Zahvaljujem, gospodine Dačiću.
Uvaženi ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, moram da krenem od onoga što je moj poštovani kolega Mirković ispravno primetio, a to je da se danas niko iz redova bivše vlasti nije osvrnuo na današnji datum, jako bolan za naš narod, jako bolan za našu istoriju koja je i te kako bliska i te rane su još uvek žive i otvorene i te kako krvare. To govori o njima, a mi smo danas rekli o sebi upravo svako je sa ovog mesta, iz poslaničke klupe danas govorio o 24. martu 1999. godine, zato što je to naša obaveza prema pokoljenju. To je obaveza prema našoj deci, prema njihovoj budućnosti. To je obaveza koju imamo prema samima sebi.
Moram isto tako u svom današnjem izlaganju, ne mogu da se ne osvrnem i ne prisetim svih tih sirena koje su nas podsećale i uzbunjivale da nismo u redovnoj situaciji, koje su podsećale da moramo potražiti zaklon i koje su podsećale na to da je naša zemlja u opasnosti.
Danas je dosta bilo reči o tome na koji način smo bili bombardovani, kako je taj „Milosrdni anđeo“ izgledao, ali ja se moram, oprostićete mi osvrnuti na moje Pančevo. Pančevo je bilo posebna meta NATO avijacije, znajući da su tamo postavljeni i vojni objekti ali i te kako kalkulišući da se tamo nalazi ozbiljna hemijska i naftna industrija.
Tokom 78 dana bombardovanja, Pančevo je gađano 24 puta sa oko 60 projektila. Svakodnevno smo bili meta NATO napada posebno, rekla sam, zbog fabrike aviona „Utva“, vojne baze u okolini Kačareva, kasarne „Pet hiljada“ koje su bombardovane gotovo svakodnevno. U ranu zoru 4. aprila bombe su pale i to je ono što je u odnosu na sve ostale mete u Srbiji bilo specifično na pogon „Energana“ u Rafineriji nafte Pančevo. Tom prilikom poginuli su i radnici ove fabrike: Dejan Bojković, Dušan Bogosavljev i Mirko Dmitrović.
Sedam dana kasnije gađana su i skladišta postrojenja Rafinerije nafte Pančevo.
U jutarnjim satima 1. juna, u blizini Starčeva koje se nalazi odmah pored naftne industrije, poginuli su pripadnici oružanih snaga: general pukovnik Vojske Jugoslavije, pilot Ljubiša Veličković, pukovnik Božidar Pejčić i major Svetomir Trifunović.
Takođe, nažalost, u sećanju će ostati i noć između 15. i 16. aprila, kada su pogođene „Petrohemija“ i „Azotara“. U „Azotari" je pogođen rezervoar amonijaka, a vinilhlorid monomera u „Petrohemiji“. To je ono što su mogli i ostali građani Republike Srbije iz okolnih mesta iz Beograda, pa čak sam danas dobila jednu informaciju i poruku, iz Požarevca se video plamen koji je goreo nad Pančevom.
Pančevo je bilo pod gustim crnim dimom, vrlo specifičnim. Deset hiljada puta su više izmere sve materije koje nisu dozvoljene u vazduhu. Svi znamo da je taj oblak dima jedno 10 godina kasnije odneo prilično veliki broj života Pančevaca koji su preminuli, nažalost od karcinoma.
U bombardovanju SRJ koja je bez prekida trajala 78 dana teško su oštećenie infrastrukture, mostovi, putevi, fabrike.
Znamo svi za humanitarnu katastrofu koja se desila na Kosovu i Metohiji, koja je bila, praktično, izgovor za neuspeh pregovora o budućem statusu pokrajine, koji su vođeni u Rambujeu i u Parizu i koji je poslužio kao izgovor da građani Republike Srbije, da Srbija postane meta.
Ovaj zločin je prošao bez kazne, ali, kao što ste maločas rekli, goloruki smo bili složni u toj borbi i osećaju dužnosti da srcem branimo našu Srbiju.
