Poštovani predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, zbog jednog od dva najveća udara na parlamentarni život Srbije 5. oktobra 2000. godine, jedne od dve najvećih sramota u istoriji srpskog naroda, izručenje bivšeg predsednika Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, toj najvećoj političkoj i moralnoj nakazi HH veka i pokušaja ovih dana mnogih, čak i njegovih saradnika, da peru svoje biografije, kao pretposlednji svedok njegov, na njegovoj strani u Haškom tribunalu i mog ličnog odnosa prema otadžbini Srbiji i predsedniku Miloševiću, neću danas da govorim o njemu, iako su mnogi govorili, hajde da kažem, koji nisu trebali.

Istorija je već stavila sve na svoja mesta, oni koji je prate, ali bilo je reči i o temama o kojima ja danas neću govoriti, a možda sam i kompetentan da o tome govorim. Kada je u pitanju Srebrenica, moj uvaženi kolega dr Martinović je o tome govorio, dozvolite samo da kažem da mi je drago što i gospoda Bošnjaci mogu da vode dijalog sa nama u smislu pomirenja, ali da istinu kao ljudi iz struke tražimo na svojoj strani i obaveštavam vas, poštovani narodni poslanici, da će ovih dana izaći jedan zbornik sa međunarodnog skupa gde su o Srebrenici autori moja malenkost i dr Martinović, pa preporučujem da uzmu i kolege narodni poslanici, da vide po našem mišljenju i pročitaju izvore ne naše, nego sve inostrane šta se dešavalo u Srebrenici.

Samo da kažem, oni koji su se danas pozivali, pre nego što je sudstvo na dnevnom redu, na sud, u Srebrenici nije bilo genocida, ali je zločina. Uvaženi narodni poslanici, tu rečenicu nemojte tako lako izgovarati. Treba poznavati šta je genocid. Vrlo malo istoričara, neka mi oproste, znaju šta je genocid. Tri stvari su bitne u genocidu, a ona najvažnija nije ispunjena kod Srebrenice, ali zato 1941, zato jeste i „Oluja“, a to je namera.

Gospodine predsedniče, ja nemam vremena da kažem i citiram mnoge pre događaja stvari i namera tu koja se desila. Dakle, nije bitan broj žrtava, onda govorimo o homocidu, nego namera u ovom slučaju nije bila, ali da se zaista zločin desio, a jeste, treba videti i povod zbog čega. O tome je dr Martinović više govorio, moja malenkost ne bi.

Kada je u pitanju Haški tribunal, samo dve rečenice. Pošto sam rekao da neću da govorim iz pijeteta prema otadžbini, jer je sve rečeno u Haškom tribunalu, mora da znate, poštovani građani Republike Srbije i uvaženi narodni poslanici, zapamtite ovu rečenicu, tvorac Haškog tribunala, te najmonstruoznije moralne i političke nakaze HH veka jeste Teodor Meron, koji je prvi predsedavajući, a čini mi se i poslednji koji je rekao pre formiranja Haškog tribunala, citiram: „Formirajmo ad hok sud, da strpamo sve političke prvake srpske u svim srpskim zemljama, jer jedino tako ih možemo skinuti s vlasti, jer narod srpski stoji iza njih“. Sve vam je jasno, uvaženi narodni poslanici.

Sada prelazimo na ove kandidate za sudije. Svi oni kako ste videli ispunjavaju kriterijume i merila za ocenu za izbor sudija kako stručnost, tako obučenost i dostojnost. Ja držim do sva tri elementa, ali posebno podvlačim dostojnost. Toga fali kod bivšem režima kada su oni birali sudije. Kako? Pa, stranka bivšeg režima oličena u DS Tadića, Jeremića i Đilasa nije se pridržavala niti stručnosti, niti obučenosti, a najmanje dostojnost. Samo jednog jedinog kriterija su se pridržavali, a mi smo svojevremeno govorili u ovom visokom domu, a to je pripadnost stranačka, pripadnost DS. To je bio uslov. Zato nam je sudstvo tada za vreme njihove vlasti, i ponavljaću dok sam živ i boriti se za istinu i pravdu, bilo najgore u Evropi, po oceni tadašnjih evropskih zvaničnika.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, neke su sudije umirale od nepravde u njihovo vreme, a neki su izvršili samoubojstvo. Pet sudija za vreme Đilasove vlasti, tajkuna od 619 miliona prihoda u 17 zemalja, izvršilo je samoubojstvo, a najmanje 20 se razbolelo i preminulo zbog reizbora. To ne kažem samo ja. To kažu i sindikati u sudstvu. Bez funkcije je, ovo je tačna brojka, ostalo 837 sudija i to najboljih u ono vreme i 200 zamenika tužioca. To je ta reforma.

Kolika je anarhija bila za vreme sudstva u njihovo vreme najbolje govori podatak, a to ću stalno da ponavljam u ovom visokom domu, da su čak izabrali mrtvog sudiju za sudiju, pokojnog Ljubišu Ristića iz Požege, gle čuda, iako je predsednica Visokog saveta sudstva gospođa Nata Mesarović kazala, podvlačim ovo, jer nam unazad dva dana drži ona slovo o sudstvu, a ona je kazala da je razgovarala i utrošila 200 časova sa svim sudijama. Znate, koliko je to 200 časova? Jedan mesec dana, po sedam sati.

Ja je stalno prozivam – iziđite, gospođo Mesarović, prekjuče ste govorili i kritikovali ovo sudstvo, kako ste mogli obaviti razgovor sa mrtvim sudijom? Objasnite to građanima i narodnim poslanicima.

Isto tako izabrali su sudiju Sonju Brkić koja je kršila Zakon o sudijama, a zna se čija je rođaka iz DS, koja je istovremeno vršila funkciju predsednika Republičke izborne komisije i sudije Vrhovnog suda, iako, podvlačim, po Zakonu o sudijama nije smela da vrši tu funkciju. Ali naplatila je za rad u RIK dva miliona 633 hiljade dinara. Do dana današnjeg nije vratila taj novac.

Da ja malo pustim te političke protivnike na miru, ali da citiram ono što je Evropska komisija rekla o pravosuđu u to vreme. Citiram: „Reforme koje sprovodi vlast Đilasova, Tadićeva i Jeremićeva u Srbiji od 2008-2012. godine bile su kao najgora moguća stvar. Tačka. Proces reizbora sudija bio je netransparentan, rizikujući princip nezavisnosti“, završen citat iz knjige „Reforma pravosuđa u Srbiji 2008-2012. godine“, strana 96. To je ono što su evropski zvaničnici rekli.

