Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, namerno sam tražio da se razdvoje govori, jer sa različite pozicije i u različitoj ulozi govorim i hoću da ono što govorim u ime odbora zapravo bude, dakle, uloga izvestioca onoga što je bilo na odboru gde se ne stavljaju u prvi plan lični stranački stavovi ili stavovi poslaničke grupe.
Tako da, zapravo, sada ću govoriti u svojstvu ovlašćenog predstavnika kako je i najavljeno u ime poslaničke grupe Stranke pravde i pomirenja i Ujedinjene seljačke stranke.
Naime, pred nama su dva veoma važna zakona – Zakon o studentskom organizovanju, koji predstavlja, zapravo, okvir studentskog organizovanja, odnosno okvir u kome će zakonski okvir u kome studenti kao jedna od najznačajnijih društvenih kategorija u našoj zemlji u svakoj zemlji mogu, zapravo, da ostvaruju ne samo svoja studentska prava, već, zapravo, da dobiju mogućnost, zakonsku mogućnost da se ostvare i personalno i kolektivno u duhu onoga što jeste uloga studenata.
Uvek u svakom društvu studenti su veoma važna kategorija. Istina, sada u našem vremenu kada smo na neki način i pod blagodetima tehnologije, digitalizacije, što predstavlja i nužnost i potrebu i određenu prednost, ali s druge strane smo i pod udarom tehnologije i digitalizacije, koja se neminovno odražava i na određene, dakle, i psihološke, mentalne i karakterne aspekte formiranja mladog čoveka.
Mi, zapravo, možemo onako i golim okom bez ulaska u neku određenu dubinu da zapravo shvatimo kako ove mlade generacije koje sada niču, imaju mnogo manje energije, manje dinamike od onih ranijih mladih generacija pre 20 ili 30 godina.
Možda nije fer ovako površno optužiti samo digitalizaciju i tehnologije, ali definitivno jeste to jedan od ključnih faktora i time bi trebalo da se pozabave i psiholozi i sociolozi i socijalni psiholozi koji bi morali voditi računa, a naravno i mi kao zakonodavci o celokupnom i mentalitetu i karakteru i zdravlju nacije, odnosno celokupnog društva.
Dakle, zato je i Zakon o studentskom organizovanju, zapravo, veoma važan, ne samo da bi omogućio određenu dinamiku mladog čoveka, elitnog mladog čoveka, pripadnika akademske zajednice, koji nosi naziv studenta.
Zato, ovim zakonom ne samo da regulišemo ovaj prostor, već zapravo i gradimo to postolje na kome će student moći da se oseti bitnim faktorom, ne samo da se bavi time da ostvari neke elementarne potrebe i prava na univerzitetu, odnosno na fakultetu, što u prvom planu jeste na neki način uloga studentskih organizacija, ali već i da, zapravo, studenti osete da su bitan faktor.
Istina, na studente se skrene pažnja samo kada se studenti pobune, kada organizuju neke proteste. Znamo kroz istoriju da su studenti vrlo često menjali, ako tako mogu kazati, tok istorije, da su, zapravo, uticali na promenu celokupnih državnih, socijalnih, ekonomskih sistema. Nekada je to bilo i na globalnom planu, nekada i na planu pojedinih država i naroda.
Dakle, mi bismo se značajnije morali pozabaviti, istina, naš domet je ovde zakonodavstvo i sa ove pozicije dok usvajamo ovaj zakon treba da sugerišemo zapravo i drugim društvenim faktorima i akademskoj zajednici, mislećim ljudima koji se bave ovim temama, ali isto tako i medijima i svim onim faktorima, školama, naravno, obrazovanju i na drugim nivoima kako bismo, zapravo, pod agresivnim udarom drugačijeg načina života, pod ovom tehnologijom, gde se zapravo mladi čovek, sada na neki način statizira, vezuje se za kompjuter, vezuje se za telefon, daleko je od prirode, daleko je od dinamike u prirodi, daleko je od dinamike u sportu, osim jednog malog broja ljudi i sve su to veoma važne pojave koje ukoliko blagovremeno detektujemo, koje blagovremeno shvatimo možemo verovatno barem pokušati naći odgovore na sve ove izazove i sve ove probleme.
