Poštovani gospodine predsedniče, poštovani potpredsedniče Orliću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, postoje teme oko kojih možemo i potrebno je da se razlikujemo zato što smo u različitim političkim strankama, ali oko ove ne. Zato je od neprocenljive važnosti što održavamo ovu sednicu i što na njoj govori predsednik Republike Aleksandar Vučić i ja želim da mu se zahvalim što je imao ovakvu inicijativu za zakazivanje ovakve sednice.

Zato i govorim ovde kao ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije i to je prvi put da koristim tu mogućnost od kad sam izabran na funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.

Smatram da je moja obaveza kao predsednika stranke druge po jačini, brojnosti i glasačkom telu da jasno kažem šta mislim o svemu ovome.

Naravno da je Kosovo i Metohija centralna srpska tema vekovima. Ono više nije bilo naše, više ga nismo imali nego što je bilo naše, od 1459. do 1912. godine, 453 godine. Ne znam da li ste svesni koliki je to vremenski period? Nismo imali Kosovo, ali ga nismo izgubili i nismo ga gubili, naročito u poslednjih nekoliko vekova. Nije postojala tema, od književnosti, umetnosti, pa do nauke, kulture i politike koja nije bila vezana za Kosovo, čak i oni koji su pobedili 1912. godine na Kumanovu su bili kosovski osvetnici i oslobodioci.

Uostalom, Srbija i Crna Gora su zajedno oslobodile Kosovo 1912. godine. Zato Crna Gora kad je priznala Kosovo kao nezavisnu državu, nije ona izdala Srbiju, ona je izdala samu sebe, jer 1912. godine Peć, Dečani, Istok i Đakovica su pripali crnogorskoj državi. Oni su kao takvi ušli u Prvi svetski rat. Peć, Dečani, Istok i Đakovica su 1912. godine pripali Crnoj Gori. Tačno sam rekao. A oni su danas priznali to kao deo kosovske države, izdali su svoje pretke, uostalom, i kralja Nikolu.

Nažalost, dame i gospodo poslanici, za 453 godine albanizacija, islamizacija, etničko čišćenje i promena demografije je učinila svoje. Ali, to što nas ima manje ne daje nikome pravo da vrši secesiju. Kako bi bilo u svetu kad bi god neki narod postane manjina na delu gde žive nacionalne manjine, taj deo teritorije imao pravo na svoju državu? Znaju oni da je to nemoguće i da to ne može. Zato su i ovo nazvali sui generis, poseban slučaj, misleći da se to njih neće ticati.

Želim ovde da kažem, žao mi je što gospodin Kamberi nije tu, ali valjda čuje, nikada na Kosovu i Metohiji nije bio problem ljudskih prava, nikada, ljudskih prava Albanaca, samo je bilo, a bilo je u ovoj zgradi, u ovoj sali su se čuli ovakvi tonovi, naročito uoči 2000. godine, kada se govorilo – samo da padne Milošević, da se sruši diktatura, rešićemo probleme sa Albancima, jer je problem demokratija i ljudska prava. Nikada nije bio problem ljudskih prava i demokratije, nego isključivo nelegalne secesije i želje Albanaca da stvore svoju nezavisnu državu veliku Albaniju.

Uostalom, gospodin Kamberi je u dilemi da li će da stavi albansku ili kosovsku zastavu, ali se ipak opredelio za Albaniju. Šta to govori? Da je sve to velika Albanija u njihovoj zamisli.

Neću da govorim sada o prošlosti. Oni su u Jugoslaviji bili više nezavisni nego što su sad. Oni imaju sada svoje gazde, tada nisu imali gazde, a imali su sve, od vrhovnog suda, do policije i svega ostalog.

Uostalom, svaki dan je bilo na milione dolara koji su dolazili iz svih drugih republika bivše Jugoslavije.

Znali su oni da ovo ovako ne može, zato i nisu želeli mir. Zato su formirali OVK, vršili zločine, proterivali srpske građane, odnosno građane Srbije sa Kosova i Metohije. Služili su se lažima, od Račka, do tvrdnje da su zatočeni kosovski Albanci na prištinskom stadionu, do toga, čak, da postoje banke krvi koje mi uzimamo od albanske dece da lečimo ranjene policajce i vojnike na Kosovu 90-ih godina. Zato su koristili NATO bombe. Zato su jedino ovde zapadne sile podržavale islamske teroriste, mudžahedine, jedino u Albaniji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, gde je i Bin Laden mogao slobodno da se šeta. Doturali su im oružje, naravno.

Ne želim da komentarišem kako im se to obilo o glavu 11. septembra, ali želim da podsetim da ogromna većina onih koji su učestvovali u napadima 11. septembra je sa Balkana iz tih terorističkih grupacija koje su oni ovde terorisali i sponzorisali. Nelegalno su proglasili i nezavisnost Kosova, kao što sam rekao, zasnovao na lažima.

Flora Čitaku je sto puta rekla u Savetu bezbednosti - kolonizacija. Mi smo kolonisti. Danas Kamberi kaže - aparthejd. Priča o Bogojevci. Ja sam tada bio premijer, to se seća i gospodin Vučić. U dogovoru sa njim, ja sam otišao na tu izložbu. Ja sam bio kao predsednik Vlade Republike Srbije na toj izložbi o stradanju te porodice o kojoj on govori, zajedno sa Spasojem Vulevićem, jer sam bio ministar unutrašnjih poslova, koji je komandant SAJA, koji je spasio tu ženu. A njihovi politički predstavnici nisu dolazili na izložbe, nego su učestvovali u ubijanju Srba na Kosovu i Metohiji i zato su sada u Hagu.

