Poštovana predsedavajuća, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za obrazovanje je zasedao po pitanju predloženih izmena Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, imao veoma kvalitetnu raspravu, nakon isto tako veoma kvalitetnog obrazloženja predstavnice Ministarstva, dakle državne sekretarke, gospođe Dukić Mijatović, i moram kazati da po pitanju onog dela koji se odnosi na državnu maturu, tu nije bilo ništa sporno i tu je dobijena puna podrška.

Po pitanju ovog dela Predloga izmena i dopuna Zakona koji se odnosi na ova mešovita odeljenja za polje filologije, tu smo imali veoma kvalitetnu raspravu i dosta oprečna mišljenja i određene rezerve koje su iznesene od strane pojedinih članova nadležnog odbora. U pogledu rezervisanosti, dakle spajanja grupa, odnosno pravljenja određenih grupa po vertikali. Dakle, kada pravite, spajate grupe po horizontali, različita odeljenja, tu niko ne vidi problem, ali kada je u pitanju spajanje grupa po vertikali, dakle, gde u istoj grupi imate učenika prvog razreda, trećeg ili četvrtog razreda, tu je izražena određena rezervisanost. Razmenjeni su argumenti među narodnim poslanicima, članovima Odbora i takođe predstavnicima Ministarstva.

Istina, nakon te rasprave Odbor je dao punu podršku i tim predlozima uz opasku da ćemo danas saslušati raspravu ovde u plenumu i ukoliko dobijemo određenu argumentaciju da nešto treba popraviti, imamo prostora i tokom ovog zasedanja sve do glasanja, uključujući i neku mogućnost odborskog amandmana.

To smo pitanje na neki način ostavili otvorenim, ali uz tu opasku svakako dali podršku i ovim predlozima, uključujući i druge predloge koji se dotiču druge tematike.

Ono što želim preneti ovde sa Odbora, sa ove sednice i sa pojedinih drugih sednica, jeste da se sve više čuju glasovi da pored, mogu kazati, odličnog koraka koje drži Ministarstvo i Vlada u pogledu praćenja svih izazova i potreba u samoj zakonodavnoj materiji, mogu kazati da tu imamo saglasnost od strane Odbora i Ministarstva da to ide dobro, ali sve je više glasova iz Odbora da ćemo se morati značajnije pozabaviti određenim suštinskim pitanjima.

Istina, svi čekamo da se završi ovaj veliki izazov i ova kušnja sa kovid pandemijom koja nam je nametnula, između ostalog, i potrebu da se u posebnim okolnostima posebnim merama borimo protiv ove kušnje, ali ne samo da se borimo protiv pandemije, već i da obavljamo svoje dužnosti.

Kada je u pitanju obrazovanje, znate i sami da je ona jedna od oblasti, mogu kazati, najpogođenijih posle ekonomije, odnosno privrede gde je, moram priznati, konstatovano na samom Odboru da su i Vlada i nadležno Ministarstvo položili taj ispit i dali su sve od sebe i uspeli da pronađu najbolji način da se i u ovim vanrednim okolnostima kvalitetno i u mogućim granicama odvija nastava. Nadam se da nećemo imati teže posledice, iako se ne može uporediti nastava u vanrednim okolnostima i nastava u redovnom okolnostima.

Čekajući da se sve ovo završi, uverenja smo da ćemo morati nakon svih ovih proceduralnih, zakonodavnih aktivnosti koje radimo zajedno, malo dublje u obrazovanje, ne samo srednjoškolsko, već i u druge aspekte obrazovanja, osnovno, jer činjenica je da imamo određeni raskorak između dobrih zakona, dobrih zakonskih rešenja i svihaktivnosti koje činimo na tom polju i samog kvaliteta, ne samo implementacije tih zakona, već zapravo postignuća u pogledu onoga što jeste misija i uloga celokupnoga sistema obrazovanja.

U tom pogledu, svakako, sa strane Odbora, imamo punu podršku Narodnoj skupštini da ovaj zakon, nakon što, odnosno predložene izmene i dopune zakona, iscrpimo raspravu i u načelu, nadam se i u pojedinostima, bude izglasan. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, narodna poslanica Jelena Žarić Kovačević.

Hvala vam predsedavajuća.

Uvaženi predsedniče Vlade AP Vojvodine, gospodine Miroviću, uvaženi ministri Vlade Srbije sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, predlozi zakona o kojima će danas raspravljati narodni poslanici razmatrani su na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo na kojoj smo utvrdili da jesu u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, i o tome smo dostavili Izveštaj Narodnoj skupštini.

Ja bih danas neko vreme posvetila Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, s obzirom da sam i članica Ženske parlamentarne mreže u Narodnoj skupštini, a i trenutno koordinatorka ženske odborničke mreže u Skupštini opštine Crveni krst u Nišu i već jedno određeno vreme o toj temi ovde u plenumu nisam govorila, a želela bih da izdvojim određene benefite usvajanja ovakvog predloga.

Kada pomenemo rodnu ravnopravnost, prvo što vrlo često čujemo jeste kako se opet žene bore za svoja prava i opet traže da budu svuda zastupljene. Zapravo, ono što podrazumeva princip rodne ravnopravnosti je jednakost, dakle pružanje jednakih mogućnosti ženama i muškarcima da učestvuju u političkom, ekonomskom i uopšte u svakom segmentu jednog društva dajući svoj doprinos, ali i uživajući u rezultatima.

Predlog koji je pred nama, usmeren je na svakako unapređenje rodne ravnopravnosti, na prevenciju rodne diskriminacije, tako da bi njegova primena trebalo pre svega da smanji potrebu za vođenjem određenih sudskih postupaka, što će smanjiti i opterećenost sudova, ali i stvaranje troškova koji nastaju tom prilikom. Na primer, kada se radi o postupcima u kojima je, kao glavni element se javlja utvrđivanje diskriminacije na osnovu pola, odnosno roda.

