Poštovani predsedavajući, hvala vam na ovoj čestitki, kao što se zahvaljujem svim kolegama i koleginicama koji su mi od jutros čestitali nastupanje meseca Ramazana, tridesetodnevnog posta, veoma važnog za sve Muslimane, u kome se tokom dana, od zore do zalaska sunca, potpuno odričemo hrane, pića i svih drugih fizičkih užitaka, što je intencija da na neki način pokušamo unaprediti, usavršiti, izoštriti sopstvenu ljudskost koja je zapravo ključ dobrih odnosa među ljudima.
Sve ove čestitke zapravo pokazuju da mi grupnim koracima, evo i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali uopšte i u samoj državi se sve bolje upoznajemo, sve više zbližavamo, a to je izuzetno važno za naše buduće odnose zato što su najčešće razlozi za brojna nerazumevanja i konflikte, najčešće su to nepoznavanje među nama. Poznavanje među ljudima, među zajednicama zapravo nas zbližava, omogućuje nam da imamo pravu sliku o nama, među nama, a i na drugi način, kroz tu pravu sliku nam omogućuje da budemo sigurni i stabilni u onome što jesmo.
Tako da delim radost sa vama zajedno zbog toga što imamo ambijent i volju sa više strana, sa svih strana, da u budućnosti gradimo zemlju, državu, da gradimo zajedničku kuću onako kako će nam biti dobro svima u njoj, kako ćemo se u njoj osećati sigurnima, kako će nam u njoj biti svima nama toplo, a različitosti etničke, kulturne, verske, zapravo ne samo da su bogatstvo već one predstavljaju i pravu energiju međusobne dinamike razmene kultura, oplemenjene kultura.
U tom duhu se osećam jako divno što mogu učestvovati danas ovde i u radu Skupštine. Voleo bih kada teme sve bile ovako lepršave kao ove afirmativne, međukulturne, međunacionalne, o kojima se može uvek dobro govoriti, ali verujem da ne postoji teška tema, kada postoji dobra volja.
Ono što me raduje, da evo, po prvi put uspevam na ovaj način da sa ovoliko prostora govorim, da očuvam subjektivitet. Individualnost ličnu, subjektivitet stranke, naših narodnih poslanika, ali isto tako imajući punu slobodu izražavanja mislim, ali ponudimo jednu, ja se nadam, kvalitetnu kulturu komunikacije u kojoj ćemo naći sklad između te autentičnosti, između tog subjektiviteta slobode mišljenja, bilo da je u pitanju pozitivna ili negativna kritika, ali smo pokazali da je moguće sve to imati u dobrom duhu, u pozitivnoj atmosferi, bez toga da jedni drugi gledamo uvrediti ili na bilo koji način omalovažiti.
Vrednosti, kojima pripadam, mi nalažu da su za mene svi ljudi, po najpre ljudi i da su sve podele koje su prirodne, koje su bogom dane, po etničkoj, kulturološkoj i drugim osnovama, zapravo nešto o čemu se nismo, mi lično, previše pitali, ali da je jedna jedina podela koja nam daje osnov za gradaciju, zapravo podela na ljude i neljude, odnosno podela na dobre i loše ljude.
Dokle god budemo tu orijentaciju, odnosno takvo jedno vrednovanje preferirali i afirmisali, verujte i našim porodicama i našim užim i širim zajednicama i celokupnom društvu, ali i celokupnoj državi, sa celim društvom će uvek biti dobro i uvek će biti sve bolje.
Dame i gospodo, evo pred nama su ponovo teme koje se tiču pravosuđa i tužilaštva. To su teme koje ne mogu biti lepršave, to su teme o kojima se ne može previše govoriti romantičarski, niti estecizirano, tu ne možete previše, pa možda i ni malo potrošiti poetike u svome nastupu, jer same te kategorije koliko god u svojoj nameni bile humane, u svojoj ulozi, takođe imale intenciju humanosti, to su kategorije koje treba nekome nešto da ograniče, ili nekome nešto da dozvole.
