Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, format, kvalitet i kapacitet svakog pojedinca može se meriti po kapacitetu i sposobnosti da uspostavlja odnose sa drugim ljudima.
Isto tako, format, kapacitet i kvalitet jedne države ili svake države meri se po njenom kapacitetu da uspostavlja odnose sa drugim državama. Zato, i ma koliko to izgledalo da tema protokolarnih odnosa sa drugim zemljama, odnosno potpisivanje i potvrđivanje i sporazuma i protokola o određenoj saradnji predstavlja rutinski deo našeg rada ovde u Narodnoj skupštini. To je mnogo više od toga. Pre svega, iz razloga što pre nego li neki protokol ili sporazum dođe pred nas, narodne poslanike, ovde u Skupštinu na potvrđivanje, odnosno na raspravu i potvrđivanje možete samo zamisliti, i to javnost treba da zna, šta sve treba da se uradi da dođe do jednog takvog protokola, da su u pitanju instance i instance, od prvih koraka, da kažem, u pripremi tog sporazuma, a pre toga u dogovoru, zapravo, odnosno dogovaranju tih sporazuma i protokola.
Tako da, ovde se to najčešće ne vidi, već prosto izgleda kao, eto, tamo taj sporazum je došao od nekud, a mi ovde dignemo ruke, progovorimo koju reč i eto idemo dalje. Nije to tako, pa makar to bio daleki Kvebek ili bile svetske sile kakve su SAD i Rusija.
Dakle, radi se o jednom veoma delikatnom, mukotrpnom i veoma važnom poslu koji se ne može obaviti inertno i ne može se obaviti sam od sebe. Zato ove diskusije na ovakve teme i na ove teme koje imamo ovde u Narodnoj skupštini, da, prevashodno jeste smisao da mi, narodni poslanici, kroz te diskusije, a potom i kroz glasanje zapravo damo podršku, ali to je ono što je formalni aspekt naše uloge kada su u pitanju ovakve tačke dnevnog reda. Suštinski, ovo jeste možda i jedini prilika da i građani Srbije zapravo čuju i znaju o ovim sporazumima ne samo načelno i proceduralno, već i suštinski, u pogledu njihovog značaja, njihove težine i određenih implikacija, što zapravo jeste smisao uloge državnog aparata i državnih službi, državnih organa, ali isto tako što uvek ne znači da se podrazumeva da je sve to lako odraditi i da sve to uvek mora biti kvalitetno.
Zato, kada mi narodni poslanici dobijemo materijale sa obrazloženjima, onda možemo zapravo bliže da se upoznamo sa kvalitetom tih sporazuma, odnosno i sa svim tim silnim trudom i stručnošću koja se zapravo ulaže i koji se ulažu u pripremu takvih sporazuma, a ono što mi ovde činimo je neka vrsta verifikacije, odnosno potvrde i to je onaj završni čin.
Kažem, osećam potrebu i smatram da je između ostalog uloga nas narodnih poslanika da zapravo dublje, detaljnije približimo suštinu značaja tih sporazuma i građanima Republike Srbije, odnosno onima koji su nas birali, odnosno onima pred kojima mi odgovaramo.
Tako da, sa jedne strane, koliko god mi ovde u Narodnoj skupštini imamo ministre, predstavnike Vlade i predstavnike drugih organa iz službi, da na neki način ovde polože račune, pa ako treba i da budu kritikovani, ali ne zaboravimo da kritika kolokvijalno uvek znači negativan stav, ali suštinski i jezički ne treba da znači kritika uvek negativan stav. Treba postojati i postoji i pozitivna i negativna kritika, zato da bismo imali kredibilitet i kredibilnost da nekada i iznesemo negativnu kritiku ukoliko ne zaboravljamo i pozitivne kritike, zapravo će naš kredibilitet i slušanost naše reči zapravo biti efektnija i biti bolje primljena i kod samih građana.
Što se tiče prve tačke koja je pred nama danas, Sporazum sa Vladom Kvebeka o socijalnoj sigurnosti, dakle, socijalna sigurnost je jedan od veoma bitnih aspekata i u našoj zemlji, ali pre svega i u odnosima sa međunarodnim faktorima, državama i drugim subjektima međunarodnih odnosa i međunarodnog prava.
