Zahvaljujem.

Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je tri minuta.

Reč ima narodna poslanica, Danijela Veljović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, iako danas treba da raspravljamo o Predlogu odluke o prestanku funkcije Prekršajnog suda u Negotinu, Osnovnog suda u Kruševcu i Osnovnog suda u Novom Pazaru, a prema Izveštaju Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu čiji sam i ja član u pitanju su zakonski razlozi, zbog odlaska u penziju, u drugom i trećem slučaju zbog stupanja na višu sudijsku funkciju odlukom Visokog saveta sudstva, ja bih samo na početku konstatovala da se radi o zakonom opravdanim razlozima i dalje bih svoj govor bazirala na isticanju problema koje sigurno treba rešavati, a tiču se funkcionisanja sudstva, ukoliko želimo, naravno, da dobijemo efikasno sudstvo i institucije koje funkcionišu.

Zadržala bih se na primeru Prekršajnog suda. Prekršajni sud u svakodnevnom radu primenjuju 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa. Pored saobraćajnih prekršaja i prestupa iz Zakona o javnom redu i miru, oni sude carinski prekršaje, predmete iz oblasti korupcije, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, itd.

Republika Srbija ima 44 prekršajna suda osnovane za teritorije gradova jedne ili više opština. Primer odeljenja u Kragujevcu Prekršajnog apelacionog suda jeste da pokriva područja prekršajnih sudova u Jagodini, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Novom Pazaru, Paraćinu, Požegi, Prijepolju, Raškoj, Sjenici, Trsteniku, Čačku i Užicu. Onda možete zamisliti koliki je to obim posla.

Najčešće zamerke u vezi sa radom sudova odnose se na dužinu trajanja sudskog postupka. Sudije prekršajnih sudova ističu da, pored toga što je u pojedinim sudskim postupcima teško obezbediti prisustvo svih okrivljenih, jedan od glavnih razloga dužeg trajanja parničnog postupka vezan je i za problem dostave sudskih pismena.

Svako od nas je dužan da prijavi svoje prebivalište, ali i promenu prebivališta. Ukoliko to ne učinimo već je u pitanju prekršaj.

Najveći broj sudskih pismena se dostavlja preko pošte i tada se ne može izvršiti dostava, pa se često dešava da policija mora pomoći prilikom uručenja.

Važno je i pitanje da li sudija radi kvalitetno, koliko je upoznat sa predmetom, koliko je opterećen. Mora postojati autoritet suda u primeni pravnih normi, ali i u primeni procesnih ovlašćenja koja su im data.

Opšti stav građana jeste da vlada nepoverenje u sudstvo i u pravičnost suđenja.

Vlada i nepoverenje da će si institucije ponašati u skladu sa zakonima i normama.

Većina građana smatra da je pravosuđe neefikasno, da zavisi od političkih i drugih interesnih grupacija, da je pristrasno. Nije bolja situacija ni u regionu. I tamo je nepoverenje veće od poverenja.

Na pitanje kako građani zamišljaju dobrog sudiju većina ispitanika je odgovorila da treba da bude istinoljubiv, pravdoljubiv, da je poštovan u društvu i, zanimljivo, da je dobro plaćen.

Sa druge strane, sudije prekršajnih sudova često ističu da su u nepovoljnom položaju jer su prvi na borbenoj liniji, a poslednji kada je reč o platama. Ističu i da su često provlačeni kroz medije na različite načine bez ikakve zaštite.

Što se tiče poverenja druge strane vlasti, ni tu nije sjajna situacija. Građani imaju malo poverenja u rad parlamenta kao organa zakonodavne vlasti. Tu je važna uloga svih nas koji se zalažemo za jako demokratsko društvo i jake institucije.

Institucije moraju biti stub stabilnosti, stub znanja, integriteta. Mora se vratiti poverenje u institucije i tako jačati društvo.

Jedan od načina za jačanje institucija jeste i predlog SDPS, a tiče se reforme izbornog sistema. Ono zašta se mi iz SDPS zalažemo jeste glasanje za ličnost, za kandidata, ne za izbornu listu. Time bi glasovi birača bili osnaženi, a naziv narodnih poslanik dobio bi svoje puno značenje i opravdanje i uloga bi poslanika jačala samim tim predstavljanjem građana i njihovih interesa.

