Zahvaljujem.
Reč ima Tijana Davidovac.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre, Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine o održavanju i rekonstrukciji putnim međudržavnih mostova, koji je danas na dnevnom redu, značajno doprinosi daljem razvoju i unapređenju regionalne infrastrukture, kao i produbljivanju bilateralnih odnosa dve zemlje.

Ono što moram istaći jeste da je Srbija ostvarila veliki pomak kada je u pitanju izgradnja putne infrastrukture i da prednjači u odnosu na zemlje u regionu.

Razvoj infrastrukture je, pre svega, važan jer podstiče ekonomski rast. Bez putne infrastrukture nema novih investicija, kao ni otvaranja novih radnih mesta.

Putna mreža u Srbiji sastoji se od preko 45.000 kilometara državnih i opštinskih puteva, od čeka su 925 kilometara autoputevi.

Ono što smo zatekli kada je SNS, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, došla na vlast a kada je u pitanju izgradnja putne infrastrukture u našoj zemlji jesu brojni problemi poput nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, kao i kašnjenje sa projektima zbog kojih su dobavljačima plaćane kazne.

To je period kada su često najavljivani projekti za koje su postojali samo idejni planovi i period kada su radovi otvarani i po nekoliko puta, a u periodu od 2000. do 2012. godine izgrađeno je svega 63 km auto-puteva.

U periodu posle 2012. godine izgradnja putne infrastrukture postala je prioritet. Pored izgradnje novih auto-puteva, radilo se i na održavanju putne mreže, gde je obnovljeno preko 4.000 km državnih i lokalnih puteva, od kojih je većina prvi put asfaltirana. Recimo, samo u opštini Lazarevac, rekonstruisano je preko 230 km putnih pravaca.

Od 2012. godine urađeno je 362 km auto-puteva, u okviru kojih je završen južni i istočni krak Koridora 10, koji je predstavljao jedan od najzahtevnijih građevinskih projekata u Evropi.

Takođe, urađen je deo Koridora 11 u dužini od 120 km, koji povezuje Beograd i Čačak.

Trenutno se u Srbiji gradi 262 km auto-puteva, u okviru kojih Moravski koridor zauzima ključno mesto u dužini od 112 km.

Pored završenih i započetih auto-puteva do 2025. godine u planu je da se izgradi 435 km auto-puteva i preko hiljadu kilometara brzih saobraćajnica.

Kada se završeni planirani auto-putevi Beograd-Zrenjanin-Novi Sad, Beograd-Vršac, Vožd Karađorđe, Požega-Boljare, Ruma-Šabac, kao i druge deonice, putna infrastruktura Srbije biće potpuno promenjena, što će značajno olakšati putovanje kroz našu zemlju, ali će značajno doprineti i našoj ekonomiji. Biće ostvaren jedan od ključnih preduslova za dalji razvoj Srbije.

U danu za glasanje poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, podržaće ovaj sporazum. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima Miodrag Linta.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću takođe na početku svog izlaganja izraziti svoje zadovoljstvo da je na dnevnom redu sporazum čiji je cilj održavanje i rekonstrukcija mostova između Srbije i Bosne i Hercegovine.

To je jedan od brojnih dokaza da Srbija vodi politiku mira u regionu, da se zalaže za stabilnost, za bržu i jaču ekonomsku saradnju i za pomirenje. Nema dileme da se radi o iskrenim namerama državnog rukovodstva Srbije da vodi ozbiljnu i odgovornu politiku, čiji je cilj ekonomski razvoj, otvaranje novih radnih mesta, povećavanje životnog standarda i bolji život svih građana na prostoru bivše Jugoslavije.

Međutim, da vidimo kako na ovu politiku reaguje bošnjačka politička, verska i intelektualna elita. Da li ona prihvata ispruženu ruku saradnje od strane Beograda, da li prihvata ovu dobronamernu politiku, dobrokomšijsku politiku ili ne? Nažalost, zvanično Sarajevo, bošnjački političari, na čelu sa Bakirom Izetbegovićem, vode evo gotovo 26 godina od završetka rata ratno-huškačku politiku, politiku širenja mržnje i netrpeljivosti prema Srbiji, Republici Srpskoj i srpskom narodu. Navešću samo nekoliko primera.

Bakir Izetbegović je niz puta ponovio da nema pomirenja, da nema poverenja između Srba i Bošnjaka dok god Beograd i Banja Luka ne priznaju nepostojeći genocid u Srebrenici, dok god se ne odreknu, kako kaže Bakir Izetbegović – izopačene politike. To isto ponavlja i vrhovni verski poglavar Bošnjaka u BiH, Husein Kavazović, to ponavlja i potpredsednik Republike Srpske iz reda Bošnjaka, Ramiz Salkić.

