Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Sedmu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 112 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Hvala.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 162 narodna poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine, u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da.)
Reč ima Samir Tandir.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, koleginice i kolege narodni poslanici moje pitanje je upućeno Ministarstvu poljoprivrede. Zanima me šta će preduzeti povodom neselektivne seče šuma u Sandžaku koje proizvodi ogoljevanje tla i uništavanje tokom eksploatacije lokalnih kategorisanih i nekategorisanih puteva?

Pre nego što uđem u obrazlaganje postavljenog pitanja, želim da svim Muslimanima u Republici Srbiji čestitam mesec Ramazan, mesec posta koji je danas nastupio. Čestitku takođe upućujem i vrhovnom poglavaru Muslimana u Republici Srbiji muftiji Mevludu Dudiću i svim imamima.

Što se tiče pitanja moram da istaknem da se ranije u vezi seče šuma vodilo računa da se to radilo planski, da smo imali i pošumljavanje, da se vodilo računa da ne dođe do erozije, da se to ne radi u naseljenim mestima, da se ne ugrozi život ljudi, pogotovo na selu, da se ne ugroze naši vodni izvori.

Nažalost, moram da primetim da u poslednjih nekoliko godina se to radi neselektivno, da javno preduzeće i njihove podružnice, njihov menadžment isključivo ima jednu trku za ostvarivanjem profita po svaku cenu.

Šume su bogatstvo naše zemlje, ali šuma u Prijepolju prvenstveno pripada ljudima u Prijepolju i oni moraju da je čuvaju i da je neguju i da je štite. Šuma u Tutinu prvenstveno pripada ljudima u Tutinu i oni moraju da je čuvaju, da je neguju i da je štite, jer džaba mi pričamo ovde o razvoju poljoprivrede ako uništimo šume. Šta će biti sa najboljom našom zemljom koju će da speru kiše? Šta će biti sa našim stočarskim fondom? Džaba mi pričamo ovde o Ministarstvu za selo, o Ministarstvu za demografsku politiku ako uništimo naše šume koje doslovno znače naš život?

Bogatstvo koje smo dobili od naših predaka, prirodna bogatstva, dužni smo da ih čuvamo, da ih negujemo i da ostavimo našoj deci i generacijama koje dolaze. Ako se nastavi ovakav tempo uništavanja šuma u Sandžaku sigurno nećemo imati ništa. Da im ostavimo pitanje je ko će ostati tamo da živi. Iz tog razloga upućujemo ovo pitanje i sada je zaista zadnji trenutak da se reaguje da ne bi situacija eskalirala i to ne smemo dozvoliti.

Drugi problem koji proizilazi iz ove neselektivne seče šuma jeste uništavanje lokalnih kategorisanih i nekategorisanih puteva. Znači, na primer, lokalna samouprava Prijepolje izdvoji 100 miliona dinara godišnje iz svog budžeta, iako je nerazvijena, devastirana opština. Tako rade i druge susedne opštine da bi napravili te puteve do seoskih područja, da bi ljudi ostali da žive na selu, da bi razvijali našu poljoprivredu.

Šta se dešava kada naiđe jedan kamion od 50 i 60 tona koji eksploatiše šumu? On uništi taj put. Javno preduzeće beleži rast prihoda, menadžment ima benefite od svega toga, a oni ljudi koji su 10, 20 ili 50 godina čekali put, njihov put je uništen i ne radi se samo, poštovane kolege, ovde o uništavanju samo asfaltiranih puteva. Radi se i o uništavanju atarskih puteva. Lokalna samouprava, Ministarstvo poljoprivrede izdvajaju značajna sredstva za sanaciju atarskih puteva do naših malinjaka, do drugih poljoprivrednih kultura, ali kada naiđe jedan kamion koji je nosivosti 50 ili 60 tona on sve to uništi. Šta moramo preduzeti?

Znači, pod hitno mora se zaustaviti neselektivna seča šuma, mora se promeniti pristup, on mora biti odgovoran, mora se pod hitno zaustaviti eksploatacija šuma u Sandžaku i krenuti u plansko pošumljavanje.

