U redu.

Znači, pogrešio sam, nisam trebao da imenujem Ministarstvo poljoprivrede itd, samo sam želeo da istaknem odgovornost za pisanu reč kada je u pitanju Ministarstvo prosvete.

Znači, još jednom, izvinjenje gospodinu Marijanu i Ministarstvu poljoprivrede. Hvala vam na razumevanju.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni o vašoj reakciji na Poslovnik? (Ne.)
Zahvaljujem.
Sada reč ima kolega Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mi ovih dana raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i amandmanima podnetim na predlog ovog zakona.

Radi se o izuzetno važnim stvarima. Pošto su moji prethodnici dosta toga rekli, dozvolite ipak da kažem da je i vaspitanje i obrazovanje kao deo jednog ukupnog sistema već od 2000. godine doživelo transformaciju u svakom smislu.

Mi se ipak moramo, sagledavajući danas ovo što se dešava i ove promene koje imamo danas i amandmane na dnevnom redu, vratiti u 2000. godinu i videti šta smo imali tada, a šta imamo sada. To poređenje je izuzetno bitno da bismo u budućnosti vršili transformaciju ukupnog sistema vaspitanja i obrazovanja.

Mi smo 2000. godine prešli i kasnije u reforme, pod navodnike - takozvane reforme, ja ću samo o jednom segmentu da govorim jer je na dnevnom redu, tako što smo izbacili vaspitanje iz ukupnog sistema vaspitanja i obrazovanja, i iz škole i iz društva u celini, da ne nabrajam, kao i iz sredstava masovnih komunikacija, čak i iz Narodne skupštine Republike Srbije, da ne kažem iz društva u celini. To je osnovna pogreška.

Dakle, hiljadugodišnjeg sistema vaspitanja i obrazovanja u Evropi i više mi smo se odrekli. Umesto da smo sve pozitivne pedagoške tekovine od starog veka, od Aristotela i Platona do danas prihvatili, izvršili transformaciju u skladu sa višestranačkim sistemom i vaspitanju dali ono mesto koje mu pripada, mi to nismo učinili. Ostavili smo samo obrazovanje.

Vi koji ste pedagoške struke vrlo dobro znate da nema obrazovanja bez vaspitanja, to je jedinstveni proces. Čak je nastavnicima u osnovnim i srednjim školama, o fakultetima da i ne govorim, vaspitanje nikada nije ni postojalo tamo u visokoškolskim ustanovama, bilo zabranjivano da se spominje reč vaspitanje. Imam škole, popise škola i direktora škola koji su to provodili 2000. godine.

Gospodine ministre prosvete, gospodine Ružiću, vama je danas jako teško vršiti transformaciju, ona se vrši, vidite, više od desetak godina. Dosta toga je urađeno, vaši prethodnici su učinili. Možda smo mi i građani u celini nezadovoljni, ali je teško učiniti kad smo uništili sistem vaspitanja i obrazovanja. To je suština.

Izneću konkretne neke stvari. Evo, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, učeničko nasilje i studentsko nasilje, o tome svakodnevno govorimo, to je pogreška. To su zamene 2000. godine, ne govorimo o nasilju nego o vaspitanju. Vaspitanje smo izbacili. Nasilje je rezultat nevaspitanja. Da smo provodili vaspitanje i planove vaspitnog delovanja od predškolskih ustanova do univerziteta, ne bi ni imali nasilje. Jel tačno, vi koji ste učili pedagogiju? Učili ste svi koji ste završavali nastavničke škole.

Sada vidite školske tuče primer, ili studentske, ovo što doživljavamo svakodnevno. Školskih tuča je i ranije bilo, ali, gospodo, nikada nisu bile obojene mržnjom, zato što smo provodili vaspitanje kroz škole, kroz društvo u celini, kroz masovne komunikacije, kroz televizije. Jel danas to radimo? Ne radimo.