Isto tako, kada pričamo, pričalo se o 20.000 žrtava silovanja. Do sada se prijavilo manje od nekoliko stotina na poziv koji su oni sami uputili građankama na Kosovu. Čak mislim da nema ni toliko. Više nisam pratio, ali možda ima 200, 300, 400 prijava. Naravno, svaka žrtva zaslužuje pažnju, osudu, poštovanje. Ali, to nije isto kada govorite o 20.000 ili kada govorite o 200.

Kada pričaju o genocidu, dozvolite mi, pošto je to sada magična reč, bez želje da se vraćam u prošlost, samo želim da navedem, to naša braća i sestre koji sede gore na galeriji dobro znaju, ali želim zbog njih i zbog cele javnosti samo da navedem.

Dobro slušajte podatke. Podaci: Priština 1981. godine 52.269 Srba, 2011. godine, 30 godina nakon toga posle svega ovoga, 430. Pa, gde je četrdesetdevet hiljada i nešto Srba? Gde je, gospodine Kamberi, gde su? Uroševac – 18.285 Srba 1981. godine, 2011. godine 32, ne 32.000, 32 Srba. Gde su, gospodine Kamberi? Gnjilane 19.212, sada 332, Peć 17.791, 1981. godine, sada 332, Kosovska Kamenica 14.813, sada 1.554, Prizren, nekada glavni grad, 11.651, 2001. godine 237, Lipljan 10.259, sada 513, Istok 9.592, sada 194, Klina 7.802, sada 98, Vitina 8.369, sada 113, Vučitrn 6.091 Srbin, sada 384.

Samo saslušajte još dva frapantna podatka: Podujevo - 2.242 Srbina, sada 12. Jel znate vi gde je Podujevo? Podujevo je prva opština posle Kuršumlije, a ostalo 12 Srba. Dalje, Đakovica - 1.898, sada ih ima 17. Čekajte, dame i gospodo, braćo i sestre, drugarice i drugovi, kako hoćete, ako je genocid nad Albancima, kako ih sada ima više nego što ih je bilo, a Srba ima manje nego što ih je bilo? Da niste vi nešto tu pogrešili?

U Prištini je 1981. godine živelo 140 hiljada ljudi, Albanaca, a sada 194 hiljade. Rekao sam koliko je bilo Srba - 50 hiljada, a sada 430. Genocid. Tačno, samo ste malo pogrešili nad kim je izvršen genocid. Podsetiću da je u Prištini 1953. godine živelo 7.951 Srbin po popisu i 9.034 Albanca. Samo vi pričajte o genocidu.

Gde su Srbi? Jasno je etničko čišćenje i genocid je počinjen nad Srbima. To je istorijska i faktička istina. Vratilo se samo 1,9% onih koji su proterani sa Kosova. Zašto svet ćuti? Zašto zemlje u regionu ćute? Zašto Marinika, Kamberi, Ugljanin, ne predlažu rezoluciju o genocidu nad Srbima na Kosovu i Metohiji ili u Jasenovcu, umesto što žele da svojim rezolucijama bace anatemu i ljagu na narod koji je pored Jevreja pretrpeo najteže žrtve i najveći genocid i uništenje u 20. veku?

I Izrael, jevrejska država, je pokazao da su njihovi interesi važniji od principa, žrtvujući srpski Jerusalim za kosovsku ambasadu u Jerusalimu. Kosovo je pokazalo da sluša samo zapadne sile, a ne islamske interese, iako su ga islamske zemlje priznale. Ali, istorija.

Stvorili smo koaliciju 2012. godine, odnosno zatekli smo jednostrano proglašenu nezavisnost, 110 zemalja priznalo Kosovo. Međunarodni sud pravde, na naš zahtev, Tadića i Vuka Jeremića, donelo odluku i presudu da stvaranjem kosovske države nije prekršeno međunarodno pravo. Rezolucija Generalne skupštine o prenošenju dijaloga u Brisel. Možemo imati dva pristupa - ili je sve izgubljeno ili Kosovo je Srba, ništa se nije promenilo. Situacija na terenu govori sasvim drugačije - niti Srbija ima puni suverenitet u Prištini, niti Priština ima puni suverenitet na severu Kosova. Svaka promena moguća je samo ratom.

Zato je jedino razumno voditi dijalog i tragati za kompromisom. Zato smo se i mi opredelili za dijalog, polazeći od zatečenog stanja da je maltene sve rešeno i izgubljeno.

Albanci 2012. godine nisu ni pomišljali na kompromis. Mislili su da je Srbija slaba, pretili su, ucenjivali nas. Ali, situacija se promenila promenom vlasti. Srbija je postajala sve jača. Pokušali smo da nalazimo nove jake prijatelje, a da ne izgubimo nijednog starog. Bili smo kredibilan partner, svesni snage naših neprijatelja, ali i svesni snage naših principa za koje se borimo.

Otpočeli smo i sa procesom tzv. otpriznavanja. Rekao sam vam, 110 zemalja je priznavalo Kosovo, sada je 19 zemalja manje. Sada imamo većinu, odnosno Kosovo nema više većinu u Generalnoj skupštini UN. I ako se kandiduje bilo gde, proći će kao u UNESKO i u Interpolu. Gospodin Vučić i ja smo bili, on je tada bio predsednik Vlade a ja sam bio ministar spoljnih poslova, kada se Tači prijavio za UNESKO. Imali smo razgovor i mi smo mu rekli - zašto to radite, a oni kažu - ma, nećemo mi sa vama uopšte da razgovaramo. I mi smo krenuli od nule.

