Hvala, predsedniče.

Svim sugrađanima i prijateljima islamske veroispovesti želim da čestitam Ramazanski Bajram, uz želju da ga provedu u miru i blagostanju u krugu svoje porodice.

Zakon zahteva poslušnost i treba se braniti. Ova rečenica je iz čuvenog Sokratovog govora pred atinskim porotnicima, tačnije iz odbrane i završne reči na suđenju gde je proglašen krivim što je vređao bogove i kvario omladinu svojim filozofskim učenjem.

Proces Sokratu i njegova osuda na smrt često se uzimaju kao dokaz ograničenja atinske demokratije.

Pričali smo ovde na prethodnim sednicama i utvrdili spregu između određenih sudija, političara i medija i videli kako to izgleda u praksi kada pojedine sudije daju kredibilitet izjavama određenih političara u svojim nastupima u nekim opozicionim medijima. Složili smo se ovde i saglasili da je to svakako odličan, ali negativan primer zloupotrebe sudijske funkcije i nešto što nijedan sudija ne bi trebalo da radi.

Ja nisam pravnik, ali mnoge moje kolege jesu i oni časno obavljaju svoje poslove i brane svoj poziv, pridržavajući se onoga što zovu etički kodeks. U diskusiji sa njima, naučili su me šta je to što podrazumevaju pod tim etičkim kodeksom.

Taj kodeks za njih nekada predstavlja odličan instrument za odbranu svoje profesije. To su principi kao što su dostojanstvenost, stručnost ili odgovornost. Zakon je ono čega se uvek pridržavaju, daju primer drugima i sve ono što rade, za to što rade moraju i trebaju da imaju kredibilitet.

Pominjali smo ovde reformu pravosuđa iz 2010. godine. To je svakako nešto što nikada više ne sme da se dogodi u pravosudnom sistemu Republike Srbije. Hiljadu sudija je tada ostalo bez posla, hiljadu sudija koji nisu bili podobni i nisu bili po volji tadašnjem režimu DS. To je vreme kada su se sudije isključivo birale po opštinskim odborima DS i kada je jedina referenca za izbor sudije bila partijska knjižica. Tada su sudije sudile itekako i po babu i po stričevima, oličenim u lokalnim i državnim moćnicima iz redova DS. Svi mi vrlo dobro znamo kako je to tada izgledalo u našim lokalnim samoupravama.

Na svu sreću, Ustavni sud je doneo odluku i sudije koje su ostale bez posla u toj tzv. reformi su vraćene na posao, ali je šteta bila već učinjena. Ta šteta je tada procenjivana na nekih 45 miliona i to je ukupan iznos za sve naknade i zarade koje sudije nisu dobijale dok nisu obavljale svoj posao.

Prilikom usvajanja ove odluke o mreži osnovnih sudova, Opštinski sud je nepravedno ukinut i u Priboju i pripao je Osnovnom sudu u Prijepolju. Ovakvim činom građanima Priboja bio je itekako otežan pristup pravdi, iako je sedište Osnovnog suda u Priboju bilo još od pedesetih godina. Opština Priboj je i tada ispunjavala sve uslove za posedovanje sedišta osnovnog suda i raspolagala je i zgradom za sud, sa svim sadržajima, potrebnim uređajima, inventarom, broj stanovnika, velika razuđenost granične teritorije, kao i dovoljan broj predmeta u krivičnoj, parničnoj i vanparničnoj izvršnoj materiji.

Na svu sreću, nakon dolaska SNS na vlast 2012. godine i uz izuzetno veliko zalaganje tadašnjeg ministra pravde gospodina Nikole Selakovića, taj sud je Priboju vraćen 2013. godine.

Šta je to što je obeležilo te godine dok je sudu u Priboju sedište bilo u Prijepolju? Pa, uočeni su tada brojni nedostaci koji se odnose, pre svega, na teritorijalnu organizaciju osnovnih sudova i osnovnih javnih tužilaštava.

Imajući u vidu činjenicu da su se krivični postupci i većina parničnih postupaka vodila u sedištu suda, to je stvaralo velike probleme i troškove, kako stranama u sporu, tako i advokatima vezanim za dolazak na suđenje. Pri tome treba imati u vidu da je pored Priboja veći broj lokalnih mesta u Republici Srbiji ostao bez svog suda što svakako nije bilo opravdano, imajući u vidu broj stanovnika u tim mestima, kao i tradiciju, budući da su ta mesta uvek imala svoje osnovne sudove.

Osnovni sud predstavlja bazični sud i najveći broj građana se upravo obraća osnovnom sudu u cilju zaštite svojih prava i interesa i uporedo sa tim je izvršena izmena teritorijalne organizacije osnovnih javnih tužilaštava koja prati teritorijalnu organizaciju osnovnih sudova. Pomenuta teritorijalna organizacija je zbog toga izuzetno bitna, jer je omogućila lakši pristup pravdi svim građanima, s jedne strane, i svakako da je efikasnije obavljanje poslova osnovnih javnih tužilaštava koja se odnose na gonjenje učionica krivičnih dela.

Opština Priboj se nalazi na specifičnom geografskom položaju, tačnije na tromeđi tri države i do dve trećine teritorije opštine Priboj, do pribojskih sela se može stići isključivo prelaskom državne granice sa BiH. Ne moram da vam pričam koliko je bio otežan pristup pravdi onom stanovništvu koje živi u tim selima i u tim mestima pribojske opštine. Zbog toga još jednom kažem koliko je jako važno bilo što je pomenuti sud ponovo iz Prijepolja vraćen u Priboj.

Ono što je itekako još značajno i bitno jeste i otvaranje regionalnog centra granične policije u Priboju nekoliko godina nakon toga i ceo taj centar sada pokriva čitavu teritoriju granične linije Srbije prema BiH i Crnoj Gori i omogućuje da policija efikasnije i bolje radi svoj posao i imajući u vidu geostrateški položaj Priboja omogućiće joj bolji kontakt sa građanima.

Raduje zaista i najavljeno formiranje brdsko-pešadijskog bataljona do kraja godine u Priboju i na ovaj način vraćamo prisustvo države Srbije u Priboj, odnosno institucija države Srbije u Priboj što je nešto što nam je u prošlosti nepravedno oduzimano.

