Hvala kolega.

Reč ima narodni poslanik Dragan D. Marković.

Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, poštovani predsedavajući, gospodine ministre, JS će podržati ova dva predloga zakona, a isto tako želimo i da vam predložimo nešto što je prisutno u životu već poslednjih 20 godina. Pre nego što krene upisna godina da se da informacija, izvadi se statistički podatak, da se kaže budućim studentima koji smer će imati sigurno posao, odnosno da postoji mogućnost da se zaposli, jer jedno je šta vi volite kao mlad čovek a drugo je da li ta vaša budućnost može da se realizuje u struci i fakultet koji vi završite, jer svakog dana se srećem sa takvim problemima gde veliki broj studenata završili neke smerove koji su stručni i žele samo da rade u struci.

Dalje, edukacija studenata kada diplomiraju, da se predloži ili da se uvede neka obaveza kod kompanija privatnih kako bi ti studenti koji iz prakse, iz života nemaju ništa i niko neće da primi nekog studenta koji je završio fakultet i da kaže – evo, na osnovu stručne spreme imaš 90 hiljada dinara platu, već da vidim šta zna. Kada on ode na praksu posle fakulteta, tu će da nauči ono osnovno što možda nije znao i da taj poslodavac, od 10 ili 20 koliko bude bilo kandidata u svakom preduzeću, kaže – vas petoro ste dobri, vas ću da zadržim, a vi ostali treba nešto drugo da radite itd. To u ovom trenutku nedostaje, imajući u vidu da se dosta fabrika i preduzeća otvara u Srbiji i da ta mogućnost postoji. Postoji dualno obrazovanje, ali ne za sve smerove u srednjoj školi, tako da dualno obrazovanje… Siguran sam da ćemo imati u budućnosti stručne mlade ljude kada završe srednju školu.

Šta je još važno? Postoji autonomija studenata kada su u pitanju ova dva zakona, odnosno prvi predlog zakona. Studenti mogu da odlučuju da prave studentski parlament i pre toga je postojalo, ali mora da se ti studenti založe da kolektivno odlučuju, da ne bude personalno dato poverenje nekom kao što su dali Đilasu. Sećate se kad su bile one studentske demonstracije gde je tada obećavao svim studentima kako će biti mnogo bolje samo da on bude taj koji će biti njihov predstavnik i gde je danas Dragan Đilas, koliko miliona evra ima, a koliko oni tadašnji studenti a današnji… Ne znam gde ti ljudi rade i šta rade, ali sigurno su imali možda dobru nameru i verovali tom jednom čelokolonašu koji je pokazao da je radio samo za sebe.

Studenti, mladi ljudi za Jedinstvenu Srbiju su zakon i moramo da ih poštujemo. I to ne govorim deklarativno samo, već 14 godina, odnosno 15 godina đaci koji završe četvrti, osmi razred iz Jagodine idu besplatno na more u Crnu Goru, a oni koji završe srednju školu idu besplatno na more u Grčku. Zbog odnosa i odluka crnogorskih političara, a ne običnih ljudi u Crnoj Gori, mislim i na Crnogorce koji su dobri i na one koji se izjašnjavaju kao Srbi, sada smo preusmerili i da đaci koji završe četvrti i osmi razred idu u Grčku na more sa jednim od roditelja, pošto su to maloletna deca.

Isto tako da se borimo da nam mladi ljudi i srpska pamet ne odlazi u beli svet. Ja sam se borio da vodim studente na ekskurziju u neku evropsku državu, i to sam radio do pre godinu i po dana dok korona nije ušla u Srbiju. Svake godine minimum 700 ljudi je odlazilo u Beč, a mi smo obezbeđivali donatore, kao grad Jagodina. Zašto Beč? Zato što nam je geografski blizu. Veliki broj Srba, odnosno građana Srbije radi u Beču, i to je najveći studentski grad van Srbije. Grad Beč u Evropi je najveći srpski studentski grad. Najviše studenata, da znate, iz Srbije, iz bivših Republika su upravo u Beču i tamo nema podele – ti si, ne znam, Bošnjak, ja sam Srbin, ti si Crnogorac. Svi su isti, što mi je posebno drago, jer kada odem u Beč prilaze mi ti studenti da se slikaju sa mnom i želim i da popričam sa njima, jer uvek je najbolja informacija iz prve ruke, direktna.