Ovo govorim da ne bi situacija eskalirala, jer to niko od nas ne želi. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Rozalija Ekres.
Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SVM želim da se obratim Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vezano za dualno obrazovanje.

Dolazim iz Novog Sada, iz novinsko-izdavačke kuće „Mađar So“ koja izdaje i štampa jedini dnevni list na mađarskom jeziku u Srbiji. Ove godine beležimo 77 godina kontinuiranog izlaženja lista „Mađar So“ koji je jedan od stubnih institucija za očuvanje identiteta jezika i kulture vojvođanskih Mađara.

Uz redakciju značajan sektor naše medijske kuće je i štamparija „Forum“ koja je osnovana 1957. godine. Pored sopstvenih izdanja knjiga, matičnog lista „Mađar So“, dečijih i omladinskih listova štamparija „Forum“ pruža uslugu štampe i većini manjinskih i lokalnih listova izdatih u Vojvodini, kao i listu „Dnevnik“. Veoma smo ponosni i na to što već blizu 40 godina izrađujemo višemilionske tiraže poštanskih marki za „Poštu Srbije“. Problem sa kojim se u poslednje vreme suočavamo je obezbeđivanje stručnog kadra u oblasti štamparstva.

Kao što je poznato, model dualnog obrazovanja u okviru kojeg učenici srednjih škola usvajaju praktična i primenjiva znanja u realnom radnom okruženju je regulisan Zakonom o dualnom obrazovanju. Na osnovu dosadašnjeg iskustva kroz saradnju sa Tehničkom školom „Mileva Marić Ajnštajn“ iz Novog Sada koja u mnoštvu obrazovnih profila obrazuje i tehničare štamparske i grafičke struke, kao i na osnovu iskrenih i otvorenih razgovora sa privrednicima mišljenja smo da se kroz izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju situacija može popraviti.

Ovom prilikom molimo Ministarstvo da nam pruži informaciju da li četiri godine nakon početka primene zakona razmišlja o njegovoj dopuni i izmeni? Po našem saznanju postoji inicijativa stručnih škola za izradu identičnog plana i programa nastave i učenje za obrazovni profil koji se može školovati po klasičnom školskom sistemu i po sistemu učenja kroz rad u kompanijama.

To rešenje bi omogućilo da tokom školovanja učenici pronađu kompaniju sa kojom bi sklopili ugovor kako bi se školovali po dualnom sistemu, a kompanije bi imale mogućnost da odaberu za sebe određeni broj učenika koji bi se školovali po tom sistemu. Prilikom sklapanja ugovora treba ostaviti mogućnost raskida, bez posledica za bilo koju stranu, ukoliko jedna od strana nije zadovoljna međusobnom saradnjom. Učenici koji nemaju ugovor sa kompanijama, školovali bi se po klasičnom sistemu.

Na taj način bi privreda dobila odgovarajući kadar koji je školovan u njihovim kompanijama, a svi učenici jednaku šansu da se školuju, da se svojim trudom i zalaganjem izbore za ugovore sa kompanijama i omoguće sebi lakše zapošljavanje.

Nadalje, smatra li ministarstvo opravdanim povećanje praga upisa za četvrti stepen stručnih škola na minimalnih 55 bodova? Naravno, sve sa ciljem povećanja konkurencije među učenicima i motivacije za postizanje boljih rezultata u učenju, kako bi sklopili ugovor sa kompanijama i sebi otvorili put ka zapošljavanju.

Na kraju, da li je moguće pojednostaviti postupak za dobijanje licence za instruktore i omogućiti da obuku za licencu i izdavanje licence instruktorima kompanija vrši škola koja sklopi ugovor o dualnom obrazovanju sa tom kompanijom? Mi u poslaničkoj grupi SVM verujemo da izneta pitanja mogu pomoći da se dođe do što boljih rešenja u interesu učenika, škola, privrede i društva u celini. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih iskoristio priliku da u ime poslaničke grupe SPS naši građanima muslimanske veroispovesti čestitam Ramazan.

