Zahvaljujem se predsedniku Pokrajinske vlade.
Idemo dalje.
Reč ima potpredsednika Narodne skupštine narodna poslanica Marija Jevđić.

Zahvaljujem potpredsednice, poštovani ministri.

Na samom početku želim da čestitam Savetu Evrope 20 godina od osnivanja kancelarije u Beogradu, uz napomenu da Savet Evrope predstavlja krovnu instituciju za poštovanje ljudskih prava i vladavine prava uopšte.

Upravo na današnjem dnevnom redu imamo dva zakona kojima se unapređuju ljudska prava i slobode i osnov za donošenje i Predloga zakona o rodnoj ravnopravnosti, kao i Predloga zakona o sprečavanju diskriminacije, je sadržan u Uredbi člana 97. Ustava Republike Srbije, kojim se jemči ravnopravnost žene i muškaraca i razvoj politike jednakih mogućnosti.

Smatram da smo kao društvo sazreli da danas bez ikakvih predrasuda u ovom visokom domu raspravljamo otvoreno o predloženim zakonima i da zajedno sagledamo i stvorimo modernu Srbiju u kojoj nam neće biti potrebne zakonske odredbe da bismo poštovali, uvažavali sve subjekte našeg društva.

Jedinstva Srbija veruje da postajemo društvo jednakih mogućnosti za sve. Ta jednakost ne može biti istinska ako nemamo žene koje su ravnopravni partneri. Ne želim da potenciram na tome da žena treba da bude na određenom mestu, samo zato što je žena, već zato što je to zaslužila svojim radom i angažovanjem. To ne smemo da osporimo ni jednoj ženi.

Tu su i naše kolege, kao i svi koji učestvuju u društvenom životu Srbije i tu treba da budu iskreni da priznaju, prihvate i podrže ženu koja je dala svoj maksimum i koja se zalagala da bude danas upravo u ovom domu, da bude na mestu ministarke ili na bilo kojoj drugoj funkciji.

Sve dok žena ženi bude vuk i dok nemamo te ženske solidarnosti, možda nam najveći problem i nisu kolege ili partneri koji ne prihvataju ravnopravno. Imate npr. ženu koja je predstavnika neke političke partije, koja tako ide po Srbiji, dođe ispred jedne gradske uprave, javne uprave i kaže – e, sve žene koje su ovde zaposlene su zaposlene tako što su se dobro udružile, da ne koristim neke vulgarnije termine. I kakvu sliku onda šaljemo? Da li je to ohrabrenje za sve one devojke, žene koje žele da se uključe u politiku, da budu ravnopravni deo ovog društva?

Neću više pridavati značaja tome, ali eto, možda da apelujemo jedna na drugu da budemo malo više solidarnije i da ne etiketiramo jedna drugu tako lako, jer iza svake žene stoji možda majka, sestra, nečija ćerka ili šta god. Jedinstvena Srbija istinski podržava učešće žena, ne samo u politici nego u svim sferama života.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti polova donet je u septembru 2009. godine i njime je bliže uređen način ostvarivanje ravnopravnosti žena i muškaraca i promovisanje politike jednakih mogućnosti. Kada sam u oblasti javnog i privatnog zapošljavanja, kada sam već spomenula zapošljavanje želim da se dotaknem nečega što je možda najveći kamen spoticanja kada govorimo o ravnopravnosti muškaraca i žena, a to je visina zarade koju primaju muškarci i žene.

Prema podacima Republičkog zavoda za zapošljavanje u Srbiji, Srbija je možda sa najnižim platnim jazom u Evropi, dok je ta prosečna razlika plate između muškaraca i žena u Evropi dolazi do čak 15%. Na primer u Švedskoj žene zarađuju 5% manje, dok u Velikoj Britaniji iznosi 8%. Kada bi se ta primanja izjednačila globalna ekonomija bi mogla biti bogatija za 160 milijardi dolara. Ja neću da donosim zaključak, on se sam nameće, a to je da davanje prostora ženama vodi do jednog bogatije društva.