Zakonodavna vlast mora biti transparentna u svom radu i mora biti u službi naroda. Hvala.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Danijeli Veljović.
Reč ima narodni poslanik mr Đorđe Kosanić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog odluke o prestanku funkcije najpre predsednika Osnovnog suda u Kruševcu, predsednika Osnovnog suda u Novom Pazaru, kao i predsednika Prekršajnog suda u Negotinu.

Naravno, poslanička grupa JS u danu za glasanje podržaće Predlog ove odluke, jer najpre dvojici sudija koji su predsednici osnovnih sudova prestaje funkcija, prvom zbog izbora za sudiju Apelacionog suda u Kragujevcu, a drugom zbog sudije Višeg suda u Novom Pazaru. Naravno, predsedniku Prekršajnog suda u Negotinu prestaje funkcija na lični zahtev, zbog navršenog radnog veka.

Danas kada govorimo o ovoj veoma važnoj temi da kažem da poslanička grupa JS, uopšte JS se zalaže za maksimalno ojačavanje sudstva, nezavisnost tužilaštva kao osnov ili preduslov vladavine prava. Nezavisan sudija daje garanciju da će se zakon primenjivati jednako, nepristrasno i da u svim postupcima neće biti privilegovanih. Sa druge strane moram da kažem da to ne znači, da maksimalno ojačavanje sudstva, nezavisnost tužilaštva znači da je to udaljavanje od naroda, već, potpuno suprotno, odaljavanje i tužilaštva i sudstva od neprimerenih uticaja.

Sa druge strane, želim da ukažem na značaj ulaganja u pravosudne infrastrukturne objekte. Danas kada je Srbija, kada je čitav svet suočen sa velikom ekonomskom krizom mnoge velike ekonomije su na kolenima usled pandemije korona virusa. Srbija je u delu, kada je reč o pandemiji korona virusa, naš zdravstveni sistem se pokazao kao mnogo uspešniji nego mnogi zdravstveni sistemi koji su možda pre pandemije bili mnogo bolje ocenjeni nego naš.

Zatim, želim da ukažem na broj vakcina. Ceo region se vakciniše.

Zatim, dominantan privredni rast ili pad, kako hoćete, preko 60% ukupnih investicija koje dolazi na zapadni Balkan ide na Srbiju. To govori o poverenju koje ljudi imaju u Srbiju. Zato nisam ni čuo da bilo koji investitor koji je došao u Srbiju, i pored pandemije, je odustao od ulaganja u Srbiju.

Zatim, kilometri auto-puta, nezaposlenost ispod 10%. Sve su to parametri koji govore koliko krupnim koracima Srbija ide napred.

Zato sam i ukazao i na ovaj značajan segment, segment ulaganja u infrastrukturu. Ja dolazim iz Kragujevca. Kragujevac je nekada bio prestonica Srbije. Sa druge strane, gde je 1835. godine pisan Ustav koji je bio temelj moderne srpske državnosti.

Danas se u Kragujevcu gradi savremena palata pravde, na preko 25 hiljada metara kvadratnih, gde će biti smešteno svih 11 organa pravosudnih, tužilaštava, sa preko 800 zaposlenih.

Ovo je svakako jedna od najvećih investicija koja je došla, koja je izgrađena u Srbiji u zadnjim decenijama, ali ono što treba ovde da ukažem kao Kragujevčanin na značaj ovakve investicije za Kragujevac, i svakako za čitav regiona, a pogotovo ako kažem da su u Kragujevcu pravosudni organi bili više rasuti, u više objekata, a sa druge strane najlošije su radili prekršajni i privredni sud.

Danas u Srbiji pravosuđe, nema boljeg objekta od ovog, od palate pravde u Kragujevcu.

Ono što želim da istaknem da svi pravosudni organi, biće na jednom mestu i samim tim pravda i brzina pravde će biti dostupnija za sve kragujevčane, ali i za sve građane čitavog regiona.

Na samom kraju, samo još jednom da kažem da će poslanička grupa JS, u danu za glasanje, podržati pomenutu odluku.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku, Đorđu Kosaniću.
Reč ima predsednik poslaničke grupe SPS, narodni poslanik Đorđe Milićević.

Zahvaljujem uvažena predsedavajuća, dame i gospodo poslanici.

Teorija o podeli vlasti, čiji su osnivači Džon Lok i Šar Monteksijem, danas je početna tačka, rekao bih u razmatranju i analizi podeli vlasti u ovom predsedničkom, parlamentarnom i mešovitom sistemu.