Inače, danas je za Srbiju jedan od najznačajnijih dana, rekao bih. Pred Savetom bezbednosti, odnosno pred celim svetom danas se brani Kosovo i Metohija jedan od najznačajnijih nacionalnih i državnih interesa, to je suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Povodom razmatranja šestomesečnog izveštaja o radu misije UN na KiM pred SB, danas će govoriti ministar spoljnih poslova, gospodin Selaković koji nastavlja ovu izuzetno važnu diplomatsku aktivnost u odbrani naših nacionalnih i državnih interesa, što je i u prethodnih šest meseci veoma uspešno radio gospodin Ivica Dačić, tadašnji ministar spoljnih poslova, danas predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.

Nažalost, istovremeno, ovde se nastavljaju svakodnevne provokacije nove ekipe iz Prištine, tako da brinemo šta bi mogao biti njihov sledeći korak, obzirom da pokazuju da su spremni apsolutno na sve. To potvrđuje i njihova aktivnost ovih dana u kojima učestvuju i neki drugi predstavnici privremenih institucija, ali i Albanci na jugu Srbije.

Najpre je Aljbin Kurti u oči izbora na KiM, podsetiću, najavio da će uvesti recipročne mere za Srbiju, a sada najavljuje recipročne mere prema svim drugim državama koje ne žele da priznaju suverenitet Kosova. Pretpostavljamo da Kurti na ovaj način pokušava da ucenjuje ne samo države koje nisu priznale tzv. Kosovo, jer to nije po međunarodnom pravo, već samu EU.

Još dalje je ovih dana u pretnjama išao i direktor inspekcije u Kosovskoj Mitrovici, pripadnik Samoopredeljenja Aljbina Kurtija. On je izjavio da će se KiM ujediniti sa Albanijom, ako treba i puškama, kao da se on o tome pita. Ovako ratnohuškački govor sigurni smo nije put za rešavanje pitanja KiM o čemu Srbija ima krajnje korektan odnos prema evropskim posrednicima i čitavom dijalogu, ali nažalost Aljbin Kurti i njegovi istomišljenici verovatno namerno i svesno dijalog guraju u ćor sokak. Zbog toga nas posebno zabrinjava ćutanje Evrope na ovakve izjave, pretnje i blokada dijaloga, za koji je EU preuzela punu odgovornost.

Nama je potpuno jasno da albanski lideri na KiM ne žele ni dijalog, ne žele ni rešenje koje može biti obostrano prihvatljivo, naprotiv, njihovo ponašanje, njihovi nastupi, izjave, govori su apsolutno dijametralno suprotni. Oni otvoreno i uz podršku nekih zvaničnika pokazuju jasne teritorijalne pretenzije, pa i želju da deo teritorije Republike Srbije pripoje drugoj državi. Nažalost, jasno je i to da nije Srbija jedina na meti velikoalbanskih interesa, njihove osvajačke pretenzije ugrožavaju stabilnost čitavog regiona, a evo i Evropa se nažalost i dalje ne izjašnjava.

Dodatak ovim izjavama albanskih lidera sa KiM jesu i najnovije provokacije na jugu Srbije, gde Albanci nameravaju da u Velikom Trnovcu grade memorijalni kompleks jednom od lidera UČK i lidera tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe Ridvanu Ćazimiju, zvanom Kapetan Leši.

Zaboravljaju da i opština Bujanovac mora da poštuje zakone Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost njenih građana. U državi Srbiji postoji zakon kojim je precizno regulisano kome se i pod kojim uslovima mogu graditi memorijalni spomenici.

To sigurno ne može biti omogućeno onima koji su učestvovali u terorističkim akcijama. Vrhunac licemerja su napadi i pretnje upućene igumanu manastira Visoki Dečani, Savi Janjiću.