Tako je branimo i danas. Nismo više goloruki. I te kako smo vojno-tehnički osposobljeni ne da napadamo, ali i te kako da vodimo računa o tome da naši interesi ne budu ugroženi i i te kako smo postali respektabilna sila u regionu koja ume i može da odgovori na sve rizike i pretnje koje dolaze.
Nadam se da ovu priliku koju smo imali pre 22 godine naša deca nikada više neće imati, a to je da čujemo sirene koje nas opominju da moramo sići u podrume, skloništa, da moramo skloniti našu decu, da moramo zaštiti naše domove.
Upravo politika SNS, politika predsednika Aleksandra Vučića govori u prilog tome da se ta vremena nikada više neće desiti. Upravo politika mira, razgovora, politika koja nas povezuje sa Istokom, Zapadom ali i Severom govori u prilog tome da je Srbija bezbedna zemlja, da je Srbija zemlja u koju, a vi ste ministre sasvim sigurno svedok koji svakodnevno obilazi našu zemlju u kojoj se gradi, u koju se ulaže, u kojoj se napredak nastavlja.
Međutim, vraćajući se na dnevni red i pripremajući se danas za dnevni red današnje sednice, shvatajući da su standardi upravo kada je u pitanju spremnost Republike Srbije da i dalje primenjuje najviše evropske standarde u oblasti civilnog vazduhoplovstva bitan, time što ćemo se pripremiti za sve ono što u okviru ove teme Evropa propisuje, ali i svet, ne samo u tom kontekstu razmišljajući i razmatrajući ekonomske standarde, već i standarde koje avijacija zahteva i u bezbednosti koja je ipak u ovom segmentu najvažnija.
Ja sam, prosto, razmišljajući o ovoj temi i razrađujući je, ipak nisam uspela, a da se ne prisetim nekog prethodnog vremena u kojem na one koji su vodili ovu zemlju nakon tog bombardovanja, koji su dobili poverenje građana i koji su ga prokockali na najmonstruozniji i najstrašniji način, da sasvim sam sigurna izmerimo štetu onoga što je NATO avijacija ostavila za sobom i onoga što su Dragan Đilas, Boris Tadić ostavili za sobom, prilično bi se vodila bitka oko toga koliko su nas ojadili i jedni i drugi.
Upravo, s obzirom da ih ništa nije sprečavalo da ruku zavuku u bilo čiji džep, uvek im je nekako JAT bila okolnost u koju su često i prečesto zalazili i pokušavali da izvuku ono sve što nisu mogli na drugim stranama, pa, tako sam došla do ugovora iz septembra 2007, tačnije zaključenog 26. septembra 2007. godine, podsetiću vas da je u tom periodu premijer Republike Srbije bio Koštunica, predsednik Boris Tadić, a Dragan Đilas, koji je neizbežan u svim kombinacijama, pa tako sasvim sigurno i u ovoj, pretpostavićemo, ministar zadužen za Nacionalni investicioni plan.
Pretpostavljam da je tada trebalo razmišljati o tome da pista za Mauricijus mora biti napravljena, jer neće se sigurno novostečeni i novonapravljeni tajkun padobranom spuštati na Mauricijus, pretpostavljam da je bilo neophodno razmišljati unapred, pa se iz tog razloga ovaj ugovor koji se zaključuje sa nekakvom konsultantskom kućom, koja je, praktično, trebalo da napravi, odnosno izradi implementaciju strategije privatizacije za javno preduzeće "Jat Aiarways", dobili smo jednu vežbaonicu u kojoj je trebalo naučiti i izvežbati kako doći do prvog miliona, a ovde se konkretno radi i više od toga, radi se o ugovoru koji je vredan 1.200.000 evra, za konsultantske usluge koje će "Jat Aiarways" pripremiti za privatizaciju.
Nijedan jedini papri iz ovog ugovora koji bi na bilo koji način doprineo tome, a druga je sasvim priča privatizacija JAT doprineo tome da se tema ugovora sagleda, izgradi, da dođe do nekog rezultata između Vlade Republike Srbije i konsultantske kuće ne postoji.