Kada želimo da diskutujemo o nekom Predlogu zakona, naravno mi najpre govorimo o ciljevima koji su postavljeni prilikom izrade nacrta, odnosno predloga nekog zakona i da li će biti zaista pozitivna reakcija primene zakona onako kako se očekivalo.

Ovde se pre svega radi o unapređenju i o ostvarivanju rodne ravnopravnosti, o jačanju institucionalnih mehanizama, kao i preciziranju obaveznih mera za unapređenje rodne ravnopravnosti uvođenjem kontrole i nadzora prilikom primene ovog zakona.

Ono što je svakako prioritet, jeste dostizanje višeg indeksa rodne ravnopravnosti koji na skali od 1 do 100 pokazuje stanje u ovoj oblasti, uzimajući u obzir šest tema, a to su znanje, rad, novac, zdravlje, vreme i moć, ali istovremeno i nasilje i registrovanje neravnopravnosti, kao dve posebne teme.

Shodno navedenom indeksu, može se zaključiti da je Srbija napredovala, ali se mogu izvući i zaključci na čemu još treba raditi. Treba raditi na povećanju broja žena na rukovodećim pozicijama, izbalansirati zastupljenost žena i muškaraca u organima upravljanja u svim oblastima. U svim oblastima u državi trebalo bi utvrditi jedan pravni i institucionalni okvir za praćenje i unapređenje rodne ravnopravnosti, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou i mislim da je zbog toga dobro što će biti formirano telo pri Vladi Srbije koje će imati i određenu savetodavnu funkciju.

Očekujem konstruktivnu raspravu u plenumu u načelu. O detaljima ćemo se pozabaviti u raspravi o pojedinostima. Nadam se da ćemo uspeti i za ovih nekoliko dana da iz parlamenta pošaljemo poruke koliko nam je bitna primena politike jednakih mogućnosti za sve, kao bismo naše demokratsko društvo još unapredili i svima dali šansu da učestvuju na jednak način.

Želim da završim sa podsećanjem na 18. maj koji je Dan sećanja na žene žrtve nasilja, koji je ustanovila Vlada Srbije u znak sećanja na sedam žena koje su u roku od 72 sata izgubile život u porodičnom nasilju, pre svega u Beogradu, Čačku, Velikoj Plani i Kanjiži.

Ne samo danas, svakoga dana treba govoriti o nasilju koje postoji. Na nama je pre svega da ne okrećemo glavu i da damo podršku žrtvama, ali da damo podršku i institucijama u rešavanju problema i u planiranju adekvatne borbe protiv svih ovih oblika nasilja. Hvala.

Zahvaljujem.
Pre nego što pređemo na predsednike poslaničkih grupa, da li ministarka Čomić želi reč, pošto je opravdano bila odsutna.
Izvolite.