Pored toga, Bakir Izetbegović je u dosta navrata javno izjavljivao da su Srbi loš narod, da su Srbi skloni ubijanju svojih komšija Bošnjaka, da je Srbija izvršila agresiju na BiH i nema pomirenja dok Srbija ne prizna da je bila agresor, da je Republika Srpska nastala na genocidu i masovnim zločinima nad Bošnjacima, da je usvajanje Deklaracije o osnivanju Republike srpskog naroda u BiH, kasnije nazvana Republika Srpska, 9. januara 1992. godine, početak sveg zla, početak genocida nad bošnjačkim narodom. Da li su to poruke mira i saradnje zvaničnog Sarajeva? Nažalost, nisu.

Želim ovom prilikom da poručim, što se tiče lično mene, apsolutno nije moguće nikakvo pomirenje i poverenje između Srba i Bošnjaka dok god bošnjačka politička intelektualna i verska elita ne odustane od najbezočnije laži i izmišljotine da se u Srebrenici desio genocid.

U Srebrenici se nije desio genocid. U Srebrenici se desio jedan od brojnih zločina koji su se dešavali, nažalost, na prostoru bivše Jugoslavije, a te su zločine činile sve tri strane, odnosno sve zaraćene strane.

Kako mi da prihvatimo odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu iz 2007. godine da se u Srebrenici desio genocid, kad je ta odluka zasnovana na nepravednim, pristrasnim i lažnim presudama Haškog tribunala? Kako ja mogu da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kad je taj isti Haški tribunal, čije su presude bile, ponavljam, osnov za odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu, kada je 2012. godine Haški tribunal doneo sramnu, skandaloznu presudu o oslobađanju hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, i to Drugostepeno veće, preglasavanjem tri prema dva, iako je Prvostepeno veće gotovo konsenzusom donelo presudu da su Gotovina i Markač bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata na čelu sa Franjom Tuđmanom, čiji cilj je bio proterivanje srpskog naroda sa područja Krajine, i tom prilikom su počinjeni masovni zločini, izvršena sistematska pljačka, paljenje i uništavanje srpske imovine.

Kako da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kada je Haški tribunal doneo sramne i skandalozne odluke o oslobađanju ratnih zločinaca i to jednog od komandanta tzv. armije BiH u Srebrenici Nasera Orića i teroriste Ramuša Haradinaja.

Kako da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kada su brojne presude Haškog tribunala prema pripadnicima vojnog i političkog rukovodstva Srba iz Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i SRJ u velikoj meri zasnovane na lažnim iskazima svedoka.

Postoje činjenice koje su utvrđene da sud nije sankcionisao beznošče laži tih svedoka, iako je na osnovu tih lažnih iskaza su neki ljudi osuđeni na doživotne kazne zatvora.

Kako da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kada se sramno ćuti o više o 3.200 ubijenih Srba na području srednjeg Podrinja od 1992. godine do 1995. godine. Samo od aprila do decembra 1992. godine, dakle u prvoj godini rata ubijeno je preko 400 Srba na području opštine Srebrenica, preko 560 Srba na području opštine Bratunac, uništena su 43 srpska sela sa preko 100 zaseoka, veći broj verskih objekata, uništeni krstovi na pravoslavnim grobljima. Većina ubijenih su bili srpski civili, žene, deca, starci. O tim se žrtvama ćuti.

Ne možemo govoriti o bilo kakvom pomirenju između Srba i Bošnjaka dok god se ne uspostave između ostalog isti standardi u suđenjima za ratne zločine. Neprihvatljivo je da početkom jula kada se obeležava stradanje više od 3.200 Srba u Bratuncu, znači stradanje Srba u srednjem Podrinju, dakle u opštinama i Srebrenica, i Zvornik, i Bratunac, i Milići, i Šekovići, i Vlasenica da niko od predstavnika bošnjačke politike neće doći u Bratunac da se pokloni srpskim žrtvama, a onda sedam dana kasnije dolaze predstavnici Međunarodne zajednice u Potočare i tamo se samo glorifikuju bošnjačke žrtve i samo se priča o genocidu.

To nije dobronamerna politika Sarajeva. To je politika, ponavljam mržnje i netrpeljivosti prema Srpskom narodu, prama Srbiji, Republici Srpskoj.

Ja se snažno zalažem za pomirenje između srpskog i bošnjačkog naroda, ali to pomirenje i iskrena saradnja se može samo uspostaviti na punoj istini.

