ukoliko im ne pomognemo da naplate svoje ništa im ne preostaje nego da se pokupe i da idu. Takvih primera u raznim i sličnim situacijama je jako puno.
Država mora biti zaštitnik svome građaninu, ali ne hladno, ne samo imate zakon. Zakoni su mrtva kategorija. Zakoni jesu bitni i mi ih donosimo ovde kao što vidite svaki dan, i jako su divni najčešće, ali zakoni bez ljudi koji će ih primenjivati, zakoni bez ljudi koji će imati humanost o sebi, zakoni sa ljudima koji su bezdušni nisu zakoni, to su besmisleni zakoni, oni se okreću protiv čoveka.
Zato nam je potrebno dodatno da raširimo front u ovom smeru sa sve ovim koracima u pogledu ulaganja koje će se desiti što će, svakako, naši narodni poslanici podržati, ali raširimo krila, raširimo front, dajmo nadu, dajmo poruku i stanimo iza te poruke svakom građaninu ove zemlje, ma gde bio, ma kojoj naciji, ma kojoj konfesiji pripadao, da oseti da ova država njega štiti, da stoji iza njega i da je to najbolji način da se čuva i integritet i suverenitet i celovitost i svi ostali interesi ove zemlje.
To je zapravo pravi patriotizam i to je zapravo ono što treba da čini državu onim što ona treba da bude i da se građani ponose sa svojom državom, a isto tako i da država ima svoje građane, ne samo kao kategoriju koju štiti, već i kao sopstvenu snagu.
Hvala vam.