Želimo efikasnije pravosuđe kako nam kriminalci ne bi šetali po ulicama, želimo bolju bezbednost i sigurnost za naše građane, i to je nešto što se ostvaruje na ovaj način. Sve ovo je dokaz i potvrda jednog strateškog opredeljenja Vlade Republike Srbije i predsednika Aleksandra Vučića, a to je oporavak Priboja.

Nije zaista lako, poštovane dame i gospodo, ispravljati tuđe greške, ali je svakako lako pokazati koliko smo bolji od onih koji posle toliko godina imaju naknadnu pamet i predstavljaju tzv. planove za dan posle. Ti planovi nisu ništa drugo već plan za povratak u one nesrećne godine i dane pre 2012. godine kada su ovom državom vladali upravo oni kojima je lični interes jedino bio bitan i gde interes građana, odnosno javni interes građana Republike Srbije nije apsolutno postojao. Nema ni plana, nema ni programa, nikakvog rešenja, ništa oni ne nude, nude samo mržnju ideologije, mržnju prema SNS, Aleksandru Vučiću i svima nama koji mislimo drugačije od njih i koji se iz sve snage borimo da se Srbija više nikada ne vrati u ono vreme koje predstavljaju oni, a to je vreme do 2012. godine.

Svakako da ovo državno rukovodstvo radi sve ono što je u interesu građana Srbije, da se i u ovom parlamentu donose svi oni zakoni i propisi koji su, ubeđen sam, u interesu države Republike Srbije i svih njenih građana. Zbog toga ću u danu za glasanje podržati sve ove predloge. Hvala i živela Srbija.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković.
Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući, gospodine Tvrdišiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o našem pravosudnom sistemu, o izboru sudija, o toj trećoj grani vlasti koja je jako značajna uz parlament, gde mi danas govorimo i bavimo se ključnim stvarima za razvoj i budućnost naše zemlje, naravno, i izvršnu vlast, moram da kažem da smo mi dužni ovde da podstičemo i ohrabrujemo sve one koji su donosioci odluka u tom sistemu da naš pravosudni sistem bude jači, bude bolji, da bude pravedniji.

Danas sam imao priliku da još jednom u nizu napada koji se dešavaju i koji su usmereni, posebno na predsednika Vučića i njegovu porodicu, u svim tim lamentiranjima koji traju, već nekoliko godina, ono što me najviše zabrinjava što određeni činioci na političkoj sceni, ali nažalost i van nje, na domaćoj sceni, koriste izraze koji apsolutno nisu prikladni kada treba da govorimo o državnim institucijama i ljudima koji predstavljaju Republiku Srbiju.

Naime, portal Dragana Đilasa Direktno.rs je preneo autorski tekst izvesnog Davora Kalajžića koji je nazvan „Šamar izdajniku“. Koliko je lako u današnjoj Srbiji, koju pojedini nazivaju nedemokratskom, autokratskom, čak neki diktatorskom zemljom, koliko je lako koristiti epitet i pridev izdajnik, dovoljno govori činjenica da na tim medijima koji za sebe uzimaju to pravo da budu monopolisti kada je u pitanju demokratija, kada je u pitanju istina, koliko je lako reći za nekoga da je on izdajnik, što naravno predstavlja jednu od najvećih uvreda za svakoga ko za sebe misli da je patriota, da voli svoju zemlju, a svi mi u SNS se bavimo politikom isključivo iz ljubavi prema svojoj zemlji, iz patriotizma i iz razloga da učinimo sve i da svoje resurse upregnemo u cilju kako bi pomogli Republici Srbiji, kako bi ova zemlja živela u miru i kako bi unapredili živote i blagostanje građana Republike Srbije.

Naime, ovaj tekst govori o i definiše tezu koja je mnogo puta izgovorena onako olako od strane mnogih tzv. opozicionih političara koji su govorili o tome i koji licitiraju sa datumima i sa godinama kada će to predsednik Aleksandar Vučić i SNS izdati Kosovo, ali građani Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, godine prolaze, a Aleksandar Vučić i naša stranka, naša većina u parlamentu su sve čvršći, sve snažniji i sve opredeljeniji da čuvaju naše nacionalne interese i da očuvaju vitalnost našeg naroda i teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje.

To sigurno zna jedna ogromna većina građana, s obzirom da najnovija istraživanja javnog mnjenja govore o tome. Agencija „Faktor plus“ je objavila najnovije istraživanje da predsednik Aleksandar Vučić i SNS imaju preko 60% podrške građana Republike Srbije, i to jasno govori o opredeljenju naroda i podršci Aleksandru Vučiću u procesu zaštite nacionalnih interesa i u procesu dobrog liderstva kada je vođenje zemlje u pitanju.

Pitam se šta rade državni organi, šta rade sudovi, šta rade nadležna tužilaštva kada svako, kada svaka protuva u ovoj zemlji može da napiše tekst, može taj tekst da bude javno objavljen i publikovan i da na najgori mogući način vređa dostojanstvo, ne samo Aleksandra Vučića, nego i Republike Srbije, a naravno posredno, indirektno i nas koji dolazimo iz njegove stranke, ali i svih građana Republike Srbije, s obzirom da je on predsednik svih građana naše zemlje?

Inače, čovek je, kako je potpisan, penzionisani službenik političke kancelarije specijalnog predstavnika UNMIK-a, važan čovek. Mi iz SNS, naravno, uvažavamo ove visoke i velike funkcije ljudi koji rade za strance, ali ne možemo nikako da se pomirimo sa činjenicom i ne možemo da ćutimo na to da svako kome padne na pamet, da svako ko ima bilo kakvu ličnu, profesionalnu ili drugačiju frustraciju ili, definitivno, to moram da kažem, ne voli ovu zemlju i ne voli ovaj narod može da napiše i može da objavi u određenim mejnstrim, posebno opozicionim, medijima i da etiketira predsednika države kao izdajnika.