Potpredsedniče, daću predlog šta trebamo učiniti na nivou društva, ali dozvolite, povezaću ovo zaista sa ovom mržnjom i ovim nasiljem u celini. Pogotovo je to dominantno u osnovnoj i srednjoj školi, a i među studentima. Dakle, nisu bile obojene mržnjom i željom da se ozbiljno povredi učenik ili student kao danas od 2000. godine. To je to. Kada neko padne, nismo ga tukli kao đaci, a vi ste bili đaci svi koji ste ovde, jesmo to radili? Dakle, ne tučeš ga, ne tučeš ga više, ne šutiraš ga u glavu, kao što gledamo kod učenika i studenata. Učenici danas potežu noževe u školskim dvorištima. Je li tačno, dame i gospodo? Ne smemo zatvarati oči pred tim, jer ih tim pothranjujemo da još gore u budućnosti bude. Ja ću dati predlog šta treba da učinimo svi, čak i u ovoj Narodnoj skupštini. Potežu noževe u školskim dvorištima. Tuča danas ima više, da se potežu noževi, lanci i satare, videli ste nedavno u jednom školskom dvorištu.

E, sad postavljam pitanje sebi, i ja sam deo tog sistema, i svima vama roditeljima i svim profesorima od predškolske ustanove do danas, postavljam pitanje – u kojoj meri su naša deca „ispuštena“ od roditelja i „zapuštena“ od institucija države? Pokazuje nam to najnoviji u nizu društvenih fenomena – zakazivanje tuča među maloletnim vršnjacima, u cilju da isti budu snimljeni mobilnim telefonima i nakače na Jutjub, sajt dostupan svima i prepun nasilja ili vulgarnosti. Jel ja govorim istinu ili ne govorim? Šta mi tu činimo? Ništa. Nisu krivi nastavnici u školi, oni ovo znaju. Od vrha ide. Ja predlažem 12 godina to ovde. Šta predlažem? Da govorimo o vaspitanju, da zadužimo ispred Ministarstva prosvete sve škole, sve vaspitno-obrazovne ustanove da imaju pored programa i plana škole plan vaspitnog delovanja škole, svakog odeljenja i svakog razreda slobodnih aktivnosti, pa će profesor fiskulture ići u grad, vršiti komunikaciju sa vođom sportskih aktivnosti i koordinaciju vaspitnog delovanja i tamo, pa nećemo imati šutiranje fudbalera. Pa to smo izbacili, a to smo radili hiljadu godina.

Idemo dalje. Poštovane dame i gospodo, mislim da je tog nasilja puna naša politika. Mi nasilnike promovišemo po medijima, pod kontrolom Dragana Đilasa. Biću direktan. Jeste li gledali prekjuče na jednoj televiziji batinaše u pokušaju? Predsednik političke stranke Vuk Jeremić. Jel to učenici treba da gledaju batinanje predsednika u predsedništvu? Jel to ikad rađeno? To je rezultat nevaspitanja koje smo izbacili 10 godina.

Dalje, mi konstantno svakog dana imamo satanizaciju predsednika Republike i države i satanizaciju većine u Narodnoj skupštini. Pa jeste li jutros gledali sat i po vremena film, noćas, koji se obrće, satanizacija ministra Vulina, satanizacija sat i po vremena? Jeste li gledali dva filma snimljena o predsedniku Republike? Satanizacija koja se vrši pod kontrolom televizije Dragana Đilasa non-stop. Satanizacija Milorada Dodika, satanizacija Andrije Mandića. Znate li odakle to dolazi? Pa hajte, mi smo pismeni ljudi, znamo odakle to. Udruženi lešinari ne samo u zemlji, nego i van zemlje, u okruženju i šire, sjatili su se svi sa ciljem da unize rezultate ekonomske i svake druge u ovoj zemlji. E, to je cilj.

Sada, poštovane dame i gospodo, idemo na ovaj deo. Nemojmo, gospodo, u škole stavljati temu „Škola bez nasilja“, nego vaspitna funkcija škole, pa ćemo programe, onda neće nasilja biti, valjda to znamo svi iz pedagogije. Zašto je to tako? Tako je. Dvehiljadite je tada greška učinjena, čije posledice ispravljaju svi ministri prosvete, pa i ovaj ministar, državni sekretar i pomoćnik ministra i sledeći će ispravljati. To je suština. Teže je uništiti hiljadugodišnje vaspitanje za jednu godinu ili pet nego graditi sto godina. Vi koji se bavite vaspitanjem i obrazovanjem vrlo dobro znate da je to problem.