Uvek one dolaze u sukob sa interesima ljudi, pogotovo sa onim interesima koji imaju želju ili nameru da svoj interes ostvaruju preko granice zakona. Zato, bez obzira što to nisu lagane, niti slatke teme, mi moramo sa njima se suočavati onakve kakve one jesu.
Istina, ono što jeste da kažemo lagano, pozitivno i svetlo u ovoj temi, jesu nove sudije, mlade sudije, ljudi kojima se daje nova šansa. Mislim da je to najlepši deo priče, odnosno ono o čemu se može najsladunjavije govoriti, jer zapravo kada se pojave ozbiljne grupe mladih ljudi, kojima se daje šansa da, kao sudijski pomoćnici, ili kao sudije koji se po prvi put angažuju, zapravo to raduje. Znači, da imamo živosti, da imamo energije, da imamo svesti o tome da život teče tako brzo da se generacije moraju obnavljati.
Zato želim da pozdravim, dakle orjentaciju nadležnih sudskih organa, da se još više otvore, kao što se i otvaraju prema mladim generacijama, da zapravo evo već ova nadležna sudijska akademija daje svoje rezultate, to se očito pokazalo, kao jako dobar eksperiment u našem društvu, kao što se pokazao i u drugim razvijenim zemljama, zapravo treba nastaviti tim putem.
Svakako ono što primetim, s obzirom da imamo i grupu predloženih sudija, koji se prvi put imenuju iz Novog Pazara, odnosno sa područja sa koga dolazim, drago mi je da i ta grupa solidnoga broja, kao što mi je drago da je u grupi zastupljena jedna i druga etnička pripadnost.
Dakle, zastupljeni su i Bošnjaci i Srbi, istina u ovom predlogu ravnomerno pola pola. Nisam od onih koji bi u vrednovanju ljudi stavio na vrh liste, ili ikako uopšte etničku pripadnost, dakle kada je u pitanju kvalifikovanje sudija i sličnih pozicija, prevashodno moramo imati na umu etničke i stručne kvalitete. Dakle, to je ono što je prevashodno.
Međutim, nakon toga nije nebitna etnička pripadnost, s obzirom da se radi o multietničkoj sredini, odnosno o sredini u kojoj žive i Bošnjaci i Srbi, mislim da je jako važno voditi računa o izbalansiranosti etničkoj, kažem ponovo nikako ne na račun etničkog i profesionalnog kvaliteta, ali je to od izuzetne važnosti.
Pogotovo, mi ćemo, kako bi smo ispravljali određene nedostatke, iz prošlosti, morali ipak pojačati intenzitet školovanja Bošnjaka, kojih, hvala Bogu, među kandidatima, kao svršenika pravnih fakulteta, ima jako puno, ali bi morala i Pravosudna akademija da otvori jednu bržu traku, ako tako mogu kazati, za Bošnjake, ne samo u Sandžaku, već i za Bošnjake koji dolaze iz drugih gradova na području Sandžaka, zapravo iz razloga što imamo nagomilanu negativnu, da kažem selekciju na štetu Bošnjaka, tokom proteklih decenija.
Tako da, mi recimo sada, negde u Novom Pazaru, odprilike i ako nisam od onih koji vole da zbrajaju, ili prebrojavaju etničku pripadnost sudija ili bilo kojih drugih javnih funkcija, ali to je nešto što je faktografija i što ne možete izbeći i što mi, kao narodni poslanici permanentno dobijamo, bilo kao informacije, bilo kao sugestije, ili bilo kao određene žalbe ili pritužbe.
Dakle, u Novom Pazaru je etnička struktura od prilike, negde 30% srpskog življa i oko 70% bošnjačkog življa, sa ogradom da protekli popis je bio parcijalno bojkotiran, pa nemamo precizne podatke.
Dakle, dok je struktura javnih funkcija u pravosuđu i tužilaštvu, pa i policiji, skoro pa obrnuta.
Dakle, nije 70% Bošnjaka, nego je obrnuto, skoro 70% je pripadnika srpske nacionalnosti.