Zahvaljujem i izvinjenje svim narodnim poslanicima, jer se u Maloj sali ove naše Narodne skupštine održava konferencija posvećena dvadesetogodišnjici rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji i prosto je obaveza bila da prisustvujem.
Zahvaljujem na razumevanju i sa nadom da ćemo to razumeti kao vrlo dobru slučajnost, pošto u jednoj sali govorimo o predanosti i posvećenosti i dve decenije rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji, a u ovoj sali govorimo u stvari isto o tome na koji način da zajedno gradimo vladavinu prava, da zajedno gradimo i slažemo mozaik kulture ljudskih prava i na koji način da zakoni koje donosimo budu sasvim nedvosmisleno jasni svim onima na koje će se zakon odnositi sa odgovorima na pitanje kako će to poboljšati njihov život, zašto će se to dogoditi, koliko to košta, ko će to da plati i kako ćemo meriti da li su odredbe u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o diskriminaciji i Predlogu Zakona o rodnoj ravnopravnosti upravo one koje će omogućiti najbolja moguća rešenja u životu.
Zato sam zahvalna svima vama koji ste pažljivo pročitali Predlog zakona, podneli amandmane, jer smo time stvorili prostor za dijalog, za mogućnost da zajedno učinimo mnoga rešenja boljim, kao što sam zahvalna i ekspertskim mišljenjima eksperata Saveta Evrope na opaskama, komentarima i predlozima za izmene i dopune rešenja koje je radna grupa donela usvojivši Nacrt, a Vlada glasala o tome, poslavši vama predlog.
Zato ukratko o istorijatu oba ova propisa u Srbiji za poslednjih 20 godina, koliko traje i Kancelarija Saveta Evrope. Politika uopšte kao posao bavi se u suštini sa dve stvari. Prvi je da menja prostor. Evo, na ovoj sednici ćete vi imati prilike da razgovarate i o tome kako prostor da se menja, kao i kako da se očuva jedan kulturno važan, istorijskim nasleđem, važan prostor za Srbiju.
Prostor kada se menja, potrebno je mnogo znanja, mnogo dobrih slika, mnogo razgovora o tome kako će neki novi grad, neka nova hidroelektrana, neki novi auto-put, novi rudnik, nova šuma, kako će menjati naš život na bolje. Politika koja menja prostor bavi se kroz svoje sektore svim onim čime prostor koji živimo treba da bude ljudski, bolji, zdraviji i čovečniji za sve nas.
Druga tema politike je da menja društvene odnose i ta promena ide mnogo teže nego menjanje prostora. U tome je ilustracija načina na koji su i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a onda pre ravnopravnosti polova, koliko teško su prolazili put kroz institucije, kroz kritike javnog mnjenja, kroz otpore, kroz predrasude, kroz ponašanje zasnovano na predrasudi da je sve to koješta, da sve to ne postoji i da u Srbiji nema diskriminacije i da je ženama baš super i da ne vidimo razloga za donošenje propisa.
Ne možete život demantovati koliko god dugo trajala borba za objašnjavanje očiglednog, a to je da diskriminacija postoji, da kulturu ljudskih prava u Srbiji treba graditi predano svakog dana i da su žene neravnopravne u mnogim pozicijama, bez ikakvog drugog osnova, osim ponašanja uvreženog u predrasudi da one i ne zaslužuju bolje i da to što se stalno nešto bune, mora da su neke feministkinje ili neke zle osobe koje ne razumeju kako je ženama u Srbiji, u stvari, sjajno.
Kad pogledate hronologiju, pokušaja donošenja propisa, onda vidite i namerno ne govorim o tome, ko je bio vlast, ko je opozicija, jer je svejedno. Otpor prema društvenim promenama, otpor prema promeni ponašanja, otpor prema izgradnji kulturi ljudskih prava je ravnomerno raspoređen kroz razne društvene grupe, kroz sve političke ideologije, kroz sve strukture i sve institucije, ne samo u Srbiji, nego na čitavoj planeti.
Zato osvajanje slobode i ide tako teško, pošto je otpor organizovan. Pa je praktično, kada je diskriminacija u pitanju, Srbija krenula od Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom zbog toga što tu otpori ipak imaju problem za čovečnošću. Ne možete toliko poreći očigledno, koliko često su ljudi sa invaliditetom, ljudi sa bilo kojom različitošću u odnosu na nas, koliko su često diskriminisani. Od očiglednog da neko ko nema slobodu kretanja, nego koristi invalidska kolica, nema rampu, da neko ko je slep ili slabovid, ne može da zna koje mu je dugme u liftu, da neko ko ima dete sa smetnjama u razvoju, nema pristup ni lečenju ni odmoru, da neko ko je osoba sa invaliditetom ne može da se zaposli i ne može da bude tretiran kao ljudsko biće kome takođe trebaju prihodi, kao i osobama bez invaliditeta.
Tako je 2003. na 2004. godinu Srbija krenula u trnoviti i dug put borbe protiv diskriminacije, protiv volje da ljude samo malo različite od nas da se prema njima ophodimo sa omalovažavanjem, sa netrpeljivošću, ponekad sa govorom mržnje, a vrlo često i najgore što možete učiniti nekom drugom ljudskom biću to je da za vas bude nevidljivo, kao da ne postoji, da je vazduh. To je zanemarivanje ili omalovažavanje zbog toga što su ljudi skloni narcizmu malih razlika. Koliko malo se razlikuje neka osoba sa invaliditetom od nas? Koliko još manje se razlikuje neko ko je po polu različit od nas? Koliko malo se razlikuje neko po veri, po naciji, po etničkom poreklu, po seksualnoj orjentaciji? Koliko malo se razlikuje od nas, ali neki mi nalazimo da je to sasvim dovoljno da biramo netrpeljivost spontano. To je prva tačka otpora svim vidovima borbe protiv diskriminacije.
Ljudi kažu netrpeljivost je spontana. Ne može to on da izdrži, mora da mu kaže, mora da ga omalovaži, on je loš, on je nepotreban, on je ovakav, ona je onakva i to što je netrpeljivost spontana čini borbu za kulturu ljudskih prava tako teškom, pošto morate da donosite propise kojima ćete zabraniti ponašanje zasnovano na predrasudi da imate pravo na netrpeljivost prema drugim ljudskim bićima. Nemamo. Niko od nas nema i mnogi od nas su tome skloni i zbog toga postoji prvi Predlog zakona o zabrani diskriminaciji koji nije uspeo da prođe ni Vladu ni Skupštinu, pa drugi Predlog zakona o zabrani diskriminacije koji je jedva prošao Vladu, ali nije prošao Skupštinu, pa na kraju treći Predlog zakona o diskriminaciji koji je konačno usvojen u Narodnoj skupštini. Taj zakon danas menjamo zbog toga što život traži da ga menjamo.
Sličan trnovit put je prošao i Zakon o ravnopravnosti polova. Na samom početku borbe za kulturu ljudskih prava, Skupština Vojvodine je donela odluku o ravnopravnosti polova, smatrajući to svojom nadležnošću. Imali su člana veća Vojvodine zaduženog za rodnu ravnopravnost. Posle su to pretočili u sekretarijat koji se time bavio. Napravili su odluku o Zavodu za ravnopravnost i onda pokušali da sve to primenjuju na terenu.
Četiri godine kasnije i Skupština Srbije je iz trećeg pokušaja, pre toga skidan sa dnevnog reda sednice Skupštine, Zakon o ravnopravnosti polova, konačno usvojila zajedno sa strategijom i ti propisi u suštini građenjem mehanizama, građenjem institucija, borbom, dijalogom počinju da menjaju živote ljudi koji su bili izloženi diskriminaciji u Srbiji.