Idemo dalje. Prema sindikatu pravosuđa, na početku Đilasove, Tadićeve, Jeremićeve reforme bilo je 780 hiljada nerešenih slučajeva, a kada su završili reformu, gle čuda, umesto da smanje, tri miliona su povećali, a da bi kada je SNS došla na vlast, evo, 2019. godine, taj broj bio prepolovljen na milion i po.

Poštovani predsedniče, uništili su našu prošlost koju obnavljamo, našu sadašnjost, uništili su budućnost dece naše, a da su ostali na vlasti samo još godinu dana, uništili bi naše korene.

Poštovani građani Republike Srbije, vi im to niste dali, jer ste ih poslali u političku prošlost iz koje se zasigurno neće vratiti.

Sudstvo se transformiše od dolaska na čelo ministra vrlog Nikole Selakovića, Nele Kuburović i sadašnje aktuelne ministarke, jer je sudstvo sastavni deo ubrzane modernizacije Srbije koju sprovodi Vlada Republike Srbije, najveći broj uvaženih narodnih poslanika i najveći broj građana Republike Srbije, skoro plebicitarno, a motor ubrzane modernizacije Srbije je naš uvaženi predsednik Aleksandar Vučić.

Na kraju, dok naš predsednik Srbije Aleksandar Vučić svakodnevno vraća međunarodni ugled naše zemlje širom sveta, sprovodeći politiku mira, politiku solidarnosti, politiku zdravlja svih naših građana u Srbiji, u regionu, politiku ubrzanog ekonomskog napretka u ovim teškim pandemijskim vremenima, bitanga Dragan Đilas, neću da ga danas više spominjem, jer čekam odgovor, jučerašnji, sinoćni, na 24 pitanja, da odgovori na konferenciji za štampu gde god hoće, čini sve da sačuva ogromne milione evra i dolara na računima, gle čuda, Mauricijusa, Ciriha, Holandije, Bugarske, Hrvatske i bog zna kojih još zemalja.

Poštovani građani Republike Srbije, nadam se da će tužilaštvo i sudski organi završiti i taj proces slučaja Điki mafije, koji je prilikom dolaska na vlast bio običan gologuzan, a kada je sišao sa vlasti, težak prihoda 619 miliona evra u 17 i bog zna koliko zemalja širom sveta. Pobedićemo mafiju! Živela Srbija!

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Banđur.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, teško je da ću moći da govorim na nivou mojih prethodnika koji su vrlo stručno i inspirativno govorili o temi dnevnog reda.

Kada su u pitanju ova tri razrešenja, odnosno povlačenja sa funkcija, tu nema ničeg spornog. Jedna od tri osobe ide u penziju, dve idu na druge funkcije, tako da ostavljaju funkcije na kojima se nalaze i, naravno, ja ću, kada ova tačka dnevnog reda bude stavljena na glasanje, glasati za njeno usvajanje.

Danas se dosta govorilo o stanju u pravosuđu. Iznete su različite ocene, bilo je tu i dosta kritike, kritičkih pogleda, pa kad čujem šta naši poslanici kažu o stanju u pravosuđu onda ne treba mnogo da čudi ni izveštaj Evropske komisije o stanju u toj oblasti, jer kritike ima i sa te a i sa naše strane.

Naravno, možda ugao njihovog gledanja nije baš najbolji jer oni kažu da zakonodavna vlast previše utiče na pravosuđe, a ja to nešto ne vidim, obzirom da smo mi ovde poslednji u lancu i ono što mi radimo je samo da potvrđujemo predloge koje pred nas pravosudni sistem izbaci, odnosno kroz određenu proceduru VSS dostavi Skupštini Srbije.

Uticaja na pravosuđe ima sigurno. Imaju ga mnogi interesne grupe, lobiji, strukture koje su nekad nekoga dovele, izabrale, postavile na određenu pravosudnu funkciju i sada je taj u obavezi da ili uzvraća ili da igra igru koja mu je namenjena i koje se prihvatio i ja sam duboko ubeđen kao neko ko je tada posmatrao političke procese u Srbiji da je najveće zamešateljstvo napravljeno od 2000. do 2012. godine, ali da je i pre 2000. godine bilo izvesnih propusta. Nije naš sistem pravosudni sudski bio idealan, ali je totalna konfuzija, odnosno jedno totalno upropaštavanje napravljeno u periodu vlasti DOS-a, kada je on do kraja kriminalizovan, postao koruptivan i doveo do toga da jedan deo građana i javnosti mnogo manje veruje sudstvu, nego što je verovao tad ili nego što veruje danas.

Danas, ja sam ubeđen da građani u suštini imaju poverenje u sudsku vlast i u pravosudne organe. Naravno da većina ljudi koji rade u tim organima odlično radi svoj posao i maksimalno časno, moralno, dostojno, ali da ima i onih pojedinaca koji kvare sliku i oni se najviše vide, o njima se najviše i čuje, o njima se najviše i zna, i u ostalom činjenica da smo mi imali ovih dana problema i sa mafijom i sa organizovanim kriminalnim grupama, a takvih grupa i takvih struktura nema bez podrške u izvršnoj vlasti i u sudskoj vlasti i tužilaštvu, činjenica je da takvih propusta ima i da to sad trebamo ovim minimizujemo, odnosno svedemo na najmanju moguću meru.

Možda treba razmišljati o procesu pojednostavljenja razrešenja sudija i tužilaca. Sigurno treba obratiti pažnju, najveću maksimalnu pažnju na izbor predsednika sudova, jer smatram da su predsednici sudova, ako se pogode pravi ljudi, ako se dovedu pravi ljudi na ta mesta, bez obzira na sredinu u kojoj se nalazi, sa kim sve treba da rade, dele posao, jako bitni, odnosno najbitnija karika u celom lancu i ono što bih ja naglasio podmlađivanje. Mislim da je red da najbolji studenti državnih pravnih fakulteta dobiju mesta kao pripravnici u sudstvu i tužilaštvu, da dobiju mesta i da svojim pripravničkim radom pokažu da li oni ta mesta zaslužuju, da li zaslužuju dalju karijeru ili jednostavno oni nisu za taj posao. Sasvim je moguće da i najbolji student pravnog fakulteta ne bude za posao u sudu, prosto to mu ne leži, ne ide mu, nije mu vokacija ili neke druge osobine ga kvare, pa nije za takav posao, jer osim da budete najbolji student i da sve znate morate da imate i neke druge kvalitete, o kojima su kolege govorile, Rajić i prof. Atlagić. To je da bude moralni i da budete dostojni toga da obavljate sudijsku ili tužilačku funkciju.