Ideja ova dva filozofa uticala su u velikoj meri na građansko buržoasku revoluciju u Francuskoj i poredak koji je počeo da se uspostavlja u Evropi krajem 18. veka. Ideja od koje se od tada polazi je ta da ta državna vlast ima tri funkcije.

To su izvršna, zakonodavna i sudska. Važno je da postoji međusobna kontrola i ravnoteža, s tim što je sudska vlast nezavisna u svom radu, dok nepostojanje podele vlasti čini politički sistem nedemokratskim.

Kao delioci pravde, sudije imaju veoma važnu ulogu za funkcionisanje demokratskog društva, kakvo je danas Srbija, sud je taj koji primenjujući zakone treba da otkloni sve sporove, poremećaje i nepravde u društvenim odnosima.

Sudijama je Ustavom i zakonom ukazano veliko poverenje, i iz tog razloga izuzetno je važno da sudije taj posao obavljaju na najbolji, najdostojanstveniji i najkompetentniji način, da to budu najkompetentniji, najbolji i najdostojniji kandidati, osobe visokog integriteta i moralnih osobina.

Pored toga što se podrazumeva da je naše sudstvo, zapravo, naše sudstvo ne podrazumeva se, već jeste, i nezavisno i nepristrasno u odnosu na sve uticaje, potrebno je da bude i efikasno.

Nažalost, sudije su često preopterećene. Sve je veći broj predmeta, pa se nameće i pitanje njihove efikasnosti. U svom radu posebno su opterećene sudije prekršajnih sudova, kojih je 44 na teritoriji Republike Srbije.

Kolega Toma Fila, kao ovlašćeni predstavnik je govorio o jednoj fazi sunovrata srpskog pravosuđa, ja neću o tome, samo želim da dodam još jedan događaj, događaj, koji je bio poguban po naše pravosuđe, desio se 2009. godine, prilikom reizbora sudija i tužilaca, o tome smo mnogo puta do sada govorili.

Ovaj nezakonit proces doveo je u pitanje princip nezavisnosti sudstva i samostalnosti Tužilaštva. U samo dva dana u decembru 2009. godine, bez posla je ostalo, gotovo, 1000 sudija i tužilaca, mimo procedure koja je predviđena zakonom i bez ikakvog prava na žalbu.

Glavni osnov prilikom reizbora bila je stranačka pripadnost i u zavisnosti od toga procenjivalo se ko je podoban, a ko nije podoban. Ovaj reizbor koštao je Srbiju 44 miliona evra. Mnogim građanima produžio već preduge sporove, i što je možda najgore, poljuljao veru u nezavisno pravosuđe.

Ugled našeg pravosuđa urušen je i na međunarodnom planu, a ova dešavanja su mnoge sudije i tužioce koštala i zdravlja, neke nažalost, i života.

Sad onaj deo koji je za nas iz poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije veoma interesantan, a tiče se Izveštaja Evropske komisije kada je reč o pravosuđu u Srbiji, tiče se onoga šta nam poručuju evropski parlamentarci kada je reč o procesima i pravosuđu u Srbiji.

Dakle, prema Izveštaju Evropske komisije za 2020. godinu Republika Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti, tu nas navodno ohrabruju i govore pozitivno, a onda kažu da je odložena ustavna reforma pravosuđa za period posle izveštaja. Ta ustavna reforma će biti sprovedena nakon parlamentarnih izbora i rok za promenu Ustava, u onom delu koji se odnosi na sudstvo i tužilaštvo je kraj 2021. godine, koliko je meni poznato. Dakle, ova konstatacija ne stoji.

Takođe, po ovom Izveštaju kažu – veliki je politički uticaj na provosuđe što izaziva veliku zabrinutost. Ja ne znam ko vrši uticaj i pritisak na pravosuđe, da li evropski parlamentarci svojim stavovima i svojim izveštajem, direktno mešajući se u neke procese koji su završeni, u neke procese koji su u toku ili to činimo mi ovde u Srbiji, konkretno mi, narodni poslanici, ili predstavnici izvršne vlasti.

Dakle, to direktno čine evropski parlamentarci. Ali, kada već čine onda treba da saopšte istinu. Kada pominju nekakve fabrikovane afere, neka se sete, onako usput bar, i Mauricijusa i Hon Konga, pa, neka malko govore i o tome.