Dakle, sve moramo zameniti. Ne govoriti o tučama, ne govoriti o nasilju nad ženama. A o čemu ćemo govoriti? Pa o odnosu između muškarca i žene, dečaka i devojčice, učenika i učenice u prvom razredu. Temu na dnevni red. E, to je suština. Dok to ne okrenemo, nećemo imati ekonomski prosperitet zemlje. Da smo to radili deset godina zadnjih, ne bi imali mi ovo – 7%, to je mnogo, imali bi 14%. Zašto? Jer bi dobili obrazovanije ljude u procesu. Sada ćete me pitati – a šta vaspitanje ima veze? Pa ima i kod metala. Pa ćemo videti kako će alat služiti. Šta ću ja, kaže, kod metalaca vaspitnu funkciju? Pa tu i treba u svakom odeljenju. Mi smo to izgubili.

Roditelji su postali oni koji nisu vaspitani od 2000. godine. Kako će nevaspitan roditelj vaspitati decu? Kako će nevaspitan profesor vaspitati decu, a ima ih jako mnogo mlađih generacija, a i među starijima, hvala bogu, odmah da budemo otvoreni? Kako će Jovo Bakić, doktor, po treći put, docent, vaspitavati studente, kada on kaže da će nas terati na ulici noževima, krv da će pasti? Pa je li to nasilje? Pa jeste, da, nasilje.

Idemo dalje. Kad smo već kod nasilja kod studenata i đaka, dobro je, gospodine potpredsedniče, ovo što smo stavili, ministre, organizovanje studentskih organizacija. Nema van toga delovanja. To, gospodo profesori, moramo mi zajedno sa studentima da razgovaramo. Gospodo profesori, ne možete politikom se baviti ukoliko niste u političkim organizacijama ili preko nauke u naučnim časopisima. Ali neću u politiku, neću ovamo, idem, a to je ono što su pevali nekad za vreme NOB-a: „Neću Titu, neću Draži, idi kući pa im kaži“. E, to radi najveći deo ljudi. Moramo dati aktivizam, definisati određene stvari i mislim da smo u nekim stvarima otišli daleko, na primer, u dualnom obrazovanju. Sada ćete vi meni reći – imali smo. Ali nismo ovaj sistem. Imali smo ga 1980-ih godina, moja ga malenkost provodila, školu, u školi tvornicu. Ali nije ovakav sistem. Nastavićemo to sad dalje.

Još ću samo da kažem, kako ćemo provoditi vaspitnu funkciju škole, kada profesor doktor koleginica kaže, evo, ja ću citirati, 19. novembra 2020. godine, jedan dnevni list kaže: „Ako Brnabićka da ostavku, da znate, sprema se doživotni Vučić. E, nema tu bojkota, samo cev u glavu“, završen citat. A to Vesna Pešić, koja vodi političke savete, ne političke stranke. Pa gde im je vaspitno delovanje u njihovom programu i političkim organizacijama? Pitaćete me – jel mi to? Pa imamo, hvala bogu. Dakle, stojimo u jednom zaista raskoraku.

Dalje, da ne govorim, jutros ste videli jednog kolegu koji je stotinu puta uvredio predsednika Vučića, evo ga jutros na mediju pod kontrolom Dragana Đilasa. Ja sam prošli put 16 uvreda koje ljudski um ne može, što je on izrekao. Evo ga dalje. Kaže da smo mi ovde glupaci, da nismo poslanici. Zamislite, profesor doktor na univerzitetima. Kaže, citiram, 21. marta 2020. godine, ali evo i jutros je ponovio: „Koga uopšte ima u Vučićevom okruženju da uopšte nije moralna ništarija ili potpuni glupak?“ Je li to profesor? Je li to vaspitno deluje? Kada ste čuli sa ove strane? Kada ste čuli? Evo, građani znaju vrlo dobro. Nikada nikoga nismo uvredili. Jesmo oštro diskutovali, ja hoću takmičenje u oštrini, ali u poštovanju svakog političkog protivnika, ko će pre da dođe, ko će bolje da pripremi, ko će više da radi. E, to mi hoćemo, to narod hoće, to građani hoće, da se takmičimo ko više mostova… Ne, nema auto-puta, a svako ga vidi. Jeste li čuli juče? Kažu da nema nijedan sagrađen auto-put. Pa neće dobiti ni 0,5% na izborima.