Ja bih da pohvalim nešto što sam danas pročitao u medijima, a to je akcija ili aktivnost Višeg javnog tužilaštva u Beogradu na suzbiju antivakserske histerije koja, ja mislim, u ovom trenutku nanosi veliku štetu Republici Srbiji jer u ovom trenutku nema važnijeg procesa i zadatka od vakcinacije građana.

Jedini način da se izborima sa epidemijom je vakcinacija. Drugog puta nema. Drugog načina nema. Oni koji šire lažne vesti, oni koji iznose neistine, oni koji lažnim vestima plaše građane i pozivaju na nevakcinisanje u stvari rade i protiv zdravlja i pojedinaca i nacije u celini.

Čujem da je danas privedeno pet ljudi na saslušanje po tom pitanju. Možda je trebalo da se desi i ranije. Lično sam imao jedno vrlo neprijatno iskustvo na Tviteru. Upustio sam se u neku polemiku i onda su sa stotina profila krenuli na mene i prosto sam morao da se povučem jer video sam da jedna osoba koristi desetak profila, odnosno prepoznaje se ista osoba pod više profila, ali su jako agresivni, potpuno netolerantni i dele mnogo lažnih vesti, tako da unose zabunu.

Recimo, imate antivaksere koji su protiv svake vakcine, što je potpuno suludo. Vakcina je spasila svet, vakcina je spasila čovečanstvo. Preko 300 miliona ljudi je umrlo od variola vere dok se nije pojavila vakcina. Mi smo marta meseca 1972. godine imali jedno neprijatno iskustvo kada je 14. marta otkrivena variola vera u tadašnjoj SFRJ, odnosno Ibrahim Hoci je doneo na Kosovo. Mesec dana se taj virus tamo razvijao, došao do Beograd. Srećom, munjevitom akcijom države i zdravstvenih vlasti uz pomoć čitave međunarodne zajednice, pre svega SSSR i SAD koje su dale svoje rezerve vakcine, 18 miliona građana je vakcinisano za mesec dana, 18 od 20 miliona. Samo u Beogradu preko milion građana je vakcinisano za 10 dana.

Zamislite da se to nije desilo, a smrtnost tog virusa je 60 do 70% i sada imate one koji se zalažu protiv vakcinisanja, a ta vakcina je recimo spasila tada nas, spasila mnoge druge narode, ta vakcina je spasila svet od umiranja i taj virus je nestao, njega više nema osim verovatno negde u nekim laboratorijskim uslovima.

Imate ovde sada naše domaće specijaliste, antivaksere Kovid 19. Oni kažu – dobro, vakcina može to i može, ali znaš, ova za Kovid 19 koju mi imamo u Srbiji ona ne valja. Onda ja pitam – što ne valja? Pa kaže – nije bezbedna i nije efikasna.

Znate, sam postupak pravljenja tih vakcina garantuje njihovu bezbednost, počev od kineske pa do ruske koje se zasnivaju na tradiciji, odnosno postupcima koji su klasični, konzervativni i poznati su nekoliko decenija. Apsolutno je nemoguće da ona bude nebezbedna što je i dokazano. Da je efikasna i to je dokazano kroz tri serije ispitivanja. Tek kao takve one su stigle kod nas. Prema tome, da te vakcine nisu bezbedne i nisu efikasne pa ne bi ih valjda Putin davao Rusima, predsednik Si Kinezima, ne bi američki predsednik obećao vakcinisanje 100 miliona Amerikanaca u kratkom roku, ne bi predsednici Britanije, Nemačke i ostalih država svoje građane izlagali riziku i vakcinisali ih tim vakcinama.

Znate, ta priča o tome da postoji neka svetska zavera koja se zove Kovid 19 potpuno ne stoji jer onda ispada da su svi ti predsednici svih sila koje su međusobno potpuno suprotstavljene sada u nekoj zajedničkoj svetskoj zaveri itd. Potpune nebuloze, potpune gluposti koje se plasiraju preko društvenih mreža, ali jedan deo ljudi naseda i jedan deo ljudi ima rezervu, ima otpor prema vakcinisanju, pa kažu – znate šta, neko kaže da nismo sigurni itd.

Ta priča da je vakcina data nama da bi se na nama isprobala je čista glupost. Zašto? Što nije data Makedoncima, što nije data Crnoj Gori, BiH, Bugarima? Što? Njih više vole nego nas? Ne, nego smo mi bili sposobni, odnosno naš predsednik je bio sposoban da je nabavi. Naša spoljna politika je takva, dugoročno takva da je omogućila da ih svih mogućih izvora dobijemo vakcine.

Znate, oni koji su se oslanjali samo na jedan izvor oni su izgleda izvisili. Ako ste vi deo EU pa čekate da vam Evropska agencija za lekove da sertifikat i dozvolu da nešto koristite, vi ćete i dalje to da čekate, ali ako ste van toga i imate dobre odnose i sa Rusijom i Kinom i Amerikom i EU i Velikom Britanijom onda nezavisno, a imate svoju agenciju za lekove koja daje dozvolu, onda vi to lepo nabavite i vakcinišete svoje stanovništvo, što je Srbija i uradila.

Ponekad imam utisak da sve te priče koje se plasiraju sa ciljem da se naši građani ne vakcinišu nisu rezultat samoubeđenja, odnosno uverenja pojedinaca da ta vakcina nije dobra, nego ima tu i neke politike. Jer, potpuno sam ubeđen da ti isti ljudi, da Srbija nije u prilici da nabavi vakcinu, rekli bi – dajte, svi hoćemo da se vakcinišemo, aha, evo, nema. Mi hoćemo – vakcine nema – kriva je vlast zato što nije nabavila. Sad, pošto je vlast nabavila vakcine za sve građane i pošto vakcina ima dovoljno, e, sad oni unose pometnju, paniku - vakcina nije sigurna, nije dobra, ne treba se vakcinisati i krajnji cilj je politički. Krajnji cilj je da se, rizikujući zdravlje pojedinaca, zdravlje sopstvene porodice, familije, nacije, u suštini politički zaradi, da se dobije neki poen, odnosno da se režimu nanese neki kontrapoen.

Tako da, vezao sam se malo za temu sudstva ovom današnjom akcijom Višeg tužilaštva u Beogradu. Mislim da je došla u pravom trenutku. Pozdravljam sve mere koje se u Srbiji donose u borbi protiv epidemije korone i Krizni štab u potpunosti razumem. Nažalost, Krizni štab nema sve instrumente da isprati svoje mere do kraja. Tu postoji jedan prekid, iako su gradonačelnici i predsednici opština članovi Kriznog štaba, kad se vrate u svoja mesta, oni nisu u stanju da u koordinaciji sa komunalnom milicijom i komunalnim inspekcijama i sanitarnim inspekcijama do kraju sprovedu ono što se na Kriznom štabu dogovore.