Po ovom izveštaju, kaže, veliki broj zaostalih izvršnih predmeta i kažu - korupcija i dalje predstavlja veliki problem i razlog za brigu. Ne moraju oni da brinu tu brigu, sasvim dovoljno i dobro to radi predsednik Republike, Vlada Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije, jednom sinergijom, praktičnim delovanjem i normativnim aktima. Praktičnim delovanjem tako što je definisano da jedan od ključnih principa i načela na bazi kojih je formirana Vlada Republike Srbije jeste odlučna, neselektivna, kontinuirana borba protiv kriminala i korupcije. Vlada pokazuje delima i ne rečima, ne samo rečima, već delima, da se konkretno zalaže za to. Sve ono što se dešavalo u proteklom vremenskom periodu je ozbiljan udarac organizovanom kriminalu i korupciji. Nadležni organi, nadležne institucije će, ubeđeni smo mi iz poslaničke grupe SPS nastaviti da deluje u tom pravcu. Imaju svakako, našu punu podršku.

Što se tiče Narodne skupštine Republike Srbije kada kažem sinergija praktičnog i normativnog delovanja, mislim na zakon koji smo nedavno usvojili, a to je Zakon o poreklu korupcije, koji vidim da je uzburkao kritičare koji verovatno imaju razlog da budu nervozni, i koji verovatno imaju razlog da kažu da je to način da se ova vladajuća koalicija politički obračuna sa političkim neistomišljenicima, što naravno nije tačno.

Ako predsednik republike kaže – ja sam spreman prvi da budem predmet provere, ako poslanici kažu, da smo mi svi spremni da budemo predmet provere, čemu gospodo nervoza? Da nije nervoza zbog Mauricijusa, da nije nervoza zbog Hon Konga, da nije nervoza zbog svih ovih preostalih računa o kojima mediji danima pišu, podstaknuti činjenicama i podstaknuti veoma preciznim i jasnim podacima.

Preporuka je u narednom periodu da Srbija treba da ojača nezavisnost sudstva, samostalnost tužilaštva, uključujući izmene i dopune ustavnih i zakonodavnih odredaba, itd. To je sve ono što Republika Srbija i radi.

Dakle, mi smo kao najviši organ zakonodavne vlasti veoma posvećeni, veoma odgovorno, ozbiljno i posvećeno radimo svoj posao i upravo pružamo punu podršku da imamo efikasan pravosudni sistem, daleko efikasniji od onog koji je otpustio hiljadu sudija u jednom danu.

Tema koja je važna, a važna je zarad srpske javnosti, maločas je o tome govorio gospodin Fila, ja neću govoriti na način na koji je on govorio, ali moram da spomenem Haški tribunal, kad već govorimo o Evropi, kad već govorimo o svemu tome, hajde da spomenemo i Haški tribunal.

Haški tribunal nije ispunio svrhu svog postojanja i nije ispunio onaj zadatak koji je imao, a to je pomirenje. Naprotiv, napravio je produbljivao svojim postupcima i svojim radom još veće sukobe, zaoštravao odnose i Srbija je u čitavom tom procesu najgore prošla, što po broju godina na koliko su osuđeni srpski građani koji su bili u postupcima, što nažalost, po broju preminulih koji su se nalazili u postupcima.

Znate, Haški tribunal se nije rukovodio pravdom, već je unapred definisao Srbiju kao nekoga ko je odgovoran za sve zločine koji su počinjeni na prostoru bivše SFRJ. Međunarodno pravo mora da važi podjednako za sve, ne može za nekoga manje za nekoga više. Srbija je pokazala spremnost za saradnju i mislim da Srbija zaslužuje samo jedno, a to je ono na čemu insistiramo, istina i pravda, ništa drugo.

Dakle, pravo i pravda nisu bili ključni principi kojima se rukovodio Haški tribunal, pao je na onom osnovnom testu, a to je test pomirenja. Nije uspeo da realizuje zadatak zbog kojeg je osnovan od strane Generalne skupštine Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ja sam i tokom neke sinoćne emisije rekao da u odnosu na ostvarivanje pravde za mnogobrojne srpske žrtve može se opisati samo jednom rečju, a to je groteskno. I to nije reč koju sam ja upotrebio, tu reč je upotrebio sudija Fausto Pokar, bivši predsednik suda za presudu Žalbenog veća u predmetu okrivljenih Gotovine i Markača.