Da bi obrazložio i da bi na jedan pravi način osudio takav vid ponašanja od strane nas ovde u SNS koji smo uvek spremni za dijalog, koji smo uvek spremni da razgovaramo, koji nikada nikoga nismo nazvali tim imenom, upravo znajući, upravo imajući državotvornosti u sebi, znajući koliko je to teško, znajući koliko je to teška optužba i znajući u kakvoj situaciji nam se zemlja nalazi da nemamo pravo da bilo koga etiketiramo, već da pokušamo da nađemo zajednički imenilac sa svima onima koji vole ovu zemlju.

Nažalost i nažalost to nije primer u većini zemalja u svetu. Postoji jedan procenat ljudi u našoj zemlji koje očigledno nije briga za blagostanje u Srbiji, nije ih briga za nacionalne interese, njih je briga kako će biti situacija u „krugu dvojke“ da li će biti otvoreni kafići, restorani i da bi ih odatle, naravno, kritikovali ovu vlast, kritikovali predsednika Aleksandra Vučića i vodili kosovsku politiku i politiku zaštite srpskih nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji.

Moram da se vratim malo bliže u istoriju i da kažem da od dolaska na vlast i od dolaska na političku funkciju Aleksandra Vučića 2012. godine traje ta ofanzivna spoljna politika i ofanzivna diplomatija koju je on sproveo da bi spasio šta se spasiti može kada je u pitanju interes srpskog naroda, interes Republike Srbije na Kosovu i Metohiji.

Godine 2008. kada je proglašena nezavisnost Kosova od strane kosovskih Albanaca, predsednik tadašnje države je bio u Rumuniji. Dakle, nije udostojio ovaj narod i ove građane da bude u zemlji. Godine 2010. je Međunarodni sud pravde u Hagu doneo mišljenje da Deklaracija o nezavisnosti tzv. „Kosova“ nije u sukobu sa međunarodnim pravom.

Svakim danom od 2000. godine do 2012. godine Kosovo je dobijalo deo po deo kolača upravo te nezavisnosti i mi moramo da preuzmemo ovde u Srbiji odgovornost za to i da upremo prstom i da pokažemo kao odgovorni, ozbiljni ljudi ko nam je kriv za to. Nisu samo kosovski Albanci, nisu samo velike sile i mentori oni koji su to dete porodili i pokušavaju da ga odgaje i koliko možemo da vidimo i moramo da budemo i zabrinuti zbog toga, predsednik je danas izjavio da jedna od velikih sila patrona tzv. Kosova“ i njegove nezavisnosti ima nameru da pokrene inicijativu da se KFOR i UNMIK povuku sa Kosova i Metohije, što bi bila potpuna katastrofa.

U tom smislu, kao što je to radio prethodnih osam ili devet godina, on će imati sastanak sa generalnim sekretarom NATO, gospodinom Jensom Stoltenbergom, da se bori za Srbiju, da se bori za Srbe na Kosovu i Metohiji, da se bori za mir, da se bori za stabilnost.

Upravo zbog toga što znamo koliko je to teško, što znamo koliko je to jedan dug proces i koliko je potrebno umeća, mudrosti, znanja, posvećenosti i vrednoće da bi bilo kakav rezultat napravili na međunarodnoj sceni, što je Vučić definitivno uradio i kroz Briselski sporazum koji je generalno imao za cilj da obezbedi da građani, da posebno Srbi na Kosovu i Metohiji, da naše crkve, da naši monasi, da naši sveštenici, da naša deca imaju mir i imaju mogućnost da ispravimo ono što je međunarodna zajednica uradila na Kosovu i Metohiji od 1999. godine do današnjeg dana, a to je da smo prvi u tome. To je njihova greška i to je jedan od njihovih najvećih poraza u modernoj istoriji, što je Srbija, nažalost, i Kosovo i Metohija taj loš primer o kojem samo 2% od ljudi koji su izbegli sa Kosova i Metohije, oni su se vratili na Kosovo i Metohiju.

Nama jeste cilj da se naši ljudi vrate i nama jeste cilj da kroz razvoj ekonomije, investicionih projekata, infrastrukture, vratimo naše ljude na Kosovo i Metohiju, jer su nam ti ljudi potrebni da bi sačuvali tu teritoriju. To nam je upravo Vučić obezbedio da možemo da se borimo i to će naravno u narednom periodu, u velikom procentu, zavisiti od nas.

Ako budemo imali ovako odgovornu vlast i ljude koji su spremni da se bore i ovde u parlamentu i to mogu građani da vide svakodnevno, vredno radeći i sa spremnošću da posvećeno radimo na tome i da štitimo svoje crvene linije kao što je to Vučić uradio u Vašingtonu u septembru 2020. godine kada je ona famozna tačka 10. izbačena iz Vašingtonskog sporazuma.

On je to mogao. Zašto? Zato što je ekonomski ojačao državu, zato što je učinio od Srbije jednog pouzdanog i ozbiljnog partnera, jednu ozbiljnu i suverenu zemlju sa kojom ne može baš da se igra kako ko hoće, da se igra sa njenim interesima i da se igra sa njenom budućnošću.

To je pravi pokazatelj, to je ono što je Srbija zahvaljujući SNS pokazala kada je u pitanju naša budućnost, kada je u pitanju borba za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa. Ono što je najbitnije za građane, mi smo pokazali kako to radi, iako, nažalost, smo jedna od retkih zemalja koja ima opstrukcije na domaćem terenu.

Dakle, ljudi koji učestvuju u političkom životu, umesto da pomognu, umesto da se njihov glas čuje negde tako što će štiti nacionalni interes, tako što će govoriti o tome šta se događa na Kosovu i Metohiji sa manastirom Dečani, sa monasima, sa sveštenstvom, sa ljudima koji samo žele da rade i da privređuju, jer radi se o 21. veku.

Niko neće podržati naše legitimne interese na Kosovu i Metohiji ako o tome ne govorimo, ako o tome ne govorimo i u Vašingtonu, Njujorku, Moskvi, Pekingu, Seulu i u Tokiju. Pokazali smo da kroz taj rezultat da je 18 država svetskih suspendovalo priznanje tzv. „Kosova“, da može nešto da se uradi ako ste ubeđeni da je vaš cilj ispravan i da je vaš cilj dobar.