Ja sam zahvalan predsedniku Vučiću što je dao odobrenje i što smo vodili državnu akciju na tome da pokažemo našim starim prijateljima da ih podstaknemo da još jednom razmisle i povuku priznanje Kosova.

Da ne pričam o dvostrukim aršinima, nepovredivosti granica. Sad su se setili nepovredivosti granica, kad su prvo narušili granice Srbije. Priština od početka nije ni želela ni dogovor ni kompromis. Oni su mislili da ćemo mi popustiti, da nemamo izbora, zato nisu poštovali potpisano, kao što je zajednica srpskih opština u Briselskom sporazumu.

Kakav je kredibilitet onih sa kojima smo zajedno Tači i mi potpisali Briselski sporazum, odnosno Evropske unije? Ja razumem da Albanci žele da unište sve što su potpisali, odnosno da ne sprovedu ništa što su potpisali, ali kakav je kredibilitet onih u čijem prisustvu vi to potpisujete i sa njihovim garancijama, a da oni mirno gledaju na sve ovo što rade albanski separatisti?

Zato, oni će nam pretiti da nećemo ući u EU, tražiće sve a neće ponuditi ništa, vršiće pritisak na druge zemlje da priznaju nezavisnost Kosova kao što su članice EU koje nisu priznale, stalno na povocu drže marionetske zemlje iz regiona, da stalno napadaju Srbiju i izazivaju sukobe. Na kraju, možda će i vojno pokušati da osvoje sever, znajući, a i to mi isto znamo, da je samo ekonomski jaka Srbija najbolja odbrana Srbije i Kosova. Tražiće političare koji će priznati Kosovo govoreći da je to spas.

Kao čovek koji je godinama zajedno u ovoj priči, u ovih devet godina, sa Aleksandrom Vučićem, dobro znam kakve smo pritiske i kakve je on pritiske izdržao, kako smo se borili i kako se izborio za najbolja za srpski narod, koliko smo pomogli našem narodu na Kosovu i Metohiji, koliko smo i kako smo doveli do toga da ni jedna odluka o Srbiji neće biti donošena bez Srbije i znam da Aleksandar Vučić neće popustiti, da neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije, ali će sve uraditi da sačuva mir i živote ljudi i postigne kompromisno rešenje.

Obraćam se i Srbima sa Kosova i Metohije koji su ovde, ali i svim građanima koji to gledaju na Kosovu i Metohiji. Dok ste vi na Kosovu, Kosovo može da bude srpsko. Ako vas ne bude bilo, nema više ničega od srpskog Kosova. Zato država mora da vam u tome pomogne i želim da vam odam veliko priznanje za to što ste ostali u svom zavičaju, tamo gde je rođena srpska država i srpska crkva.

Uostalom, Albanci nemaju ni albansko ime za Kosovo, jer to je ime nastalo po srpskoj reči za pticu kos. To čak imate i na sajtu CIA. Kako oni koji nemaju ni ime za svoju zemlju misle da je ta zemlja njihova, ali sve je moguće.

Gospodine predsedniče, ja sam ponosan na sve ono što smo zajedno postigli i vi i ja lično, vi pre svega kao predsednik Republike, predsednik Vlade, ali i naša vladajuća koalicija, odnosno naše političke partije koje predvodimo.

U ime SPS, a mogu da kažem i u ime JS i Dragana Markovića, želim da pružim punu podršku svim nastojanjima i borbi za državno jedinstvo, za zaštitu nacionalnih i državnih interesa.

Samo stabilna Srbija i jedinstvena Srbija može biti jaka. Živela Srbija. Živelo srpsko Kosovo.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Gospodine predsedniče Republike, dame i gospodo ministri, direktore Kancelarije za Kosovo i Metohiju, dame i gospodo narodni poslanici, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, pre svega, gospodine predsedniče Republike, želim da vas pitam na početku mog izlaganja - da li kao predsednik Republike i vrhovni komandant imate saznanja ko je pokušao da vas ubije u Srebrenici 2015. godine kada ste imali dovoljno hrabrosti i ljudskosti da odete u Potočare i da se poklonite žrtvama zločina u Srebrenici i da poštujete bol i bošnjačkih muškaraca i bošnjačkih žena i bošnjačke dece?

Mislim da je to veoma važno pitanje, jer nisam čuo da je u novijoj istoriji Balkana i na jednog predsednika Vlade pokušan atentat, sem na predsednika Vlade Republike Srbije, Aleksandra Vučića, koji u Srebrenicu nije otišao sa mitraljezima i tenkovima nego sa vencima i cvećem, a dočekali su ga tako da je bilo potpuno jasno da su hteli da ga ubiju.

Hoću da kažem da ni jednom srpskom zvaničniku, ni jednom srpskom predsedniku, ni jednom predsedniku Vlade, ni jednom srpskom ministru nikada nije bilo lako da učestvuje u rešavanju kosovsko-metohijskog čvora, da učestvuje u rešavanju problema Kosova i Metohije.

