Hvala predsedavajuća.
Poštovana ministarko sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, današnji dnevni red nam otvara mogućnost da diskusiju posvetimo Predlogu zakona o muzejskoj delatnosti i Predlogu odluke o proglašenju stare i retke biblioteške građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja što je meni kao umetniku i pripadniku kulturne scene u Republici Srbiji izuzetno važno, jer svaki put kada imamo priliku da govorimo o kulturi i o načinima kako sektor kulture možemo unaprediti i kada napravimo konkretne korake i pomake, mi radimo dobro našoj zemlji, našoj istoriji i našoj budućnosti i osvešćujemo neophodnost prisustva kulture u našoj svakodnevici.
Svoje prethodno izlaganje u ovom visokom domu sam završila rečima – „ars longa, vita brevis“ – umetnost je duga, život je kratak. Te reči bih uvrstila i na početak mog današnjeg učestvovanja u diskusiji imajući u vidu da danas govorimo o starim i retkim knjigama i muzejskoj građi što sve zajedno predstavlja umetnička dela koja su nadživela kako same umetnike tako i konzumente te umetnosti kroz vekove koji su usledili.
Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja je izuzetno važan dokument koji sadrži popis 720 starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga nastalih, odnosno štampanih od 15. do 19. veka i kao peta ovakva odluka od 1979. godine predstavlja logičan i neophodan sled događaja u procesu istraživanja stručnjaka kako Narodne biblioteke Srbije, tako i drugih odgovarajućih naučnih i kulturnih ustanova.
Po zakonu o kulturnim dobrima regulisano je da je svaka stara i retka knjiga pokretno kulturno dobro, a po Zakonu o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, kao i Zakonu o kulturnim dobrima, kulturna dobra su razvrstana u kulturna dobra, kulturna dobra od velikog značaja i kulturna dobra od izuzetnog značaja, a kategorizuju se zavisno od svog sadržaja, umetničke, kulturne i istorijske vrednosti značajne za nauku i kulturu.
Svaka knjiga ili rukopis iz Predloga ove odluke predstavlja umetničko delo koje dokumentuje istoriju, vrednosti, događaje, čuva srpsko pismo i jezik i kako u zakonu tako i u svesti cele naše zajednice mora biti tretirana kao izuzetnost i biti adekvatno zaštićena.
Donošenje Zakona o muzičkoj delatnosti je uslov sistemskog pristupa i uređenja oblasti zaštitne pokretnih kulturnih dobara, muzejske građe na sveobuhvatan i svrsishodan način i smatram da predstavlja prvi veći korak i ka potencijalnom sistemskom uređenju i unapređenju kulture u celini, s tim što tu vrstu uređenja neophodna dugoročna strategija za razvoj kulture koja bi pored već donetih strateških ciljeva za razvoj od 2021. godine do 2025. godine morala kao ozbiljan i obiman dokument biti naposletku i konačno predložena Narodnoj Skupštini, posledično, potencijalno i potvrđena, kako bi kultura konačno dobila svoj uzlazni razvojni put.
Predlog Zakona o muzejskoj delatnosti suštinski treba da reguliše način obavljanja muzejske delatnosti i rad ustanova koje se njom bave, kao i da zaštiti ono što je od opšteg interesa za Republiku Srbiju, muzejsku građu.
Pre nego što nastavim volela bih da podsetim da poreklo reči muzej potiče od latinske reči „muzeom“ što predstavlja hram muza, zaštitnica duhovnih aktivnosti čoveka, inspirativnih boginja književnosti, nauke i umetnosti, što nas podseća da identičnu svrhu zaštitnika naših duhovnih aktivnosti treba da imaju i današnji muzeji i sve ostale ustanove kulture, koje kroz poziciju između prošlosti i budućnosti, a korišćenjem prošlosti, treba da pomognu stvaranju i održavanju nacije, stvaranju vrednosti kulturnog identiteta i kao institucijama kulture institucijama sećanja moramo im pomoći u njihovoj misiji i svrsi.