Zapravo, to je jedan od aspekata koji, čini mi se, kod nas ni politički, pa ni akademski, odnosno intelektualno, a isto tako ni medijski možda nikada nije dobio pravu poziciju ili pravi tretman u dimenziji, da kažem, suštinskog patriotizma.
Mi obično imamo pristup patriotizmu, onaj konvencionalni, moram kazati staromodni, koji se ogleda u nekoj vrsti utrkivanja, iskazivanja ljubavi prema svojoj zemlji, prema svom narodu, što je potpuno u redu, pogotovo ukoliko je iskreno i pogotovo ukoliko je kulturno i civilizacijski primereno i ukoliko je oslobođeno određene dnevno-političke patetike, što je teško merljivo i teško na neki način definisati, ali često zaboravljamo da je to najlakši aspekt patriotizma. Najjednostavnije je biti patriota za mikrofonom, bilo skupštinskim, bilo medijskim, bilo kojim drugim. Dakle, retorički patriotizam je najčešći, najlakši i najjeftiniji, a u dnevno-političke svrhe i najefektniji. Zato je on najčešći.
Međutim, malo nas se usuđuje, zapravo uključuje ili upućuje u ono što bi trebalo biti suštinski patriotizam, a to je zapravo odnos prema građaninu, pogotovo odnos prema onim temama koje nisu same po sebi tako atraktivne. Znate, socijalne teme nikada nisu politički atraktivne, osim ukoliko su drastično humanitarno vidljive, pa onda mogu poprimiti zanimljivost ili zanimanje od strane političara, medija, odnosno šire javnosti. Zato bih sugerisao da u budućnosti malo više posvetimo pažnje toj vrsti patriotizma.
Za mene je, na primer, kvalitet zemlje, snaga jedne države, da, ona se može meriti i po konvencionalnim standardima merljivositi, o kojima sada neću da govorim, ali u meri u kojoj jedna zemlja ima snage, kapaciteta, svesti, inicijativnosti, odgovornosti da joj bude bitan jedan student koji je možda i samoinicijativno otišao u Kanadu da studira, ili u Australiju, ili se izgubio ne znam po kojoj osnovi, radi obrazovanja, avanture, rada, bilo čega, nebitno je, u toj meri u kojoj jedna zemlja zna za tog svog građanina, u meri u kojoj je taj građanin njoj bitan, pogotovo ukoliko nam taj građanin nije ovde glasački interesantan, što je za nas političare najčešće bitno i najčešće interesantno, jer mi ne zaboravljamo one od kojih nam neposredno ovisi naš status u vlasti, u Narodnoj skupštini, to je nekako refleksna aktivnost i refleksna reakcija na građanina i to ne bih smatrao višim stepenom našeg kvaliteta i naše odgovornosti, ali ne zaboraviti onog građanina koji nam nije neposredno ciljna grupa koja nam je potrebna za naše političke poene, glasove i političke potrebe.
To su zapravo ti građani koji su rasuti po svetu, pogotovo što znamo, evo, ta tema će sigurno biti tretirana kroz razne druge naše političke aktivnosti, uključujući i međustranački dijalog, koji je već aktuelan i koji je otpočeo, da recimo brojke naših građana koji učestvuju na izborima u dijaspori su veoma male, one nisu toliko interesantne da bismo se mi značajno bavili njima, odnosno posvetili im pažnju po toj liniji, po liniji uskog ili neposrednog stranačko-političkog ili izbornog interesa, ali zato tu dolazi do izražaja državotvorna svest, nacionalna svest, zapravo stvarna politička svest i odgovornost, bilo na kojoj poziciji da se nalazimo.