Ja lično često volim da prošetam gradom i proverim stanje i vidim da se malo ko drži onih mera kojih smo se držali nekada. Uglavnom je to sada proforme ili kada neko vidi, odnosno kada neko posmatra. Znate, kafići i restorani, oni su vapili da rade, da posluju, da imaju goste, ali niko se tu mera nije držao, ni konobari, ni vlasnici, ni gosti. Vrlo često, pre mesec dana, kad zađem, to podseća na jednu svadbarsku atmosferu u tim objektima, što je mene prosto šokiralo ali vidim da nema, ni komunalne milicije nije bilo, ni komunalne inspekcije, izgleda kao da su svi digli ruke. Čeka se od Kriznog štaba da izmisli neko specijalno rešenje, a Krizni štab nema čarobni štapić, Krizni štab ima gradove i opštine, odnosno gradske i opštinske organe koji treba da deluju u skladu sa svojim ovlašćenjima, a mislim da mi to od samog početka nismo radili na najbolji mogući način.

Podržavam predlog koji je na dnevnom redu i zahvaljujem se.

Hvala.

Narodni poslanik Bratimir Vasiljević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pred nama je danas odluka o prestanku sudijskih funkcija na mestu Prekršajnog suda u Negotinu, po članu 74. stav 1. Zakona o sudijama. Zbog ispunjenja godina života se odlazi u penziju. Osnovni sud u Kruševcu, predsednika istog zbog izbora na višu dužnost, tj. Apelacionog suda u Kragujevcu i osnovnog suda u Novom pazaru zbog izbora na veću dužnost.

Dobro je što se ovako stvari odvijaju i što se ovako dešava da pojedine sudije napreduju u vršenju svoje odgovorne i složene i teške funkcije, što znači da dobro obavljaju svoj posao i zato je otuda i Visoki savet sudstva dao predlog da oni odlaze na više funkcije.

Ja ću uvek ovakav predlog podržati normalno, zajedno sa našom poslaničkom grupom Aleksandar Vučić – Za našu decu. U Danu za glasanje svakako ću glasati za ovu odluku, ali to ne znači da će sled događaja uvek biti takav tamo prema sudijama, gde očigledno ne obavljaju svoju dužnost i svoju obavezu u skladu sa zakonom i u skladu sa pravom i pravdom.

Prošli put u svom izlaganju sam rekao da ima pritužbi i žalbe građana na pojedine, ja se nadam da je to mali broj sudija, kod kojih možete i da naručujete presude. Potvrda toga je stigla pre neki dan. Verujem da su mnogi od vas imali prilike da vide na televiziji „Hepi“ kako radi, neću imena koristiti ovde, ali kako radi Osnovni sud u Nišu i kakve nakaradne, ja bi se čak usudio da kažem skaradne presude donosi za lice koje je koristilo nečiju kuću kao stambeni prostor šest meseci, sedam nije plaćalo nikakve obaveze od toga. Da bi bilo iseljeno odatle vlasnici su bili prinuđeni da ga isele na jedan način koji nije uobičajen, ali jednostavno ljudi su bili dovedeni do te pozicije kako bi spasili gomilanje troškova i svega onoga što uz to ide. Uz svedoke su popisali sve stvari koje se nalaze tada u njihovoj kući da bi isti koji nije izvršavao nikakve obaveze prema stanodavcu pokrenuo postupak pred sudom i tvrdio da mu je ukradeno 55 hiljada evra.

Na sreću, postupajući sudija nije prihvatio… nije se moglo dokazati da se takva radnja dogodila, ali da bi se doskočilo tome falsifikovana je priznanica, po istom osnovu su vlasnici kuće tuženi da su primili na pozajmicu 55 hiljada evra, ni manje ni više. Na samoj priznanici, umesto matičnog broja koji sadrži 13 cifara, na ovoj ima 18 cifara. To je nažalost za sudiju postupajućeg, a nije prvi put, ima još jedan građanin koji je učestvovao u toj emisiji i tvrdio da je skoro na isti način prošao.

Pitam sve vas i sve nas pitam – šta raditi sa takvim postupanjem ako se stalno pozivamo na samostalnost i nezavisnost sudija u svom radu što ja podržavam i što je u redu, ali ne možete biti samostalni od Narodne skupštine gde Skupština nema nikakvu mogućnost za vršenje nadzora nad očiglednim kršenjem zakona i kršenjem prava i pravde?

Dakle, tu mora da ostane neka mogućnost da najviši organ zakonodavne vlasti ima mogućnost da može da interveniše u takvim slučajevima koji su očigledno i svakom laiku koji se ne bavi tim poslom vidljivi da tu nešto nije u redu. Često puta iz današnje diskusije smo bili u prilici da čujemo da mnoge sudije žele da se bave politikom i sve je to u redu i treba ljudima omogućiti, ali pre svega mora da se odreknu posla sudijskog, jer to je nespojivo sa tim poslom. Nažalost, malo toga i ima.

Iskoristio bih ovu priliku da postavim VSS, malopre je moj kolega iz Niša, gospodin Banđur podsetio je da bi trebalo za funkcije sudija birati ljude sa završenim Pravnim fakultetom koji su bili sa boljim rezultatima i dobrim ocenama u tome. Evo jedne situacije u Nišu. Od 14 predloženih sudija koji prvi put treba da se bave sudijskim poslom za mesta u Nišu, Leskovcu i Aleksincu, 14 kandidata je predloženo i imam saznanja i to uverljiva, da je jedan od predloga koji je najbolji sa ocenama i na fakultetu i u svom radu kao sudijski pomoćnik, dobio najviše ocene ali nažalost je nema na tom spisku. Sada pitam VSS – koji su kriterijumi za određivanje takvog jednog složenog i odgovornog posla?

Dalje ono što želim da podsetim građane kako je vlast od 2000. do 2012. godine vršila svoju funkciju i svoju ulogu, svakako i da podsetim kako vlast od 2012. godine vrši svoju funkciju do današnjeg dana.