U sponi sa retkim i starim knjigama, o kojima danas govorimo, a imajući u vidu da se najvažniji istorijski rukopisi, pored drugih umetničkih dela i istorijskih predmeta, čuvaju upravu u muzejima, muzeji takođe imaju veoma važnu ulogu kada je u pitanju edukacija dece i mladih, jer nije isto prikazati slike u udžbeniku istorije, kao i odvesti decu u muzej da uživo vide postavku istorijski važne predmete i da svoje znanje upotpune i vizuelnom manifestacijom.
Već smo na sednici Odbora za kulturu i informisanje imali prilike da pomenemo važnost vraćanja kulture u škole kroz kulturno-umetničke sekcije ili kroz dodatni predmet, ali ovom prilikom bih ponovo istakla da je to tema koja bi na dnevni red međuresorne saradnje Ministarstva kulture i Ministarstva prosvete trebala doći u što kraćem vremenskom roku, kako bi sa realizacijom ideja vraćanja kulture u škole svi muzeji, ali i sve druge ustanove kulture u budućnosti imale publiku kojoj bi mogle da predstave svoje sadržaje i kako bi napori za oživljavanje kulture pred budućim pokolenjima dobili svoj pravi smisao.
Obrazloženje koje ste priložili uz Predlog zakona o muzejskoj delatnosti vrlo detaljno i temeljno predstavlja ciljeve koji se donošenjem ovog zakona postižu i koje probleme bi potencijalno u praksi ovaj zakon mogao da reši.
Raduje me da je opcija status kvo, koja je bila jedna od razmatranih mogućnosti da se dosadašnji problemi reše nedonošenjem ovakvog zakona, odbačena, jer lično smatram da je status kvo dugo bio prisutan u kulturi Republike Srbije i da naš nacionalni identitet nema luksuz da držimo status kvo po pitanju upravo onoga što je od opšteg interesa za Republiku Srbiju.
Priloženo obrazloženje takođe tretira i značaj muzeja kao bitnih elemenata za pokretače privrednog rasta, u vidu učestvovanja u turističkoj ponudi naše zemlje, s tim da se, pretpostavljam, zbirke svih 149 muzeja na teritoriji Republike Srbije moraju obogatiti, njihova prezentacija osavremeniti, kako bi naši muzeji mogli postati i ostati atraktivni i relevantni društveni prostori i resursi važni za celu zajednicu.
Nacionalni muzeji u Srbiji, čije je osnivanje započelo u 19. veku, danas su suočeni sa mnogim drugim problemima koji su, pored nedostatka novca, i nedostatak prostora i slabih ljudskih resursa.
Takođe, mnogi muzeji u Srbiji privremeno se zatvaraju zbog rekonstrukcije koja traje godinama, što nepovoljno utiče na kulturu uopšte. Država bi trebalo organizovanije da pristupi rekonstrukcijama muzeja od republičkog značaja, da odredi prioritete i realne vremenske okvire za građevinske i arhitektonske poslove.
Na primer, jedna od najznačajnijih institucija kulture u Srbiji je Narodni muzej u Beogradu, njegova rekonstrukcija je trajala 15 godina. Zatim, rekonstrukcija Muzeja savremenih umetnosti je trajala deset godina, dok rekonstrukcija i sanacija Zavičajnog muzeja Zemuna, smeštenog u Spirtinoj kući, jednom od najstarijih simbola istorije Zemuna, traje od 2000. godine i još uvek nije završena.
Međutim, rekonstrukcija muzeja ne znači samo obnavljanje muzejske zgrade, već i transformaciju i osavremenjivanje načina rada zaposlenih, prilagođavanje novom vremenu i tehnologijama. Potencijalni problemi se mogu pojaviti i pri nabavci muzejske građe, posebno u segmentu trajnog obogaćivanja zbirki atraktivnim predmetima i umetničkim delima, koji mogu privući pažnju publike domaće i svetske javnosti i samim tim doprineti kako samoodrživosti muzejske delatnosti, tako i kulturi u celini, ali i već pomenutom privrednom rastu.
Veliku i važnu ulogu u razvoju muzejske delatnosti treba da ima Muzejski savet, u kome verujem da će pozitivnom selekcijom biti izabrani stručnjaci koji će u okviru svojih nadležnosti kreativnim predlozima unaprediti muzejsku delatnost u Srbiji i rad celokupne mreže muzeja. Ali, kako bi se svaka dobra ideja realizovala, svi znamo da su neophodna finansijska sredstva.