Ja neću postaviti prvo pitanje koje sam nameravao danas da postavim, a tiče se odnosa upravo prema EU, jer danas će predsednik Srbije razgovarati sa Semom Fabriciom, zapravo već je razgovarao, ambasadorom i šefom Delegacije EU u Republici Srbiji, koji je ne tako davno pre nekoliko dana rekao da dijalog o KiM jeste prioritet za EU i potpuno smo ubeđeni, kao poslanički klub da će kao i uvek predsednik Srbije izaći sa jasnim stavovima kada je reč o odbrani našeg nacionalnih i državnih interesa, ali želim da iznesem jednu konstataciju da smatramo da ovakvim pretenzijama albanskih lidera sa KiM se na najotvoreniji način preti, ucenjuje i na taj način potpuno urušava i omalovažava uloga EU kao posrednika u dijalogu Beograda i Prištine.

Pitanje, drugo, koje želim da postavim je namenjeno Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, a odnosi se upravo na nezakonit pokušaj gradnje memorijalnog centra, jednom od vođa UČK, koja je na međunarodnom nivou još 90-tih godina proglašena terorističkom organizacijom.

Da li je podnet bilo kakav zahtev opštine Bujanovac ili Mesne zajednice Veliki Trnovac za odobrenje gradnje memorijalnog kompleksa, a u skladu sa važećim Zakonom o ratnim memorijalima koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila još 2018. godine? Zahvaljujem.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč?
Na listama više nemam prijavljenih.
Pošto je Nebojša Bakarec ovlašćen u ime poslaničke grupe, jeste li se vi prijavili ili ne? (Ne)
Javio se Miodrag Linta, ali on nije ovlašćen u ime poslaničke grupe.
Pošto se niko više od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodni poslanik Ana Karadžić.
U sazivu ove sednice koji vam je dostavljen, sadržan je Predlog dnevnog reda sednice.
Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno članu 92. stav 2. i članu 93. Poslovnika, potrebno je da Narodna skupština odluči o predlozima za dopunu dnevnog reda i predlogu za spajanje rasprave.
Narodni poslanik Miodrag Linta, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, koji je podneo narodnoj Skupštini 23. marta 2021. godine.
Narodni poslanik Miodrag Linta želi reč.
Imate tri minuta. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačić vi ste prošlog četvrtka kad sam prvi put podneo predlog da se dopuni dnevni red izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, rekli da treba da obavimo određene konsultacije sa nadležnim ministarstvima.

Ja sam prethodnih godina imao na desetine razgovara, konsultacija sa nadležnim ministarstvima, posebno sa Komesarijatom za izbeglice i migracije, i sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave.

Nažalost, nije bilo uspeha u tim konsultacijama i razgovorima sa ciljem da se konačno reši ključno pitanje integracije, to je pitanje stanovanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Zbog toga sam prethodnih meseci uputio tri pisma predsednici Vlade Ani Brnabić, sa željom da se započne dijalog i da se pronađe sveobuhvatno i trajno rešenje stambenog pitanja i svih drugih problema proteranih Srba.

Prvo pismo sam uputio 17. novembra prošle godine, drugo pismo 28. decembra prošle godine i treće pismo 1. februara ove godine. Želja je da premijerka konačno nađe vremena i da primi mene i moju delegaciju da sednemo, razgovaramo sa željom, ponavljam, da se nastavi regionalni stambeni program i da se reše ključni problemi proteranih Srba u procesu integracije.

Ja danas podnosim drugi put Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i tražim pet stvari.

Prvo, da Vlada preuzme odgovornost i da reši stambeno pitanje i sve druge probleme proteranih Srba u procesu integracije.

Drugo da, se omogući rešavanje stabilnoga pitanja preko hiljadu prognaničkih porodica koje nisu imale formalno izbeglički status, ali su proterana sa područja Hrvatske i Federacije BiH.

Treće je da se omogući pravo otkupa nekoliko kategorija prognaničnih porodica koje to pravo nisu imale do sada, radi se o 530 porodica tzv. „Sir programa“. To je program trajne integracije italijanske Vlade. Tih 530 porodica od kojih je 430 prognaničkih iz Hrvatske i Federacije BiH. Punih 12 godina se bore zajedno sa mnom da dobiju pravo otkupa pod povoljnim uslovima.

Druga kategorija je 49 prognaničkih porodica „Diposa“ iz Beograda. Treća kategorija je više stotina prognaničkih porodica koje su dobile stanove kroz projekat „Socijalno stanovanje i socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima“.

