Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas na dnevnom redu imamo tačke koje nam govore o nekoliko bitnih momenata kada je reč o radu parlamenta.
Mislim da je istovremeno i velika čast i velika obaveza, kada ste deo saziva koji bira sudije i koji odlučuje o tome ko će deliti pravdu i ko će rešavati određena pitanja u skladu sa zakonom, na adekvatan način.
Kažem, velika je čast, zbog toga što nam je taj mandat poveren od strane građana, ali istovremeno ovde ćemo doći do jednog pitanja koje može da se okarakteriše i kao izazov i kao problem, a ja bih ga okarakterisao prevashodno kao jedno važno i veliko pitanje koje mora biti do kraja razmotreno.
Mi imamo u našem pravosudnom sistemu, tu jednu stavku koja je nasleđena iz davnih vremena, iz nekih perioda kada se intenzivno govorilo o nezavisnosti pravosuđa, a koje zapravo postavlja ovaj parlament, u jednu specifičnu ulogu, gde smo mi i obavezni i odgovorni da biramo sudije na njihove pozicije, odnosno ona lica koja su ispunila zakonom predviđene uslove da budu sudije, ali se postavlja pitanje da li i koliko posle toga mi imamo zapravo adekvatnih instrumenata da kontrolišemo njihov rad.
Zašto postavljam ovo pitanje? Zato što smo od 2000. godine bili svedoci, nemali broj puta, raznih pritisaka, kako naših inostranih partnera, tako i onoga što se naziva civilnim sektorom ili nevladinim sektorom, da pravosuđe i ta sudska grana vlasti, uopšte mora biti nezavisnog uticaja izvršne, pa i zakonodavne grane vlasti, što samo po sebi u nekom idiličnom svetu ne bi bilo sporno da ta ista grana vlasti, odnosno oni koji je predstavljaju, a ovde sada govorimo o ubedljivoj manjini takvih sudija, jer je ogromna većina sudija poštena i čestita i rade vrlo odgovorno i rade jedan jako težak posao, profesionalno to čine, zahvaljujući svojoj struci, svom znanju i energiji, koju su uložili u svoje obrazovanje, ali i zahvaljujući svojim moralnim kvalitetima.
Govorim o jednoj ubedljivoj manjini koja je ipak prisutna i nažalost često na određenim, važnim, visokim pozicijama, upravo u toj grani vlasti, koji možda jesu nezavisni od izvršne i zakonodavne grane vlasti u Republici Srbiji ali teško da su nezavisni od određenih grana vlasti u nekim drugim državama.
To je pitanje koje moramo postaviti i to je pitanje koje treba da bude inicijator i sastavni deo jedne opšte diskusije, javne diskusije kojom ćemo se baviti i gde ćemo pokušati da pronađemo adekvatan odgovor.
Zašto to kažem? Nije sporno da se oni koji donose odluke, zaštite od onoga što često možemo da nazovemo dnevno političkim interesom, govorimo sada načelno. Nije sporno ni to da postoje pojedinci, verovatno koji se bave politikom, a koji bi voleli, toga smo bili svedoci nebrojeno puta do 2012. godine, a koji bi voleli da utiču na pravosuđe i na sva ona lica koja donose odluke u ovoj grani vlasti.
Takođe nije sporno da u samom pravosuđu imamo lica koja su možda nezavisna od države Srbije, ali nikako nisu nezavisna od strane nekih drugih država ili određenih kriminalnih grupa koje postoje u samoj Republici Srbiji.
Toga smo bili svedoci poslednjih meseci kada je došlo do velikog obračuna sa jednom od najvećih kriminalnih grupa u istoriji naše države. I to vrlo efikasnog obračuna gde se pokazalo, recimo da je izvršna grana vlasti bila daleko i neuporedivo efikasnija upravo od sudske grane vlasti, jer se pokazalo da su pojedinci iz te iste sudske grane vlasti, zapravo činili sve što su mogli da osnaže tu kriminalnu grupu, da prikriju njihovo delovanje, da ih puštaju iz zatvora ranije, da uništavaju dokaze.