Samo sprovođenje ovog zakona ne zahteva dodatna finansijska sredstva u ovoj godini, budući da je njegova primena odložena, ali u slučaju da se sa njegovom primenom počne u toku ove godine neophodno je ne samo preraspodeliti već dodeljena sredstva za kulturu, već smatram da bi Ministarstvo finansija trebalo da razmatra i opredeljivanje dodatnih finansijskih sredstava za sektor kulture u okviru predstojećeg ili predstojećih rebalansa, jer predviđenih 30 miliona dinara koji treba da podignu kapacitet ustanova kulture ni iz daleka nisu sredstva koja bi mogla pomoći trajnom obogaćivanjem muzejske građe, a određena vrsta preraspodele već opredeljenih sredstava u sektoru kulture bi dodatno opteretila druge kulturne delatnosti.
Posebno je važno pokušati da se sredstva za sektor kulture u predstojećem rebalansu povećaju, imajući u vidu da je za nama godina kada je kultura, pored ostalih delatnosti, izuzetno pogođena, da su posledice po kulturu i na globalnom nivou ogromne i da je neophodno, pored kratkoročne pomoći, kulturi prići strateški i sistematski.
U svom prethodnom izlaganju sam se osvrnula na zajam od 20 miliona evra koji smo nedavno potvrdili, koji je bio za ulaganje u infrastrukturu u kulturi. Takođe sam u svom prethodnom izlaganju predložila da se potencijalno za budžet za npr. sledeću godinu razmotri zajam u aproksimotivnom iznosu od 50 miliona evra, kako bismo ulaganja u kulturu sa 0,97% podigli na procenat koji bi mogao da isprati procente ulaganja u kulturu zemalja u regionu, kao što su Crna Gora koja izdvaja 1,34%, Severna Makedonija 1,23% i Hrvatska 1,76%.
Već sam pomenula da je svest o važnosti kulture i svest o njenom prisustvu u našem društvu od enormnog značaja za celokupan razvoj našeg društva, te bih u tom svetlu volela da apostrofiram i značaj projekta „Evropska prestonica kulture - Novi Sad“, koji bi kao jedinstvena prilika mogao da podigne tu vrstu svesti, ne samo u gradu Novom Sadu i okolini, već taj projekat moramo tretirati kao državni projekat od koga će koristi imati cela zemlja, imajući u vidu procene iskustva dosadašnjih evropskih prestonica kulture koje su na svaki uložen evro vraćale šest.
Jedan od osnivača ideje „Evropske prestonice kulture“ je Melina Merkuri, koja je u okviru svog mandata na mesto ministra kulture Grčke otvorila muzeje za grčke državljane u smislu besplatnog ulaza i time podstakla naciju da se bolje upozna sa svojom bogatom istorijom i kulturom.
Srbija je zemlja Miroslavljevog jevanđelja, Svetog Save, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Novaka Đokovića. Sa naše teritorije je potekla prva evropska civilizacija, kao i 17 rimskih imperatora. Imamo bogatu istoriju i kulturu, u koju moramo uložiti maksimum kako bismo dostigli da našu kulturu prepoznaje svetska javnost na način na koji prepoznaje naše sportiste po kojima i vidimo kako uloženo može da doprinese ne samo njihovim ličnim rekordima i uspesima, već imidžu nacije u celini.
Reči Tomasa Džefersona, koje se često citiraju, mogu biti smernica za dalje aktivnosti: „Ako želite nešto što nikada niste imali, morate biti spremni da učinite nešto što nikada niste uradili.“ Ako želimo da podržimo, a pre svega razvijamo našu kulturu i kulturne delatnosti, moramo uložiti ono što možda nikada do sada nismo, kako bi koraci kao što je donošenje ovog zakona u muzejskoj delatnosti imali svoju punu svrhu.
Lično želim da verujem da je došlo vreme da se ulaganja u kulturu značajno podignu, da se sektor kulture strateški postavi i da status kvo u kulturi odbacimo kao bilo kakvu mogućnosti. Zahvaljujem.