Srbija snažno podržava suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i dosledno poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Šta kaže Bakir Izetbegović? On ne priznaje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. On uspostavlja najbolje odnose sa Prištinom i kaže da mu je žao što Bosna i Hercegovina ne može da prizna lažnu državu Kosovo.

Jel to dobra komšijska politika zvaničnog Sarajeva? Jesu to isti standardi? Naravno da nisu. Istu ili gotovo sličnu politiku imamo i od strane zvaničnog Zagreba.

Dakle, podržavam ovaj Sporazum, podržavam iskrene namere državnog rukovodstva Srbije da uspostavlja najbolje odnose u regionu, ali plašim se da, ponavljam, nije moguće pomirenje između Srba i Bošnjaka dok god bošnjačka elita se ne suoči sa zločinačkom politikom Alije Izetbegovića, dok ne odbaci tu politiku, dok ne prihvati iste standarde u suđenjima za ratne zločine, dok se ne poštuju jednako sve žrtve i Srpske i Albanske, dok ne odustanu od lažnih optužbi i bezdušnih laži o genocidu o Srebrenici, o Srbima da su loš narod, o Srbima da su skloni ubijanjima svojih komšija Bošnjaka, dok god iskreno ne prihvati Dejtonski mirovni sporazum, dok god ne prihvati iskreno Republiku Srpsku, dok bošnjački predstavnici ne dođu 9. januara u Banja Luku i sede tamo zajedno sa predstavnicima srpskog naroda. To bi bila iskrena politika zvaničnog Sarajeva.

Na kraju želim da kažem da ću u danu za glasanje da podržim ovaj Sporazum. Hvala.

Hvala.
Reč ima Mirela Radenković.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, uvaženi ministre, uvaženi građani Srbije, BiH u Srbiji ima pravog i iskrenog prijatelja koji to pokazuje poštovanjem teritorijalnog integriteta i jačanjem privrednih i političkih veza. Najbitniji i najvažniji prijateljski gest Srbije je donacija vakcina koju je u Sarajevu uručio predsednik Aleksandar Vučić.

Danas kada se sve države zatvaraju u svoje okvire, Srbija je svojim primerom pokazala da se može raditi drugačije. Pokazali smo da smo i kao region upućeni na međusobnu saradnju. Predsednik Aleksandar Vučić nam je delima pokazao put kojim treba da idemo, a to je put budućnosti.

Jedan od naših osnovnih ciljeva svakako je saradnja u oblasti privrede, odnosno unapređenje ekonomske saradnje u svim segmentima. Takođe, Srbija je posvećena jačanju saradnje između zemalja regiona i to je jedini način da čitav region napreduje, jer svi smo mi balkanski narodi i samo zajedničkom saradnjom i dogovorima sami sebi pomažemo.

Prilikom posete Sarajevu predsednik Srbije Aleksandar Vučić inicirao je veliki samit Srbije i BiH kome bi prisustvovali svi nivoi vlasti, ali i privrednici obe zemlje. Da je saradnja Srbije i BiH dobra, naročito na polju ekonomije, pokazuje podatak da je trgovinska razmena u vreme korona virusa iznosila milijardu i 740 miliona evra. Takođe, saradnja se ogleda i kroz investicije, Srbija je na trećem mestu zemalja koje su investirale u BiH.

Sporazum između Srbije i BiH o održavanju međudržavnih putničkih mostova takođe je još jedan do pokazatelja dobre saradnje. Ovim sporazumom jasno su definisane obaveze obe države. Srbija je preuzela održavanje i rekonstrukciju šest mostova, a BiH pet.

Infrastruktura i povezivanje su ključ bržeg razvoja. Što više zajedničkih projekata, što više zajedničkih sporazuma svakako je dobra vest za građane Srbije, za građane BiH, ali i za čitav region.

Rezultat tih projekata i rezultat tog povezivanja svakako je bolja budućnost ljudi koji žive na ovim prostorima. Takođe, danas moram da pomenem i autoput Sarajevo–Beograd. To je prvi autoput koji će Srbiju povezivati direktno sa Bosnom i Hercegovinom. To je put, autoput od velike važnosti za privrednike, za turizam, odnosno za čitav region.

Danas, Srbija gradi autoputeve. Danas, Srbija gradi puteve mira. Srbija je jaka i stabilna zemlja, cenjena u regionu, kao i u svetu. O Srbiji se danas govori sa uvažavanjem. Imamo jaku i stabilnu ekonomiju. U ovim teškim vremenima pomažemo i privredu i građane da zajedno prođemo kroz krizu izazvanu korona virusom, a ujedno gradimo i dobre komšijske odnose. Zahvaljujući odgovornoj politici predsednika Aleksandra Vučića, Srbija danas ide putem razvoja i napretka sa ciljem da svojim građanima stvori pristojan i dostojanstven život.