U tom smislu kažem, ovaj zakon predstavlja veoma važan iskorak i on će biti dobar okvir da zapravo studentske organizacije i studentska predstavništva pored onoga što će biti njihovo ostvarenje elementarnih i pojedinačnih i kolektivnih prava, zapravo biti i osnov za njihovo organizovanje dinamiziranje njihovog studentskog života, mladalačkog života, entuzijazma, energija, ideje koje uvek mladi ljudi imaju više u značajnoj meri od nas starijih.
Tako da ovom zakonu svakako treba dati podršku, kao što sam malopre rekao očekujući da ćemo nakon određenog vremena implementacije se suočiti sa određenim potrebama samih izmena i usklađivanja.
Želim poseban fokus staviti na Zakon o visokom obrazovanju, odnosno predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Dakle, kao što sam na početku kazao, sama činjenica da pribegavamo promeni ovog zakona o izmenama i dopunama skoro svake godine, poslednjih pet ili šest godina, zapravo ukazuje koliko je to važna materija, živa materija i koliko zapravo nam još treba da bi uhvatili pravi kurs, pravi pravac, i da bi zapravo odgovorili savremenim izazovima visokog obrazovanja.
Kada kažem , izazovima, mislim na one suštinske izazove u pogledu implementacije izvršenja i realizacije naših obrazovnih strategija, ali pre svega na izazove koji predstavljaju odgovor na ono što su stvarne potrebe pojedinca, stvarne potrebe porodice, stvarne potrebe privrede i stvarne potrebe društva u celini.
Vi znate, od 2005. je krenula, ali 2005. je Zakonom o visokom obrazovanju, koji je predstavljao svojevrstan radikalan zaokret u koncepciji i percepciji visokog obrazovanja, mi smo dobili velike izmene uvođenjem Bolonje, uvođenjem Bolonjske deklaracije, što nam je donelo određene novine, možda i određene prednosti, ali i velike probleme i ozbiljne nedostatke.
Evo vidite, posle 16 godina, nisam siguran da smo se najbolje snašli i da smo zapravo uspostavili harmoniju, kako bi i sam Bolonjski proces u visokom obrazovanju uspeli da iskoristimo isključivo u segmentima prednosti ovog procesa.
Dakle, mi imamo tada tu novinu, a onda imamo od 2005. godine i novinu uvođenja procesa akreditacije. Naravno, da je taj iskorak bio veoma važan i on je bio neminovan. Ne možemo reći da smo u tome pogrešili. Činjenica da smo morali tako naglo da uvedemo sam proces akreditacije, kada se tako velike novine prave, onda su rizici uvek veliki, a posebno što imamo uobičajeni problem u tranzicionim društvima gde reforme u obrazovanju ili bilo koje reforme vršite sa nosiocima tih reformi koji su ne reformisani.
Vi imate ljude koji su proveli tridesetak godina i potpuno se formirali u starom sistemu visokog obrazovanja i onda oni budu kapetani broda reformi obrazovanja i onda do tri sata govore, odnosno zastupaju potrebe reformi, a posle tri sata, još kada malo popiju, onda pričaju, ma to kod nas nema šanse, to nema, to za trideset godina neće da zaživi.
Mi smo, zapravo, ušli u neko mutno vreme po pitanju reforme visokog obrazovanja i posebno akreditacije. To mutno vreme je posebno trajalo između 2005. i 2017. godine. U mutnom vremenu zna se ko se najbolje snalazi. Dakle, oni koji vide i noću i kada je mutno. Oni su uhvatili kormilo visokog obrazovanja kroz akreditacionu komisiju i svakako bili ključni profiteri jer su se oni predstavili kao sveznalice, oni su jedini znali Bolonju, oni su tumačili Bolonju, oni su tumačili akreditaciju, oni su se smenjivali na čelu akreditacione komisije, jedan mandat vojvoda, drugi mandat serdar, pa se opet zameni, ti meni, ja tebi.