Da su uslovi danas mnogo bolji za školovanje studenata, upravo su i veće plate njihovih roditelja, veće penzija njihovih deka i baka, jer i deka i baka moraju ponekada da finansiraju, da pomognu đake, studente itd. i to nije isto kao što je bilo pre 10-ak godina.

Mi u Srbiji imamo mnogo smerova. Bilo je ovde reči o akreditaciji. Znam jedno tri-četiri srednje škole, koje su privatne, a nemaju akreditaciju. Ima jedan i fakultet u Jagodini koji nema akreditaciju i ako ti fakulteti i srednje škole rade godinama i oni izvode neku decu na put, zašto da im se ne da akreditacija? Ako se već dozvolilo da se radi, onda treba da dobiju akreditaciju, jer kome je najgore? Tim roditeljima, deci itd.

Mi smo, na primer, imali, neću sad da pominjem koji je fakultet u pitanju, ali preko 100 studenata je završilo taj fakultet i dobili diplomu, a on nema akreditaciju, što nije dobro, jer četiri godine su duge, i to roditelji i ta deca nisu znali kada su upisali, ali su dobri smerovi na tom fakultetu. Veliki broj njih sada radi u Srbiji, ali ako bi sada otišli negde da zastupaju neku kompaniju drugačije bi se to gledalo kada je u pitanju akreditaciju.

Kada bih se pitao, JS, mi bi dozvolili da i srednjoškolci imaju ista prava, kao što imaju studenti, da imaju školski parlament, svoju organizaciju itd.

Vi morate da znate jednu činjenicu, 90% mladih ljudi, da kažemo oni od 13 godina pa na više, ne gledaju ni jedan televizijski program i ne čitaju vesti, jer za njih je to politika. Nije politika danas šta se desilo u vašoj državi, ne znam, otvara se fabrika, i to je život. Nije politika ako je predsednik Amerike primio predsednika Srbije da razgovaraju o veoma važnim temama. To nije politika. To je život svakog čoveka u Srbiji i da vidimo kako da ih mi, ne da ih obavežemo, jednostavno preusmerimo, koliko vremena treba, kada je već na društvenim mrežama, ode na neku aplikaciju koja se zove „medijska kuća“ i sazna šta je juče, danas i prekjuče bilo u njegovoj državi.

Dalje, gospodine ministre, više ništa se ne radi peške, to se kaže knjigovodstvenom olovkom, i mi ćemo imati problem u budućnosti, da znate, jer ja sada ne želim da vam kažem kako danas deca rade i da sve ide preko kompjutera, od tablice množenja, pa nadalje.

Evo, da vam jedan primer dam, mi smo primali sezonski tri meseca radnike kada je turistička sezona u Jagodini i nisam imao priliku da ih pitam tablicu množenja, pošto prodaju sladoled, jedan konobar, mlad momak, radi u restoranu, tri meseca između druge i treće godine srednje škole ugostiteljske i ja odem i kažem - pošto ti je ovaj sladoled, onaj na drvce „Sneško“, kaže - 70 dinara, daj mi osam sladoleda. I ta devojka uzima mobilni da izračuna koliko košta. Ja kažem - ne može, moraš ovako. Kažem - šta kada neko dođe da ti kupi osam sladoleda, pa ko to, kaže, može da kupi osam sladoleda, nego samo vi. Naravno, ja se tu nasmejem, zamolim je da nauči tablicu množenja. Za tri dana je zvala moj kabinet i naučila.

Ovaj momak koji je bio konobar, a preko fiskalnog računa se sve kuca, znači ne mora ni da zna tablicu množenja, ja ga pitam - koliko je sedam puta osam, on mi je odmah odgovorio - sigurno više od 60. To je istina, znate, to je istina i ti mladi ljudi hoće da nauče i to su pametna deca, ali im je dozvoljen kompjuter, mobilni i to će, koliko je neophodna digitalizacija u Srbiji, uništiti pamet i dobijamo veštačku pamet, a gubimo prirodnu pamet, jer ako vi kada vam je vreme, to je kao kada bi neko trebao da počne da se bavi sportom u 35 godina, a sportom počinješ da se baviš od sedme, osme godine itd… Znači, to je trenutno najveći problem.