Čuđenje je izazivalo pre 20 godina kada je Kancelarija Saveta Evrope počela rad. Čuđenje je izazivala tvrdnja nekih od nas da postoji porodično nasilje. Rečeno je da je to nasilje i krivično delo kao svako drugo i da mi želimo da uništimo tradicionalne srpske porodice. Dvadeset godina kasnije i sa delom u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji se bavi porodičnim nasiljem nadam se da ćemo se kroz dijalog saglasiti da jedino što uništava porodice srpske ili bilo koje je nasilje. Jedino što možete kao društvo je da tvrdite ono što je očigledno i da objasnite to što je očigledno, da nema privatnog nasilja. Svako nasilje je javna stvar, svako nasilje je javna briga, jer je to briga za opšte dobro u društvu i porodično nasilje i onda posledično kako smo se zajedno borili protiv diskriminacije i druge vrste nasilja, vršnjačko nasilje, ulično nasilje, medijsko nasilje, svaka vrsta nasilja koju je „stvori svojevrsnu kulturu nasilja“ protiv kojeg se treba boriti, koju treba kruniti zato što snižava kvalitet života svakoga od nas.
Vrlo često kad god sam započinjala dijalog ovakve vrste bila sam odmah optuživana da je to nešto protiv srpskog naroda i protiv Srbije i moj odgovor je bio to je nemoguće, jer ovaj narod ima u svojoj kulturi reč čojstvo, koja znači čuvaj druge od sebe. Tako je počela borba protiv diskriminacije u literaturi, u kulturi, u narativu ovog naroda koji razume koliko je važno čuvati druge od sebe. I činjenica da delimo ljudsku prirodu sa drugim narodima je ono protiv čega se borimo zabranom diskriminacije, ono protiv čega se borimo upućujućim odredbama u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Kako to činimo? Tako što koristimo narativ i kulturu našeg društva u kojem postoji reč čojstvo. Da li treba da možda tu reč uvedemo i u Ustav? Ja bih volela, ali kažu da to nije ustavna materija. Nije ustavna, ali jeste duboko u nama koji smo učeni ovom jeziku, ovoj kulturi i načinu ophođenja prema ljudima.
Svejedno smo deo planetarnog stanja u kome je nasilje u porodici problem, u kome svaka treća žena ima direktno iskustvo porodičnog nasilja, u kome u Srbiji u proseku 30 do 35 žena godišnje biva ubijeno u porodičnom nasilju. Ubijani su i muškarci najmanje 10 njih godišnje, očevi, muževi, braća, sinovi.
Dakle, ako hoćemo da se borimo protiv nasilja onda prvo moramo u ovom našem dijalogu razumeti da je nasilje ono što razara porodice i da je osnovni zadatak i uloga društva da se protiv tog nasilja bori efikasno, preventivno, blagovremeno.
Odredbe o borbi protiv nasilja su u Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti uvedene tokom jedne od javnih rasprava. Nije originalno zbog toga što je Srbija donela Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Srbija je ratifikovala Instanbulsku konvenciju, Srbija je u domenu bezbednosti, sigurnosti pravosudnog sistema učinila jako mnogo odličnih koraka da se protiv nasilja izbori, ali nam je rečeno treba to da bude i u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i mi smo to uvažili.
Šta Zakon o zabrani diskriminacije treba da ishoduje jednom usvojen, promenjen onako kako vi budete kazali da treba bolje da se definiše i šta Zakon o rodnoj ravnopravnosti treba da ishoduje kao promenu po pojedinca, pojedinku i društvo jednom kada bude usvojen i kada stupi na snagu? Treba i prvi i drugi da omoguće svakom od nas da oseti da živi u malo pravednijem društvu.
Ako sam Rom ili Romkinja da znam kome mogu da se obratim ako neko smatra da mu se može da me ne zaposli, da me vređa, da me stavlja na svoje mesto. Ako sam žena da znam da imam jednaka prava. Pola budućnosti je moje, pola svega je moje zbog toga što samo tako može da bude razvoja zajedničkog i zato je Zakon o rodnoj ravnopravnosti zakon i o ženama i o muškarcima. Menjamo rodne uloga koje društvo definiše.
Bilo je ovde dilema i amandmana o tome šta je pol, a šta je rod. Pol je biološka kategorija. To ne možete da birate. Neko dvoje ljudi se vole i naprave vas u nekom zvezdanom trenutku kao dečaka ili devojčicu. Na to nemate nikakav uticaj, ali to kakva žena treba da bude, gde vam je mesto, kakav muškarac treba da budete, gde vam je mesto to se društvo dogovara običajnim, pisanim, nepisanim pravilima, ali i zakonskim propisima.
Mi treba da napravimo zakonske propise koji uzimaju najbolje od običajnih, od pisanih, od nepisanih pravila, od kulturoloških pravila, od verskih ubeđenja zato što će taj zakon tako živeti.
Zakon o zabrani diskriminacije uvodi nekoliko novih instituta. O njima ćemo verovatno govoriti detaljno kada je u pitanju rasprava u pojedinostima. Govorim o segregaciji kao aktu kojim praktično odvajate jednu grupu ljudi, ko god da su ti ljudi, ne mešajući se sa njima. Imate slučajeve segregacije u Srbiji i o tome treba da se razgovara.
Govorim o navođenju na diskriminaciju. Ne morate sami da bude inspirisani spontanošću svoje netrpeljivosti da nekoga diskriminišete. Možete da bude odgovorni pred zakonom iako navodite nekoga na diskriminaciju. Govorim o posrednoj diskriminaciji koja je merena i gde imate i zabeležene slučajeve onih koji se žale Poverenici za ravnopravnost. U zakonu imamo zabranu uznemiravanja, ponižavajućeg postupanja, polnog uznemiravanja.
Imamo i zabranu diskriminitarskog postupanja službenog lica tokom, ili odgovornog lica kao organa javne vlasti, to je tzv. institucionalna diskriminacija, gde nepisanim pravilima neko ko misli da ima mrvu moći služi, odnosno upotrebljava je samo zato da maltretira nekog drugog.
Imamo diskriminisanje u oblasti stanovanja kao jedan novi institut. To je da je zabranjeno da vi birate da li ćete nekome izdati stan zbog netrpeljivosti ili nekakvog ličnog svojstva koga vi ne smatrate poželjnim u društvu.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti kroz sve odredbe, kroz sve sektore pravi upućujuće odredbe za izgradnju sistema kojim ćemo zaista garantovati i obezbediti ravnopravan, jednak, ravnomeran pristup i žena i muškaraca svemu onome što su društveni resursi, od budžeta preko učešća u odlučivanju, političkim strankama, u javnom sektoru. Dakle svuda gde treba da se odlučuje, treba da razgovaramo o tome zašto ima samo muškaraca, nema žena ili zašto ima samo žena, a nema muškaraca.
Sve ovo što imamo pred sobom je priroda uredila da bude naše zajedničko i zato ovaj zakon treba kao ishod da ima jedan neprekidan dug dijalog između žena i muškaraca o razvoju Srbije. Žene su jedan od izvora za razvoj Srbije i ovaj zakon treba da omogući da zaista budu u prilici da odlučuju i da kažu koju o sopstvenoj budućnosti.
U sektorima zapošljavanja rada, u sektorima socijalne politike, u svim sektorima našeg života Zakon o rodnoj ravnopravnosti ima upućujuće odredbe kojima ili treba menjati druge zakone ili obavezuje sve u institucijama na dogradnju ili promenu rada da bi zaista bilo ravnopravnosti.
Tekst ovog zakona pred vama je najmanje posledica rada Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. U njemu su hiljade i hiljade sati rada, hiljada i hiljada ljudi i žena i muškaraca tokom decenija iz civilnog sektora, pre svega, iz vlasti, iz opozicije, iz institucija, iz civilnog društva danas, iz civilnog društva pre 25 godina, iz institucija poput Saveta Evrope ili EU, iz OEBS, iz fondacija koje pomažu Srbiji razvoj kulture ljudskih prava.
Dakle, ovo je jedan zajednički napor koji smo mi po Zakonu o planskom sistemu preveli u reči, u odredbe koje su pred vama i to je ishod oba ova zakona, da poštujemo napor i rad onih koji su pre nas uložili svoje znanje u borbu protiv diskriminacije i u borbu za rodnu ravnopravnost i da spremamo Srbiju bolju, pravedniju, ugodniju za one koji dolaze posle nas, to je cela ideja i nadam se da će vaši amandmani i vaša rasprava doprineti da ta ideja u finalu dobije svoj najbolji mogući izraz. Hvala vam.