Dakle, želim još jednom da kažem da nakon prošlog četvrtka javio mi se veliki broj proteranih Srba koji su ogorčeni, nezadovoljni zbog toga što se ne nastavlja regionalni stambeni program.

Želim da iskoristim ovu priliku i pozovem narodne poslanike da podrže moju inicijativu da se dnevni red dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da se konačno na pravedan i sveobuhvatan način reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i svi drugi problemi u procesu integracije. Radi se o najvećim žrtvama ratova na prostoru biše Jugoslavije.

Važna je činjenica da najveći deo sredstava je stigao iz EU i drugih međunarodnih donatora. Država samo treba da pokaže političku volju da se nastavi taj program, da se iskoriste ta sredstva međunarodnih organizacija EU i da se ovo pitanje konačno reši. Hvala.

Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaustavljam glasanje: ukupno – 181, za – troje, nije glasalo – 178.
Konstatujem da Narodna skupština većinom glasova nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Bojan Torbica, na osnovu člana 92. Poslovnika, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, koji su Narodnoj skupštini podneli narodni poslanici Đorđe Komlenski, Marijan Rističević, Ana Karadžić i Bojan Torbica 16. novembra 2020. godine.
Da li narodni poslanik Bojan Torbica želi reč? (Da)
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ponovo vam se obraćam sa molbom da podržite da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, a razloga za ovo je zaista mnogo.

Tokom 20. veka srpski narod je u borbi za slobodu vodio šest ratova braneći svoju slobodu i svoju suverenost. Ni jednom od tih šest puta srpski vojnik nije bio agresor i nije pokušao da osvoji ni pedalj tuđe teritorije, već je svaki put branio svoju domovinu, svoju kuću i svoje ognjište.

Nikada srpska država, ni srpski narod, kako u 20. veku, tako i ranije kroz svoju istoriju, za razliku od mnogih drugih veliki država i naroda, nije bila na pogrešnoj strani. Uvek, ali baš uvek, i 1912, i 1913, i 1914, i 1941, i 1991, i 1999. godine srpska država i narod su bili na strani pravde, istine i slobode.

Dvadeset četvrtog marta navršeno je 22 godine od početka zločinačke NATO agresije, a pre nedelju dana i 80 godina od bombardovanja Beograda od strane nacističke Nemačke 1941. godine, za tri dana će se navršiti 77 godina od savezničkog bombardovanja Beograda i Srbije 1944. godine, a za par meseci i 107 godina od bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu.

Kao što vidimo, bombardovali su u prošlosti Beograd i Srbiju i okupatori i saveznici, ubijali su srpski narod i jedni i drugi, a mi smo svima prijateljski pružali ruku, opraštali im zločine, ali nažalost, i slobodno su reći – na našu sramotu, često zaboravljali svoje žrtve. Pružali smo ruku onima koji su nas bombardovali i ubijali, znajući često da to nisu zaslužili, znajući da se čak i ne kaju zbog svojih zločina i nedela, znajući da iz svojih grešaka nisu izvukli nikakve pouke. Znamo, svi smo svesni, da je ova pružena ruka uvek bila znak naše moralne i ljudske veličine, ali ta pružena ruka i pogled u budućnost ne treba da znači da moramo da zaboravimo svoje nevine žrtve. Ne treba da znači da moramo njih da prepustimo zaboravu, da ih izbrišemo, kao da nikada nisu ni postojali, jer moramo biti svesni da narodi koji ne poštuju svoju prošlost i svoje žrtve ne zaslužuju ni bolju budućnost. Zato vas molim da više ne ponavljamo greške koje smo činili u prošlosti, kada smo zaboravljali i zarad viših interesa prikrivali svoje žrtve, svaki put ih iznova plaćajući sve skuplje, sa još više prolivene krvi i izgubljenih života.

Molim vas još jednom da podržite da se u dnevni red današnje sednice uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, kako bismo se odužili onima koji su već 22 godine zbog našeg nemara nepravedno prepušteni zaboravu, iako su za slobodu u kojoj mi danas živimo žrtvovali svoje živote, ono najvrednije što su tada imali. Hvala.