Dalje, deca se ne ispravljaju, pogotovo to je u Pomoravskom okrugu, kada odgovaraju geografiju, istoriju, već ne znam iz kojih drugih predmeta, samo kada radi pismeni zadatak iz srpskog. Onda imamo određenih problema kada je neki javni nastup itd. jer kući se priča tako, u školi se priča tako. Znači, svako od učitelja, od nastavnika, od profesora, bez obzira što nije predmet njegov srpski jezik, mora da ispravlja decu i da kaže, ne kaže se da ti tata radi u fabriku, nego ti tata radi u fabrici. To je tekući problem. Mi smo nekada imali inspekciju. Dolazila je u škole, nenajavljena i ne ide inspekcija gde mu kaže direktor, u koje odeljenje, nego gde oni hoće i ne pitaju odlične đake, nego pitaju one druge. Tako da to u ovom trenutku je problem u našem školstvu, na fakultetima.

Šta je još najveći problem? Nema sportskih aktivnosti, nema. Nestala je sportska aktivnost. Mi smo zemlja talenata svih sportova, a ti studenti prvo imaju uslove da se bave sportom, mnogo sportskih hala, sportskih terena ima, gde god da upišu fakultet, nema ni jedan predmet koji bi ga vezao, nekada je bilo klizanje i plivanje. Fizičko mora da postoji i mi od 250 hiljada studenata, koliko imamo, pa kako ćemo da izaberemo… Ne znam što se gospodin Zukorlić smeje, da li zbog fizičkog ili zbog čega.

Nisam vas čuo, uključite mikrofon da vas čujem šta ste rekli…

(Predsedavajući: Zbog muzičkog, ne zbog fizičkog.)

Zbog muzičkog? Ima muzičko. U osnovnoj školi ima.

Pazite, ako hoćemo da budemo zdrava nacija, pogledajte vi, idite tamo gde su parkovi, gde se trči, nađite mi nekog da trči ko ima manje od 50 godina. Nema. Odete kod doktora i ako ste bolesni, 70% od bolesti koje imate doktor savetuje šetnju i da možete malo da budete fizički aktivni.

Nisam znao da je muftija toliko neozbiljan kada govori jedan poslanik i priča o akreditaciji, gde je njegov problem da se smeje kada priča poslanik, što nije u redu, a nisam vam zamerio.

Tako da, gospodine ministre, mi moramo da vidimo kako da pomognemo i svakom fakultetu i svakom univerzitetu da ono što je budućnost ove države i kako da zaustavimo mlade ljude i srpsku pamet i onu pamet svih građana, svih studenata Srbije da ostanu ovde u Srbiji i hvala Bogu ima radnih mesta, mnogo fabrika je otvoreno i mnogo fabrika je na čekanju, stranih investitora, koji su vlasnici tih fabrika, da dođu i otvore fabrike u Srbiji.

Šta je još problem? Moraju da postoje određene tolerancije za studente koji imaju porodičan problem pa nije stigao da da sve predmete iz druge godine kako bi mogao da upiše treću, mislim da je 48 bodova bilo, da tu neka komisija ako je viša sila, a viša sila je, daleko bilo, porodični problem ili nešto drugo, da proceni komisija i da kaže od 100 zahteva 30 zahteva, 30 studenata ispunjavaju uslove kako bi mogli da prenesu ta dva ispita više nego što je bilo dozvoljeno, jer ako mi, da znate, to se dešava, ne dozvolimo takvim porodicama, a to su porodice koje su u ekonomskoj teškoj situaciji, on će napustiti fakultet i džabe je potrošio oca dve godine, i da se vrati u grad odakle je došao i da ništa ne radi sa srednjom školom itd.

Znači, da postoji jedna blaga tolerancija ne u ocenjivanju i kriterijumu kada su u pitanju ocene, već u davanju mogućnosti da se kaže – ovome ćemo pomoći itd.

Šta je još važno? Da ti studentski parlamenti imaju autonomiju i da studentske parlamente nikada ne zloupotrebi nijedna partija, da ih izvodi na ulice, a to obično radi opozicija. Institucije su te i adrese gde treba studentski parlament ili univerziteti da kažu ono što imaju i smatraju da je neka nepravda nad njima učinjena, neki pojedinac učinio ili neka institucija, a ne da mi imamo studentske demonstracije zbog nečega. Možda su studenti u pravu, ali ako su u pravu, istog trenutka da im se odobri to što traže, ako nisu da im se objasni da nisu.