Zahvaljujem gospođo Čomić.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)

Za reč se javio predsednik poslaničke grupe JS Dragan Marković Palma.

Poštovani ministri, gospodine predsedniče pokrajinske Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon koji danas imamo na dnevnom redu nosi se od kuće i ono što je najvažnije to kućno vaspitanje ljudi kako da se ponašaju kada je u pitanju rodna ravnopravnost, kada je u pitanju diskriminacija, kada je u pitanju nasilje u porodici.

Ovaj zakon ima širom pojam tumačenja, ali ono što je najvažnije kada je u pitanju nasilje, kada je u pitanju zloupotreba neke moći sa pozicije političke ili direktorske da se žene ucenjuju ili da žene prijave nasilje u porodici ili neku drugu vrstu zloupotreba gde se žene pronađu da su uvređene naše sudstvo, tužilaštvo i policija treba to da radi po hitnom postupku.

Znači, to su veoma ozbiljne stvari u Srbiji i mi imamo slučajeve gde po više godina traje sudski proces, a posebno kada se prijavi neko delo za koje postoji materijalni dokaz.

Mene je prijavio jedan čovek koji je vršio nasilje u porodici, a prijavio me je preko njegove radnice, plaćenice Marinike Tepić, da u Jagodini sve žene koje treba da se zaposle su ucenjene na način što dobiju moj mobilni telefon da se druže sa mnom, koja se dobro druži dobija posao, koja ne, ne dobija posao. Te žene su tužile tu plaćenicu Dragana Đilasa, pa je onda lažno rečeno kako je Mića Jovanović bio na mom rođendanu gde je bilo dosta devojaka, pa je nuđeno ovom, onom, itd, gde je Mića Jovanović to demantovao kasnije iz razloga, da ne ponavljam, to se čulo više puta u medijima i građani Srbije to veoma dobro znaju, sve su to laži.

Zatim, laž Sande Rašković Ivić za vreme dok je bila ambasador Srbije u Italiji gde je bila jedna grupa delegacije u Jagodini iz Peskare, da među članovima delegacija je bio neki, odnosno ne neki, nego već počasni konzul Srbije u Italiji gospodin Veraldi, da je njemu nuđeno ne znam da izabere neku devojku koje su igrale bez donjeg veša, a kada je otišao u sobu čekala ga je gola devojka.

Gospodin Veraldi je to demantovao preko naše ambasade i preko lista „Vreme“ koje me često napada, a demantovao da to nije tačno i da on moli one da ne uključuju njega u te prljave političke igre. Kasnije je bila prijava da predstavnica Đilasove partije iz Jagodine, odnosno njen sin prijavi da je obijen stan. Ode policija, stan nije obijen, taj momak kaže – nije obijen stan. Pa, znam, ali ti si prijavio. Pa, eto, nije obijen stan, da bi sve vreme dok traje ta, ne poruka, već tekst na društvenim mrežama, govorili – eto, na način na koji se zastrašuju svedoci. Znači, i to je bila laž.

Laž je bila i sa onim omutavljenim kriminalcem, koga su omutavili i sakrili mu facu. Zašto? Da kažu da se i on plaši kao i ovih sedam svedoka lažnih koji izmišljaju da neće da odu, da kažu ono što im se desilo.

Kada smo skinuli masku i kada smo saznali ko je, on je visoki funkcioner Đilasove partije, ali šest puta hapšen i jednom osuđivan. Ja nisam osporavao kredibilitete tog čoveka, ali to je teška zloupotreba, jer on je izneo niz laži i ništa ne može da argumentovano potvrdi.

Poslednja laž je bila da je Marinika Tepić najplaćenija radnica preduzeća Dragana Đilasa, bila u tužilaštvu u Kraljevu, izašla ispred suda laže i kaže – evo, tužiteljka mi je rekla da postoji mogućnost da se ovaj predmet prebaci u Beograd u Tužilaštvo za organizovani kriminal. To objave svi mediji, dva sata posle toga, tužiteljka kaže – nije tačno, nije uopšte bilo reči, jer proces nije ni započeo. Kažu – saslušano je 20 i nešto svedoka. Znate ko su ti svedoci? To su oni koje su naveli ovi lažni svedoci Marinike Tepić da su tu, tada prisustvovali ti ljudi, ta lica, znači od konobara, portira, mojih gostiju koji su bili, oni odlaze i daju izjave, pravdaju se za nešto za šta ne znaju uopšte šta se desilo.

To je teška zloupotreba i udar na sve porodice u Srbiji i da čovek može tako da laže, on i ta njegova plaćenica samo da bi stekli političke poene da se sutra kandiduje za predsednika Srbije.