Mi ćemo tu politiku, kao većina u parlamentu, naravno, nastaviti, ali nećemo dozvoliti i uvek ćemo ohrabrivati državne organe, posebno pravosuđe da ovakve kvalifikacije i da ovo što se dešava na našoj javnoj medijskoj sceni, da se procesuira, jer ne možemo da dozvolimo da neko ko je uložio sopstveni život, neko ko je stavio život svoje porodice na oltar odbrane nacionalnih interesa Srbije, njene ekonomije, na taj način bude tretiran od bilo koga, pa nazvao se on i nezavisni medij ili nezavisni analitičar, ili opozicioni političar ili bilo ko drugi. Mi iz SNS, naravno, nećemo to dozvoliti i uvek ćemo se boriti protiv takvog vida ponašanja.

Prema tome, ono što nama preostaje u narednom periodu je da zbijemo te redove, da ovaj procenat građana koji podržava ovu politiku, politiku prosperiteta, politiku budućnosti, politiku koja ima viziju kako Srbija treba da izgleda za 20 ili 25 godina, da sa njom nastavimo i da naravno uradimo ono što je moguće po pitanju zaštite naših nacionalnih i vitalnih interesa.

Pokazali smo da možemo da imamo neke rezultate, pokazali smo da jedan dobar deo tih interesa možemo odbranimo, pokazali smo da politika suverena koja ne prepoznaje opredeljenje samo za jednu stranu može da radi. I to se pokazalo u ovom procesu vakcinacije, procesu imunizacije, zaštiti zdravstvenog sistema, zaštite ekonomskog sistema i mi ćemo sa tim i te kako nastaviti.

Ono što je isto tako jako važno da ta poruka da će period ispred nas i sve ono što nas čeka biti jako izazovan, zbog toga što se dešavaju velike turbulencije na globalnoj sceni, zbog toga što Srbija, pa i KiM, neće biti glavni problem velikih sila i svetskih igrača, ali to će nam dati vremena da još bolje pripremimo našu borbu, to će nam dati vremena za još veće zbijanje redova i podršku predsedniku Aleksandru Vučiću na svemu onome što čini da bi došlo do ona dva glavna cilja i aspekta naše politike, onoga zbog čega mi živimo i radimo ovde, a to je punopravno članstvo Srbije u EU i kompromisno rešenje za KiM. Vraćanje dostojanstva ovoj zemlji, kao što smo to uradili prethodnih nekoliko godina, blagostanje našim građanima, jaka, snažna ekonomija, to je Srbija Aleksandra Vučića.

Hvala vam gospodine Marinkoviću.
Sledeći narodni poslanik Miloš Banđur.

Uvaženi predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, tačke dnevnog reda, tačke o kojima danas raspravljamo nisu sporne, odnosno pozitivna izjašnjenja o njima.

Kada je u pitanju prva tema vidimo da posle 20 godina na mestu predsednika Prekršajnog suda jedna osoba odlazi u penziju. Nema tu ničega spornog. Ono što meni ne zvuči nekako najlogičnije da u našoj zemlji postoje predsednici sudova koji su na funkcijama navršili i po 20 godina. Mislim da to za stanje u pravosuđu nije dobro i da je 10 ili 20 godina biti na mestu predsednika suda nešto što odslikava stanje koje smo mi zatekli, koje još uvek imamo i koje treba da menjamo. Ovde ne govorim o dotičnoj gospođi o kojoj je reč. Ja nju i ne poznajem, ne znam ništa iz njenog rada i biografije osim kratke informacije da odlazi u penziju.

Ovde govorim o principu, da je to jedna vrlo nezdrava pojava da se 20 godina bude na mestu predsednika suda. Poznati su slučajevi u Srbiji da posle 20 godina na mestu predsednika suda neko ode u penziju, osnuje advokatsku kancelariju, a onda on i članovi njegove porodice počinju da se bave advokaturom i ko god želi da ne izgubi sudski proces ide baš u tu advokatsku kancelariju. Jeste malo skuplje ili nešto skuplje nego kod ostalih, ali ta kancelarija garantuje prolaznost na sudu. Kako, zašto?

Upravo je ta osoba dvadesetak godina kadrovirala, birala saradnike, saradnike proizvodila u sudije i tako se tokom nekoliko decenija u Srbiji stvorilo više slojeva u kojima imamo različite strukture ili mreže uticaja, kako se koja stranka smenjivala na vlasti, a najduže su vladali socijalisti, odnosno režim pre višestranačkih promena tako su ostavljali svoje formirane infrastrukture po sudovima i tužilaštvima, ali posebno po sudovima.

Ovde je bilo reči da je neko od nas tražio da menjamo Ustav i da usvojimo ustavne amandmane. Ja se sa tim ne bih složio. Mislim da smo mi to sami odlučili i da popravke Ustava u domenu pravosuđa moraju da uslede, ne zato što mi hoćemo da uđemo u EU i zato što je to zahtev nekog Poglavlja 23, nego da pravosudni sistem i tužilački sistem u Srbiji budu pravedniji, pošteniji i bolji i efikasniji.

Moram da se vratim i pomenem par stvari o kojima su i kolege govorile. Ustav je promenjen ili usvojen nov Ustav 2006. godine, prvo u Skupštini, zatim potvrđen na referendumu. Već 2007. godine Venecijanska komisija o kojoj se takođe ponekada čuje u negativnoj konotaciji nešto je dala primedbe na deo Ustava koji se odnosi na pravosuđe. Doduše, tačno je da su rekli da postoji uticaj zakonodavne izvršne vlasti koji nije dopustiv, ali su osudili i nešto što smo mi zaboravili, a to su osudili Ustavni zakon koji je kasnije 2009. godine primenom u praksi 836 sudija ostaju bez posla i 75 zamenika javnih tužilaca.

Dakle, budimo realni i pošteni prema Venecijanskoj komisiji koja je savetodavno telo Saveta Evrope u domenu ljudskih prava i sloboda. Ona je osudila i ono što se desilo 2009. godine u Srbiji pod rukovodstvom Snežane Malović, uz pomoć Slobodana Homena, Nate Mesarović i predsednika Odbora za pravosuđa, tadašnjeg Boška Ristića. Venecijanska komisija je osudila i to.