Bilo je takvih pojedinaca svakako u izvršnoj grani vlasti, ali je ona efikasnija, ona uspeva da se izbori sa svojim manjkavostima, pre svega zbog toga i između ostalog što postoji taj odnos sa zakonodavnom granom vlasti, koja nju kontroliše na adekvatan način. Šta je sa pravosuđem, postavljam to pitanje?
Od starog Rima, to sam i u prethodnom svom obraćanju rekao i ponoviću, jer je izreka jako dobra, postavlja se u kontinuitetu pitanje ko će čuvati čuvare? Ko će kontrolisati one koji treba da dele pravdu u ime naroda? Dakle, narod je izabrao nas, mi biramo njih, ali ko ih kontroliše dalje? Na kakav način? Na koji način?
Znate, kada su ljudi na poziciji moći, a sudska grana vlasti donosi, zaista ozbiljnu i široku moć onda do izražaja mogu da dođu kod pojedinaca i određene sklonosti ka padu. To nije ništa novo, tome nas uči nauka i tome nas uče sve te knjige, čovek je sklon padu, sklon je izazovima, sklon je grehu.
Posebno je izazovno kada, recimo shvatite kako vas predstavnik neke druge države poziva i želi da vam ukaže neku vrstu počasti time što će na vas izvršiti suptilnu formu pritiska, kako bi ste vi zapravo postupili, u skladu sa interesima njegove države, a na uštrb svoje.
Zašto? Zato što je ta njegova država, recimo veća i moćnija od naše. Onda se taj pojedinac, koji se polakomio prvi put nada da će u kontinuitetu imati podršku i zaštitu te neke druge države, a ne zna ili neće da zna, a znao bi kada bi otvorio bilo koju knjigu iz istorije, da su upravo ti i takvi najgore prolazili na kraju.
Jer, ukoliko radite u interesu druge države, taj za koga radite ili taj kome podnosite račun na vas gleda sa prezirom. Ako ste vi izdali sopstvenu državu, šta vas košta da izdate i tu drugu, za koju radite, u tom momentu. Gotovo svaki put, u svakoj epohi, u svakoj državi to se pokazalo kao obrazac i kao tačno.
Drugo, postoje tu još neki momenti koji su interesantni. Kada se bavite sudskim pozivom, a istovremeno otkrijete neke svoje spisateljske sposobnosti i sklonost ka kontinuiranom nastupu u medijima sa pozicije političkog analitičara, na primer, pa se onda bunite kada o vama govore oni koji se zaista i bave političkom analizom, jer ste se svrstali u tu kategoriju i pojavljujete se u tom ringu, vi možete doći opet u poziciju da smatrate kako ste pozvani da kritikujete baš sve i svašta u ovom društvu.
Skrenuću vam pažnju tu na jedni interesantnu činjenicu koja je čak zapretila da dovede Republiku Srbiju u nezgodan položaj, odnosno da nas posvađa sa jednom veoma moćnom, ako ne i najmoćnijom državom sveta.
Četrnaestog marta, sudija Majić je na svom Tviter profilu objavio, komentarišući inicijativu "Udruženje sudija i tužilaca", da se zabrani "Sky" aplikacija, to je isto ona aplikacija koju je koristila kriminalna grupa Veljka Belivuka, kako je to jedan poseban nivo bizarnosti i kako bi pravom ipak trebali da se bave stručnjaci.
Sad, da stavimo na stranu to što sudija Majić tako gordo gleda na svoje kolege sudije i tužioce, pa smatra da oni nisu dovoljno stručni da to komentarišu, ali interesantno je da se samo tri dana kasnije pojavila informacija da je američki FBI upao u sedište iste kompanije "Sky", zabranio rad njihovog veb sajta, zaplenio njihove materijale i po nalogu američkog suda otvorio istragu protiv onih koji su vodili tu kompaniju i protiv same kompanije.
Šta mislite, da li je sudija Majić i dalje govorio o tome? Dakle, kada je to inicijativa iz Srbije, to je nivo bizarnosti i to je odraz nestručnosti, kad se to desi u Americi, onda o tome ćutimo. Da ne pričamo o tome da je on na taj način zapravo indirektno uvredio i sam FBI, jer ih je nazvao nestručnjacima koji su skloni bizarnosti, ako bismo analogiju upotrebili za ono što je on iskoristio za svoje kolege.