U danu za glasanje sa zadovoljstvom ću podržati ovaj sporazum, jer ovaj sporazum i svi zajednički projekti i svi zajednički dogovori pišu novu budućnost Srbije i Bosne i Hercegovine. Hvala.

Hvala.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, doktore Orliću, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, Srbija se opredelila za gradnju, kako reče naš uvaženi poslanik Marijan Rističević, mostova, a ne zidova u regionu i svetu.

Za politiku mira, politiku solidarnosti, politiku bezbednosti i politiku ubrzanog ekonomskog razvoja, a kako ja često volim da kažem, a motor ubrzanog društveno-ekonomskog razvoja je naš uvaženi predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Poštovani narodni poslanici, posebno smo zainteresovani za saradnju sa Bosnom i Hercegovinom, ali i Republikom Srpskom i muslimansko-hrvatskom federacijom, bez obzira na našu prošlost i tretiranje te prošlosti. Prošlost možemo i moramo istražiti na bazi istorijskih izvora. To moramo učiniti i mi i Bošnjaci i Hrvati zbog naše budućnosti.

Kada je u pitanju nesretni rat u Bosni i Hercegovini, verovatno se nećemo složiti još uvek po tretiranju te prošlosti sa Bošnjacima i Hrvatima. Isto to vredi i po pitanju Srebrenice. Nauci, poštovane dame i gospodo, moramo dati prednost, tragajući za istinom, pa makar ona zadirala u najsvetije temelje jednog pojedinog naroda.

Kada je u pitanju Srebrenica, najvažnije o Srebrenici znati da se na njenom području ginulo u vremenu od 1992. do 1995. godine. Srpska populacija u području Srebrenice bila je izmasakrirana od strane muslimanskih snaga. Srpsko stanovništvo u Srebrenici, njih oko 1.500 koji nisu pobegli, bili su svi pobijeni, a kuće spaljene. U tom času komandant muslimanskih snaga bio je Naser Orić, koji nije osuđen za ratne zločine, niti za zločine protiv čovečnosti. Konačni spisak srpskih zločina u Srebrenici i okolini iznosi 3.262, a od toga 880 stradalo je iz redova vojske i policije, dok su 2.382 žrtve bile civili.

Najviše Srba stradalo je u 1992. godini, više od 71% od ukupnog broja žrtava u tom kraju. Međutim, takozvana međunarodna zajednica bila je slepa i gluha za ove krvave srpske nevine žrtve. Muslimani su spalili oko 200 okolnih srpskih sela. Glavnu odgovornost za taj deo rata i te pogibije snose zapadni državnici koji su priznali nezavisnost Bosne i Hercegovine pre dogovora njena tri konstitutivna naroda Srba, Bošnjaka i Hrvata, znajući da će se upravo taj čin dovesti do rata i krvoprolića.

Posle toga, zapadne sile predvođene sa SAD, minirale su, kako znate dame i gospodo narodni poslanici, Lisabonski sporazum 1992. godine. Upravo je to bila inicijalna kapisla za otpočinjanje krvavog rata u BiH.

Kutiljerov plan iliti Lisabonski sporazum zasnivao se na tri stuba i to suverenosti BiH, ravnopravnosti tri konstitutivna naroda i kantonizaciji. To je bila šansa za mir.

Posle povlačenja potpisa sa Kutiljerovog plana od strane Alije Izetbegovića sporazum je propao, jer ga je pozvao Klinton, on se složio na početku, povukao sporazum i rat je otpočeo. Zapad ne bi mogao to ostvariti da nije bilo Alije Izetbegovića. Alija je na pitanje, podvlačim, da li bi žrtvovao mir za nezavisnost, odgovorio da bi žrtvovao. Tako je isto učinio i dr Franjo Tuđman u Hrvatskoj, koji je rekao, citiram - rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela, ali mi smo procenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili političke pregovore, a iza tih pregovora smo stalno naoružavali svoje oružane postojbe. Znači, mi Hrvati smo rat mogli izbeći, a ne bi ostvarili nezavisnost Hrvatske, završen citat.

Vidite, dame i gospodo, ja bi voleo da istoričari hrvatski i bošnjački zaista daju relevantne izbore i da sučeljavamo, ne samo u naučnim časopisima, ni knjigama, nego i u parlamentima.