Godine 2009, 18. decembra 836 sudija i 75 zamenika tužilaca dobili su rešenja o prestanku funkcije koja je inače bila stalna po Ustavu primenom novog Ustavnog zakona. Tek posle dve godine i devet meseci oni su vraćeni na posao odlukom Ustavnog suda koji je prvo pokušao da malo izvrda svoju odgovornost pa je stvar vratio Visokom savetu sudstva da ispita svaki pojedinačni slučaj, a onda ipak jula 2012. godine Ustavni sud doneo odluku kojom se poništava Ustavni zakon, proglašava neustavnim i ljudi su vraćeni na posao.

Direktna materijalna šteta za zarade tog broja ljudi je 44,4 miliona evra. Osim direktne materijalne štete većina njih je tužila za pretrpljeni duševni bol i odštetni zahtev iznose od nekoliko stotina do nekoliko miliona dinara, tako da ukupna materijalna šteta ne može da se sagleda. Da ne govorim o šteti koja je nastala pogrešnom ili lošom organizacijom mreža sudova, lošim raspoređivanjem kadrova, neravnomernom opterećenošću sudija i sudova, tako da je stvarna šteta mnogo veća od one koja je materijalna i koja se može iskazati u dinarima, odnosno evrima.

Ono što je najtužnije u celoj toj priči je da ni protiv jednog sudije koji je do tada radio nije pokrenut ni jedan disciplinski postupak, nego su svi oni odlukom Ustavnog suda vraćeni na posao, jer je Ustavni sud poništio nešto što je neustavno, a nije ulazio u to da li je neki sudija dobro ili loše obavljao svoj posao.

Potpuno sam siguran da među tih hiljadu, oko hiljadu, koji su se našli pod udarom, bilo je sigurno i onih koji su verovatno i trebali da dođu pod udar disciplinske odgovornosti, kao što je verovatno bilo i među onima koji nisu ušli na taj spisak zato što su tada pripadali vladajućem režimu DOS-u, odnosno Demokratskoj stranici.

Mi smo 2013. godine usvojili strategiju reforme pravosuđa 13-18, koja predviđa ustavne promene u oblasti pravosuđa. Zato kažem da niko danas ne treba da tvrdi da je to nama nametnuto ili da to neko sada od nas traži. Mi smo jula prošle godine doneli Strategiju razvoja pravosuđa 20-25 u kojoj se takođe pominju ustavni amandmani, odnosno promene Ustava u oblasti pravosuđa onako kako je to predložila ili po savetima Venecijanske komisije.

Prema tome, to je naš izbor i ja taj izbor u potpunosti podržavam. Mislim da mi svi podržavamo da naše pravosuđe treba da bude nezavisno u smislu personalne nezavisnosti sudija, u smislu njihove stručnosti, dostojnosti, ne pristrasnosti i to je cilj.

E, sada, u različitim okolnostima i različite okolnosti nameću različite puteve do cilja. Ne mogu se ista rešenja primeniti u Švedskoj i Srbiji ili nekoj zemlji zapadnog Balkana, jer prvo nije ista zatečena situacija, a drugo nisu iste socio-ekonomske i druge okolnosti koje uslovljavaju određene modalitete koji će se primeniti kako bi se došlo do cilja koji je proklamovan.

Ono što mene zabrinjava samo u delu gde ćete imati pola visokog Saveta sudstva koje biraju same sudije je zatečeno stanje u pravosuđu, gde vi sada pitate koji će klan ili koji će lobi uspeti da nametne svojih pet kandidata, je činjenica da u pravosuđu postoje, kako sam maločas rekao, klanovske strukture i lobiji su počeli na partijskoj osnovi, a kasnije se verovatno to udruživanje i pregrupisavanje nastavilo na nekim drugim interesnim osnovama.

U pravosuđu postoji dosta jak nepotizam, o tome se malo zna, ali ako malo bolje pogledate strukturu zaposlenih u nekim sudovima, videćete dva rođena brata na rukovodećim funkcijama u istom sudu, videćete muža i ženu, oca i sina, itd. što sve to govori o mogućim produktivnim magistralama, jer sve te veze koje postoje one mogu da budu potencijalne koruptivne magistrale, magistrale trgovine uticaja i uticaja na sudske odluke, što nije dobro.

Znači, pred nama je, osim ustavnih amandmana koji će biti sigurno jako dobri i jako dobra polazna osnova za popravljanje stanja u pravosudnom i tužilačkom sistemu, sada zadatak da se sve to, praktično, realizuje na najbolji mogući način.

Uz nezavisnost sudije ide i povećanje njegove disciplinske i svake druge odgovornosti i o tome se ranije malo vodilo računa. Moraju da se propišu modeli disciplinskih i drugih postupaka, pa čak i razrešenja sa mesta sudije. Moraju da se formiraju etička i druga tela i pri Visokom savetu sudstva i pri Visokom veću tužilaca, čini mi se da će se tako zvati organ. Prema tome, osim akcenta na nezavisnost, treba sada staviti akcenat i na odgovornost i na jasne kriterijume kako će to saradnici koji rade u sudovima i tužilaštvima postojati sada sudije i tužioci.

Mi smo na prethodnoj sednici imali slučaj i ja podržavam odluku koju smo doneli, da smo jedan dobar deo predloga za izbor saradnika na sudsku funkciju po prvi put, znači one koji se prvi put biraju, odbacili i ja se sa tim slažem. Ja sam lično bio upoznat sa par slučajeva i lično sam se zalagao za odbacivanje tih predloga, ali ono što zabrinjava i što govori u kakvom smo mi stanju je to da su svi ti predlozi prošli svoja osnovna sudska veća u matičnom sudu, u nekom višem teritorijalnom sudu, jednoglasno su prošli na Visokom savetu sudstva. Mi smo dobili jako lepe i frizirane biografije iz kojih o kandidatu možete da saznate samo lepe stvari, nikako ono što opterećuje njegovu biografiju. Sreća je da su poslanici u svojim lokalnim samoupravama se obavestili i informisali o pojedinim kandidatima i da smo mi pod uticajem tih argumenata jedan deo tih predloga odbili.