Juče vas je, neću reći ime, ali juče vas je jedan opozicioni, da ga nazovem, lider, pitao – da li postoji mogućnost da pitanje rešavanja Kosova i Metohije iz EU izmestimo u UN? To vas je pitao čovek koji je do juče bio u koaliciji sa Borisom Tadićem, čovekom na čiju inicijativu je, ako se ne varam, 2008. godine pismom koje je uputio generalnom sekretaru UN problem Kosova i Metohije iz UN prebačen u Brisel, odnosno u EU. To vas je pitao čovek koji je do juče bio u koaliciji sa Vukom Jeremićem, ministrom inostranih poslova koji je 2010. godine uputio pitanje Međunarodnom sudu pravde tražeći savetodavno mišljenje da li je donošenje deklaracije tzv. kosovske skupštine o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim javnim pravom ili ne, iako je kao ministar inostranih poslova unapred morao da zna da ni jedan sudija međunarodnog suda pravde ne može da odluči drugačije od stava svoje države. Malom detetu, znači učeniku Prvog razreda osnovne škole koji zna da broji do 20 bilo je potpuno jasno da inicijativa Srbije ne može da uspe, zato što apsolutnu većinu sudija u Međunarodnom sudu pravde čine sudije iz država koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije.

Ovo kažem ne zato da bih nipodaštavao ljude koji su učestvovali juče na ovim razgovorima sa predsednikom Republike, koji im je vrlo otvoreno rekao kakva je situacija na Kosovu i Metohiji, koji je imao strpljenja da sasluša sve njihove ideje i sva njihova razmišljanja o načinu rešavanja problema Kosova i Metohije, ali samo hoću zbog srpske javnosti i zbog vas, braćo i sestre na Kosovo i Metohiji, da kažem koliko je danas teško predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, zato što su na njegova leđa natovarili teret svih srpskih, jugoslovenskih, pa onda opet srpskih političara koji nisu radili dovoljno ili nisu radili ništa ili su čak uradili sve u korist Albanaca. Sve to je u nasleđe kao jedno veliko breme, kao jedan veliki krst primio predsednik Republike, Aleksandar Vučić.

Ono što hoću da kažem, gospodine predsedniče, možda ćete mi zameriti, 2013. godine kada je potpisan Briselski sporazum, kojim je predviđena Zajednica srpskih opština, ovde u Beogradu je držana zaupokojena liturgija za sve članove Vlade Republike Srbije i za sve narodne poslanike koji su glasali za prihvatanje Briselskog sporazuma.

Rekli su da ste izdajnik, da ste prodali Kosovo i Metohiju, da ste prodali veru za večeru, da ste pogazili Kosovski zavet, da ste veći izdajnik od Vuka Brankovića, da će prokletstvo pratiti ne samo vas, nego i vašu decu. Naravno, u tome su zdušno učestvovali i oni veliki junaci koji nam danas drže patriotske lekcije, a koji su za vreme svoje vlasti, od 2000. do 2012. godine, uradili sve da olakšaju Albancima na Kosovu i Metohiji da proglase nezavisnost, odnosno nisu uradili ništa da ojačaju pozicije Srbije na Kosovu i Metohiji.

Danas se postavlja pitanje – kako su reagovali? Da podsetim građane Srbije kako su reagovali. Tog februara 2008. godine Boris Tadić je pobegao u Rumuniju. Imao je hitan poziv predsednika Republike Rumunije, pa šta će čovek, morao je da spakuje kofere i da ode u Rumuniju. Kako je reagovao Vojislav Koštunica? To vam je vrlo dobro poznato. Vlada Republike Srbije je proglasila za persone non grata, zamislite kolika hrabrost, koliko čojstvo i junaštvo, ambasadorku Crne Gore, Anku Vojvodić, i ambasadora, zaboravio sam mu ime, Republike Makedonije ovde u Beogradu. Znači, proterali su crnogorskog ambasadora i makedonskog i tako su pokazali koliko su jaki. Nisu smeli da pisnu ni Amerikancima, ni Francuzima, ni Nemcima, niti bilo kom drugom ni delić onoga što danas Aleksandar Vučić sme da kaže ne samo ovde u Narodnoj skupštini, nego i u Briselu i u Vašingtonu i svuda gde se vode teški i mučni razgovori oko Kosova i Metohije.

Zašto sam pomenuo zaupokojenu liturgiju? To je jedna mučna situacija i mučna scena i nadam se da se nikada više neće ponoviti. Proglasili su vas, gospodine predsedniče, da ste najveći izdajnik u istoriji srpskog naroda jer ste prodali Kosovo i Metohiju koja je sveta srpska zemlja i tu smo mi Srbi pokazali, i nije nama tu kriv ni Šaip Kamberi, ni Aljbin Kurti, niti bilo ko drugi, kakvi smo licemeri.

Gospodine predsedniče, vi se opet naljutite na mene, ja sam poreklom Srbin iz Krajine i otac i majka su mi sa Korduna i deda i baba i po očevoj i po majčinoj liniji, sada ja pitam ceo srpski narod, slažem se da je Kosovo i Metohija sveta srpska zemlja, jel Srpska Krajina nije sveta srpska zemlja?

Ja sada ovde u rukama imam, potrudio sam se, spisak srpskih crkava i manastira na teritoriji nekadašnje Republike Srpske Krajine i na teritoriji današnje Hrvatske. Da li zna srpski narod da u Puli postoji Pravoslavna crkva još iz Šestog veka? Vizantijski istoričari kažu da smo mi Sloveni u masama došli na Balkan u Sedmom veku.