Zato želim izraziti svoje zadovoljstvo što država pokazuje ovaj kapacitet da jednog dana potvrđujemo Sporazum sa Republikom Lesoto, drugog dana sa Kvebekom, trećeg dana sa zemljama koje tek nastaju, za koje su mnogi čuli, za koje mnogi nisu čuli, to zapravo potvrđuje kapacitet i kvalitet same države. Lako je dohvatiti se mikrofona i kazati mi smo lideri u regionu, mi smo najjači, najbolji, najlepši. Time samo skrenete pažnju svetala da se proprati naš stvarni kvalitet, ukoliko to ne bude propraćeno onim što zaista država prema svojim građanima, ma gde oni bili, treba da radi.
Zato će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati sve sporazume, svakako uključujući i ovaj sa Vladom Kvebeka o kome govorim. Naravno da su teme socijalne politike nepresušne teme, ali nećemo ih nastojati iscrpeti sve u današnjem danu, odnosno u današnjoj raspravi.
Što se tiče Protokola sa SAD o naučno-tehnološkoj saradnji, on je meni posebno zanimljiv iz razloga što imam više informacija kroz nadležni obor koga predvodim, a zato se nisam uključivao kao izvestilac odbora, da prosto ne bih u nekoliko minuta dva puta govorio na tu temu, što mislim da nije potrebno. Definitivno teme naučno-tehnološke saradnje, odnosno teme same nauke i tehnološkog razvoja su teme koje nisu samo krovno i titularno interesantne. Istina, to jesu teme oko kojih postoji puni konsenzus kod svih političkih struktura i faktora u pogledu njihovog značaja, ali nisam baš siguran da smo svi uvek jednako spremni da uđemo u suštinu ovih tema, ne samo u pogledu njihovog tretmana u međunarodnim odnosima i uspostavi i održanju određenih sporazuma i protokola o saradnji, već i u pogledu samog značaja.
Ono što treba pozdraviti, što ovog trenutka želim da naglasim, jeste da poslednjih godina imamo ozbiljne iskorake, barem u pogledu pokazivanja svesti sa pozicije nadležnih državnih organa, kada je u pitanju nauka i tehnološki razvoj, ne samo svesti u nekom načelnom smislu, već i kroz konkretne korake. Pogotovo želim, po ko zna koji put, pozdraviti i podržati ideju daljeg otvaranja naučno-tehnoloških parkova, što jeste postolje ili izgradnja igrališta na kojima se tek mogu, ne samo igrati ozbiljne naučne utakmice, već, pre svega, pre igrališta su zapravo to rasadnici u kojima ćemo moći omogućiti i neku vrstu testa, probanja, oprobavanja, a to znači i otkrivanja stvarnih talenata, što mislim da jeste još jedna od, na neki način, aksioma u pogledu definiranja naših naučnih potencijala.
Dame i gospodo, za ozbiljnu nauku i za ozbiljan tehnološki razvoj nije dovoljno da imate samo ideje i volju. Dakle, za razvoj ozbiljne nauke i za ozbiljan tehnološki razvoj potrebna je ozbiljna država. Postoje stvari u kojima se vi možete individualno dokazati. Postoje oni prvi koraci u pogledu inovativnosti, inicijativnosti, gde je talentiranost najbitnija. Ali, već u drugom, trećem i sledećim koracima, bez jake države, bez bogate države, bez države u kojoj su nadležni organi svesni da razvoj nauke i ozbiljan tehnološki razvoj zahtevaju ozbiljna budžetska sredstva. Pa, pogledajte danas ko su giganti u nauci. Giganti u nauci su oni koji su giganti u novcu, giganti u bogatstvu. Ne samo da su to nužne relacije, već prosto drugačije ne može. Znači, ne radi se ovde o volji da li će neko da uložili ili neće, već nema novca bez nauke, ozbiljnog tehnološkog razvoja, niti ima ozbiljnog tehnološkog razvoja i nauke bez novca. To su stvari koje su prosto uzajamno uslovljene.
Ono što me raduje, jeste da uprkos svih nedaća brojnih, ekonomskih, političkih, socijalnih, sa kojima se ova zemlja posebno proteklih godina i zadnje tri decenije suočava, da u ovom uspinjanju ozdravljenja privrede poslednjih nekoliko godina zapravo ovaj momenat nije zapostavljen, jer najlakše je budžetski zaboraviti, zapostaviti nauku i obrazovanje, jer se oni po inerciji nekako doživljavaju kao teret i kao balast. Zapravo, tu se meri stvarni kvalitet sposobnosti i svest rukovodstva svake države.