Studenti moraju da se poštuju, deca, đaci i oni koji su i u srednjoj školi i osnovnoj školi. Naravno, oni ne razmišljaju kao studenti koji imaju od 18. Ne znam ni ja, imamo studente, kažem – koji si razred, koja godina, kaže – sedma godina, a treći razred. Imamo i takve. To znači da voli da studira čovek malo više. Đorđe nije razumeo šta to znači. Tako da sve u svemu ova dva predloga zakona su dobri.

Jedinstvena Srbija će ih podržati, jer mladi ljudi koji završe fakultete, sigurni budite da svaki od tih studenata nešto može da doprinese svojoj državi. Da smanjimo odlazak studenata, odnosno onih koji završe fakultete u neke druge države. I evo jedan primer, mi kada smo bili u Beču, u 11 sati uveče nemate ni jednog čoveka u ulici Ketern štrase, to je glavna ulica u Beču, a dođite u Knez Mihajlovu ili negde uđite u neku drugu ulicu da vidite.

Znači, nije isti način života. Izlazi se vikendom. Ja nemam ništa protiv toga, ako neko ima tu moć da izađe u 11 da dođe u četiri, u pet ujutru, a da ustane u osam, u redu. Ja sam sve vreme svog života tako živeo. Voleo sam, kao mlad čovek, ali otac me budi ujutru u šest sati. Pravili smo ciglu, imali smo traktor, građevinske mašine i ideš da radiš. Dođi ti i u šest, a ceo dan sutra moraš da radiš i da na taj način stvaramo i radnu naviku.

Naši studenti, mladi ljudi žele da rade, ali morate da ga preusmerite, da mu kažete. Ne moraju oni da rade ono što smo mi radili, težak život je naš bio i nije bilo ni mobilnih telefona, ni društvenih mreža, ništa, a danas imaju sve.

Onlajn nastava, to je kada je viša sila bila, ova korona. Ko bre da nauči šta preko onlajn nastave? Šta da nauči? Ja imam pet đaka u kući, onlajn od kuće. Ko će njega da kontroliše da li on im svesku, da li prepisuje itd. U školi se to zovu „puškice“. A kući mu ne trebaju puškice. Hvala.

Narodni poslaniče Markoviću, pošto ste vi ozbiljan narodni poslanik koji je govorio kompetentno o akreditaciji, razlikujte osmeh od smejanja. Osmeh je divna stvar koji ljudi upućuju jedni drugima, a vi ste ukrali osmeh koji je bio upućen vašem kolegi Milićeviću, tako da imajte to u vidu i ustegnite se od kvalifikacija, ozbiljan, neozbiljan u ovom domu, da prosto to nije primereno.

A, sada ministar Branko Ružić ima potrebu da se obrati.

Izvolite.

(Dragan D. Marković: Replika.)

Izvolite.

Nisam ja ni očekivao da gledate u mene. Ja nisam lep čovek, vizuelno je lep Đorđe, on je lepotan naš i zato ja uvek vodim po nekog lepog da sedi pored mene, kako bi skrenuo pažnju od vitalnih stvari, a nisam vam zamerio. Hvala.

Lepota je u oku posmatrača i to je stvar ukusa, a o ukusima se ne raspravlja. Zapravo, možete vi naći mnogo lepši način da skrenete pažnju na sebe od ovog načina.
Hvala u svakom slučaju.
Gospodine ministre, izvolite.