U VI. veku je u Puli napravljena prva hrišćanska crkva u Istri koja je još pre velikog raskola iz 1954. godine, dakle 1200. godine pre velikog raskola dodeljena grčkoj zajednici koja je živela u Puli. Zar nije sveta zemlja Ston. gde imamo crkvu Sv. Mihajla iz 1080. godine, dakle na Pelješcu, pre crkvenog raskola iz 1954. godine. Zar nije sveta srpska zemlja, zemlja na kojoj je podignut manastir Bogorodica Stonska? U tom manastiru je 1219. godine Sveti Sava osnovao humsku eparhiju za oblasti humske zemlje i Travunije to je današnja Hercegovina sa celokupnim dubrovačkim primorjem?

Zar nije sveta srpska zemlja ostrvo Korčula gde je podignut hram Uspenja Presvete Bogorodice još 1220. godine? Zar nije sveta srpska zemlja u kojoj postoji manastir Krupa od 1317. godine, koga je formirao srpski kralj Milutin? A zar nije sveta srpska zemlja manastir Krka iz 1350. godine koji je podigla Jelena Nemanjić Šubić i da ne čitam, ima manastira u Cetini, ima manastira u Gomirju, ima manastira u Komogovini, itd.

Zar to nisu svete srpske zemlje? Pa, kad nabrajaju svete srpske zemlje, što ne kažu da su i ovo svete srpske zemlje? A ćutali su, kao zaliveni, kada su ove svete srpske zemlje odlazile nekom drugom.

Izvinite, zar Makedonija nije sveta srpska zemlja? Koliko je srpskih glava stradalo u Prvom, u Drugom balkanskom ratu, u Prvom svetskom ratu da bi Makedonija bila slobodna? Da bi Makedonci bili slobodni, jer nikada do tada nisu bili slobodni, jer su na njih atakovali ili Turci ili Bugari ili Grci. Kada su prvi put mogli da progovore makedonskim jezikom? U Kraljevini Srba i Hrvata i Slovenaca. Eto takva je ta zla, opaka, zavojevačka Srbija. Kada su Slovenci mogli da govore i da pišu slovenačkim književnim jezikom? Od 1918. godine. Kada Hrvati? U Hrvatskom saboru ste mogli da govorite ili latinski ili nemački ili mađarski. Hrvatski, zapravo srpski, ali hajde da prihvatimo da je to njihov hrvatski jezik danas književni, kada su mogli da govore? Pa od 1918. godine.

Dakle, nije Srbija nikome donosila ropske lance, nego je donosila slobodu. Isto kao što je donela slobodu i 1912. godine celokupnom stanovništvu na Kosovu i Metohiji uključujući i Albance, donoseći im ne samo političku slobodu, nego kulturu, pismenost i mogućnost da sami Albanci govore albanskim jezikom, jer je do tad zvaničan jezik na Kosovu i Metohiji bio Turski. Eto to je ta, zavojevačka velika Srbija. To je taj Aleksandar Vučić koji hoće da stvori kako kažu mediji u BiH, u Crnoj Gori i u nekim drugim zemljama, neki novi srpski svet kao zamenu za koncept homogene, odnosno velike Srbije.

Mi se kao narod, kao država, kao Vlada i vi gospodine predsedniče Republike, uvek pozivamo u ovim našim teškim i mučnim pregovorima za KiM na Ustav Republike Srbije i na Rezoluciju 1244. Ustav je jasan i čist što se tiče statusa Kosova i Metohije, ali na našu veliku žalost niko u Međunarodnoj zajednici za to ne haje.

Drugi međunarodni dokument na koji se pozivamo, Rezolucija 1244, ako mene pitate za moje skromno mišljenje, nije baš sasvim na strani ondašnje SRJ kada je doneta, odnosno današnje Srbije kao njene naslednice. Ali, ja sad želim da postavim jedno više retoričko pitanje, nego pitanje na koje očekujem odgovor - šta je bilo sa mišljenjem čuvene Badinterove komisije iz 1991. godine, na koju se uporno pozivaju Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija?

Da vas podsetim, mirovna konferencija za Jugoslaviju 1991. godine, pod predsedavanja Lorda Karingtona donela je odluku da se formira arbitražna komisija koja treba da predloži rešenje za jugoslovensku krizu. Na čelu te komisije bio je Robert Badinter, predsednik Ustavnog saveta Francuske. To je nešto slično našem Ustavom sudu, oni ga ne zovu tako, ali u suštini manje-više ima iste nadležnosti. Prema prvom preliminarnom mišljenju, iz novembra 1991. godine, Robert Badinter je sa svojim saradnicima napisao da se SFRJ nalazi u fazi raspadanja. Već u drugom i u svakom narednom mišljenju dao je rešenje kako da se reši jugoslovenska kriza, po principu „uti posedetis juris“. Dakle, ono što bivše jugoslovenske republike poseduju po tada važećem pravo SFRJ i po tada važećem pravu socijalističkih republika. Na to mišljenje su se pozvale i Slovenija i Hrvatska i BiH i svi drugi koji su se odvajali od SFRJ.

Badinter je tumačio da princip „uti posedetis juris“ znači da Slovenija ima pravo da se otcepi od Jugoslavije, da Hrvatska ima pravo da se otcepi od Jugoslavije, ali da nijedan deo teritorije Hrvatske nema pravo da se otcepi od Hrvatske. Po tom principu su Hrvati uspeli da zauzmu Republiku srpsku Krajinu, u odnosu na to su se pozvali između ostalog kada su osvajali Republiku srpsku Krajinu u zločinačkim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ 1995. godine.