Ohrabruje i podatak globalnog izveštaja o rodnoj ravnopravnosti koji je ukazao na sužavanje rodnog jaza i smanjenja rodne nejednakosti i ti podaci su različiti od zemlje do zemlje. Na primer, Island je zemlja koja je uspela da otkloni čak 86% razlike između muškaraca i žena i za mene lično je bio iznenađujući podatak da Nikaragva i Ruanda spadaju u vodeću zemalja u kojima je najbolje primenjena rodna ravnopravnost i da imaju bolje performanse od mnogih vodećih evropskih zemalja.

Iskoristila bih priliku da pohvalim, a i vaše ministarstvo gospođo Čomić je dobilo pohvale od Saveta Evrope za uvođenje pojma sagregacije i tu mislim na Zakon o zabrani diskriminacije, a odnosi se na razdvajanje ljudi na osnovu rasne, verske i nacionalne pripadnosti. Vi ste kroz član 2. zakonski definisali ovaj pojam i nažalost, kao roditelj sam bila razočarana saznanjem, a tu je prisutan i ministar prosvete, da su u nekim školama osnovnog obrazovanja koje predstavljaju zakonom obavezu za svu decu Srbije da je pohađaju, bez obzira na nacionalnu pripadnost ili versku, dešava se da roditelji žele da ispišu i to čak u velikim gradovima Srbije. Mislim da se u Nišu u jednoj osnovnoj školi skorije to desilo, da roditelji žele da ispišu svoju decu samo zato što u tu školu idu pripadnici romskih nacionalnih manjina.

Evo sada svako od nas ko je ovde, ko sedi i ko je roditelj ili ima sebi blisko dete, zamislite da vaše dete bude tako diskriminisano. Naravno da to ne biste prihvatili, da bi vam bilo teško, jer se upravo u ovom domu zalažemo za društvo jednakih mogućnosti, za sve što nam je i Ustavom zagarantovano.

Pošto nemam više vremena, samo želim da pohvalim i to što se članom 14. omogućava Poverenici za rodnu ravnopravnost da ima svog pomoćnika i time smo pokazali da rodna ravnopravnost i svi problemi sa kojima se suočavamo u toj oblasti, želimo da budu rešeni, da ravnopravnost ne predstavlja samo zakonsku obavezu, već nešto sa čime živimo, tako se vaspitavamo i da poštujemo i druge, kao što poštujemo i sebe.

U zakonu sam čitala i nije mi bila jasna jedna stvar, možda ćete moći da mi to pojasnite ministarka. To je odredba koja se odnosi na član 58. i na član 77. kojim se propisuju finansijska sredstva za organizovanje i sprovođenje specijalizovanih usluga i tu se misli na specijalizovane usluge za počinioce nasilja koji će biti finansirani iz budžeta Republike Srbije, a sa druge strane imate žrtve nasilja koji će biti svi programi vezanih za njih i svu tu podršku, mislim na sigurnu kuću i na krizne centre, oni će biti finansirani iz lokalnih budžeta.

E sada, da li smo mogli to malo drugačije da uredimo i da li ovom uredbom dajemo manju podršku? Ne mislim da je tako, nego samo da mi pojasnite da li to znači manja finansijska podrška i sigurnim kućama i kriznim centrima?

Zahvaljujem. U danu za glasanje JS će podržati sve predložene zakone.