Nisam siguran da bi iko blagonaklono Americi gledao na to, možda je sudija Majić na taj način hteo da nas posvađa sa Amerikom. Ne znam, ne ulazim u te intencije, ali se sigurno to dogodilo.
Zato kažem da je sudski poziv veoma važan. On je možda i najvažniji. Ruska poslovica kaže da pravda drži zemlju i gradove. Društvo bez pravde i društvo bez prava nije uređeno društvo, nije civilizovano društvo, nije društvo u kom se na pravilan način distribuiraju resursi i gde ljudi mogu biti na adekvatan način zaštićeni.
Stalno se govori o ovoj grani vlasti, zakonodavne. Mi smo od 2000. godine, imali potpunu kampanju, koja je imala za cilj da naruši srpski parlament. Pa, se onda u kontinuitetu govorilo o cenama skupštinskog restorana, kao da su one beneficirane samo ovde, kao da nisu beneficirane u svakom javnom preduzeću, na primer, ili bilo kojoj drugoj ustanovi.
Šta je, zapravo bio cilj toga? Cilj je bio da se narodni poslanici i parlament predstave kao lica koja su na teretu budžeta, koja su nebitna i koja ne rade svoj posao adekvatno. Cilj je bio da se udari na srce suverenosti ove države, na tome se radilo vrlo predano, godinama, to je bio ozbiljan projekat u kome su učestvovali mnogi, i iz sveta medija i nevladinog sektora, ali i određene političke stranke i svakako nosioci izvršne vlasti do 2012. godine, koje su se trudile da obesmisle ulogu ovog visokog doma.
Onda smo došli u situaciju da kada god progovorite nešto što je iz nadležnosti parlamenta vi se suočite sa … uvreda i napada, a ko ste vi da komentarišete rad, recimo nekog sudije? Ko će da komentariše ako ne parlament. Ko će da komentariše ako ne oni koji su od građana poslati ovde sa obavezom, ne samo sa pravom, nego sa obavezom da komentarišu taj rad.
Naše su se uloge u tom smislu u velikoj meri izokrenule i zamenile i mi smo sada u jednom dugom i teškom procesu obnove srpske državnosti.
Ovaj spomenik Stefanu Nemanji je zapravo dokaz toga. I to je idealan simbol obnove srpske državnosti, baš zbog toga što ga je otkrio predsednik Aleksandar Vučić, jer je Stefan Nemanja temeljio srpsku državnost, a Aleksandar Vučić obnavlja srpsku državnost.
Morate biti svesni činjenice da smo mi 22 godine lutali postjugoslovenskim bespućima. Da nama ovde nije bilo dozvoljeno nakon 2000. godine, godinama da usvojimo srpske simbole, kakve sada vidimo ovde, godinama. Mi smo godinama nakon raspada SFRJ imali za grb amblem iz vremena Socijalističke Republike Srbije, godinama, zato što je svaki put kad se pomene nešto što ima veze sa srpstvom to bilo doživljavano kao nacio-šovinizam. Ko ste vi Srbi da pričate o srpstvu? To se ne sme, jer je mantra slaba Srbija, jaka Jugoslavija bila u glavama čitavih generacija onih koji su nama vladali.
Onda smo se na sve to, nakon 5. oktobra, suočili sa još jednim momentom koji je govorio o tome da države Srbije maltene ne treba ni biti, da je ružno i prostački što se ona tako i zove, da bi je trebalo na neki način skratiti na, kako je to jedan od vedeta tog pokreta govorila, razumnu meru. Srbija mora biti smanjena, kaže ona, na razumnu meru. Nije više u životu, pa neću da je pominjem.
Onda, kada danas imate akcije koje za cilj imaju obnovu nacionalne svesti, da se napokon govori o žrtvama NATO agresije na adekvatan način, da se napokon govori o žrtvama martovskog pogroma na adekvatan način, da se napokon govori o žrtvama genocidne operacije „Oluja“ na adekvatan način, vi imate sinhronizovane napade različitih sektora društva, između ostalog i pojedinih sudija koje su tu dežurne da se jave na poziv tih istih televizija i da govore o tome kako je bilo kakvo pominjanje srpstva uvod u haos, bezumlje i sukobe.