E sada, moje retoričko pitanje glasi – ako princip „uti posedetis juris“ iz nalaza i mišljenja Badinterove komisije iz 1991. i 1992. godine važe za Sloveniju i Hrvatsku, kako je moguće da ne važe za Republiku Srbiju, kako je moguće da možete od jedne suverene i nezavisne države da odvajate njen jedan deo i da kažete – princip „uti posedetis juris“ važi za sve od Triglava do Đevđelije, ali ne važi za vas Srbe. Bilo bi dobro da malo podsetimo te naše međunarodne pregovarače, partnere, prijatelje ili manje prijatelje, ljude sa kojima razgovaramo, šta je bilo sa tim nalazom i mišljenjem Badinterove komisije? Kako je moguće da nalaz i mišljenje Badinterove komisije važi za sve, osim što važe za Srbe?

Ono što takođe želim da kažem, gospodine predsedniče, a vi ne morate samnom da se složite, molim vas izbegnete onu vrstu avanturizma, onu vrstu nacionalne samoubilačke politike koja se desila ovde u Beogradu 27. marta 1941. godine. Mene su pre nekoliko godina optužili da ja ovde propovedam nacionalizam zato što sam rekao da je puč od 27. marta zapravo bio uvod u razbijanje Kraljevine Jugoslavije i da su pravi osnivači, iako oni toga tada nisu bili svesni, nisu to želeli, ali kada se pogleda slet događaja, pravi osnivači NDH, logora u Jasenovcu, svih mogućih mičilišta od NDH do KiM bili su generali Borivoje Mirković, Dušan Simović i svi ostali koji su rekli da Jugoslavija mora da zarati sa Nemačkom, zato što je u britanskoj ambasadi veče pre toga otvorena flaša šampanjca i zato što je Čerčil rekao – Jugoslavija je pronašla svoju dušu.

Nije prošlo 17 dana, Jugoslavija je kapitulirala, Pavelić je sa svojim ljudima već 10. aprila 1941. godine proglasio NDH, a šta su radili ti veliki junaci od 27. marta? Iz Beograda otišli u Nikšić pod pratnjom vojske i žandarmerije, iz Nikšića u Atinu, iz Atine u Jerusalim, iz Jerusalima u London.

Nisu se jednog jedinog dana zadržali sa narodom koga su bez ikakve potrebe gurnuli u rat. Zato smo iz Drugog svetskog rata izašli tako da je u Drugom svetskom ratu, pa sada vi razmislite da li smo mi zaista dobili Drugi svetski rat ili ne, u demografskom smislu, poginuo je svaki četrdeset i deveti Englez, a svaki sedmi Srbin. Zato sada Engleza ima koliko ih ima i zato nas Srba danas ima koliko nas ima.

Dakle, gospodine predsedniče, znam da vam je teško, imate svu moguću podršku poslaničke grupe SNS, imate bezrezervnu podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali nemojte nikada ni u jednom momentu da pokleknete pred lažnim junacima, pred lažnim patriotama, pred onima koji bi hteli da zapale buktinju i požar ovde u Srbiji da izgubimo sve, i Kosovo i Metohiju i centralnu Srbiji i Vojvodinu, da nam ode i propadne i Republika Srpska i da se zauvek zatre srpsko ime, a oni će lepo na Mauricijus, u Hongkong, u Njujork, u London, tamo gde su im stanovi, tamo gde su im vile, tamo gde su im pare.

Na tu vrstu avanturizma nemate pravo. Na tu vrstu avanturizma nema pravo niko, zato što predsednik Republike mora da vodi računa pre svega o živom narodu, o živim ljudima, o živim muškarcima, ženama i deci na Kosovu i Metohiji, mora da vodi računa i o Republici Srpskoj, jer nema ko drugi, mora da vodi računa i o Srbima koji su ostali da žive u Hrvatskoj, a gde su im prava i dalje vrlo često ugrožena, mora da vodi računa i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji.

Zato je breme koje nosi predsednik Republike Aleksandar Vučić, veoma teško i naravno u Crnoj Gori. To je ona, i njih smo zajahali, jel tako gospodine Rističeviću, to je general Jovo Kapičić, pričao. Kaže, 1918. godine Srbija zajahala Crnu Goru, a on 1944. godine došao na Dedinje i imao kafić ovde u centru Beograda. Jel ga vi Marijane Rističeviću imate u centru Beograda, kafić, a imao ga je general Jovo Kapičić? I, kaže, zajahala Srbija Crnu Goru. Onu Crnu Goru koja se pre toga zvala Zeta, pa se pre toga zvala Duklja, pa su zaboravili da je Skadar bio srpski grad, pa da je tamo nekada bila država Svetog Jovana Vladimira itd, da se ne vraćamo dalje u prošlost.

Dakle, gospodine predsedniče uz svo uvažavanje teške situacije u kojoj se nalazite, želim da vam kažem da potpuno razumem svu složenost situacije i vas kao predsednika Republike i Vlade Republike Srbije, ali da vam kažem da imate bezrezervnu i punu podršku u jednoj racionalnoj, razumnoj i odgovornoj politici, ne samo prema Kosovu i Metohiji, nego i prema Republici Srpskoj i prema našem narodu u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Makedoniji, jer danas ste vi, hteo to da prizna neko ili ne, jedini čovek na Balkanu koji misli, ne samo o interesima svog naroda, nego i o interesima svih drugih naroda i koji jedini čini mi se zastupa onu staru politiku koja je čini mi se jedina dobra za sve balkanske narode, a to je Balkan balkanskim narodima.