Zahvaljujem se potpredsednice Narodne skupštine.
Reč ima ministarka Čomić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
U nekoliko ste dobro opisali. Dakle, poenta je na tome da mi smatramo da treba uložiti i u prevenciju nasilja i u rad sa počiniteljem nasilja zbog toga što bez obzira što je nasilje izbor, znači nasilje je uvek slobodan izbor, ne moraš da sipaš verbalno smeće po javnom prostoru.
Ne moraš da udariš, ne moraš da psuješ, ne moraš da ubiješ, slobodno biraš. Svako je nasilje slobodan izbor i lista opravdanja za svako nasilje je potpuno prazna. Ono što se dešava u našim porodicama je da se nasilje bira. Pošto su porodični odnosi i delikatna i često tragična i traumatična stvar, onda mi smatramo da budžet Republike Srbije treba da uložimo u prevenciju nasilja, u otklanjanje posledica nasilja kada je u pitanju žrtva nasilja i u opšti sistem izgradnje specijalizovanih usluga kada je u pitanju pomoć žrtvama nasilja.
Zašto se ne vidi jasno da su u pitanju budžeti Republike Srbije, Vojvodine, pokrajine Vojvodine i lokalnih samouprava? Zato što vi formalno, ono što zovemo "sigurne kuće", nemate sa jasnim uporištem u zakonu. Imate nešto što se zove privremeni smeštaj ili već tako nešto. Mi želimo da se ovim zakonom i njegovim upućujućim odredbama prosto formira sistem gde će država preuzeti finansiranje i "sigurnih kuća" i prevencije nasilja i gde će ta usluga biti kako otvorena prema onima koje država inače plaća, ali nemaju znanja, veština, resursa, kao što su najčešće centri za socijalni rad, i isto tako prema onima koji imaju znanje, iskustva, resursa, a rade to kao civilno društvo.
Dakle, ne želimo da nikako napravimo bilo kakav manjak prednosti ili višak prednosti za bilo koga ko je spreman da pruži usluge staranja o žrtvama nasilja brinući o njihovom psihičkom stanju, otklanjajući posledice nasilja, pomažući da žrtve nađu posao, bez obzira da li su žene ili muškarci i pre svega o deci, žrtvama, svedocima ili učesnicima nasilja.
Dodatni propis koji će potpuno jasnim učiniti vama i dati kredibilitet mojim rečima je Zakon o socijalnom preduzetništvu kome se nadamo u trećem kvartalu ove godine, zato što nam je cilj da žrtve nasilja budu u dobrim rukama, cilj nam je da prestane projektno finansiranje. Znate, strašno mnogo dobrih stvari u Srbiji se desilo zato što negde u EU, u IPA Fondu, negde u nekom fondu za sprečavanje nasilja, negde u nekom delu sveta koje se bavi slobodama pravima, zaštitom žrtve nasilja ima novca za koje možete da konkurišete zato što posedujete znanje, veštine, volju i aktivizam civilnog društva ili ste centri za socijalni rad ili ste program Vlade Vojvodine ili ko može da konkuriše, i onda imate da sanacija štete načinjene žrtvama nasilja traje onoliko koliko traje novac iz tog izvora.
Ono što mi želimo je da odredbama ovog zakona i za počinioce nasilja i za žrtve nasilja kažemo da su to naši građani, svi, mi smo im obavezni da dogovorom u Skupštini, dogovorom u Ministarstvu finansija za Republički budžet u Vladi Vojvodine za pokrajinski budžet u lokalnim samoupravama pružimo dokaze da ćemo sredstvima u budžetu, skupljenom od svih građana, pokušati da izgradimo sistem "sigurnih kuća".
Ako me pitate šta bih ja volela najviše? Volela bih da nam ne treba nijedna "sigurna kuća", ali to je poricanje realnosti. Znači, ono što možemo je da isplaniramo iz budžeta koji su na raspolaganju onoliko novca koliko treba da se spasi jedna žena.
Statistika vam kaže da prosečno u Srbiji godišnje u porodičnom nasilju bude ubijeno oko 30 žena i oko 10 muškaraca. To znači da je 18. maja u Srbiji još živo 17 žena koje će biti sve mrtve 31. decembra 2021. godine, jer će ih neko ubiti. Trojica muškaraca ubijeno, to znači da je danas negde u Srbiji živo sedam muškaraca koji će biti mrtvi 31. decembra 2021. godine.
Ideja našeg organizovanja u državu je da uradimo sve što možemo da novcem iz budžeta preuzme se odgovornost i obezbede se stabilni izvori finansiranja za civilno društvo na svim nivoima budžeta, ali za oba sektora i za prevenciju nasilja i za sanaciju i otklanjanje posledica nasilja na žrtvu. To je tako zamišljeno, to su upućujuće odredbe i za Zakon o socijalnom preduzetništvu.
Mi znamo da je jedan deo civilnog društva izrazito nezadovoljan s pravom ili bez, na dijalogu sa njima je da to utvrdimo zato što uopšte smatramo da i država može da pruža usluge prevencije nasilja i zaštite žena od nasilja.
Mi mislimo da o tome treba da bude dijaloga i da vidimo čime civilno društvo odriče pravo da možda ima i u centrima za socijalni rad i u specijalizovanim institucijama ljudi koji bi mogli da pomognu na projektima smanjivanja ukupne količine nasilja u društvu. Možda nema, novac je tu za onog ko ume, jer je Srbija zemlja koja će preuzetu obavezu za ukupno smanjivanje nasilja u društvu obaviti do kraja.