Dakle, srpska i međunarodna javnost moraju biti upoznati sa radom Haškog tribunala, sa postupcima Haškog tribunala, kako se zlodela nikada više ne bi amnestirala i veličala, jer postoji mogućnost da ukoliko se to desi takve stvari, nažalost, budu ponovljene u periodu koji je pred nama.

Vrlo interesantno je to da Haški tribunal nikada u svojoj optužnici nije spominjao „žutu kuću“, apsolutno nikada. Srpska javnost je veoma zainteresovana za proces protiv bivših pripadnika OVK i bivših pripadnika UČK, posebno kada je reč o Hašimu Tačiju.

Ja sam iskoristio poslaničko pravo i poslaničku mogućnost, shodno Poslovniku o radu Narodne skupštine Republike Srbije i postavio i pitanje ministarki pravde – na koji način mi možemo da pomognemo da zaštitimo svedoke i da pomognemo u sakupljanju i prikupljanju dokumentacije koja će pomoći, da nam se ne bi desio slučaj Haradinaj kada su svedoci ubijani, kada su nestajali. Nije to moja konstatacija, to je konstatacija sudskog veća, to je konstatacija pre svega sudskog veća koje je to potvrdilo.

Kada govorimo o „žutoj kući“, vidim da se sada pokušava na neki način demistifikovati ova priča kako je navodno izmišljena. Vidim da neki advokat Gaši najavljuje optužbu protiv Dika Martija zbog nelegalnog boravka u toj kući. A ja želim da vam vrlo precizno, neću improvizovati, izjavu tadašnjeg bivšeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, koji kaže – ovde su na tragu zločina Ramuša Haradinaja došli Barajbar, haški istražitelj Patrik Lopez, novinar Entoni Montgomeri, pronašli su dokaze koji su ukazivali na zločine i domaćin je imao šuplju priču o zaklanim životinjama. Utvrdilo se da je krv ljudska i mi smo tada imali saznanja, Lopez nam je dao kompletnu foto-dokumentaciju, imali smo izjave brojnih svedoka, ispostavilo se da se lekovi, čije su kutije pronađene daju pacijentima za opuštanje mišića i da se koriste za transplantaciju organa, zatvorenici su znali kad im se bliži kraj.

Citiram dalje. Vukčević priča da je otišao u Tiranu, rekao da ima saznanja i tražio iskopavanje na 12 lokacija, na šta se nije pristalo. Zašto se nije pristalo i zašto „žuta kuća“ nije nikada bila deo optužnice kada govorimo o Haškom tribunalu?

Želim da ukažem na još jednu stvar. Srbija, kada je reč o regionu, vodi vrlo jasnu i preciznu, jasno definisanu politiku. Dakle, ne meša se u unutrašnja pitanja drugih država, ali, dozvolite, ovo što ću reći nije mešanje u unutrašnje pitanje drugih država, jer ako se u našoj susednoj, mi sa Crnom Gorom želimo najbolje moguće odnose, ne mešamo se u to ko će biti na vlasti u Crnoj Gori, ali nas veoma interesuju prava i slobode naših sugrađana, naših Srba, kojih ima 29%, ja verujem daleko više, videćemo nakon popisa, interesuje nas imovina i status Srpske pravoslavne crkve i to nam pravo ne može oduzeti ni jedna međunarodna konvencija. E, u toj Crnoj Gori se pojavio neki političar Dritan Abazović, sa četiri poslanika, koji ima pravo da kaže da svako ko ne misli da je počinjen genocid u Srebrenici ne može da obavlja državnu funkciju.

Gospodine Martinoviću, pošto Toma Fila nije tu, vi ste eminentan pravnik, vi ćete mi pomoći i reći ćete samo da li sam u pravu. Dakle, kada govorimo o Srebrenici, ovde treba razdvojiti politički od onog pravnog dela. Pravni pristup jeste da je zločin bio i ovaj parlament je jedini parlament u regionu koji je usvojio rezoluciju, i to je bila naša međunarodna, moralna obaveza, naš iskorak ka pomirenju, izrazili smo saučešće porodicama i pokazali odlučnost da se ovakve stvari više nikada ne ponove.