Ako pogledamo grad Niš, odakle dolazim, podsetiću građane, a mi često umemo brzo da zaboravimo stvari koje se događaju, ali smo zato mi ovde i da podsetimo šta se desilo sa kompanijama ili društvenim preduzećima od 2000. do 2012. godine. Podsetio bih koje su to kompanije i firme u pitanju: „Elektronska industrija Niš“, „Mašinska industrija Niš“, „Agropromet Niš“, jedan od najvećih snabdevača i trgovinskih lanaca koji je postojao na jugoistoku Srbije i imao preko 4.000 zaposlenih ljudi, „Niteks“ Niš, „Poljopromet“ Niš, „Đuka Dinić“ Niš, „Omladinka“ Niš, „Jastrebac“ Niš, „PIK“ Niš, „Duvanska industrija“, nažalost prodata je u privatizaciji za svega 450 miliona, a ista takva kompanija koja je bila na području Rovinja, koja je tri puta po kapacitetu manja, prodata je za 1,5 milijardu evra. Sad postavljam pitanje – kako je moguće da je „Duvanska industrija“ vredela samo 450 miliona, a neki su dobro prošli u toj prodaji, da ne navodim imena, znaju građani Srbije o kome se ovde radi? Ono što je specifično, tadašnja „Duvanska industrija“ je imala skoro 4.000 zaposlenih u svojoj kompaniji i imalo je novca za sve radnike, za dobre plate, imalo je i za finansiranje sportskih klubova i donacija koliko hoćete. Danas izgleda ima samo za vlasnike te kompanije i za svega 300 radnika, 300, 350 radnika koji rade u toj kompaniji. Podsetio bih – „Žitopromet“, „Mlekara“ Niš, „Žitopek“ Niš, to su sve kompanije koje su nestale u periodu od 2000. godine do 2012. godine i to je najveći uspeh i rezultat prethodne vlasti.

Zato građani odlično znaju koliko su oni dobro vodili državu i šta novo nude, pa se lako građani ne pecaju na tako lako data obećanja, kad vidimo koliko su se pojedinci obogatili, dok je ogroman deo građana Srbije ostajao praktično bez hleba. Pomenuo bih samo da je u tom periodu bez posla ostalo između 400 i 500 hiljada radnika. Time je sve rečeno šta ima da se kaže.

Podsetio bih šta je u međuvremenu uradila aktuelna vlast od 2012. godine, govorim za teritoriju grada Niša, pošto najbolje poznajem taj deo, s obzirom da tamo živim, da tamo radim i da sam bio na poslovima sa kojih se to lako vidi i prati.

Dakle, kompanija „Džonson elektrik“, „Aster tekstil“, „Leoni“, „Cumtobel“, „IMI“, „Jura“, „Singju“, Klinički centar, Naučno-tehnološki park, laboratorijska lamela Elektronskog fakulteta, koliko auto-puteva se izgradilo i koliko je još u fazi izgradnje, koliko brzih saobraćajnica, Klinički centar, domova zdravlja, bolnica, brzih pruga, spomenik obeležje Nemanji.

Dakle, to je samo deo onoga što je aktuelna vlast od 2012. godine, pa do današnjeg dana radila. Kad pogledamo sve kako danas Srbija stoji i kako je stajala 2012. godine to se potpuno ne može porediti, jer znamo odlično da smo 2012. godine bili na ivici bankrotstva, samo je pitanje dana bilo, ali mudrom politikom, pre svega predsednika države i Vlade Republike Srbije, država je spašena i danas je ona 1.000 milja daleko od bankrotstva, danas Republika Srbija i kada je imala na raspolaganju preko 8,5 milijardi evra da pomogne stanovništvu, da pomogne privredi, da pomogne građanima da prebrodimo ovu tešku neman koja je spopala ceo svet.

Siguran sam u to, onako kako radi naš predsednik države, kako radi Vlada Republike Srbije, da ćemo u tome uspeti i da ćemo uspeti da vakcinišemo veliki, a jedini izlaz upravo i jeste da se veliki broj građana vakciniše kako bismo predupredili ovu neman koja nas je spopala i tako spasimo i državu i građane Srbije, a svakako i privredu da nastavi svojim tokom.

Na kraju, želeo bih samo da podsetim kako je prethodna vlast do 2012. godine nazivala NATO akcije koje su sprovedene u Srbiji. Nikada nisam čuo ime zločin ili slično nešto. To je nazivano jednim sasvim drugim imenima, kako se ne bi zamerili onima koji su načinili pravi zločin Srbiji i srpskom narodu i svim narodima koji žive u Srbiji.

Šta su uradili sa Vojskom Republike Srbije? Doveli su je maltene do propasti, a ako danas pogledamo kako izgleda Vojska Republike Srbije, to je neuporedivo. Ona je danas veoma snažna, dobro obučena, dobro naoružana i faktor je odvraćanja od zlih namera onih koji ih imaju, a očigledno da ih imaju prema Srbiji.

Na kraju, živela Srbija! Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine dr Vladimir Orlić.
Samo bih hteo da vam napomenem da imate još 29 minuta.
Izvolite.

Hvala i na važnoj informaciji svakako.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada govorimo o sudijama u Narodnoj skupštini, kada se bavimo nekom temom koja podrazumeva sudije, pravosuđe, u nešto užem ili širem kontekstu, vi znate već, to je svakako neposredno u vezi sa temom prava narodnih poslanika da slobodno govore, to je u neposrednoj vezi sa pravom Narodne skupštine da se izjašnjava o pitanjima koja mi smatramo važnim. Zato što je zaista stvorena od strane bivšeg režima, od strane njima potčinjenih i poslušnih medija, različitih pripadnika NVO sektora, i kako sami sebe nazivaju, dakle, svih onih koji politički pripadaju toj strani, tema, lažna tema, prava ljudi da se slobodno izjašnjavaju o političkim pitanjima na način kako to smatraju da je ispravno, nas da zastupamo politiku koju smo izabrani da zastupamo i prava da se čak i odgovori u političkoj komunikaciji na sve ono što smatramo lažima, što smatramo nepravdom, što smatramo nečasnim postupanjem prema sopstvenoj državi, na kraju krajeva, a koje dolazi sve vreme sa te druge strane, dakle iz redova bivšeg režima i njihovog potčinjenog ansambla, kako god se zvali i kako god se formalno svrstavali. Da li su ovo ili su ono, suštinski, vrednosno oni su jedno te isto, svi oni.

Zbog toga je i tobože strašan greh kad god neko iz ovih klupa ovde odgovori na političke sadržaje koji dolaze sa druge strane. A zaista je to i suštinski je to i ne može biti ništa drugo do to kada neko, pa smatrao se sudijom, kako god hoće, govori o sopstvenoj zemlji da je navodno diktatorska, da je navodno autokratska, da navodno krši ljudska prava, da se u njoj navodno vrši neki strašan pritisak na pravosuđe. To su sve crno na belo politički sadržaji i sa njima svako valjda ima pravo da politički raspravlja, da ih dovede u pitanje, da ih ospori, da pokaže zašto su laž, da pokaže u čemu sve predstavljaju grešku.