Kažem, nisam od onih kojima to smeta, kao pojava, nisam od onih koji će na tome graditi ocenu ljudi, ali s obzirom da imamo brojne naslage, nasleđa iz prošlosti, s obzirom da imamo razne eskalacije odnosa, koje su nažalost ponekad uticale na poverenje, odnosno izazivale nepoverenje, ne do duše na relaciji između srpskog i bošnjačkog naroda, ili srpske i bošnjačke zajednice, na tom području, to moram da podvučem, nego najčešće na relaciji naroda i sistema, odnosno naroda i države, koji je svakako u državi većinski srpski, što je nesporno.
Zato je jako važno o ovome imati senzibilitet i jedan od političkih prioriteta, od političkih ciljeva SPP, jeste da dobijemo prirodno izbalansiranu strukturu, na svim nivoima, kako u pravosuđu, tako i u drugim strukturama, jer ćemo zapravo time pokazati da ne postoji, da kažemo iz nehata neka vrsta diskriminacija, a kamoli da ona bude namerna.
Dakle, izuzetno je važno pokazati prosto poverenje, država da bi dobila poverenje od naroda, ona isto tako mora ponuditi to poverenje tom narodu, jer se poverenje nikada ne gradi, niti stiče, niti održava, pa jednostrano.
Znači, ne može se poverenje nametnuti. Poverenje se gradi, ono se gradi, kao što se rukujete, ne možete se rukovati jednom rukom, jednostrano, možete se samo rukovati sa dve ruke, odnosno sa dve strane koje žele da se rukuju.
Uloga Stranke pravde i pomirenja kroz celokupan naš program, kroz naše celokupno delovanje na nivou Narodne Skupštine, kao i drugih struktura, uključujući razne sporazume koje postižemo ovde u Beogradu, zapravo pokazujemo to.
Naša ambicija je zapravo to i to je po meni nešto novo u politici, odnosa bošnjačkog i srpskog naroda u politici odnosa na relaciji regija Sandžak i Beograd, u pogledu odnosa između bošnjačkog naroda i države Srbije.
Ja smatram da su to stvari od strateškog značaja i zato mi maksimalno nastojimo da zapravo budemo konstruktivan faktor u tom pogledu, kao što sam i ranije isticao, mi smo na žalost u tim nekim teškim vremenima nepoverenja i raznih političkih i ratnih događanja, u širem regionu, koji su se svakako odražavali i na nas, ovde, a posebno u Sandžaku.
Dakle, uglavnom su bile nametane politike ili – ili. Nametane su bile politike, ukoliko nešto dobiju Bošnjaci, to apriori znači da će biti na štetu Srba i obrnuto.
Ukoliko se nešto da Srbima, to mora značiti da je na štetu Bošnjaka.
Dame i gospodo, to ne mora biti tako. Prostor Sandžaka i država Srbija, i ovaj Balkan su toliko komotni, na žalost sada postaju komotniji, no što smo želeli, koliko se prostor prazni raznim iseljavanjima i negativnim migracionim i demografskim kretanjima i procesima. Ali je toliko komotan, da nemamo razloga za niti bilo kakav ekskluzivitet.
Nemamo razloga imati bilo kakvu isključivost. Nemamo razloga gledati da to što dobije jedna zajednica ili neki građani, pripadnici jedne etničke zajednice da to mora biti na štetu drugih. Naprotiv, politika budućnosti, naša politika, politika za koju odgovorno tvrdimo da je dobra za sve nas jeste politika ii. Dakle, politika inkluzivnosti, politika uključenja svih, politika podele odgovornosti, politika podele poverenja i razmene poverenja.
Tako da je to ono što je naša orjentacija. Mislim da na tome možemo puno da radimo. Naravno, da pored ove retoričke kategorije od izuzetne važnosti je i da se pojača intenzitet.