Ali, zašto kažem da treba razdvojiti pravni od političkog dela? Pravni deo kaže da nisu, dakle nije genocid, jer nisu ispunjeni elementi genocida koji su propisani Konvencijom o genocidu, čini mi se, iz 1946. godine. Mislim da ona najviše pogađa Jevreje, ispravite me ako grešim.

Dakle, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Srbi su između zločina u „Oluji“ i zločina u Srebrenici, razlika je samo nekoliko nedelja, da ne bi sud utvrdio da je u „Oluji“ utvrđen genocid, govori se o Srebrenici. Zašto te stvari nisu primenjene kada je reč o „Oluji“? To nije genocid?

Sa druge strane, pre nekoliko večeri sam razgovarao sa kolegom iz crnogorskog parlamenta, koji je poslanik u crnogorskom parlamentu, a vi znate kako su u prethodnom periodu poslanici koji su dolazili sa srpskih lista prolazili u crnogorskom parlamentu, hapšeni, produžavano im vreme boravka u pritvoru, on mi je rekao i zamolio me da spomenem samo jednu stvar – selo Velika u Crnoj Gori, i da spomenem datum – 28. jun 1944. godine, princ Eugen i Skenderbegova divizija i koliko je tada ljudi pobijeno i zaklano – oko 500. Nikada nije Crna Gora to utvrdila i nikada se nije poklonila žrtvama.

Murina, bombardovanje, troje dece - Miroslav, Olivera i Julija, deca koja su iz Prištine pobegla zbog bombardovanja u Crnu Goru su nastradala. Poklonio im se predsednik Republike Srbije i pomenuo ih Aleksandar Vučić, Crna Gora nikada.

Mi ćemo, naravno, kao poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržati ovaj predlog.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedniku poslaničke grupe SPS-a.
Replika, narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Hvala vam, gospođo Kovač.

Pošto me je gospodin Milićević pomenuo, želim samo da dam jednu malu dopunu, odnosno jedan osvrt na njegovo izlaganje.

Ima mnogo stavova vezanih za ono što se dešavalo u Srebrenici u julu 1995. godine, ali ja ću vas, gospodine Milićeviću, da podsetim na jedan presretnuti telefonski razgovor koji je korišćen kao materijal u Haškom tribunalu protiv Slobodana Miloševića.

Reč je o razgovoru koji je tajno sniman, verovatno od neke zapadne obaveštajne službe, u maju mesecu 1996. godine. Znači, maj 1996. godine. Razgovor je vođen između Slobodana Miloševića, koji se u tom momentu, kada je razgovor vođen, nalazio u Dobanovcima i Ratka Mladića, koji se u to vreme nalazio verovatno na Palama.

U tom razgovoru Slobodan Milošević kaže generalu Mladiću da se desio neki zločin nad civilima u Srebrenici i Ratko Mladić mu kaže - nad kakvim civilima u Srebrenici, a Milošević kaže - ne, ne u Srebrenici, na nekoj farmi tamo. To su reči koje stoje u transkriptu tog razgovora. Mislio je verovatno na farmu u selu Kravice.

Dalje mu Mladić kaže - nijedan civil nije ubijen ni na farmi, u Kravici, niti u Srebrenici, ja sam, kaže, citiram ono što je Mladić rekao u tom razgovoru, nadam se da mi ovo neće niko zameriti, jer ovo je bio tajni razgovor, ali pošto je objavljen i pošto je korišćen u procesu u Haškom tribunalu, on više nije tajni, tako da o njemu može slobodno da se govori. Mladić kaže - ja sam sa njima, dakle, sa predstavnicima Muslimana koji su ostali u Srebrenici, koji se nisu povukli sa delovima 28. divizije armije Bosne i Hercegovine ka Tuzli. Kaže - ja sam sa njima ugovor potpisao gde oni da dođu i ko je došao na čekpoint bio je spašen, a oni koji su poginuli, poginuli su u proboju prema Tuzli zato što su mnogi uletali u minska polja, a jedan deo bivših boraca 28. divizije armije Bosne i Hercegovine, kojom je komandovao Naser Orić, koji je, pazite, u aprilu 1995. godine napustio Srebrenicu. Znači, on je u aprilu 1995. godine, po nalogu političkog vođstva u Sarajevu, napustio Srebrenicu, znajući verovatno kakav je plan između Alije Izetbegovića i Bila Klintona, vezan za davanje povoda NATO paktu da dejstvuje po položajima Vojske Republike Srpske zbog navodnog genocida u Srebrenici.