Đilas, taj nasilnik u porodici, vi gospođo ministarka, tražim od vas, gospođo Čomić, da reagujete zašto nadležni organi nisu reagovali od 2014. do 2019. godine kada je supruga Dragana Đilasa, Iva Đilas, podnela krivičnu prijavu da je Dragan Đilas pretukao njenog oca i nju ispred maloletne dece. To su tri krivična dela i to bilo u fioci. Znači, postoji prijava sa potpisnikom i sa žrtvom, odnosno žrtvama, nije po službenoj dužnosti reagovao ni jedan naš organ, ni jedna naša institucija.

Da bi sad, skoro sam čuo, rekao Dragan Đilas kako je demantovala to njegova supruga. To ne može da se demantuje, može da se nagodi, a zarad dece žena je morala da, ne znam, kaže ovako ili onako, ali to nikada ne zastareva kao genocid, kada neko tuče ženu i tasta ispred maloletne dece.

Pa vas molim da se malo zainteresujete za taj slučaj i za ovaj slučaj posebno. Ja vas mnogo cenim, jer vi ste porodična žena, mislim da imate troje dece ili tri ćerke i da se posebno zainteresujete da se ubrza ovaj proces i ove laži koje stalno govore o meni. Kažu, sedam svedoka imamo i oni se plaše. Pa, kako to, sedam svedoka se plaše? To nigde na svetu nisam mogao da čujem i da vidim, ali to je izgovor, jer nikada neće ti svedoci da se pojave, jer ne postoje.

Ovaj njihov kriminalac koji sada sadi cveće, odnosno nosi cveće tamo gde je sređen Beograd u pojedinim ulicama, a tu je bilo blato, kako on, eto, hoće da ulepša Beograd, dao izjavu u Beogradu u policiji i ja očekivao da će Marinika Tepić da kaže - evo naš zaštićeni svedok rekao je to, to, to i to. Ćuti, ne govori šta je rekao. Pa, je li je rekao on da je bilo neko ime neke devojke, nekog deteta itd. Znači, sve su slagali.

Kako mi možemo da stanemo na put nekim, za mene i za građane koji žive u Srbiji, porodica je osnovni stub i svetinja i smisao života. Ovo je udarac na sve porodice.

Pa je udarila na moju saradnicu, direktorku Centra za socijalni rad, kako je njen telefon uzet u policiji a u tom telefonu njene ćerke nage itd. U stvari, uopšte nije telefon moje saradnice, već jedne druge žene koja je navodno rekla da ima sliku gole ćerke moje saradnice i da će to da izbaci na društvene mreže. Istog trenutka moja saradnica Biserka Jakovljević prijavi policiji, policija uhapsi tu ženu i uzme telefon te žene, a ne telefon Biserke Jakovljević, kako kaže ova najplaćenija lažna Marinika Tepić, jer sve što priča sve laže, da je to telefon od moje saradnice.

Znači, sve su do sada slagali i sve smo papirološki pogurali. Evo, vi ih pozovite kao ministar da vama kažu diskretno, siguran sam da vi nikom nećete da kažete, koje su to žrtve? Ne postoje.

Ja sam porodičan čovek, poštovani građani Srbije, imam tri unuke, da je neko to radio, što oni meni spočitavaju, mojoj unuki, taj danas ne bi više bio na ovom svetu. To je toliko bedno, toliko bedno i tužno da to bude neka propaganda u izbornoj kampanji, kako bi neko, tobože, bio zaštitnik svih žena u Srbiji, a taj najbogatiji čovek, političar na svetu, jer on kada je šetao kao kolovođa studenata neke godine, 1996. godine, govorio - poštovane kolege studenti, idemo da srušimo ovu vlast, kad mi dođemo, živećemo bolje, itd. Gde su ti studenti sada koji su njega podržali? Jedva preživljavaju.

Dalje, obilaze, došli u Jagodinu, došao Đilas i ovaj, kako se zove, zbog koga imamo veliki problem, Borko Stefanović. Čekaj, šta ste vi došli u policiju? Jeste li vi advokati, sudije, nego da tu kao neki politički poen dobiju, kao sačekaće ih tamo neka grupa. Niko živi ih nije sačekao, osim tri lica koja imaju policijske dosijee i dve žene, kažu – tražimo prebačaj iz Jagodine. Otišle u Kraljevo. U Kraljevu isto njih desetak, od toga pet automobila sa beogradskim tablicama. Šta ćeš Đilase u Kraljevo? Zašto si otišao u Kraljevo? Šta si ti?

Znači, građani Srbije moraju da znaju da je to laž, kao što su sve lagali do sada, pa čak i stavili metu na glavu sinu Aleksandra Vučića, Danilu, kako, eto, on je, ne znam, zauzeo neku tribinu na nekom stadionu, on je vođa navijača itd. Sram vas bilo. Oni su štetočine za Srbiju. Mi nismo ušli u EU zbog te takve opozicije. Zato što su stvarali lažne slike o Srbiji, pa onda Evropski parlament da negativan izveštaj, kažu – blokada medija. Koja blokada medija, svi mediji su im bili otvoreni sada za vreme dok su lagali o meni. Ne samo to, nego od mesta gde su kokoške nosile jaja, preko ostalih lokacija i ministara koje su napadali.

Tako da vas molim, gospođo Čomić, ministarka ili ministarko, da se malo zainteresujete više i da uđete u papirologiju, da vidite kako, ko je to radio, zašto, zbog čega i da tražimo da se sudski proces ubrza. Da se ubrza, ne samo za ovaj slučaj, za takve slične slučajeve. Ne može niko danas u 21. veku da tuče ženu, da ucenjuje ženu, da pravi diskriminaciju između žena i muškaraca, ne može.

Zakon mora da se razlikuje. Nije to – ukrao mi biciklu ili preorao mi brazdu. Ovo je udar na porodicu, ovo je udar na čovečanstvo, razumete, i da vi na taj način hoćete da dobijete političke poene i da profitirate.