Sama ova činjenica da je sve to jednoglasno prošlo, a da smo mi sa punim pravom odbili i u tom smislu ja sam podržao sve ono što je predložila koleginica Jelena Žarić, govori da stanje nije tako sjajno i da je na nama veliki zadatak da te ustavne amandmane, koje ćemo jednog dana da usvojimo, da praktično implementiramo.

Samo još dve stvari da kažem. Mene zabrinjava situacija da je u gradu Nišu u poslednjih desetak godina pokrenuto više sigurno od 20 slučajeva protiv ili bivših ili sadašnjih funkcionera, obično direktora javnih preduzeća, imali smo čak i gradskog većnika, i da nijedan od tih predmeta nije završen sa pozitivnim sudskim ishodom. Postavlja se pitanje šta rade tužioci? Šta rade tužioci? Da li oni rade? Da li oni obavljaju svoj posao znalački ili na koji način funkcionišu? Ako vi ne možete, ako niste sigurni da ćete ulaskom u slučaj dobiti slučaj zašto uopšte ulazite u neke slučajeve?

Znate, vi ste ušli u 20 slučajeva i nijedan slučaj niste dobili, pri čemu za određene ljude u Nišu koji su pripadali nekoj bivšoj vlasti, nekom bivšem vremenu, potpuno sam siguran da je bilo brdo krivičnih dela koja su mogla da su dokažu i da budu pocesuirani i da ta dela dobiju sudski epilog, ali se tužilac ili neko uhvatio za nešto što je najtanje, najslabije i onda je to palo na sudu, onda je ovaj dobio papir da nije kriv i sada maše tim papirom – eto, SNS je mene pokušao da uhapsi, SNS je pokušao mene da optuži, a evo mene je sud oslobodio, ja kriv nisam, vidite, ja sam čovek potpuno ispravan i čist, a radi se o tome da se onaj koji njega, u stvari, procesuirao, uhvatio za najslabiju kariku u celom sistemu vršenja njegove vlasti.

Stanje nam u Nišu u pravosuđu nije sjajno. Posebno imam primedbe na tužilački sektor i ja bih molio da ovo što mi ovde govorimo čuje neko i u Vladi, čuje neko i u ministarstvu, čuje neko i u Republičkom javnom tužilaštvu, jer ja sam o ovome govorio i pre dva meseca, ali to niko nije čuo. To čuju poslanici i čuju građani koji gledaju televiziju. Republički javni tužilac očigledno ništa nije čuo, jer se vrlo pozitivno izjasnila o nekim primedbama na rad višeg javnog tužioca u Nišu, za koju sam potpuno lično uveren da ne radi svoj posao kako treba.

Nedavno se desio slučaj da je svedok pozvan da da izjavu u Više javno tužilaštvo. Njega je sačekao čovek na ulazu, odveo u sobu i naredio mu kakvu izjavu da da. Izjava je kasnije data policiji. Policija je prvo odbijala da uzme izjavu, a onda je uzela. Ja sam pogledao izjavu u policiji. Policija je bila dužna da na osnovu izjave zatraži snimak, jer se sve snima i da se vidi ko je od zaposlenih ili visoko postavljenih u tužilaštvu izvršio pritisak na svedoka. Policija nije poslala zahtev i, naravno, snimak se posle određenog vremena briše.

Hoću da vam kažem da i naša tužilaštva i naši sudovi moraju da rade bolje. Sigurno je da rade bolje nego što su nekad radili, ali ima tu mnogo mesta za popravke i zato podržavam ove ustavne amandmane koji će doći na dnevni red, koliko god da ih neko kritikuje, zato što dolaze kao predlozi sa strane venecijanske komisije.

Na kraju da pohvalim nešto što je prenela ruska Agencija TASS juče. Preneli su izjavu našeg predsednika, kako su oni to rekli, da je Srbija po prvi put napravili veliki ekonomski proboj, da će BDP do kraja 2021. godine porasti za 6%, da se to do sada nije desilo, da je prošle godine Srbija imala pad od 0,8% a Evropa u proseku 5%, da su prognoze MMF-a da će umesto rasta od 3,8% sledeće godine rast u Srbiji biti 4,54% i da će u januaru 2022. godine prosečna plata u Srbiji biti 600 evra.

Naravno, dodali su i preneli su izjavu guvernera Narodne banke, koja kaže da su naše zlatne rezerve danas dva puta veće nego pre osam godina, rezerve u zlatu, i da iznose 14,4 milijardi evra u novčanoj vrednosti i da spoljni dug Srbije je krajem 2016. godine bio 72,1%, u prvom kvartalu 2021. godine 62,1%, da će ići do 60,3%, ali da će kasnije sigurno uslediti siguran pad spoljašnje zaduženosti zemlje, što su svakako dobre i vrlo važne vesti.

Gospođi koja je na dnevnom redu želim srećan odlazak u penziju. Nadam se da nije jedna od onih koji će otvoriti advokatsku kancelariju i kasnije raditi posle odlaska u penziju.

Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, gospodin Đorđe Milićević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Osnov javljanja je replika, s obzirom na to da je pomenuta SPS.

Tačno je da je SPS stranka sa najviše iskustva, mogu reći, uz dužno poštovanje ostalih političkih stranaka, na političkoj sceni Srbije, 31 godina poslovanja i političkog delovanja, relevantan politički činilac i verovatno stranka koja je bivala najduži vremenski period, kada je reč o odgovornosti u Srbiji, mi to ne sporimo, ali ne sporimo ni činjenicu da smo bili u različitim političkim pozicijama, ali to može samo stranka koja ima vitalnost i snagu.

Međutim, ovde je izrečena jedna konstatacija, kada je reč o SPS, da je SPS postavljala sudije, da ih je vezala za advokatske kancelarije. Ne znam o kom vremenskom periodu se radi, da li se radi o periodu do 2000. godine, da li se radi o periodu posle 2000. godine, ali o kom god periodu da se radi i ko god ima bilo kakvu informaciju, SPS je institucija i ne stoji ni iza jednog pojedinca. To može biti pojedinačna odgovornost, nikako ne može biti odgovornost SPS.