Da li se u Srebrenici zaista desio genocid? To ne zavisi isključivo od toga šta se pod tim pojmom podrazumeva, to zavisi isključivo od toga šta se pod tim pojmom podrazumeva, a ne od toga kakva je bila presuda Haškog tribunala u bilo kojem pojedinačnom slučaju. To je vrlo bitno.

Izvinite, ali moram zaista ovde dati definiciju genocida, jer oko toga imamo problema. Šta je genocid? Jedan niz radnji čiji je cilj uništavanje jedne nacionalne etničke, rasne ili religiozne determinisane ljudske grupe. Genocid podrazumeva postojanje jedne specijalne namere, podvlačim ovo, specijalne namere da se genocid počini tzv. dolus specijalis, jer bez toga ne bi bilo genocida bez obzira na broj žrtava, radilo bi se o homocidu tj. o ubijanju ljudi, a to nije genocid.

Da slikovito građanima kažem, genocid, pripremni period se dešava pre ratnih ubistava. Na primer, Stjepan Mesić je 1990. godine u Gospiću na jednom mitingu, na predizbornom skupu rekao, među deset hiljada Hrvata, kiša je padala, držali deset hiljada kišobrana, i on kaže citiram - kada mi Hrvati dobijemo državu, svi Srbi staće pod jedan kišobran. Dakle, pre rata nameru da će uništiti taj narod itd.

Dakle, to bi bio genocid, a u tom smislu zaista je genocid bio 1941. do 1945. u NDH, ali i "Oluja", jer mi imamo pre rata u Hrvatskoj, ja bar imam negde oko 200 citata hrvatskih državnika, koji su namere iskazivali da Srbe treba proterati, uništiti ili pokatoličiti.

Kako znate, poštovani građani, vršene su velike laži u BiH kada je u pitanju srpski narod zbog demonizacije. Cilj je bio demonizacija Srba kako bi ga bombardovali, a onda i uništili. Ja ću samo, primera radi, jedna od mnogo brojnih laži bila je i ta da su Srbi u BiH držali 47 logora za silovanje i da su navodno silovali od 20 do 120 hiljada Muslimanki i to je bila obična izmišljotina u cilju demonizacije srpskog naroda.

Međutim, Komisija UN za ratne zločine iznela je cifru 330 dokumentovanih slučajeva silovanja počinjenih od sve tri strane u sukobu kako Bošnjaka, Srba, tako i Hrvata.

Tako je jedna Muslimanka, koja je svedočila da je bila silovana od Srba i pri tom ostala u drugom stanju, porodila crno dete u Ženevi. I to kad bacite u štampu širom sveta onda zaista demonizacija na svaki način.

Pored Međunarodne zajednice predvođene SAD najveći neprijatelj Srba bili su i sami pojedini Srbi. Skoro da nije poznat slučaj u istoriji da je neki narod, predstavnici nekog naroda preko izjava svojih elita sami sebe toliko demonizovani kao što su to pojedini Srbi radili. Zapravo, ostvaruje se Hegelova proročanska misao o tome kako nakon završetka borbe pobeđena strana poprima ideologiju njenih gospodara.

Tadašnje političke elite u Srbiji govore tačno one laži koje im nameću njihovi SAD gospodari. Zapad je uveliko nagrađivao pojedince. Ja ću samo jedan slučaj mogu vam stotine slučaja, jer su pojedini ljudi živi danas aktuelni u politici, ali jedan slučaj.

Tako je jednog nezavisnog novinara po imenu Miroslava Filipovića dopisnika lista „Danas“ iz Kraljeva zapad za njegovu navodnu objektivnost proglasio internetskim novinarem godine pošto je ovaj Srbin, bajni iz Kraljeva, u stranoj štampi upravo pisao o tzv. zločinačkom delovanju srpske vojske na Kosovu tokom humanitarne agresije NATO. Molim vas obratite pažnju. Njegove izjave koje je dobio navodno od svedoka svodile su se na sledeće, Srbi su pred roditeljima Albancima otkidali glave njihove maloletne dece, tela bez glave prodavali su njihovim roditeljima za 5.000 maraka tako su ubili barem 800 Albanske dece ispod pet godina. Dalje, srpske snage nikada nisu nailazile, tvrdi Filipović, teroriste OVK, srpski tenkovi služili su za ubijanja Albanske dece i civila.