Kaže Mladić dalje u tom razgovoru - uletali su u minska polja i kaže - da li ste čuli ono dete šta priča, kako su se muslimanski borci između sebe ubijali, jer je jedan deo muslimanskih boraca bio za to da se predaju Vojsci Republike Srpske, a jedan deo je bio za to da se probijaju dalje prema Tuzli i u tom njihovom međusobnom sukobu došlo je do otvaranja vatre.

Ima još jedan detalj, a to je Haški tribunal pokušao da sakrije. Ja sam do tog detalja došao sasvim slučajno i o tome sam govorio u Narodnoj skupštini kada je, na jedan veliki pritisak Borisa Tadića, Narodna skupština izglasala tu famoznu deklaraciju, odnosno Rezoluciju o Srebrenici. Na internet stranici NATO pakta, taj podatak je kasnije izbrisan, iz jula meseca 1995. godine stajao je podatak, kažem kasnije je taj podatak izbrisan zato što nije išao u prilog NATO alijansi, a taj podatak govori da je tih dana, kada se kolona muslimanskih vojnika probijala prema Tuzli, NATO pakt delovao iz vazduha po položajima vojske Republike Srpske, a budući da su položaji vojske Republike Srpske bili skoro celom dužinom od Srebrenice ka Tuzli, velika je verovatnoća da je jedan veliki broj muslimanskih vojnika stradao upravo od NATO bombi.

Zašto ovo sve govorim? Zato što je slučaj Srebrenice veoma veoma komplikovan i najlakše je reći - u Srebrenici se desio genocid ili se nije desio genocid. U Srebrenici se nesumnjivo desio zločin, ali ono što je ključno pitanje - ko je inspirator i ko je nalogodavac tog zločina? I na kraju krajeva, kao kod svakog zločina, kome zločin ide u korist?

Da li je zločin u to vreme išao u korist Republike Srpske? Apsolutno ne. Iz ovog razgovora Mladića i Miloševića se vidi da Mladić pojma nije imao za streljanje zarobljenih muslimanskih vojnika u Kravici. Znači, on za to nije znao. U maju 1996. godine on ubeđuje Miloševića da apsolutno nije bilo nikakvog streljanja, nego da su muslimani gubili živote probijajući se ka Tuzli, i da je on sa njima potpisao ugovor u prisustvu predstavnika holandskog bataljona UNPROFOR-a u Potočarima, mesto gde muslimani treba da dođu zato što je jedan deo muslimana, odnosno žena i dece, ali i muškaraca koji su pristali da polože oružje, jedan deo muslimana je autobusima prevezen u Tuzlu, a jedan deo u Kladanj.

Iz tog razgovora se vidi da Ratko Mladić blage veze nije imao sa onim što se u Srebrenici i oko Srebrenice dešavalo, a tiče se streljanja određenog broja zarobljenih pripadnika 28. divizije armije BiH.

Ovo kažem ne zbog toga što želim bilo koga da opravdam, ne želim da opravdam bilo kakav zločin, tamo se zločin sigurno desio. Da li se desio zločin tih razmera da je streljano preko 8.000 hiljada ljudi? U to baš nisam siguran zato što španski forenzičari govore o mnogo manjim brojkama, ali na kraju krajeva, kada je u pitanju zločin, nije stvar u matematici i nije stvar u prebrojavanju, zločin je zločin, pa da li ste ubili jednog čoveka, 100, hiljadu, osam hiljada, deset hiljada itd, nije suština u tome, ali je suština u nečem drugom. Da su postojali politički inspiratori onoga što se desilo u Srebrenici, kao što su postojali politički inspiratori i za ulicu Vase Miskina, kao što su postojali inspiratori i za Markala jedan, kao što su postojali inspiratori i za Markale 2 i kao što su, na kraju krajeva, postojali inspiratori za Račak, jer ono što se dešavalo na prostorima BiH i bivše Jugoslavije nije nešto novo u evropskoj istoriji.

Sećate se kada je Nemačka napala Poljsku 1. septembra 1939. godine. Hitler je izašao sa saopštenjem da su Poljaci napali nemačku patrolu, pa su onda Nemci uzvratili tako što su svom snagom jurnuli na Poljsku, a budući da je prethodno Hitler imao postignut dogovor sa Staljinom Poljska je podeljena između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Dakle, u istoriji se vrlo često traži povod za vojnu intervenciju. To što nevini ljudi to plaćaju svojim životima, to nažalost samo potvrđuje Hegelovu tezu iz njegove „Filozofije istorije“ da ljudska istorija nije tlo sreće, nego da su periodi sreće u njoj prazni listovi.