Da ovo privedem kraju. Jedan narodni poslanik, vidite, koji je ovde bio, čije smo duele stalno izmenjivali, kaže ovako, ima razloga sa patriotskim vaspitanjem, i to smo pustili niz vodu, to je posebna priča, citiram: „Svi znaju da je Kosovo i Metohija definitivno izgubljeno u ratu 1999. godine“, završen citat. To je bivši poslanik Balša Božović.

Znate šta on radi? On je osnovao akademiju za demokratiju. Još jednu rečenicu. Evropska komisija je pravila projekat, mapiranje lažnih vesti na Balkanu. I gle čuda, umesto da su najviše lagali mediji. Znate koga su naveli? Balšu Božovića. Ja mu sada tražim da se izvini, gospodine potpredsedniče Skupštine, za sve uvrede koje je rekao u ovom visokom domu i van ovog visokog doma, predsedniku Republike, njegovoj porodici, Aleksandru Martinoviću, Vladimiru Orliću i svim poslanicima u ovom visokom domu, ako bar malo morala.

Evo ga juče on govori o pitanju Kosova i Metohije. Šta možemo očekivati od njega? Videli ste jutros film. Ko nas satanizuje ovde poslanike? Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, koga u narodu zovu „zgrabi novac“. Ovde smo govorili šta je radio na Vračaru. Taj čovek koji je oterao u penziju 28 generala, najškolovanijih. Pokrao pare, formirao udruženje i da se pokrije i misli da može raditi šta hoće. To je i ovaj pedofil za Pravnom fakulteta radio. Ja ga pitam da li je tačno ili ne? Neka ide na poligraf, i svi mi prosvetari. Neka odgovori da li je ono radio ili ne?

Ja se izvinjavam što sam spomenuo, potpredsedniče, Pravni fakultet. Tu ima časnih ljudi i časnih profesora, divnih ljudi, ali ima koji nikada ne bi ušli na fakultet, doduše i na drugim fakultetima. Da bi u budućnosti to izbegli moramo vratiti vaspitanje i u školu i u društvo. Nastavnici su spremni za to. Ja predlažem da pri Ministarstvu prosvete se osnuje odeljenje od dva, tri čoveka koji će se samo vaspitnom funkcijom škole i društva baviti. Tu nam je ekonomska dobit.

Zamislite samo grafiti u Beogradu, izračunao sam, kada bi ih sada izbrisali, milijardu evra. Malo li je. To su naša deca radila. Nisu to nekada radila. I završetak, gospodine potpredsedniče.

Već se ovih dana i vi iz ministarstva izvinite, govori o udžbenicima i pisanje udžbenika. Ja vam predlažem da ne date nikako da autori udžbenika budu oni koji nikada nisu napisali udžbenik, nego oni koji samo pare hoće. Ima, dobrovoljno će ljudi džabe raditi. Hoće, hoće, jer vole ovu zemlju, vole decu ovu. Već preporučuju preko raznih televizija pod kontrolom i Đilasa ali i preko RTS. Kako će mi akademik pisati udžbenik, kada kaže da država Srbija nije jedinstvena, u teritorijalnom smislu. Ili za Kosovo i Metohiju, taj akademik kaže – nije naše.

Znate gde je osnovni problem, gospodine potpredsedniče? Mi smo na Kosovu i Metohiji pravo nacionalnih manjina prekomponovali u teritorijalno pitanje. To nigde na svetu nema. To su prethodnici radili i sada moramo vratiti u jednu normalu da možemo razgovarati sa kolegama Albancima, dovesti u jedan red. Sve su pogrešno radili. Ja neću citirati, citirao sam njih 12 političkih lidera koji su se odrekli, oni će sada to spašavati. Njih nije ništa interesovalo, osim džepa.