Zahvaljujem.
Pre svega, prosto ponukan ovim raspravama, ne samo gospodina Dragana Markovića, nego i gospodina Zukorlića i gospodina Bačevca, želim da konstatujem da je u svim ovim diskusijama prepoznat značaj ova dva zakonska predloga koja zaista tretiraju veoma značajne teme, a sa aspekta onoga što je zaista dragoceno u diskusiji gospodina Markovića, prosto želim da ukažem da na tragu onoga što je iskazano u njegovom govoru, da država već duži niz godina razvija dualno obrazovanje, da od ove godine imamo i visoko dualno i u tom smislu pravimo, rekao bih veoma značajne korake u tom pravcu.
Što se tiče srednjoškolskog obrazovanja, imamo 54 dualno obrazovna profila i upravo to dualno obrazovanje jeste alat kojim se može doći do onog ideala o koje je upravo gospodin Marković govorio, a to je da tržište rada i obrazovni sistem uskladimo na način da znamo šta su potrebe tržišta rada, šta su potrebe kompanija za koje ste ispravno rekli da veliki broj njih dolazi ovde u Srbiji zahvaljujući jednoj zaista ozbiljnoj politici Vlade Republike Srbije.
Mislim da pozitivnih primera imamo širom Srbije, bilo da govorimo o Nišu, pre svega o Novom Sadu, gde imamo odlične primere upravo dualnog obrazovanja u praksi. U tom smislu nema bojazni da će to biti zadovoljeno.
Što se tiče onlajn nastave ili digitalnih alata koji se koriste u obrazovanju, živimo u 21. veku i prirodno je da se ne koristi abakus na primer za tablicu množenja ili za sabiranje. Ima onaj šaljivi vic – volim da sabiram, posebno da množim, ali mnogo manje volim da delim, ali to su vicevi. Što se tiče stvarno obrazovno vaspitnog rada, sticanja radnih navika, socijalizacije, tu se slažem sa gospodinom Markovićem, to je najvažnije upravo u onom periodu od predškolskih ustanova pa u prvom ciklusu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Mislim da u tom smislu Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja upravo u ovim vanrednim okolnostima je pokazalo visok stepen odgovornosti, imajući u vidu da su upravo i deca u obdaništima i deca u prvom ciklusu pohađala nastavu na tradicionalan način, doduše u školama podeljeni u dve grupe. To je ono što jeste odnos Ministarstva prema svim i pedagoškim i drugim alatima koje koristimo kako ne bi napravili neki, rekao bih propust u samom obrazovno vaspitnom radu i procesu i procesu sticanja znanja.
Naravno, sagledavamo onlajn nastavu i uopšte te digitalne alate kao alat koji će biti korišćen i u nekom budućem vremenu. Mislim da to može da bude samo jedna vrsta podrške. Naravno da je onaj direktan kontakt između đaka i đaka i profesora i đaka i nastavnika nešto što je najvažniji ambijent i okruženje za sticanje znanja i za sagledavanje nekih obrazovnih sadržaja, ali u svakom slučaju i ovo je jedan dragocen i koristan alat u 21. veku gde se stvari odvijaju mnogo brže nego u nekim ranijim vremenima. Takoše je činjenica da upravo učenici mlađe starosne dobi su već odavno digitalno opismenjeni i sa tog aspekta, ta industrijska revolucija koja je u toku ni na koji način ne bi smela da dovede do dehumanizacije društva, ali svakako treba da posluži kao alat. Ako ne pratimo taj trend, onda ćemo dosta toga izgubiti. Opet na drugoj strani se slažem da moramo očuvati naš identitet. Tako u ovoj situaciji u obrazovno vaspitnom sistemu ne bih rekao da ima nekih bojazni u tom smislu.
Što se tiče časova fizičkog ili fizičkog vaspitanja, rekao bih da sa tim bijemo bitku već duži vremenski period i da imamo mnogo potencijalne gojaznosti, raznih drugih deformiteta kod dece, ali je važno istaći da se zaista u skladu sa programom, na adekvatan način opredeljuje i broj časova i da smo sada u ovih godinu dana imali taj problem zbog korona virusa, ali da je sam sistem postavljen tako da tu nema bilo koje vrste manjkavosti.
Takođe, inspekcijski nadzor ili prosvetni savetnici koji rade na način da praktično asistiraju u sprovođenju obrazovno vaspitnog rada, naravno vrši i inspekcijski nadzor ili evaluaciju eksternu u sistemu su zaista jedan dragoceni deo našeg sistema.
Mislim da to vrlo dobro zna, hajde sada ću reći naš kolega iz sistema, gospodin Života Starčević koji je dugi niz godina upravo na jedan veoma kvalitetan način posvećen tom poslu u Pomoravskom okrugu, tako da mislim da uvek ima prostora za unapređenje određenih stvari, ali je u ovim okolnostima veoma važno sagledati realnu situaciju, realnu sliku. Kada kažete da, hvala bogu, ima petoro dece koje su školske dobi i daj Bože da u Srbiji u mnogim kućama to tako bude, onlajn nastava treba da bude zaista percipirana kao alat koji je pomogao da niti jedan dan u školovanju ovih prethodnih jednu i po školsku godinu ne bude ugrožen, da taj proces sticanja znanja ne bude ugrožen.
Mi jesmo redukovali određene sadržaje, davali smo uputstva, stručna mišljenja, pravilnike šta treba redukovati, šta je suština, koja znanja treba iz sadržaja prenositi deci i mislim da je to bila jedna velika borba i pre svega, nastavnika, ali i van nastavnog osoblja, ali svakako i dece i važno je razumevanje roditelja, pa i baka i deka, koji su svi bili akteri tog procesa i svi su bili u tom lancu.
Završiću time da je danas počeo završni test iz srpskog jezika, odnosno maternjeg jezika i književnosti u svih 247 škola sa preko 12.000 kontrolora, 12.700 pregledača, 1.700 supervizora, uz asistenciju i MUP-a i naravno, „Pošta Srbije“.
Svi ovi testovi su dopremljeni na sve punktove tokom jučerašnjeg dana na 31 punkt, zatim distribuirani po školama. Pripadnici policije će biti prisutni ova tri dana od nula do 24. Tako da je to jedan veliki, rekao bih, sistemski poduhvat koji svake godine, kao Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo unapređujemo i mislim da je to veoma značajno, jer se ovog puta radi o 68.000 naše dece, naših malih maturanata osmaka, koji su budućnost ove zemlje. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodinu ministru.