Zahvaljujem se ministarki za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Reč ima Marija Jevđić, pojašnjenje.
Izvolite.

Hvala.

Samo bi htela da se složim sa svim što ste rekli. Slažem se da je prevencija ogroman korak u sprečavanju nasilja i da dok sam čitala ovaj zakon malo sam se više zainteresovala za tu temu pružanje specijalizovanih usluga za one koji su počinili nasilje i videla sam da je to u nekim evropskim zemljama malo drugačije.

Ovo je dobar korak, rekla sam, pokazaće praksa gde grešimo i uvek postoji prostora da se izmeni i da se dopuni nešto, ali neke evropske zemlje su došle do tog rešenja da oni koji su izvršili nasilje, pored toga što moraju da idu na obavezne psihoterapeutske sastanke, da imaju tu vrstu lečenja, su dužni i da plate boravak ako je neko iz njihove porodice, odnosno oni nad kojim su izvršili nasilje bio smešten u "sigurnu kuću".

Tako da, slažem se sa vama prevencija da, ogroman korak ka tome da sprečimo nasilje i da, videćemo kroz praksu, da li ćemo dopunjavati ovo što ste vi danas pričali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Mi se iskreno nadamo da će nadležni odbor vrlo pomno pratiti fazno kako se primenjuje zakon, ali naravno i svi narodni poslanici koji su zainteresovani da prate da li u dobroj meri i da li na dovoljno dobar način i na lokalnom nivou i mi u ministarstvu i u Vojvodini, da li se zakon dovoljno dobro… To je cela ideja, tako da ste više nego dobrodošli u mesecima pred nama dok ne budu bile u primeni sve odredbe zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević.

Hvala, gospođo potpredsednice.

Moje veliko poštovanje za prisutnu gospođu ministarku i gospodu ministre sa vašim saradnicima.

Poštovane i uvažene koleginice i kolege poslanici, mi smo danas započeli sednicu čijim dnevnim redom su obuhvaćene značajne oblasti i pitanja. Čini mi se da dominira oblast ljudskih prava. Hoću da kažem da nema, po mom mišljenju, uspešnog društva, organizaciono i akciono dovoljno sposobnog, ukoliko se demokratski odnosi ne usavršavaju i jedinstvo u društvu ne osnažuje.

U tom domenu regulisanje i omogućavanje maksimalnog ostvarivanja ljudskih prava u zemlji jeste jedno od prioritetnih stvari.

U ostvarivanju i dovođenju do najvišeg nivoa ostvarivanja ljudskih prava čini mi se da je ovaj zakon, odnosno dopune Zakona o zabrani diskriminacije najbolji korak koji je napravljen. U tom smislu sve pohvale, gospođo ministarka, za ponudu ovako dograđenog zakona, jer on jeste udarna, ključna stvar u otklanjanju prepreka za puno ostvarivanje ljudskih prava i homogenizaciju pozitivnu i jedinstvo građana ove zemlje. Tako bar ja gledam na to.

Mislim da je ovim što ste nam ponudili mnogo preciznije, što je i logično, sad je to rekla, čini mi se, i koleginica Jevđić, na drugi način, svaki zakon koji prihvatimo, uđe nov ili dograđen, on ide u praksu i donosi nam, odnosno nudi da ga dogradimo kroz stečeno iskustvo u njegovoj primeni. Tako je i kod ovoga, ali mislim da je mnogo preciznije, mnogo konkretnije formulisano jako mnogo dosadašnjih odredaba u ovom zakonu, što je prvi kvalitet.