Kada god mi to radimo uvek dobijamo jednu te istu reakciju sa druge strane. Navodno, kršenje Ustava. Navodno, neovlašćeno komentarisanje rada sudija, i to i danas, govorilo smo u ovoj sali, kroz svoje medije, posvetili su nam ponovo još jedan tekst, u kome kažu da je sudija, sada tu citiraju - potčinjen samo Ustavu i zakonu, da je zabranjen svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije. A ko smeta sudiji u vršenju njegove sudijske funkcije kada polemiše sa njegovim političkim stavom? I kako to uopšte možete da objasnite? Ima li prava neko, prezivao se Majić, Stepanović, ili kako god hoće, da komentariše Narodnu skupštinu, da naziva narodne poslanike najpogrdnijim imenima. Kažu ima pravo, to je njegova sloboda govora, ali nemamo mi pravo na svoju slobodu govora, da kažemo zašto je to za nas neprihvatljivo. Ima li pravo bukvalno, svaka šuša u ovoj zemlji da sve najgore stvari, čak i one stvari koje pristojan čovek ni pomislio ne bi, a kamo li izgovorio, govori na račun Aleksandra Vučića, na račun članova njegove porodice, na račun svakoga ko se nalazi politički na istoj toj strani koju predvodi Aleksandar Vučić lično.

Oni kažu, imaju pravo to da rade, imaju pravo to da govore, imaju čak pravo i da prete, imaju pravo čak i da vređaju, da kleveću ljude. Sve je to njihova sloboda govora, naše slobode tu nikako nema. Dakle, ne sme Aleksandar Vučića da kaže, baš ništa. Ne sme niko od nas, niko iz ovih redova da prokomentariše baš ništa, i kada je reč o čistoj politici. Onda tu dolazite do jedne iste, zajedničke kampanje, koja se proteže na nekoliko frontova, a koja zapravo, samo jedno za cilj, da nas spreči da govorimo o stvarima za koje smatramo važnim, da nas spreči da bilo šta prokomentarišemo. Da nas spreči da istaknemo i kada je neka nepravda počinjena prema ovoj zemlji, ali kada se i bilo šta dobro u ovoj zemlji dogodi.

Iz iste te kuhinje koja nas lažno optužuje da smetamo tobože, nekakvim sudijama, stižu i primedbe zašto prokomentarišete nešto što se pojavi u medijima. Zašto prokomentarišete nešto što je navela neka samozvana nevladina organizacija, a opet svi znamo suštinski gde su i kome pripadaju, i ne kriju to ni oni sami. I neće ovom prilikom dobiti besplatne reklame, mada znam da im je to trenutno najvažnije. Dovoljno ste rekli ako kažete da su se politički potpuno svrstali oni koji su zajedno sa Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Boškom Obradovićem, jurišali na institucije ove zemlje, zajedno sa njima pokušavali da polome ogradu ispred Predsedništva, fotografisali se svi zajedno, i time pokazali gde i kome suštinski pripadaju. Svi u ovoj zemlji znaju o kome je reč. Znaju da su time crno na belo pokazali ko su i šta su.

Ako će nama da zameraju što ih podsećamo da su to radili, pa, to je njihova stvar, naš problem svakako nije. Ako će na nas da sikću i da reže, zbog toga što pokažemo fotografije na kojima oni stoje svi zajedno, i svi zajedno jurišaju na Predsedništvo Srbije, kao što su radili, uostalom, prema Narodnoj skupštini, prema RTS, pa, to je njihova stvar, i samo njihov problem, ali ne može niko da nam zabrani da pokažemo te njihove fotografije kojima su se oni sami pohvalili, podičili, da se vidi kakvo su društvo sami sebi izabrali. Kao što ne može niko da nam zabrani da imamo pravo da kažemo ko je kakvim opet, samozvanim medijima, vi ste se hvalili da među kriminalcima imate najbolje saradnike. Vi sami, niko vam ništa imputirao nije, ako ste se time sami hvalili, nemojte onda to da prebacujete na teret nama. To je vaša slika, prilika koju ste napravili sami o sebi.

Kažu isti, ne smemo mi, i nemamo pravo mi da govorimo o zločinima bivšeg režima, zato što, zamislite sada tu konstrukciju, bivši režim nije u ovoj sali, zato što nije u ovoj sali, a time valjda da spreči naše pravo na slobodu govora, na političko mišljenje. Naše pravo da koristimo ono što nam Ustav garantuje, a taj Ustav kaže da narodni poslanik ima pravo da izrazi mišljenje, da ima pravo da glasa, i niko to pravo ne može da mu ospori. Da pokažemo slike poput ove, na kojima se vidi, poznato vam je ovo lice, reč je o Draganu Đilasu, istom onom za koga nam ovi što nam brane sve živo, da kažemo i da pokažemo. Kažu, ne smete ime da mu izgovorite, zato on, tobože, eto, i zaboga, nije u ovoj sali. I mreža, bukvalno, mreža različitih belosvetskih destinacija, na kojima se, i to su ponovo, drugi utvrdili, to su utvrdili nezavisni novinari, to su utvrdili istraživački novinari, nalaze računi, računi koje taj Dragan Đilas krije, računi koje taj Dragan Đilas negira, tvrdi da ne postoje, a na kojima su ti novinari utvrdili da se nalaze sve sami milioni, sve sami milioni, da li dolara, da li evra, različite su tu valute u pitanju.

Sada kažu, ne smemo zbog toga što on nije tu da prokomentarišemo ovo. Niko od njih, naravno, ne pita istog tog Dragana Đilasa, ili onog njegovog Borka Stefanovića, ili onog Vuka Jeremića, mada posvađali su se sad nešto, ne znam da li je njihov, ili nije njihov, ali oni, u pravu ste za to bili danas, najbolje znaju ko su šta su i kakvi su i kad jedni od drugima govore različite stvari ovih dana, sve su u pravu. Sve su u pravu, oni najbolje sami znaju kakvi su i kad kažu za sebe da su ovakvi ili onakvi, treba im verovati.