Gospodin Dragan Marković, replika.

Izvolite.

Sve je to dobro što ste rekli, a ovo ne počinje od vas, već poslednjih godina. Rekli ste 700 i nešto supervizora, inspektora, policije kontroliše decu. Čekajte, ako su ta deca završila osnovnu školu i sada ništa ne znaju, nego policija treba da ih kontroliše da oni ne ubace neki papir itd, kao da su tu, ne znam, zatvorene neke pare ili neka roba koja je sumnjivog porekla.

Tako da, taj princip mi se uopšte ne sviđa i primena tog principa sada, kao, aha, evo došla policija, došli i supervizori iz Beograda, iz Niša, ne znam odakle, i koliko taj dan košta Srbiju? Kada saberemo sve te pare onda možemo da kažemo, hajmo da smanjimo da školarina bude umesto 1.000 evra, na nekim fakultetima bude 800 ili ne znam šta.

Šta će da kontrolišu oni tog dana? Šta? Šta to dete i ta devojčica ništa nisu učili osam godina i sada će oni da prepišu taj test koji treba da polože i da dobiju određeni broj poena kako bi upisali neki željeni fakultet.

Zahvaljujem.
Sledeći je ministar.
Izvolite, gospodine.

Mislim da se nismo razumeli, danas je završni test u osnovnim školama, dakle, mali maturanti osmi razred, policija nije u učionicama, policija je zadužena za pratnju tih testova koji se distribuiraju na 31 punkt. Tokom jučerašnjeg dana je to urađeno.
Supervizori nisu eksterno finansirani, nego su to nastavnici, takođe pregledači su nastavnici, tako da u tom smislu nema bilo kakvog troška. Ne mogu da se složim da neko dete ili bilo koje dete za osam godina sticanja nekog znanja tokom osnovnoškolskog obrazovanja nije učilo ništa, pokazuje svoje znanje koliko je stečeno na način koji je regulisan zakonom. Danas srpski jezik ili maternji jezik i književnost, sutra je matematika, prekosutra je kombinovani test biologija, fizika, hemija, istorija i geografija.
Toj deci želim puno uspeha, roditeljima malo više razumevanja, što manje stresa, tenzija, a nema bilo kakvih, ako je to bila intencija da se zaključi, nema bilo kakvih nekih restriktivnih ili rigidnih mera osim prema onima koji pokušaju da devalviraju rad čitave armije ljudi u prosveti koji su pripremali ove testove od zavoda preko nastavnika koji to sprovode. Tako da, u tom smislu zaista nema bilo kakvih problema.
Zahvaljujem se naravno i svako ima pravo da mu se neki proces ili sistem funkcionisanja ne svidi ili svidi, to je prirodno.