Znate, kada govorimo o vlasti, mi mnogo puta kažemo – nije naša najveća slava da nikada ne padnemo, već da kada padnemo znamo da ustanemo, da se uspravimo i da se podignemo. To je ono što je naš predsednik Ivica Dačić uradio 2000. godine. Godine 2000. je jako teško bilo biti socijalista, a mi smo i tada ostali relevantan politički činilac na političkoj sceni Srbije.

Dakle, da, prihvatamo. Trideset i jedna godina, za tih 31 godinu bili smo u različitim političkim pozicijama. Da li bilo grešaka? Sigurno da jeste. Najveća greška je to što kada imate apsolutnu vlast u nekom vremenskom periodu, vi niste svesni da činite te greške, nego nakon toga, ali znate kako, iz prošlosti se izvlače pouke, afirmiše se ono što je dobro.

Ono što SPS čini danas – gleda sadašnjost, zajedno sa svojim koalicionim partnerima i gradi temelje nove budućnosti, konkretno kada govorimo o pravosudnom sistemu. Ko god ima bilo kakav dokument, ko god ima bilo kakvo ime i prezime, Srbija je uređena pravna država, izvolite, institucije sistema neka rade svoj posao, SPS neće nikada stajati iza tih ljudi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći je po listi gospodin Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani koji ovo gledate, ukoliko gledate, postoji jedna narodna izreka iz Hercegovine, kaže – što stražnjici godi, obrazu ne smeta.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dopuni Administrativnog odbora, odnosno Odbora za administrativno-budžetska pitanja, mandatna itd. i ova izreka se odnosi na Vuka Jeremića i na rad Administrativnog odbora između 2012. i 2014. godine kada je dozvolio, što je bila i njihova nadležnost, Vuku potomku, tzv. Vuku potomku čuvenog Murat-age Pozderca, kada su mu dozvolili da može da obavlja, pored poslaničke dužnosti, tik posle obaveza koje je imao kao predsedavajući u Skupštini UN da ima pravo da vrši konsultantske usluge. Administrativni odbor je imao tu vrstu nadležnosti, ali Agencija za borbu protiv korupcije, bojim se, nije ispratila tu situaciju.

Dakle, on je sklopio konsultantske ugovore sa „Čajna enerdži“ dvogodišnje i za svaku godinu dobio po 300.000 dolara. Te je poslove ugovorio u Njujorku, gde mu je država plaćala stan 15.000 evra, platu 10.000 evra, vozača 6.000 evra, preseljenje 218.000 evra. Tako da, država je imala samo prvih šest meseci 2,9 miliona evra troška oko predsedavanja Vuka Jeremića 67. sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To što je on predsedavao nisu plaćale Ujedinjene nacije, nego naša država, koja je u tom trenutku imala prosečnu platu od 300 evra.

Vuk Jeremić je pre toga za pet godina samo na letove, na avionske karte koje je nabavljao u firmi koja je bila vezana za člana njegove porodice, avionske karte je platio 3,6 miliona evra. Svakoga dana letovi Vuka Jeremića su koštali 2.000 evra ili 10 prosečnih penzija. Znači, ujutru kada ustanete, Vuk Jeremić je koštao samo na letovima 2.000 evra. Uzimao je apartmane koji su koštali 1.200 evra za noć, što znači šest penzija samo dok Vuk Jeremić prespava, jer nije želeo da spava u sobama, apartmanima jeftinijim, nego u apartmanima u kojima odsedaju šeici. Na takav način je i upoznao Patrika Hoa i svu onu ekipu i dok mu je država plaćala masne honorare, za njega, za sobaricu, za vozača, stan 15.000 evra, preseljenje od 218.000 evra, za to vreme on je pravio sebi konsultantske poslove koji su vredeli 300.000 evra.

Nikada Poreska uprava nije proverila da li na tu zaradu, je li tako, gospodine Arsiću, Vuk Jeremić, Vuk potomak čuvenog Murat-age Pozderca, tu ne mislim ništa loše o Murat-agi Pozdercu. On, da je živ, mogao bi da da DNK, da vidimo da li je Jeremić sa njim u vezi, zato što je Murat-aga Pozderac vodio borbe protiv Austrougarske itd, on je bio na neki način neka vrsta rodoljuba. Ali Vuk Jeremić nije znao, njemu nije bila bitna ideja, ništa, njemu je bio bitan samo svoj novčanik. Pet hiljada evra je država platila to što je on sa članovima svoje porodice otišao da gleda teniski meč u Vimbldonu i tamo prespavao, to je našu državu koštalo 5.000 evra ili 250 penzija.

I danas oni jurišaju na vlast, tako raspusni, tako bahati. Misle da dekretom, prvo da nas zaplaše, streljaće nas, ubiće nas, silovaće nas, ne znam šta nam više neće uraditi. Ja svakog dana dobijam po jednu prikrivenu ili slabo prikrivenu ili uopšte ne prikrivenu pretnju. Uopšte više ne marim za to, jer nema veće časti za jednog pokojnika, sve da izvrše svoju pretnju, nego da pogine, recimo, na pragu Skupštine, gde me ne mogu zaustaviti, jedino mitraljez da stave, da pogine boreći se za svoju državu, braneći se i braneći pravo države Srbije da postoji upravo od takvih koji očekuju da ih neko drugi dekretom dovede na vlast. Najbolje je to opisao onaj novinar Stupar. Treba, kaže, obići i ambasade Nemačke, treba obići ambasade Velike Britanije, SAD i reći – evo, mi hoćemo, hoću da budem predsednik, a vi mi to omogućite, čim dođem da budem predsednik ja ću iskontrolisati medije.