Ovaj Zakon o diskriminaciji, vi ste rekli da je veoma važno kako se ponašati prema licima oštećenim u razvoju, da se stvore uslovi za sva ta lica, da i oni imaju posao iako po našem zakonu je predviđeno da se jedan broj invalida u svakom preduzeću na osnovu broja zaposlenih radnika zaposli, da ne postoji diskriminacija između mlade i stare.

Na primer, mi u Jagodini 14 godina smo vozili besplatno đake, studente i penzionere. Onda neke institucije iz Beograda, bivši onaj Zaštitnik građana koji je zaštitnik samo za sebe bio i kandidovao se za predsednika Srbije, rekao da je to diskriminacija. Eto, ja kažem dobro, možda smo napravili neku grešku i donesem odluku da se svi voze besplatno u Jagodini, a plaćamo iz budžeta grada.

Stari ljudi i najstarija naša populacija, naše majke, deke, bake moraju da budu poštovani, da ne mnogu da čekaju red kada odu u bolnicu ili na pregled, da imaju prioritet, jer oni su došli na pregled zato što su bolesni i mnogo je lakše onima mlađima da čekaju od onih koji su stari.

Ja sam ostao da živim na selu kao sin jedinac, umro mi je otac kada sam imao 23 godina, nisam hteo da ostavim majku samu. Danas živimo nas 12 u jednoj porodici. Svi jedemo za istim stolom. Ne može niko da slaže građane Srbije da sam ja radio nešto što mi ovi koji su okruženi kriminalcima, pa čak i ti kriminalci njegovi počeli da mi prete sada na društvenim mrežama. Čekajte, mene će da uplašite? Dođi ti Đilase da mi pretiš. Hajde tebe da vidim, dođi, misliš da sve parama može da se kupi?

I da znaju svi ti kriminalci – ko uzima pare od kriminalnih radnji, nikada ih slatko nije potrošio, nikada. Završe u zatvoru. Ne može to dugo da traje. Razumete? Kada se sada vi predstavljate kako se vi borite za rodnu ravnopravnost, za nasilje u porodici, a u svemu ste učestvovali i u svemu ste bili najgori.

Ja sam čovek koji sve može da shvati, i politička borba, i da se nešto laže, ali ovakve laži ne mogu da prihvatim i neću nikada prihvatiti. Molim sudske organe, kažu – ukinut je zakon o kleveti. Pa, kaže, ne možeš mu ništa. Zašto taj Dragan Đilas milijarder nije podneo krivičnu prijavu, zašto nije njegova radnica podnela krivičnu prijavu? Zato što znaju da lažu. Za lažnu krivičnu prijavu se ide u zatvor.

Ja sam sam otišao u tužilaštvo, zamolio ih da pokrenu postupak da što pre dođemo do istine, a istina je na mojoj strani, a laž na njihovoj. I sada neki mediji govore – eto, saslušano dvadeset i nešto svedoka. Građani Srbije ne znaju, misle da su to svedoci koji su oštećeni. Ti svedoci, pa čak je i rekla – eto, tuži ovaj zaštićeni svedok Palmu zato što mu je otkrio identitet, skinuo mu masku. Pa ko mu dade status zaštićenog svedoka? Milijarder Dragan Đilas i njegova radnica Marinika Tepić. Zna se ko daje status zaštićenog svedoka. Kada se uđe u postupak, pa taj zaštićeni svedok ima neke pouzdane informacije sa materijalnim dokazima i zna se za koja dela.

Nisam ništa čuo da govorite o tom slučaju, ali taj slučaj morate da tražite da se ubrza zarad opisa posla i funkcije koju vi predstavljate. Ja vama mnogo verujem, jer znam da ste uvek bili pravedni i da želite da pravda pobedi, a ne laži. Ako ovakve laži i laži koje su oni iznosili u prethodnom vremenskom periodu, da svi oko Vučića su kupovali, otimali lokale, od Franša i ne znam šta i ništa nisu mogli da dokažu, to je ostalo na tome. Zaboravljaju da nekome lepe etiketu, stavljaju mu na leđa i da ga obeleže da je on kao takav, ali, eto, štiti ga institucija itd, kao što sada govore – institucija, treba država, odnosno Vlada da padne. Zašto da padne Vlada? Prvo što je sve to laž. Još ni proces nije započet. Ako i jedna činjenica bude tačna, ja idem da čuvam koze. Slikaću se sa kozama pored Morave. Nikada se više neću baviti javnim poslom. Ali, nije tačno. Sve su slagali. To moj zdrav razum treba da nosi, da primenjujem čojstvo i da kažem – e, većina tih ljudi, odnosno ne većina, imaju neki i lekarska uverenja, to kada se iznese je krivična prijava o kom licu.

Molim vas da lice koje je iz Jagodine šalje te, kao navodno laži, ima zdravstveni karton. Pa vas molim i to malo da vidite, jer nije isto kada priča neko ko je, da ne kažem šta i neko ko je obeležen. Ja žalim te ljude koji imaju psihički problem i žao mi je, žao mi ih je, ali nemoj da se lečiš ti na nešto što nije istina i misliš da će na taj način neko tebi da poveruje. I sada moji Jagodinci koji znaju i šta imam za ručak i za doručak kući i znaju kako sam sve postigao u životu, ja sa ekonomskim razvojem npr. od mojih Končarevaca, i kada izađu na izbore, izađe 90%, 3% nevažećih listića, 2% glasaju za neke druge i 93% glasaju ili 94% za mene. Znate šta, oni se plaše, plaše se Jagodinci. Pa neka tu neka njihova medijska kuća ide mikrofonom – jel se plašite, jel se plašite? Od čega se plaše? Čega? Kada uđete u onaj paravan, ko vas vidi za koga glasate?

Hajde da vidimo šta su vam dela, ljudi. Idu izbori. Šta su dela? Dela su pare iznete u neke druge države. Ako su to pare zarađene po zakonu ove države, što si ih odneo u neke druge države? Ako si platio porez na te pare, što ne izađeš? On još nijednom nije izašao da kaže, na pitanje poslanika, kolega iz drugih partija, da li on te pare ima ili nema. Cela Srbija sluša i bavi se čovekom koji je imao poderane farmerke 1996. godine, kada je šetao, a danas ne zna šta ima od kapitala. To što oni imaju na tuđa imena itd, pa misle da će, ko zna koliko još ima.