Ali, niko ne pita njih što iz usta ne vade Aleksandra Vučića na mestima na kojima se on ne nalazi. Da li Dragan Đilas drži konferenciju za štampu, priča o Aleksandru Vučiću sam. Da li ode u svoju stranku, odnosno privatnu firmu koja se samo lažno predstavlja za stranku, pa opet o Aleksandru Vučiću priča sve same laži, neistine, a Aleksandar Vučić nije tu. Jel gde god se pojave ili kad ovde u Skupštinu provaljuju ili kada razbijaju ulazna vrata od RTS. Oni se samo Aleksandrom Vučićem bave, članovima njihove porodice, niko od njih, od tih ljudi koje napadaju na pravdi boga nije tu. I ništa to nikome ne smeta, a što nije baš fizički u ovoj sali Dragan Đilas, pa isto kao i ono za ove ostale njegove satrape, nije naš problem i nije to nešto zašta smo mi ni krivi ni zaslužni. Narod je odlučio da oni ne budu ovde u ovoj sali, a hteli su, a znamo da su hteli.

Sada zbog toga što nisu tu, da mi ne smemo da pokažemo ovo. Desetine, bukvalno desetine računa na kojima se sve redom nalaze milioni i evra i dolara i čega god hoćete, od SAD, preko Mauricijusa, pa ovamo skroz do Hong Konga. Pa, kad vidite kako je ovo gusto nacrtano i načičkano, kao da su se trudili ceo svet pravilno da popune, da dobro raspodele, da što bolje nasitne. Ukupno ima ovde, izbrojali su ti istraživački novinari, preko 68 miliona dolara. Preko 68 miliona dolara, da se to što bolje sakrije, da se što bolje zabašuri, zakamuflira.

I, sada nama neko da zabrani da o ovome pričamo, da ovo narodu pokazujemo. Ne znam kako? Ali suština jeste da vam ovo najviše smeta i da biste najviše voleli da nam nekako zabranite da o ovim stvarima govorimo i da ove stvari pokazujemo. Samo to će nešto teže ići, jer svi znaju kada ove stvari pokažete, da je to istina, da slučajno nije lako bi se na neki način demantovala ali to ne demantuju, nego izbegavaju da o tome pričaju i čak prete i novinarima koji o tome pišu i političarima koji o tome govore. Prete tužbama, a prete bogami i batinama, i zatvaranjima, ostajanjima bez posla, pretili su i životom mnogim ljudima koji se ovim pitanjima bave, što Dragan Đilas lično, što njegova ova Marinika Mauricijus, ona dvojica iz Hong Konga i svi ostali.

Jer, je njihov suštinski problem da se ova istina čuje i zna. Jer, je njihov suštinski problem što narod neće da zaboravi šta su radili i kako su krali i pljačkali, a sve ove pare, da se mi ne lažemo i da se ne pravimo nevešti, sve su ove pare pokradene od ovog naroda. Ne može neko ko stupa na političke funkcije, kao što je to bio slučaj sa Draganom Đilasom, da nema ništa od ovoga. Pa, onda duži niz godina obavlja najodgovornije političke funkcije u ovoj zemlji. Pa, u onom momentu kad ga narod otera, odjednom ima sve ovo, nije imao kad je počeo da se bavi politikom, a onda kada ga je narod oterao, odjednom ima sve ovo. Kad ga je nagrabio i nakupio? Pa, samo u međuvremenu, dakle, dok je bio na političkim funkcijama. Može li legalno neko ko je na funkciji gradonačelnika ili ministra u Vladi, pa čak onog što su samo za njega izmislili direktora Narodne kancelarije Borisa Tadića da zaradi 68 miliona dolara. Može li to da se uradi da bude čisto i pošteno? Svi znaju kako taj odgovor glasi, jer da je moguće pa desilo bi se valjda još nekome. Pa, bio bi valjda još neki ministar ili gradonačelnik u nekoj zemlji u okruženju ili gde hoćete u svetu koji nije imao 68 miliona dolara, onda bio neko vreme ministar ili gradonačelnik. Pa, ima.

Ali, to se ne dešava nigde. Jer, svi znaju da to tako ne može, ako je po zakonu. Ali, kad se ukrade, onda, vidite, može.

Najveći njihov problem je što narod to neće da zaboravi i što se mi sa svoje strane trudimo, skromno, da se baš i ne zaboravi.

Još im je veliki i strašan problem da se čuju dobre stvari koje o Srbiji kao zemlji suštinski drugačijoj od ove jadne i bedne kakva je bila u vreme tajkuna i lopuža, da je danas suštinski drugačija, smeta im svaki put kada se čuje iz ove sale ili sa koga god hoćete mesta, da ova zemlja danas ima nečim da se pohvali, nečim dobrim i vrednim. Primera radi, koridor, kao što je ovaj Moravski, danas je u ovoj zemlji realnost.

Smeta im kada lično Aleksandar Vučić dođe da o tim radovima govori, da ih pokaže, da najavi, u tri godine od danas imaćemo to. I ne mora nikoga da pomene, ni Đilase, ni Jeremiće, ni Tadiće. Aleksandar Vučić to u principu nikada i ne radi. Ne mora nikoga da pomene. Dovoljno je da priča o onome što mi suštinski dobro i vredno danas u Srbiji radimo, pa da ljudi u toj poruci prepoznaju obrise i ovih ljudi kojima ime ne morate da izgovorite, u onom smislu da ti to uradili nisu. Da je Moravski koridor uradio neki Đilas ili Tadić, mi bi ga imali odavno. Ne bi ga danas radio Aleksandar Vučić.

Svi znaju, to što mi danas takav koridor radimo, sigurno znači da ga nisu uradili oni koji su imali više od decenije vremena da se time pozabave, ali ih nije bilo briga. Nije to bio njihov prioritet, nije im to bilo u fokusu. U fokusu im je bilo, očigledno, ovo, desetine miliona narodnog novca, pa da se onda rasturi na sve strane sveta, da se što više usitni, da se što bolje sakrije. Jer, da se ne krije, ne bi se ovako raspoređivalo, nego bi bilo lepo sve na jednom mestu, znalo bi se tačno gde i ne bi se niko trudio da bilo šta tu laže i poriče, nego bi rekao – evo ga, tu je, uvek je tu i bilo, slobodno prebrojte, za sve znamo da je nesporno. Ali, čim se ovako radi, očigledno je o čemu je reč.

Smeta im, naravno, i kada pričamo o tome da je danas realnost ne samo tih 112 km Moravskog koridora koji će da poveže i Koridor 10 i Koridor 11, a da su i jedan i drugi, i taj 10. i 11. realizovani upravo sada, u vreme Aleksandra Vučića, zato što kad to kažemo ljudi znaju – aha, sigurno ga nisu uradili, ni Koridor 10, ni Koridor 11, ni Đilas, ni Jeremić, ni Tadić, ni ostali tajkuni i lopovi, jer da jesu, ne bismo ih završavali sada, zaboga! Smeta im i kada pričamo o svemu drugom što danas Srbija radi. Tiče se i te važne infrastrukture i Fruškogorskog koridora, njegovih preko 45 km, dakle, pravac od Novog Sada koji ide ka Rumi, ali i drugi koji se nastavlja od Rume da ide dalje prema Šapcu pa dalje ka Loznici, pa tih skoro 80 sa onih 45, pa opet više od 100 km i u ovom drugom primeru.