Druga stvar, u ponuđenom Predlogu ovog zakona je dosta novih odredaba koje regulišu ono što je bilo propušteno u prethodnom, odnosno važećem zakonu ili potpuno i do kraja sada regulišu određenu materiju koja je bila zahvaćena, ali ne i dovoljno, važećim zakonom.

Mislim da je posebno značajno to što je regulisanje zabrane diskriminacije u različitom okruženju i životnim okolnostima. Znači, više nemamo, bar se meni čini, možda nisam mogao sve da sagledam, ali više nema pitanja koja ulaze u ovaj problem rešavanja diskriminacije, a da nisu ovim zakonom tretirana i zahvaćena. Praksa će pokazati da li smo dovoljno, da li smo u pravoj meri, pa ćemo ga dovršavati i unapređivati.

Mislim da je jako značajno što je između mnogih pitanja ovim zakonom regulisan odnos organa javne vlasti prema problematici diskriminacije, jako važno. Osim toga, isto tako je bitno što je regulisan dovoljno i u dobroj meri, čini mi se na pravi način, odnos poslodavaca i zaposlenih. Zatim, zahvaćena je na pravi način problematika diskriminacije dece i diskriminacije starijih ljudi. Mislim da su to, pored dosta danas spominjanih žena u celini, čini mi se, dve strukture građana koje najmanje mogu same da se brane, tako bih rekao.

Najznačajnije ili najteže forme ili status onih koje zakon štiti mislim da su veoma oštro i u potrebnoj meri tekstualno formulisane u ovom predlogu i da ima u samom zakonu dosta onoga što je regulisano najoštrijim stepenom ili najvišim stepenom, pa imate dosta članova ovog zakona ili stavova u tom članu koji počinju sa „zabranjuje se“. Poseban značaj tome pridajem. Po meni, može to ići sutra i na sud, ali je razlika u tretmanu i razlika je u gledanju građana koji su skloni da čine korake diskriminacije prema nekome. Različito je ako stoji – treba to i to, a drugo je ako stoji – zabranjuje se. Tu nema razmišljanja. On ne može da razmišlja da li će sad napraviti nekakvu stvar, pa će lako izbeći. Tu se zna šta je. Zato mislim da su i mnoge druge stvari, ovo sam uzeo kao primer, u zakonu vrlo jasno, precizno izrečene.

Što se tiče Poverenika u Skupštini, to moram da kažem, nije mi sasvim jasna njegova funkcija, uloga, jer je on ovim zakonom smešten u Skupštinu, a dosta je tretiran. Zakon o Povereniku se bavi u 10 članova, čini mi se, od 30. do 38a. Mislim da smo tu ostali nedorečeni. Pored svega ovoga, u zakonu je stavljen akcenat na sprečavanje diskriminacije, što su data prava diskriminisanom na pritužbe, tužbe, itd. i što su u zakonu regulisana i prava oštećenog u oblasti diskriminacije.

Na kraju ovog dela hteo bih da kažem nešto, verovatno ste svi propratili, ovih dana su izrečene u javnosti, i to nažalost i iz Skupštine, od nas poslanika, kroz medije za javnost mnoge zamerke ovom zakonu, koji, kao što vidite, nije do danas ni došao u parlament, niti su poslanici imali mogućnosti da se oko toga izjašnjavaju.

To se reguliše tako, u izjavama tim u javnosti, da će taj zakon ovako kako je predloženo, sprečiti dalju modernizaciju odnosa u toj oblasti, odnosno da on guši i skraćuje dosadašnje tradicionalne odnose u toj oblasti, kad je diskriminacija u pitanju. Zamislite molim vas. Zamislite, ugušuje tradiciju, pa, mi valjda hoćemo da menjamo nešto što je ušlo i u običajno pravo i što se smatra normalnim da u svakom društvu postoji diskriminacija i sve što ide uz nju.