Slušajte dalje. U toj prijavi njegova supruga kaže – u odlasku posle, kada je pretukao mene i mog oca, rekao je: „Odrubiću ti glavu“. To su termini ove grupe koja je pravila ćevape u onoj zgradi. Tražim i od vas i od Tužilaštva da preispitaju…

(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću…)

Izvinjavam se, završavam, da preispitaju da li je on imao kontakt sa tom grupom i kakve kontakte je imao i da li su oni radili za njega. Jer to: „Odrubiću ti glavu“, da ti deca slušaju ženi da kažeš, ti si stvarno lud čovek. Zahvaljujem.

Želim odgovor od ministarke gospođe Čomić.

Zahvaljujem, gospodine Markoviću.
Reč ima ministarka Gordana Čomić. Izvolite.

U pravu ste da nisam o vašem slučaju govorila ni javno, ni ikako, niti ću, jer je to vladavina prava. Dakle, van mojih nadležnosti, kao članice Vlade, je bilo koji postupak koji je istražni, policijski, tužilački, svejedno, a pogotovo sudski. Etički kodeks Vlade Republike Srbije zabranjuje svim članovima Vlade da javno komentarišu sudske, istražne i policijske postupke, i to je dobro, i ja se toga držim. Tako da, ni u slučajevima kada su presude donete nemam nameru da kršim Etički kodeks i da komentarišem presude. To je temeljenje nezavisnosti pravosuđa, to je čitanje onoga za šta ste nadležni i primenjivanje onoga za šta ste nadležni i to je jedini način da svi zajedno razumemo šta se sme, a šta se ne sme.
Ako smatramo da neka od odredbi koja obavezuje članice Vlade ili članove Vlade nije dobra, onda je na Vladi da to menja, ako je akt iz njene nadležnosti, ili je na vama da menjate, recimo, Zakon o javnom informisanju i elektronskim medijima, gde u članu 8. jasno stoji šta sme, a šta ne sme izabrano, imenovano i postavljeno lice, kada se radi o kritikama javnim na njegov ili njen račun. Mora ćutke da trpi. Znate, ne može oba. Ne možemo i na rečima da se zalažemo za vladavinu prava i da sebi dozvoljavamo da mi ne možemo da izdržimo, pa je kršenje vladavine prava dobro kada mi to radimo. Nikad nije dobro.
Ali sam vam zahvalna za jedan drugi deo vašeg izlaganja koji se tiče starijih. U ovoj istoj Skupštini je pre neki dan Poverenica za ravnopravnost predstavila istraživanje, Poseban izveštaj o diskriminaciji starijih građana. To je istraživanje koje iz svoje nadležnosti vrlo preporučujem svima u Narodnoj skupštini na detaljno čitanje, jer se radi o ljudima našeg društva i o njihovim odgovorima koje ne možete nigde drugde da nađete, sem u ovom izveštaju o diskriminaciji starijih građana. Jedan od delova i Zakona o diskriminaciji podrazumeva zabranu diskriminacije na osnovu uzrasta starijih osoba, a zajednička želja ja mislim i Poverenice za ravnopravnost čija je institucija zajedno sa UNFP pripremila ovaj izveštaj i moja lična je da će Narodna skupština preuzeti lidersku poziciju u tome kako da se okruni, smanji postojeća diskriminacija prema starijim ljudima.
Na predstavljanju izveštaja ja sam podelila svoj lični doživljaj kada sam pre nepune tri godine srela svog druga, dobrog druga iz detinjstva i on i ja smo "bejbi bung" generacija, dakle u godinama kada većina nas više nema roditelje, nažalost. I ja sam znala da je njegova majka živa i pitala sam kako ti je mama, on kaže - u domu je. Ja kažem - ne pitam ja tebe gde ti je mama, nego pitam kako je? On kaže - tamo je.
To je za mene doživljaj koji me je ponukao da tražim istraživanja o tome kako žive stariji ljudi, pa da dođem do podataka da u Srbiji ima 560 hiljada udovica, iznad 65 godine, da ima 170 hiljada udovaca, da ti ljudi žive sami i da osim zdravstvene nege dostupnosti elementarnim prihodima, da im treba ljudskosti, da im treba razgovora, da im treba svih nas koji će na ovakvim mestima, kao što je Narodna skupština kazati - vidimo vas.
To su preporuke Poverenice za ravnopravnost iz ovog izveštaja. Zaista sam zahvalna što ste spomenuli diskriminaciju prema starijim građanima zbog toga što je i dijalog o izmenama i dopunama ovog zakona, ja mislim dobar povod da i stanje stvari kada su stariji građani u Srbiji u pitanju, menjamo na bolje. Ne može to niko da uradi osim Narodne skupštine, koja će nama u Vladi dati zadatke kako, da li da donesemo strategiju, za starije osobe, da li da razgovaramo o promenjenim institutima na lokalnom nivou? Šta da radimo da bi se ljudi osetili bolje iako žive sami, iako su u poznoj starosti? Zato što bi starenje trebalo da je privilegija i da uživaju u godinama koje su pred njima i koje su sada za njihovog života.
Tako da, to vam je moj odgovor. Znam da vam se prvi deo odgovora ne dopada, ali nismo mi ovde da se bilo kome dopadnemo, mi smo ovde da dosledno primenjujemo vladavinu prava i da radimo onako kako piše. Čim neko se dogovori i promeni, eto mene sa svim mogućim opaskama i o vašem slučaju, i o drugim slučajevima u Srbiji, a onoliko koliko se nas dvoje znamo, znate da sam tu vrlo maštovita, ali je iznad toga moja obaveza etičkom kodeksu i nadležnostima članica Vlade Republike Srbije.

Zahvaljujem.

Replika, Dragan Marković Palma.