Kada te stvari kažete i pokažete i kada to čini lično Aleksandar Vučić, ne morate ljudima ni jedno drugo ime više da pomenete. Jer, ljudi se sami sete – pa, da, to radimo danas, zato što danas to Srbija može, zato što danas ima ko o tome da misli i da brine, zato što danas ima ko da obezbedi da takve stvari budu realne, da mogu da se finansiraju, da ih mi radimo, iz naših sredstava, koja smo domaćinski obezbedili i koja smo zaradili. Jer, danas vodimo računa o svojoj zemlji. A nije bilo u vreme tajkuna i lopuža koji su, kad pogledate koliko je to para po belosvetskim destinacijama, pa sigurno više različitih puteva, auto-puteva, fabrika, bolnica, vrtića, domova zdravlja, čega god hoćete, oduzeli građanima ove zemlje. Oduzeli da bi u svoje večito nezasite džepove ubacili. I svi drugi auto-putevi, i brze saobraćajnice i sve ono što danas Srbija. To da nam zabranite da pominjemo, stvarno ne znam kako?

Zar ne mislite da je infantilno da nastupite sutra sa rečenicom – ne smete da kažete, radi se sada upravo potez auto-puta koji povezuje direktno Novi Beograd sa auto-putem „Miloš Velikim“. Zašto? Pa, kao, ono – Đilas nije u sali. Zato što nije ovde ni Surčin ni Novi Beograd, ne nalazi se dom Narodne skupštine tamo. Ne smete da kažete ništa o Moravskom koridoru. Zašto? Pa, jer ne prolazi koridor kroz ovu salu, pa zbog toga ne smemo. Teško će to tako ići.

Ponosni smo na činjenicu da te stvari danas imamo i važno je da ljudi znaju da ih upravo imamo zahvaljujući Aleksandru Vučiću, čija je politika te stvari obezbedila. Suštinski ponosni, kao i na sve druge stvari koje su vredne i važne.

Kada pričamo o vakcinaciji koja se u ovoj zemlji sprovodi, ne možete to da sakrijete više ni od koga. To ceo svet danas vidi.

Danas je ekonomist, čuveni ekonomist, izašao sa naslovom – Srbija prednjači u vakcinaciji, Vučićeva strategija se isplatila. I kažu da je Srbija po sprovođenju vakcinacije među najboljima u svetu. I kažu da smo po ukupnom broju datih doza u vrhu Evrope i da besplatne vakcine u ovoj zemlji dobijaju i Bosanci i Makedonci i Crnogorci i svi ostali. To ne možete više ni od koga da sakrijete. To svet vidi i primećuje i priznaje, kao što čujete. I kažu da možete u ovoj zemlji da se prijavite za koju god hoćete vakcinu – i rusku i kinesku i zapadnjačke, sve koje su dostupne. I kažu da za razliku od drugih u Evropi, u Srbiji nije bilo težih zaključavanja, čime odaju priznanje načinu na koji se mi borimo protiv ove velike pošasti, da smo u tom smislu zaista lider regiona. I ne samo u tom.

Ako vam smetaju ovakve stvari i ne date da se čuju, zašto onda insistirate na ljudima koji su vam bliski, koje smatrate svojim političkim saveznicima, ljudima poput različitih fon Kramon, koji kažu – uspeh vakcinacije u Srbiji, u Beogradu, kaže, za nju nije pozitivna priča i EU ne sme da zanemaruje geopolitičke implikacije jer će zbog uspešne vakcinacije u Srbiji biti popularni ljudi za koje oni baš nekako ne vole da budu popularni, Aleksandar Vučić, ali i naši veliki prijatelji iz sveta, kad oni kažu da je za njih visoka stopa vakcinacije u Srbiji politički opasna priča. Dakle, jesu to poruke za koje smatrate da treba da dobiju na značaju i jel to ono za šta hoćete da nam uskratite pravo da na ovakve reči odgovorimo? Ako je to ono što od nas očekujete, takođe ste žestoko pogrešili.

Suštinska razlika između nas i vas ogleda se između ostalog i u tome što imamo hrabrosti, što imamo samopouzdanja da kažemo da smo ponosni na činjenicu što smo napravili ovakve rezultate u našoj državi, i kada je reč o auto-putevima, infrastrukturi, školama, bolnicama, ali i kada je reč o vakcinaciji, što smo ponosni na činjenicu da smo lider u regionu ali i nešto šire u ovim stvarima, što smo ponosni na činjenicu da to obezbeđujemo uspešnom politikom koju jeste lično projektovao Aleksandar Vučić i koju predvodi Aleksandar Vučić i koja kaže - o sebi, svom narodu i svojoj državi da vodimo računa.

Ko će iz sveta da zameri i da se ljuti, pa, izvinite, ne može da nam bude važnije od interesa naših ljudi, od potrebe naše dece i njihovog prava na budućnost. Da li smo ikada o tim stvarima kalkulisali? Niti bismo hrabro govorili u ovoj sali na sve one teme koje vam smetaju i koje vas bole, niti bismo bili uvek spremni da podsetimo da je lopovluk iz ove države trajno proteran, da se pljačkaši i uništitelji Srbije, poput Đilasa, Tadića, Jeremića i ostalih tajkuna i lopuža više nikada neće vratiti na čelo ove države, niti bismo bili u stanju da čvrsto obećamo, a to činimo svaki put, pa evo i danas, da ćemo trajno da radimo na izgradnji one Srbije koja će da bude svaki put neuporedivo bolja i neuporedivo uspešnija od one kakve ste nam vi pravili, da nikada, ali apsolutno nikada, ne zaliči na jadnu i bednu državu koju ste kompletno pretvorili u sopstveno privatno preduzeće, u svoje „žuto preduzeće“, da biste ga uništavali i čerupali.

To je prošlost koja u ovoj zemlji više nikada ne sme da se ponovi. I ako će neko za to da se postara, budite sigurni, to će da rade Aleksandar Vučić i ljudi koji zastupaju njegovu politiku. Hvala vam.

Hvala.
Narodni poslanik dr Aleksandar Martinović ima reč. Izvolite.

Gospodine Dačiću, ako možete samo da mi kažete koliko mi je ostalo vreme?

Imate sedam minuta kao poslaničke grupa, a ukoliko želite i vreme ovlašćenog još pet i po minuta.