Ono što je važno Filipović je bio osuđen zbog špijunaže od strane vojnog suda na sedam godina zatvora, ali su ga peto oktobarski revolucionari oslobodili. Gle čuda, oslobodio ga je po služenoj dužnosti Vojislav Koštunica na pritisak potpredsednika SAD pokojnog Zorana Đinđića i dosovskih svih glavešina. Verovali ili ne, na izlazu iz vojnog suda u Nišu, gle čuda, dočekao ga je poljoprivrednik u pokušaju, Zoran Živković, gradonačelnik Niša, a kasnije, nažalost i premijer Vlade Republike Srbije, sa buketom cveća ga dočekao, kasnije postao državni sekretar u Vladi Republike Srbije, da dalje ne navodim, a ti ljudi su i danas aktuelni.

Isto tako nikakvih logora za silovanje nije postojalo u Republici Srpskoj, a tvrdili su stotine da ih je bilo. Uostalom, to je najbolje posvedočio jedan od najvećih mrzitelja Srba, Bernard Kušner. On je početkom rata izmišljao pored ostalog da su Srbi posedovali logore za silovanje. Međutim, sustigla ga valjda griža savesti, pa je ipak 2004. godine izjavio, citiram – nije bilo nikakvih logora smrti, koliko da su ta mesta bila užasna mislio sam da će moji navodi izazvati bombardovanje Srbije, završen citat.

U Srebrenici nije bilo nikakvog genocida, poštovane dame i gospodo. Projekat Srebrenica osmislili su Bil Klinton, Alija Izetbegović i dr Franjo Tuđman. Klinton se zalagao za to da srpske snage uđu u Srebrenicu i izvrše pokolj Muslimana, te da će onda bombardovati Republiku Srpsku. O tome svedoči i predsednik SDP-a Srebrenice Musliman Hakija Meholjić, a o tome je uvaženi narodni poslanik prošli put govorio, dr Aleksandar Martinović, a danas jedan poslanik aludira na njegovu diskusiju kao da nije tačna, on je zaista citirao, a evo ja ću ponoviti taj citat. Meholjić je rekao, citiram – znate, meni je Klinton nudio u aprilu 1993. godine da četničke snage, srpske, tako su ih nazivali, uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj 5.000 Muslimana i da će biti vojna intervencija, završen citat.

Jedan od najvećih mrzitelja srpskog naroda bivši francuski ministar inostranih poslova Bernard Kušner priznao je da u stvari nije bilo nikakvih masovnih grobnica, ne samo ni za silovanje, nego i masovnih grobnica, a njegove ranije izrečen ocene o tome imale su za cilj da se bombarduju Srbi itd.

Da vas na mnogo ne zamaram sa ovim citatima kako vidite ne radi se o ovim citatima od strane Srba, nego od strane inostranih izvora. Da se u Srebrenici nije desio genocid potvrdio je i prvi komandant mirovnih snaga UN u Sarajevu general Luis Mekenzi. On je rekao citiram – neukusno je reći, ali mora da se kaže, ako se čini genocid onda se ne puštaju žene, jer žene su ključ za održavanje grupe koja se želi uništiti, završen citat. Kako znate u Srebrenici su puštene prilikom ratova, žene su puštene.

Poštovani narodni poslanici, tvrdnja da su srpske snage ubile oko osam hiljada muslimana nikada nije niti će biti dokazana. To je obična konstrukcija koja je bila naručena od strane SAD, odnosno Bila Klintona kako bi mogao izvršiti bombardovanje Srba. Josif Bodanski iz Međunarodnog udruženja za strateške sudije u Vašingtonu, savetnik američkog senata za terorizam nazvao je cifru od sedam hiljada ubijenih u Srebrenici običnom dezinformacijom. On kaže, citiram – svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava i to verovatno u nižim stotinama. Neprestano insistiranje na visokom broju muslimanskih žrtava takođe služi prikrivanju prethodnih ubistava civila u tom gradu od strane muslimana, završen citat. To je na početku mog govora, govorio sam o tri hiljada Srba u Srebrenici i okolini o kojima nažalost se retko govori.

Filip Korvin, bio je u vreme rata oko Srebrenice očevidac, ali najviši zvaničnik UN. On je u svom istraživačkom projektu rekao, citiram – činjenice iznete u ovom izveštaju predstavljaju jasan argument da je cifra od sedam hiljada ubijenih sa kojom se često barata u međunarodnoj zajednici jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra verovatno je bliža sedam stotina. Završen citat. Korvin je sve do svoje smrti 2012. godine stalno tvrdio da Srbi su ubili oko sedamsto bosanskih muslimana i da je razlika između tog broja i osam hiljada koja se stalno propagira, čisto politička.