Kažem, dešava se, dakle, ono što je istina je da imamo sve veće zapošljavanje Bošnjaka, ali s obzirom da smo imali izrazito negativnu sliku na štetu Bošnjaka, potrebno je intenzivirati angažovanje Bošnjaka, govorim sada o pravosuđu i tužilaštvu, ali to se odnosi i na policiju i na skoro sve druge javne ustanove i organizacije u kojima se donose odluke, ovde u Beogradu, znači, koje predstavljaju neku vrstu ispostave, centralnih, državnih, odnosno republičkih organa.
Dakle, to je ono na čemu mi insistiramo, to je ono na čemu mi delujemo i to je ono što biste zapravo, dame i gospodo, pripadnici svih političkih organizacija i poslaničkih klubova trebalo da podržite.
Verujte, uspostava poverenja u Sandžaku, gradnja punog poverenja, pomirenja i pravih odnosa koji imaju duboke korene u međukomšijskim kulturološkim odnosima, ali im je potrebna zvanična verifikacija, potrebno je da jednako policija u Novom Pazaru, Prijepolju, Priboju, Novoj Varoši, Tutinu, Sjenici isto tako tužilaštva, isto tako i pravosuđa u svim ovim gradovima i opštinama da jednako kada ulazi Bošnjak u ove institucije i kada ulazi Srbin da ih ne doživljava - ovo je tvoje, ovo nije moje. Ovo je naše, a vi ste ovde trpeća kategorija.
Ne kažem da je to sada nešto što se preferira sa službenih nivoa, da tako verujem verovatno bih i ja drugačije govorio, ali postoje nasleđa i naslage, devedesetih i pre devedesetih, ono što treba da radimo isto tako kako se, evo sada upoznajemo i kroz Ramazan, i o Ramazanu, jednostavno o tome i u radosti razmenjujemo i čestitke i poštovanja, isto tako možemo uz malo truda i uz malo korektnosti da doživimo da sve te ustanove ljudi ne dožive kao faktor opasnosti, jer, ono što se dešavalo devedesetih, kada je u pitanju narod na prostoru Sandžaka, posebno Bošnjacima je bilo izuzetno strašno. Da li znate koliko treba truda i vremena da sada taj Bošnjak, ne samo devedesetih, nego i pre, iz raznih razloga i okolnosti da taj Bošnjak u policajcu ne vidi protivnika.
E, sada, neću kazati da je sve i u toj etno-kulturološkoj razlici, pa čak ni u tim nekim naslagama proteklog nasleđa, jedan značajan deo poverenja se tiče one teme o kojoj stalno govorim, jer ukoliko građani znaju da jedan policajac, sudija ili tužilac je mnogo bliži kriminalcima nego građanima, onda je to opasnija bolest od svih ovih etničkih i kulturoloških razlika.
To nam sada još dalje komplikuje poverenje, jer 100 godina mi imamo prostor Sandžaka, severni Sandžak se nalazi u Republici Srbiji, a južni se nalazi u Crnoj Gori, znači to je 100 godina, da kažem formalne integrisanosti, ali istina je da mi još nemamo pravu integrisanost.
Mislim da bi to trebala da bude briga svih nas. Da to ne treba samo da bude briga narodnog poslanika, Zukorlića ili narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja ili drugih bošnjačkih narodnih poslanika.
Celokupna politička i kulturološka integracija je interes svih. Znači, neintegrisanost, puna neintegrisanost jednog prostora ili jedne zajednice u celokupnu državu, znači da jedan deo organizma ne cirkuliše biološki sa celokupnim delom organizma i on je uvek potencijalni izvor nekog žarišta koje može da ugrozi zdravlje celog organizma.
U tom pogledu podržavajući angažovanje i regrutovanje novih sudija, novih policajaca, novih tužilaca i uopšteno, čak i kada sam ovde, znate i sami, evo, ja sam partner vladajućoj većini, nemamo svog predstavnika u Vladi, ali ono što želimo i kada tražimo da se neko angažuje tražimo da bi se, zapravo sticalo to poverenje, da bi i mladi iz Sandžaka shvatili da taj Beograd može da bude njihov, da mogu oni da rade u tim ministarstvima i da se te barijere nepoverenja, eventualno neke rezerve, zapravo polako eliminišu.