Ono što svi mi treba da naučimo iz te naše kolektivne tragedije, ne samo koja se desila u Srebrenici, nego uopšte na prostorima bivše Jugoslavije, to je da pokušamo naše međusobne razlike da prevaziđemo. Ako ni na koji drugi način ne možemo, onda makar tako da se više međusobno ne ubijamo i da se međusobno ne istrebljujemo.

Ono što možemo da izvučemo kao pouku, i mi Srbi i muslimani, odnosno Bošnjaci, a to je da je ključna, po meni, neka se ljudi ko hoće, ali to je moje lično mišljenje, ključna greška je napravljena onoga momenta kada su Bošnjaci, odnosno muslimani u BiH svoju političku sudbinu vezali za Hrvate. Hrvati su ih namagarčili. Pozvali su ih na referendum da se BiH otcepi od Jugoslavije, ne zato što su želeli dobro muslimanima, nego zato što su sledili Tuđmanovu ideju da je BiH stara hrvatska zemlja i onda je prvi korak trebao da bude otcepljenje od Jugoslavije, a drugi korak pripajanje BiH Hrvatskoj. O tome vam govori činjenica je hrvatska vojska konstantno bila prisutna u BiH od 1992. do 1995. godine, što je takođe jedna, što bi rekao pokojni Tuđman, znakovita činjenica da je Hrvatsko veće odbrane obrazovano 18. novembra 1991. godine. Znači, i Hrvatska zajednica Herceg-Bosna, koja je navodno formirana po tadašnjem Ustavu BiH kao zajednica opština zapadne Hercegovine, formirana je 18. novembra 1991. godine na dan kada je JNA ušla u Vukovar.

Sad neka mi neko kaže da je sve to slučajno i nije bilo nikakvog plana. I te kako je postojao plan, ali se nadam da su i Srbi i Bošnjaci naučili nešto iz te kolektivne tragedije, a to je da se više međusobno ne mrze, da se više međusobno ne ubijaju, nego da misle svojom glavom, da radimo svi zajedno na trajnoj slozi Srba i Bošnjaka i da sledimo politiku Aleksandra Vučića, a to je pomirenje na ovim prostorima i stalno pružena ruka i BiH i Bošnjacima. Kada kažem Bošnjacima, mislim i na Bošnjake u BiH, ali i na naše Bošnjake koji žive ovde u Srbiji. Zahvaljujem se, gospođo Kovač, što sam malo prekoračio vreme.

Vreme preko vremena predviđenog za repliku od dva minuta i zato vam oduzimam od vremena poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu.
Reč ima Đorđe Milićević.
Izvolite.

Želim veoma kratko da zahvalim gospodinu Martinoviću i nisam slučajno pomenuo njega, već kao čoveka koji je vrstan pravnik i znam da odlično poznaje istoriju i da je o ovim činjenicama govorio u parlamentu i smatrao sam za shodno da je važno da zajednički pokušamo da započnemo, da zaokružimo ovu priču. U potpunosti se slažem sa vama. Pravda i istina je nešto na čemu insistiramo. Ni gospodin Martinović, ni ja, niti bilo ko u ovoj sali, potpuno sam ubeđen, ne želi da opravda ni jedan zločin. Svako ko je počinio zločin nije nevin i za taj zločin mora i treba da odgovara.

Slažem se u potpunosti da postoje politički inspiratori i to treba definisati i do njih treba doći i iz ove kolektivne tragedije, i sa tim sam u potpunosti saglasan, svi treba da izvučemo pouke, a pouka treba da bude međusobno razumevanje, da prevaziđemo razlike, da radimo zajedno, mir, stabilnost, prosperitet, ekonomska saradnja i ono što je, između ostalog, predsednik Srbije, tokom Kovida, vrlo jasno rekao – mnogo smo mi mali u regionu pojedinačno da bi nešto uradili pojedinačno i da bi loše govorili jedni o drugima, jer naslonjeni smo jedni na druge. Dakle, jednim glasom pred EU i Brisel i svetske sile. Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.