Dakle, nije tajna da promašaje u privredi, čak i velike promašaje u privredi, ako jedna vlast upropasti zemlju privredno i ekonomski, to jedna dobra vlast, sledeća dobra vlast može da ispravi za čak nekoliko godina, ne tako dugo, što smo na kraju imali u praksi kada je u pitanju prošla i ova vlast kao pokazatelj da je to moguće i koliko je moguće čak i kada izgleda nemoguće.
Ali, ono što je sigurno a na šta želim, po ko zna koji put, skrenuti pažnju, da promašaje u obrazovanju, u oblikovanju naše dece i masovnom oblikovanju a posebno oblikovanju talentovane dece ili dece izuzetnih talenata i sposobnosti, takve promašaje ako napravite u jednoj ili dve decenije, da biste ispravili posledice treba vam najmanje tri decenije. Zato je to ono što treba da bude fokus našeg interesovanja.
Izražavam radost što, uprkos svim nedaćama, pa čak i ovoj poslednjoj, sav ovaj udar kovid pandemije i sve ostalo, nisu nas izbacili iz rute, nisu nas omeli, ni u pogledu svesti, ni u pogledu odgovornosti, ali ni u pogledu praktičnog i operativnog ponašanja. Zato bodrim nastavak sa naučno-tehnološkim parkovima. Između ostalog, jedna od važnih tačaka našeg političkog sporazuma jeste osnivanje, formiranje, izgradnja i otvaranje naučno-tehnološkog parka u Novom Pazaru, što uz auto-puteve, uz pruge, gasovod i sve ono o čemu smo više puta govorili smatram najbitnijim, čak sa najviše radosti očekujem osnivanje tog naučno-tehnološkog parka u Novom Pazaru, gde ćemo sve te silne talente i od dece koja imaju dobru porodičnu podršku ali i od one silne dece sa naših brda, gudura i visoravni, Pešterskih, Bihorskih i svih drugih dobiti šanse da zapravo u tom rasadniku nauke i znanja pokažu šta znaju, umeju i kasnije dobiju od države podršku i budu forsirani onako kako to i zaslužuju, što će biti zapravo na dobrobit zajednice, društva, države, u budućnosti, a što ćemo dokazati da ne moraju naša deca pokazati svoje sposobnosti kada pobegnu, već da je moguće i ovde pokazati i dokazati sve te sposobnosti.
Želim ovom prilikom da istaknem, smatrajući to elementarnom korektnosti, da smo za ovo kratko vreme sa aktuelnom postavkom na čelu Ministarstva prosvete unapredili, značajno unapredili odnos koji je inače bio solidan i sa prošlim sastavom rukovodećeg dela Ministarstva i da na tome jako dobro sarađujemo, kao i da smo kroz odbor zapravo imali veoma temeljite analize, ne samo na ovu temu već i na sve druge koje su pred nama, što ja mislim da jeste smisao. Dakle, da imamo takav odnos gde možemo zapravo imati punu slobodu u međusobnim odnosima, da iznesemo i pozitivnu i negativnu kritiku ako treba, ali da zapravo pokažemo kapacitet da smo na istoj strani, da smo na istom putu, da se borimo za isti cilj i da ne može biti zakonodavna vlast uspešna a izvršna neuspešna i obrnuto – izvršna uspešna a zakonodavna neuspešna.
Dakle, mi smo tu u tandemu i raduje me da smo zapravo i nakon proteklih izbora u ovom mandatu dobili novu energiju, novi zamah i u strukturi Odbora za obrazovanje i u strukturi Ministarstva. U tom pogledu, podrška i ovom sporazumu, kao i ovom trećem sa Rusijom, za koga više nemam vremena da iznosim svoje stavove, ali podrška je neupitna. Svako dobro, pa se vidimo još puno puta.