Kada vi propratite tu ekipu koja je vodila akreditaciju od 2005. do 2017. godine sve je to kumstvo, sve je to ti meni, ja tebi, sve je to ja sam tvom sinu mentor, ti si mom sinu mentor, ja tvojoj kćerki, ti mojoj kćerki i tako su se oni držali i zapravo nastaje nervoza kod te grupe koju sam ja u raznim prilikama nazivao svojevrsnom oligarhijom u visokom obrazovanju, nastaje nervoza izmenama i dopunama zakona 2017. godine, kada mi donekle uspevamo da spašavamo akreditaciono telo, odnosno uvodimo zvanično akreditaciono telo.
Ali, šta u stvari tu uspevamo da uradimo? Da donekle ukinemo monopol. Čiji monopol? Monopol jedne grupe. Kakve grupe? Interesne grupe koja se predstavlja kako? Ona se predstavlja predstavnicima akademske zajednice. Oni su akademska zajednica, oni tumače stavove akademske zajednice, oni se kriju iza formulacije akademske zajednice, oni se kriju iza autonomije univerziteta i njihova veza i sprega sa državom je samo da uzmu pare, jer je Vlada osnivač državnih univerziteta i fakulteta. Posle toga, kada ih pitate gde ste potrošili te pare, oni kažu da vi ne poštujete autonomiju univerziteta.
Kada od njih tražite određene standarde, oni kažu da vi ugrožavate autonomiju univerziteta, da su oni suvereni. Ne gospodo. Dakle, suvereno je visoko obrazovanje, ono je suvereno. Suveren je akademski kvalitet, a pojedinci, oni su istovremeno i profesori i naučnici i ljudi i članovi staleža i članovi akademske zajednice. Molim vas, neka mi neko objasni gde je crta između ličnog interesa pojedinca, između interesa staleža akademske zajednice koja ima ambiciju kroz određenu grupu da drži monopol u visokom obrazovanju. Gde je ta granica i granica akademske zajednice, odnosno akademske slobode? Oni su te granice ukinuli i jednostavno svojom visprenošću manipulacijama koje uglavnom prati korupcija, a verujte to ni malo nije teško dokazati.
Mi smo pokušali sa pozicije Odbora za obrazovanje, pre nekoliko godina da tražimo određenu dokumentaciju iz akreditacione komisije. Dokumentacije nema. Odgovor je – ne mogu da je nađu. Dakle, vi imate opšti haos u akreditacionoj komisije između 2005. i 2017. godine. Izgubljeni celi paketi dokumentacije, zapravo ne izgubljeni, bačeni, sklonjeni, jer tamo je bio svojevrstan kriminal i korupcija, a to pored skrivanja te dokumentacije, onog trenutka ako država bude htela posebno organi za krivično gonjenje, verujte, mogu da uhvate te krivce i to je nešto od čega se ne bi smelo nipošto odustati.
Dakle, nakon 2017. godine napravili smo određeni iskorak. Šta se onda desilo? I ove primedbe ENKVA, hoću da znate šta je njihova pozadina. Deo pozadine primedbi ENKVA je objektivan, dakle mi nismo uspeli sve da otklonimo 2017. godine. Ja ću vas podsetiti koliko puta sam lično, kao i poslanici Stranke pravde i pomirenja u ovom parlamentu ukazivao da kasnimo sa nekim odgovorima na zahtev ENKVA, ali to tada nije shvaćeno, hajde videćemo, rešićemo to.
Dakle, deo primedbi ENKVA je objektivan, deo primedbi ENKVA je poručen iz Srbije. Ja vam to ovde govorim da znate, vi to proverite.
Mi smo imali u jednom trenutku pripadnika bivšeg režima i dela ove oligarhije o kojoj govorim, izvesnu Sofiju Pekić koja je bila član borda ENKVA u Briselu i koja je sa te pozicije radila maksimalno da se Srbija istera iz ENKVA-e, da joj se ne obnovi mandat. Zašto? Da se dokaže da vi novi koji ste došli 2016. godine niste sposobni da vodite akreditaciju.
Dakle ovo su vam istine, proverite ih i onda se pravila negativna promocija Srbije, odnosno njenog visokog obrazovanja i zbog toga smo imali veoma rigidan odnos sa ENKVA u pogledu ovih primedbi.
Naravno, neka dođu primedbe, one koje su osnovane mi ćemo da ispravimo, zapravo to sada činimo, ali opet čuvajući ono što je stvarni kvalitet. Zato su oni pokušali kroz primedbe koje su bile tipa prevelikog učešća Vlade u procesu akreditacije, to je bila jedna od primedbi.