Očigledno, a nas optužuju za to, da oni o nama misle po sebi i takvi kakvi jesu ponašaju se vrlo čudno. Izađu, demonstriraju, gledao sam ovde, zaštita životne sredine. Kaže – hoćemo fabrike, nećemo električnu energiju, hoćemo radna mesta, nećemo fabrike, hoćemo fabrike, ali nećemo električnu energiju, hoćemo električnu energiju u stanovima, ali nećemo jer se električna energija proizvodi u centralama. Mi hoćemo čistu energiju, hoćemo automobile, nećemo automobile, prljav je vazduh, zagađen je vazduh, ali hoćemo na protest da dođemo automobilima. Pa nećemo tim automobilima, hoćemo da dođemo, da nam kupite električne automobile. Hoćemo električne automobile, ali nećemo litijum. Hoćemo da se slikamo na tim protestima mobilnim telefonima, ali nećemo litijumske baterije.

Više ne znam šta ti nesrećnici stvarno hoće, ali u poslednje vreme se pojavio, pošto je ovde i gospođa sudija, ide u penziju, nadam se da će jednog dana i Majić da ode u penziju. Ima izreka Konfučija - naneta nepravda ne znači ništa, ako je ne pamtiš. Mi treba da pamtimo Majića, kao najveću nepravdu. Najveću nepravdu žrtve usmrćene to ne mogu da pamte. Ponovo ću reći, na surov način je ubijeno 80 Srba, 34 je nestalo, a preko 150 je mučila Gnjilanska grupa, sistemom laganog uzimanja duše, ženama su sekli dojke i pekli na vatri, ljudima su razvijali lobanje. Sam svedok saradnik, albanskog porekla, šiptarskog, kako god hoćete, je svedočio da su se skidali kad su ulazili da kolju i ubijaju, zato što je toliko bilo krvi. Sudija Majić je napravio najveću nepravdu. Sudija Majić je oslobodio Gnjilansku grupu, koja je prethodno na Apelacionom sudu, koja je prethodno bila kažnjena sa 116 godina zatvora. Sudija Majić, na svojoj duši nosi duše ubijenih Srba, nosi patnje onih koji su mučeni, pa preživeli, pa i danas imaju posledice.

Sudija Majić je bruka i sramota. On se pridružio onom Stuparu, kao da je jedan od drugog prepisuju. On ide po ambasadama, on se nudi da bude predsednik, ako me izaberete, ja ću šta, ugušiću medije, itd. On se bavi politikom, a za sudiju je to zabranjeno. On se bavi našim poslom. On je nedavno, a ona njegova organizacija CEPRIS, je parapolitička organizacija, kad pogledate njegov sajt, ono je stranka, neregistrovana stranka, koja se finansira, ne znam odakle. Koja dođe i kaže – bahatost u Narodnoj skupštini, narodni poslanik je predložio zakon, koji je u skladu sa evropskim pravilima, između ostalog, što je ovlašćenje narodnih poslanika. Ne možemo mi da radimo tuđe poslove, kao on. On smatra, da ukoliko mi radimo svoje poslove, da je to bahatost, a kad on radi naše poslove, kad on radi poslove političara, to je za njega sasvim normalno.

Dok imamo sudije poput Majića, pravda neće biti dostupna, ni pravda ni pravo, neće biti dostupno građanima Republike Srbije, a takvih sudija ima puno. Da vas upozorim pred promenu Ustava, pred tu raspravu, da mi moramo pažljivo da radimo. Ja ću da razmišljam, i ukoliko je stav većine da se Ustav menja zbog poglavlja itd, ako je to neka naša obaveza, ja ću verovatno glasati za to, ali vam moram reći da se ne slažem sa tim da im dopustimo preteranu slobodu. Zamislite koliko ima Majića. Pazite, u toj njegovoj parapolitičkoj stranci CEPRIS-u, kao Centar za pravosudna istraživanja itd, imate zajedno tužioce, advokate i sudije. Često iz istog predmeta, Beljanski, i ne znam ko je sve tu bio zajedno, advokat, sudija, i tužioc, sada zamislite kakvu presudu po nekom predmetu, koji zajedničko vode, brane i sude, kakvu presudu oni mogu doneti.

Kažu, obični ovi moji seljaci, kažu da koliko novca staviš na tas pravde, toliko prevagne. Oni po selima kažu da se neke presude protiv njih naručuju kao pljeskavice. Ima moćnih advokata koji novac pozajmljuju sudijama uz kamatu, a onda se sve to vraća, u presudama. Takvih advokata, takvih sudija ima. Dobro razmislite, da li ćemo posle reforme, još jedne, a ono je bila deforma, da li ćemo posle ustavnih promena možda dobiti STR? Da li ćemo dobiti zbir samostalnih trgovinskih radnji umesto sudova. Da vas pitam, da li će onda sudija Majić imati ceo jedan tržni centar i da li će taj tržni centar kontrolisati stranci preko Majića, da li će taj tržni centra kontrolisati Amerikanci, ili će to kontrolisati građani Srbije?

Uglavnom, bilo kako bilo, mi ne treba da gledamo na ove nesretnike, koji otprilike, misle da plemenite ljude kao što smo mi, zanima pravda i zanima dizanje države, a njih zanima samo novac. Zbog novca oni idu na vlast, ne samo zbog vlasti, a mi u vlast idemo da bi dizali državu, da bi dizali našu ekonomiju.

Snažno podržavam to što želimo opremom, bolnicama, vakcinama, da steknemo zdravstveni suverenitet i da budemo suvereni na ovoj teritoriji Balkana, da svi po malo zavise od nas. To je po malo i politička prilika. Takođe, se kao poljoprivrednik, i kao neko ko je osnovao Narodnu seljačku stranku, moju stranku 1990. godine, koalicije sam menjao, ali stranku ne, u njoj sam zbog sela, zbog poljoprivrede, tamo sam odrastao. Ja se zalažem za prehrambenu sigurnost. Ima izreka, čiju hranu jedeš, njegove pesme pevaš. Mi moramo ovde u regionu da budemo vodeći proizvođači hrane, da snabdevamo sve druge koji nemaju dovoljno hrane, a mi ćemo imati viškove i to je takođe nova politička prilika koju treba da iskoristimo.

Mi našu zemlju treba izgrađujemo, ne da vladamo, već kroz vladanje da izgrađujemo našu zemlju, da po kvalitetu života svojih građana bude prva u regionu, a uskoro da prestigne najmanje deset država EU. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Dejan Kesar.