Znate šta, mi smo danas razgovarali i na Kolegijumu i malopre sa predsednikom, imajući u vidu da je ova tema, kao što smo rekli od izuzetne važnosti za svakog Srbina i svakog građanina Srbije i da mi sigurno rukovodeći se tim principom i potrebe da svi nešto kažemo, možemo o ovome sigurno da diskutujemo više sati.
S druge strane, postojao je i predlog da se obrate samo šefovi grupa i ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, s tim što tu sada imamo, bili bi oštećeni ovi samostalni poslanici, ili kako god hoćete. Tako da imamo dve mogućnosti, ili da nastavimo diskusiju, ali neće puno poslanika moći da dobije reč, ili da ovde zaključimo diskusiju, da predsednik kaže u završnoj reči to što želi, a ako želite da nastavimo dalje onda moramo da pređemo na listu govornika poslaničkih grupa.
Kakvo je javno mnjenje? Predsedniče, mi predlažemo, to je bio i jutros predlog sa kolegijuma, da imajući u vidu zaista potrebu da i ova sednica bude na jednom nivou političke ozbiljnosti i svega ostalog, a da ne idemo mnogo u širinu, tako da ja predlažem da se vi obratite i da onda, pošto su sve poslaničke grupe dobile pravo da se izjasne, jedino što je oštećen to je samostalni poslanik, ali šta da radimo. Ne isplati se biti samostalni poslanik.
Ako se slažete da dobije Glišić reč i da tu završimo?
Ako dobije Glišić, onda smo prešli, onda će tražiti i ostale opozicione stranke kojih ima još jedna.
Izvolite, Glišiću.

Gospodine predsedniče, zna se da ja nisam neki veliki pristalica vaše politike, čak ni mali pristalica vaše politike. Zna se da smatram da u mnogim aspektima ono što radite vi i vaša stranka je štetno za mnoge segmente društveno političkog života u Srbiji, ali uzimajući u obzir temu i trenutka u kome govorimo, neću o tome govoriti.

Vi, kao i ja, bili smo članovi političkih organizacije koje su olako koristile reč - izdajnik za političke protivnike. Ja to više ne radim i zato, bez obzira što se ne slažem sa mnogim stvarima koje ste uradili u politici po pitanju KiM, neću vas tako kvalifikovati, jer verujem da dva miliona ljudi koji su glasali za vas da narod prepoznaje da to ima smisla što radite.

Međutim, protiv Briselskog sporazuma sam bio i smatram da smo mnoge delove našeg suvereniteta dali tamo gde nismo trebali, predali Prištini i da nismo dobili ništa za to. Međutim, taj Briselski sporazum je posle devet godina u kojima smo mi dali dosta elemenata naše države Prištini, doveo je do toga da imamo jednu veliku prednost, a to je da smo razgolitili poziciju Kurtija i njegovih saveznika i političkih predstavnika Prištine koji u suštini tih, evo skoro devet godina, nisu učinili ništa, tj. nisu zajednicu srpskih opština utemeljili.

Znači, došli smo u situaciju da je Srbija, poštujući Briselski sporazum, ispunjavala sve svoje obaveze, a Priština nije. To je sada velika prednost u tome što ste razobličili tu vrstu odnosa Prištine prema tim sporazumima i pregovorima u koje smo gurnuti. Međutim, mnogo važnije od toga je to što smo videli to razgolićavanje jedne brutalnosti i kršenja svih civilizacijskih tekovina prava od strane onih koji su garant tih pregovora, a to je EU. Na kraju krajeva, na tim pregovorima uvek je neki predstavnik SAD.

Posle devet godina takvog ponašanja, vi kao pravnik znate da, recimo, u privatnom odnosu sa nekim potpisujete ugovor i taj ne ispunjava ništa od njegovih ugovornih obaveza, a vi ispunjavate sve, da bi to bilo neodgovorno, i još gore, garant, tj. jemac tog sporazuma, ne čini ništa da ga natera da to ispuni. Bilo bi normalno u privatnom životu da sa takvim ljudima nemamo ništa i da sa takvim ljudima ne pregovaramo i da to zaustavimo. U tom smislu, sada nam Briselski sporazum, protiv koga sam bio, daje priliku da se pogledamo u oči sa predstavnicima EU, sa predstavnicima Vašingtona, Brisela, Berlina, Londona i već koga, jer mi svi vrlo dobro znamo da Kurtijeva hrabrost nije iz njegove glave, već je ona podržana i neprekidno podržavana, i na isti način kako je gospodin Martinović lepo govorio, kako su podržavani oni koji su praznili Republiku Srpsku Krajnu od srpskog naroda. Ti isti ljudi, te iste države, ti isti centri moći o kojima ste vi danas isto lepo pričali nekoliko puta kako se neprincipijelno i loše ponašaju nastavljaju da nas drže tako što u toj utakmici nam vezuju i ruke i noge, a albanskoj strani dozvoljavaju da nam lupaju šamare i da rade šta god hoće. Znači, ako je neko nekada iz Saveta bezbednosti preneo na Brisel da vodi računa o nama i da bude sudija u ovoj utakmici, to je proces koji se desio i ja neću pričati o onima koji su bili na vlasti i možda više nikad neće biti na vlasti.

Ovo što ste došli ovde je dobra stvar, vraćate poverenje u institucije, samo što i sami znate da ova Skupština više liči na glavni odbor vaše stranke nego na Skupštinu i da to vraćanje u institucije ovde baš i nije prava stvar i da ta vaša potreba da podelite odgovornost sa narodom bi bila mnogo bolja kada bi se podelila baš sa narodom, kada bi bili spremni da idete na referendum i da vratite narodu u ovako teškim trenucima mogućnost da kaže šta misli o politici.