Ona je bila osnovana u tome da, hajde, imaćemo drugostepeno odlučivanje žalbene komisije koja treba da bude nezavisna. U redu je, ali ta komisija treba da se bira po konkursu, a ne da je opet imenuju, odnosno implicitno biraju predstavnici tzv. akademske zajednice, čitajte akademske oligarhije, odnosno staleža, odnosno grupe.
Dakle, to su detalji zbog kojih nismo dopustili da se ponovo vrati monopol. U redu je, akademska zajednica kao stručna zajednica isključivo kroz struku treba da ima uticaj u procesu akreditacije, ali ne kao interesna vertikala. Ne sme da se dopusti monopol.
Ono što se sada ovim zakonom dorađuje i rešava jeste ravnoteža između akademske zajednice, između države, preko Vlade i parlamenta, između studentske zajednice i između privredne zajednice, odnosno šireg društva.
Akreditacija, univerziteti, odlučivanje o njihovom postojanju i suverenitetu je nacionalno državni resurs i on ne može biti vlasništvo grupe ljudi koja se krije iza akademske zajednice.
Monopol je zlo u svakom smislu i zato je jako važna ova ravnoteža gde ne može niko imati potpuni primat. Akademska zajednica neka uloži stručnost. Država je osnivač većine univerziteta i naravno da je ona odgovorna za svoje ustanove, jer ih finansira i ona tako treba da se ponaša odgovorno kroz sve to.
Prema tome, pravimo sada veliki iskorak. Dobro je da je stavljen fokus na kvalitet, na obezbeđenje kvaliteta, dobro je da se teološke nauke uvode zvanično na vrata zakona i da ih … istina, taj proces nismo dovršili, ovo je još jedan iskorak, jer mi smo imali to pitanje teologije u visokom obrazovanju, do sada nezvanično zastupljeno kroz Bogoslovski fakultet SPC koji je članica Beogradskog univerziteta i to je bila jedina veza teologije sa zakonom, odnosno sa visokim obrazovanjem u zvaničnom smislu.
Sada imamo neku vrstu transparentne zakonske legalizacije svega toga. Istina nismo stigli da dovršimo taj proces i to nas čeka u nekoj novoj promeni zakona. Jesmo principijelno konstatovali visoko školske ustanove tradicionalnih crkava i verskih zajednica, to smo priznali, legalizovali.
Ali, ono što nedostaje jeste da omogućimo i praktično i organizaciono isto pravo koje garantuje Ustav i koje garantuje ovaj zakon i drugim crkvama i verskim zajednicama, zato što sada imamo stanje u kojem se Bogoslovski fakultet SPC kroz Beogradski univerzitet finansira 100% sa budžeta, dok su drugi teološki fakulteti legalni i legitimni iz tradicionalnih crkava i verskih zajednica se ne finansiraju na budžetu države.
Izgovor je kako oni nisu članica nekog univerziteta čiji je osnivač država. To ne može biti izgovor za pravo koje je garantovano Ustavom i zakonima. Mi moramo naći modalitet u kome će i ostali teološki fakulteti tradicionalnih crkava i verskih zajednica imati istu mogućnost da budu finansirani od strane države jer su svi građani ravnopravni. Ravnopravnost crkava i verskih zajednica se garantuje i Ustavom i zakonima i to nas čeka i moramo se za to pripremiti, jer nije bilo dovoljno vremena da zapravo sa svih aspekata i ovaj momenat rešimo kroz ovaj zakon.
Imajući sve ovo u vidu, pravimo ozbiljan iskorak i treba dati podršku ovom zakonu za Zakon o studentskom organizovanju zbog toga što smo dobili određene argumentovane primedbe na Odboru. Dakle, postoji mogućnost da ćemo imati i neki odborski amandman, što ne isključujemo, ukoliko to bude neophodno. Ali, u svakom slučaju, zbog svih ovih kvaliteta i ovih momenata o kojima sam govorio, poslanici naše grupe, odnosno poslanici Stranke pravde i pomirenja će u danu za glasanje dati podršku ovim zakonima. Hvala.