A kada vakcinišemo pola Balkana i to je problem zbog toga što je došao veliki broj ljudi u Beograd. Valjda smo trebali ići po kućama da vakcinišemo po Bosni i Hercegovini i susednim državama?
Nije njima, samo i to da vam kažem i time ću zaključiti, sasvim lako, jer oni imaju nalog da kritikuju sve što radi Aleksandar Vučić, a onda kada vidite prilog na CNN-u od 10 minuta i to ne plaćeni prilog, kao što rade, recimo, njihovi mentori uzmu pa plate, zakupe termin, pa to rade na komercijalan način, nego imate prilog od 10 minuta na CNN-u u kome se govori o Srbiji kao o državi čiji je lider obezbedio to da ona bude prva u procesu vakcinacije u Evropi i da ne samo to radi, nego da uspeva da izvozi vakcine i da vakciniše susedne države.
Govori se o nama kao o svetskom čudu. Kako onda oni to da komentarišu? Kako onda oni to da napadnu? Vrlo im je teško. E, tu se javljaju pojedinci koji su zaštićeni tom svojom sudskom ulogom i funkcijom, koji će napasti šta god da radi država, ali ako im uzvratite argumentom na kvazi argument, oni će reći – a, ne, ne, vi ne smete da napadate, vi ste političari, vi ste ministri, vi ste narodni poslanici, ko ste vi da komentarišete moj rad, ja sam ovde Bogom dan, mi smo napravili jednu zatvorenu kastu, sami se međusobno biramo, sami jedni drugima dodeljujemo znanja, titule, sve što nam treba, jer to nama pripada, mi smo tu kao drugosrbijanska elita da živimo svoj jugoslovenski san, a vas Srbe ćemo mi da držimo pod kontrolom, jer smo mi predodređeni, još od 1975. da vama vladamo.
Ta situacija se sada menja i promena te situacije i činjenice da imamo čitavu novu generaciju političara koja nije zaražena tim jugoslovenskim virusom, je prouzrokovala sadističke napade na neke od mojih kolega ovde, mlade narodne poslanike, sadističke napade i ja im čestitam na tome šta trpe i na koji način to trpe. Pritom, oni nisu hrabri kada treba da razgovaraju sa nekim ko je iskusniji narodni poslanik ili koji je iskusniji u javnom nastupu. Onda beže i sklanjaju se. Ali, kada treba da napadnu, da uvrede, da se iživljavaju, tu su prvi. Da ne govorim da bi takvo ponašanje, zapravo, na tom istom zapadu bilo okvalifikovano kao kukavičluk, pre svega, jer nisi pozvao tog čoveka koga napadaš da mu daš priliku da se makar brani.
Ako nisu čitali Marka Miljanova, čitali su možda neke druge, pa znaju šta je čojstvo, šta je junaštvo. Nemaju oni te kategorije u svom rečniku i zato želim svojim kolegama koji su mojih godina ili su malo mlađi od mene da poručim, ako i trpe ove napade, da izdrže zbog Srbije, jer to što oni sada trpe, to je poslednji krik kvazi elite, drugosrbijanske, eksjugoslovenske koja je držala pod okupacijom čitave resurse i sektore u ovoj državi decenijama i dobro sam rekao pod okupacijom, jer ih niko nije birao, oni se biraju međusobno, i na univerzitetima i u pravosuđu i u biznisu.
Mi se sada na ovaj način, zapravo, obračunavamo sa onim što je pošast srpskog društva. Svi zajedno ovde gradimo i obnavljamo srpsku državu. To je jako težak poduhvat i on će jako dugo trajati. Naka nam Bog bude u pomoći da ga iznesemo do kraja, jer imamo mnogo onih koje ne žele da uspemo u tom projektu, ali ono što može i mora da nas motiviše jeste obaveza da ne izneverimo svoje pretke i obaveze nad svojim potomcima da našoj deci obezbedimo adekvatnu budućnost u državi u kojoj će živeti život dostojan čoveka i koji se neće stideti da kažu da su Srbi.
Hvala.