Dakle, ovaj ugovor je, kao i mnogi drugi, možda, vi ministre, imate bliže informacije o ovoj temi, poslužio je samo da se 1.200.000 evra ispumpaju iz budžeta Republike Srbije, kako bi se tamo nahranio neki račun na Mauricijusu, Hong Kongu, Švajcarskoj, Delaveru i ko zna koliko će još, između onih 57, koliko se pretpostavlja da ih ima u preko 17 zemalja, doći do saznanja da je jedan od ovih koji je u tom trenutku harao Srbijom imao priliku da skloni državni novac otet od građana Republike Srbije.
Dakle, ovo je osnovna naslovna strana ugovora koji držim u ruci, a reći ću vam detalje. Zaposleni na ovom ugovoru na konsultantskim uslugama koji su prošli ovaj tender koji je fiktivno bio napravljen sa nula poena koji su kvalifikovani ovaj ugovor između više ponuđača, imali su, sasvim provereno, jer u ugovoru to i stoji, dnevnicu, dakle, primanja na nivou dana, u proseku 2.500 evra. Dakle, za vazduh, maglu za koju su angažovali, primili su ogroman novac za koji mi ne znamo gde je završio, kakva je uloga ovog konsultantskog ugovora bila, ali to je, naravno, samo jedna kap u moru oko Mauricijusa, okeanu, u kome su upravo Dragan Đilas, Boris Tadić, a kasnije se priključio i Vuk Jeremić, Borko Stefanović, a videli smo da im je i zvezda Marinika Tepić itekako uvežbala uzimanje ovog miliona i u pokrajinskoj vladi. Oni su vežbali za svoj prvi milion i toliko su se uvežbali da su došli do 619 miliona,
Upravo taj koji danas moralne pridike drži kaže da nas treba ućutkati, a pokušava to krivičnim prijavama da učini. Sve ono što se ovde iznosi i što je, naravno, istraživačko novinarstvo, do čega je došlo, što nije zabranjeno, složićete se, da postoje ogromni milioni, za sada otkriveno oko 10 miliona novca, za koje se smatra da je Dragan Đilas ili pokušao da ih skloni u taj porez ili na neki način da sakrije poreklo svog bogatstva, leže na nekim računima u nekim poreskim rajevima, ali on na to nema odgovor.
Ono što ima jeste napad na novinare, i to ne bilo kakav, nego posebno na žene. Podsetiću vas da je to izuzetno opasno kada dolazi do ove vrste predatora koji u istoriji svoje porodice ima i nasilje, jer znamo da je njegova žena lično izjavila da je on tukao tasta i taštu, e kada dolazi takva vrsta pretnje jednoj novinarki od strane ovakvog predatora, to se zaista smatra ozbiljnom pretnjom na koju je odreagovalo, podsetiću vas, jedno udruženje u Srbiji, samo jedno.
Dakle, da ne dužim, s obzirom da smo na koncu današnje rasprave. Obruč oko kriminala i beskompromisne borbe u borbi protiv kriminala, mafije i korupcije se sužava. Dragan Đilas, videli smo da je promenio imidž na poslednjoj konferenciji za novinare, sve više liči na nekog lika iz filma „Kum“, recimo, u nekim dugačkim kaputima. Ja se plašim kada se taj kaput negde razgrne, da nas neke dvocevke ne dočekaju u tom istom režimu.
Ja bih mu samo poručila da umesto, kao što je moja koleginica Vladanka Malović, inače napadana od strane Dragana Đilasa i njegovih produženih ruku u režimskim medijima, poručila da umesto svilenih tajkunskih odela, polako se navikava na ono odelo na pruge, jer dugo će gledati taj dizajn.
Ono što bih na kraju želela da kažem, ministre, s obzirom da napadi dolaze i na vas i na sve one koji u ovoj Srbiji pošteno rade, koji žele da doprinesu tome da Srbija nastavi da živi kao sav normalan svet, da unapredimo standard naših građana, predaja nije opcija. Hvala vam.