Poštovani narodni poslanici, Srbi, Bošnjaci, Hrvati trebaju se okrenuti budućnosti i sarađivati na svim poljima unatoč različitom viđenju ratne prošlosti. Prošlost treba izučavati ali trebaju je izučavati profesionalci istoričari na bazi istorijskih izvora, tragajući za istinom koliko god ona bila gorka za dotični narod jer to deluje lekovito. Jedino tako ćemo imati svi zajedno sretniju budućnost.

Na kraju, poštovani građani ne bi valjalo gospodina Đilasa ne spomenem. Dok naš predsednik Srbije, Aleksandar Vučić svakodnevno vraća međunarodni ugled naše zemlje, ne samo u Evropi nego širom sveta, sprovodeći politiku mira, kako vidite politiku solidarnosti, ne samo u regionu nego i šire, politiku zdravlja svih naših građana u zemlji i okruženju, politiku ubrzanog ekonomskog napretka u ovim teškim pandemijskim vremenima, bitanga, Dragan Đilas čini sve da sačuva svoje ogromne milione i eura i dolara na računima Mauricijusa, Švajcarskoj, Holandiji, Bugarske, Hrvatske, Hong Konga i bog zna kojih još zemalja. Neka mu je Bog u pomoći. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Preostalo vreme za raspravu je 35 minuta.
Reč ima narodna poslanica Ana Beloica.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, pred nama je danas još jedan sporazum koji govori o tome da je Srbija jedna prosperitetna zemlja, zemlja napretka, zemlja koja nastavlja da niže istorijske uspehe verujući u sebe, u svoju snagu i naravno u svoj narod.

Iz tog razloga zaista verujem da će uvaženi narodni poslanici koji sede u ovom visokom Domu prihvatiti ovako definisan sporazum i da će ga prihvatiti, naravno, u danu za glasanje, ja ću to svakako učiniti, zajedno sa svojom poslaničkom grupom.

Sporazum koji je danas na dnevnom redu, Sporazum između Vlada Republike Srbije i Saveta ministara BiH pre svega se odnosi na rekonstrukciju 11 međudržavnih mostova, putnih prelaza preko reka Save, Drine i reke Uvac. To je za građane Republike Srbije od izuzetno velikog značaja, kao naravno i za građane BiH.

To je pokazatelj politike koju sprovodi SNS, politike koju sprovodi predsednik Republike Aleksandar Vučić i naravno Vlada Republike Srbije, to je svakako politika povezivanja, politika mira i stabilnosti u regionu.

To smo najbolje pokazali pre nekoliko dana, kada smo organizovali besplatno vakcinisanje za sve građane iz regiona, dakle za strane državljane, kao naravno i za privrednike iz regiona, a bilo je i onih iz Albanije, onih iz BiH, onih iz Hrvatske, što je upravo pokazatelj da je Srbija apsolutni lider u regionu bez premca u ovom delu Evrope.

Da se vratim na Sporazum. Naime, ovim sporazumom, definisano je, tj. Srbija se zapravo obavezala da će rekonstruisati šest mostova preko reke Drine, dok se BiH obavezala da će rekonstruisati dva mosta preko reke Save i tri preko reke Uvac.

Mostovi su ti koji povezuju ljude, koji brišu razlike među ljudima i bez obzira da li se izjašnjavamo kao Srbi, kao Bošnjaci, kao Hrvati svi smo mu u biti jednaki i svi mi imamo zapravo iste potrebe i svi smo mi ljudi.

O tome je govorio naš cenjeni nobelovac, Ivo Andrić, i ako mi dozvolite za trenutak da ga citiram : „Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Svačiji i prema svakome jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo“.

Dakle, ulaganjem u mostove ulažemo u povezivanje ljudi, u zadovoljavanje osnovnih ljudskih egzistencijalnih potreba i zato ovaj sporazum koji je danas na dnevnom redu ima veliki značaj, pre svega jer produbljuje bilateralne odnose između Republike Srbije i BiH i, naravno, podstiče unapređenje regionalne infrastrukture.

Za razliku od onih koji su godinama uništavali ovu zemlju ostavivši je bez ikakve perspektive, bez ikakve nade da će sutra biti bolje, za razliku od njih koji novac ulažu na kojekakve tajne račune, mi novac građana Republike Srbije ulažemo u mostove, ulažemo u puteve, ulažemo u podizanje kvaliteta života za sve naše građane.