To referendumsko pitanje nikako ne bi smelo da bude neustavno, već bi trebalo da bude da li mi kao narod posle svih ovih iskustava od 30 i nešto godina ponašanja Brisela, Vašingtona, Berlina, Londona, Pariza, i već koliko ih sve ima, imamo pravo da kažemo kao narod da bi bilo dobro da sada u format ovih pregovora, pošto su došli u ćorsokak i neće nikada ići dalje, osim ako im mi ne damo sve što hoće, da se malo pojave pored Brisela i Vašingtona i Peking i Moskva. Možda vi ako biste pozvali Moskvu da se umeša, dolazite u poziciju da odlučujete mimo naroda, ali podelite to breme sa narodom. Dajte narodu priliku da kaže da li je za to. To nije 27. mart, 27. mart su izveli ljudi koji nisu izlazili na referendum, već su sa puškama odlučivali šta su hteli.

Ovo je pravi način da se vratimo…

Glišiću, bio sam dobre volje, ali prošlo je pet minuta, nemoj sada da preteruješ. Pet i 30 je, molim te da završiš.

U svakom slučaju, mislim da je taj referendum prava stvar, da ne budete originalni i da ovoga puta uradite nešto u nivou pameti svoga naroda i originalnosti naše istorije.

Hvala.
Ja bih vas zamolio onda samo da, u skladu sa onim što smo se dogovorili ili barem najavili da će tako da bude, reč dobije još samo Nadija Bećiri, koja je inače najavila, da ne bismo imali one probleme kao prošli put, i mislim da je dobro i važno da ona govori, zato što će ona govoriti na albanskom, na to ima pravo po našem zakonu, a to je dobro, da svi vide kako je Srbija, kako neko kaže, autokratska i nedemokratska država, za razliku od nekih drugih, gde Srbi ne mogu da govore svoj jezik ni na ulici, a kamoli u parlamentu.
Samo se prijavite, molim vas.

Hvala, predsedniče Skupštine.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodo i gospođe poslanice, poštovani građani ovde prisutni, danas imam tri pitanja za predsednika koja su od opšteg interesa.

Sa velikom pažnjom sam saslušala vaš izveštaj, naročito sam obratila pažnju na svakodnevne izjave kako se Srbija razvija brže nego ostali delovi regiona, kako se povećava standard, kako se zemlja razvija, kako se razvijaju investicije i otvaraju nova radna mesta. Ipak mi na terenu vidimo da se sve to dešava samo u najrazvijenijim delovima Srbije.

Mislim da bi, prema vašoj izjavi o velikom uspehu, veći razvoj bio ukoliko bi jednak doprinos bio iz čitavog reona, posebno nerazvijenim opštinama Bujanovac, Preševo, Medveđa, pogotovo što investitori dolaze u najrazvijenije delove Srbije, gradove Srbije, Niš, Leskovac, Vranje, ali ne nastavljaju dalje, iako ima lokacija, iako su lokacije u vlasništvu države, nažalost, ne postoji interesovanje Vlade. Gospodine predsedniče, tražim od vas i Vlade da promenite pristup i da investirate i razvijate i ove tri opštine, jer je to u interesu svih građana koji tamo žive.

Takođe hoću da skrenem pažnju i na važnost studiranja i problem priznavanja diploma za studente koji su diplomirali na kosovskim univerzitetima, a koje Srbija i dalje ne priznaje. Srbija i dalje te diplome ne priznaje, a studenti ne mogu da se integrišu u tržište rada u Srbiji. Sa druge strane, opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa deo su najnerazvijenijih opština u zemlji. One, nažalost, mogu da nađu svoja radna mesta po kafićima ili tako što odlaze u inostranstvo. Mi svi znamo da ove opštine mogu biti ekonomski razvijene, jer samo 500 metara daleko od samog grada Bujanovca nalazi se Koridor 10 koji predstavlja odličnu priliku za razvoj ovog dela.

Gospodine predsedniče, i vi znate, zato se okrenite prema vašim građanima, bez razlike, tako što ćete ravnopravno tretirati svakog od njih, jer vam je to i ustavna obaveza i obaveza da omladina ne napušta svoja ognjišta samo zato što su diskriminisani.

Poštovani predsedniče, prolaze meseci, godine, a prošlo je 8.395 dana otkako majke ne znaju gde su im sinovi, ćerke, muževi, braća, sestre. Deca su napunila 22 godine i još uvek ne znaju gde im se nalaze očevi, braća, sestre i majke. Kao majka, u ime svih majki, molim da učinite sve da se otkrije gde su nestala lica, da omogućite majkama da samo jednom pomirišu pesak i zemlju gde su sahranjeni njihovi najbliži i da znaju gde im se grobovi nalaze. Ovo je tužno i bilo bi humanitarno i ljudski da se ne bavimo politikom kada su nestala lica u pitanju, da ne budu nevini ljudi taoci politike. Neću da ulazim dublje u ovo pitanje, jer je ovo jako bolna tema, to je i vama poznato, ali nekako svi ćute po tom pitanju. Istorija nikada neće zaboraviti i pamtiće zauvek i ovo, kao i strašne događaje koji su se ranije desili.

Zbog toga vas molim da naša deca mogu da žive zajedno, kao što su i mnogo ranije naučila i živela zajedno. Sve to zavisi od nas, da se ne podstiče u našim glavama nacionalizam i potpaljivačke ideje koje se razvijaju u njihovim glavama. Hvala vam veliko.

Hvala.
Gospodine predsedniče, izvolite.
Gospodine predsedniče, ovo je završna diskusija.