Upravo ti, danas pretenduju da lažima i manipulacijama ponovo dođu na vlast, ne bi li završili ono što su započeli i ne biraju sredstva da se obračunaju sa svima koji su spremni da građanima Republike Srbije kažu istinu u lice, a to je, poštovani građani i građanke Republike Srbije, to je da ste godinama pljačkani, da je otimano parče hleba iz usta vaše dece, da ste imali privredu koja je bila urušena i u kojoj su funkcionisale samo kompanije pojedinih političkih lidera. To je, poštovani građani, da ste imali jednu ekonomiju, jednu državu u kojoj je stopa inflacije bila 11,5%, u kojoj je zdravstveni sistem bio potpuno urušen, bez da je obnovljena, rekonstruisana i jedna bolnica, i jedan dom zdravlja, da ste imali državu u kojoj bezbednosni sistem gotovo da nije postojao i da, cenjeni građani i građanke Republike Srbije, niste mogli da imate nadu da će sutra biti bolje.

Za razliku od njih, mi poverenje građana Republike Srbije dobijamo na izborima i dobijamo isključivo našim zalaganjem i rezultatima. To najbolje potvrđuje i nedavno istraživanje koje je sprovedeno i koje kaže da su sada parlamentarni izbori da bi čak 58% građana Republike Srbije dalo podršku SNS.

Podsetiću građane Republike Srbije da je čak 70% budžeta za 2021. godinu opredeljeno za kapitalna ulaganja, za infrastrukturne projekte. U ovom momentu, dakle, gradimo čak četiri auto-puta.

To su auto-put Čačak-Požega, Čačak preko Kruševca do Pojata, Kuzmin-Sremska Rača i auto-put i brzu saobraćajnicu Ruma-Šabac-Loznica.

Do kraja 2021. godine mi ćemo biti jedina ekonomija u Evropi koja će da gradi čak osam auto-puteva u istom momentu.

Dakle, gradimo četiri nova auto-puta, a to su: Fruškogorski koridor, Moravski koridor, auto-put od Požarevca preko Velikog Gradišta do Donjeg Milanovca i, naravno, auto-put Beograd-Zrenjanin.

I pored ulaganja u putnu infrastrukturu, mi akcenat stavljamo na ulaganje i u železničku infrastrukturu, tako da se u ovom momentu gradi brza pruga od Beograda do Novog Sada i tu deonicu će građani Republike Srbije da prelaze za nešto više od 30 minuta. Mi želimo da razvijamo i južni deo naše zemlje, želimo da ekonomski osnažimo i podstaknemo, tako da, želimo da gradimo i brzu prugu od Beograda prema Nišu.

Nekada je važila izreka – što južnije, to tužnije. Danas, svi mi koji dolazimo sa juga naše zemlje znamo da više nije tako.

Mi želimo da povežemo celu teritoriju Republike Srbije, da se umrežimo, i to ne samo u okviru granica naše zemlje, već da se povežemo i sa regionom i da na taj način iskoristimo dobar geo-strateški položaj koji Republika Srbija zapravo ima.

Na taj način želimo da ostvarimo tu, pre svega, ekonomsku dimenziju, u smislu da na taj način podstičemo ekonomski rast, podstičemo priliv investicija, otvaranje novih radnih mesta, ali sa druge strane mi želimo da ponudimo nadu mladim ljudima da mogu da ostanu u Srbiji i da upravo u Srbiji na svojim vekovnim ognjištima zasnivaju svoje porodice.

Već sam nekoliko puta govorila o tome u plenumu i govoriću uvek, zato što se zalažem za to da mladi ljudi koji su otišli u inostranstvo da se vrate u Republiku Srbiju, da u našoj zemlji pronađu svoje uhlebljenje, da pronađu zaposlenje i da svo svoje znanje i iskustvo koje su sticali svuda širom sveta, primene u našoj zemlji, jer nam je potrebna jaka, snažna, mlada i zdrava Srbija.

Na sve ove rezultate koje sam nabrojala možemo da budemo ponosni svi mi zajedno, jer smo uspeli zajedno da ih ostvarimo menjajući navike, menjajući način razmišljanja, prolazeći kroz težak period da bismo danas mogli da merimo uspehe, i to ne one pojedinačne uspehe koji se mere nulama na kojekakvim računima, ne, već uspehe koji se mere kilometrima auto-puteva, brojem novootvorenih fabrika i koracima koji nas dele od lepše, svetlije budućnosti za našu decu.

Ono što bih na kraju želela da poručim je da treba da prestanemo da se žalimo na našu zemlju za sve neuspehe i nedaće, već da treba da pođemo od sebe i da uradimo dobro svoj deo, jer smo svi mi delovi jedne iste slagalice u kojoj se svi zajedno borimo za bolji život, za bolju i lepšu Srbiju, lepšu, svetliju i napredniju budućnost za našu decu. Živela Srbija.

Zahvaljujem.