Evo, hvala vam velika, biću gospodine ministre sretan, ako zaista damo ili jedno savetnika ili nekoga na nivou ministarstva, a ima nas dobrovoljno koji ćemo raditi i dati doprinos da probamo vratiti vaspitanje u škole. Obratiću se nastavnicima. Ja znam da im je težak posao. On je kao rudarski u rudniku. Gospodo profesori mi volimo našu decu, volimo vaspitanje i obrazovanje, vaspitamo ih u tom duhu, a izborićemo se za vaše mesto u društvu, učinićemo sve da se izborimo, ne samo u materijalnom smislu, nego u ovom da vaspitavamo našu decu.

Ja se izvinjavam, gospodine potpredsedniče, nisam prekršio Poslovnik jer imamo vremena, naša poslanička grupa, ali ću biti sretan ako bar miligram, ono što narod kaže, od ovoga uzmemo, a nadam se da hoćemo jer znam da to hoće i državna sekretarka i ministar i pomoćnik ministra. Hvala lepo.

Zahvaljujem kolega Atlagiću.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li se neko javlja za reč? (Da.)
Narodni poslanik Života Starčević. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici.

Mi danas ovde raspravljamo o zakonima o studentskom organizovanju i Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, u pojedinostima. Ono što ja, sa zadovoljstvom mogu da kažem jeste da su svi predloženi amandmani dobronamerni i u cilju popravljanja teksta postojećih zakona i da mi je drago da je na Odboru za obrazovanju usaglašen stav u vezi amandmana posvećenom članu 20. stav 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Mislim, da time i taj zakon dobija još više na pravičnosti, a svakako će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati ovaj zakon, kako i u pojedinostima, tako i u celini.

Ja sam govoreći u načelu o zakonima i o Zakonu o visokom obrazovanju, pre svega, završio to izlaganje rečenicom – da je obrazovanje kao veslanje uzvodno, čim prestanete, počnete da se krećete unazad. Time bih i nastavio iz prostog razloga što smo svedoci da zadnjih 20 godina, da je naš obrazovni sistem u konstantnim reformama obrazovanja. Naravno, da te reforme obrazovanja na svim nivoima kako srednjem, osnovnom i visokom ne mogu se izvršiti preko noći, jer svaka reforma obrazovanja mora da traje najmanje onoliko koliko traje i odgovarajući obrazovni ciklus.

Ono što je bitno danas reći jeste da razvoj, civilizacijski razvoj, razvoj naučno-tehnološki razvoj u svetu se kreće toliko munjevitom brzinom, toliko se munjevitom brzinom menja svet da je potreba za reformama i da bi neki obrazovni sistem išao u korak sa tim promenama i tim napretkom, on mora stalno da se menja. Ne samo da prati taj napredak, već mora i da anticipira u kom pravcu se kreću te promene u narednih pet, deset i više godina, jer danas kada upišemo po jednog osnovca on završava svoje školovanje za najmanje 12 ili 16 i više godina. Mi moramo da znamo šta je to što će trebati našoj državi, našoj privredi i društvu od obrazovanja, od obrazovnih profila i tako dalje.

To naravno stavlja svaki obrazovni sistem u tzv. stanje permanentnih i konstantnih reformi. Jednostavno obrazovni sistem ne može više biti tako krut, mora biti fleksibilan. Klasični i kruti sistemi formalnog obrazovanja moraju se menjati i mora se ljudima ponuditi mnogo više programa dokvalifikacije, prekvalifikacije i specijalizacije kako bi naši građani imali priliku da se stalno obrazuju za one poslove koji se nude na tržištu rada.

Da se ne bi desilo ono što se dešavalo pre 20, 15 godina kada su oni koji danas na sva usta optužuju današnju vlast koji su zatvarali radna mesta, zatvarali fabrike i ostavljali ljude bez posla, a ti ljudi ostajući bez posla nisu imali rešenja za sebe da nađu neko novo zaposlenje i neko novo radno mesto. Naravno danas, za razliku od njih, mi otvaramo nova radna mesta. Stalno postoji potreba za radnom snagom i u tom smislu mi moramo da ponudimo kao obrazovni sistem jedan fleksibilniji sistem sa dosta programa dokvalifikacije, prekvalifikacije i specijalizacije.

Zašto ovo pričam? Ovo, naravno, ne važi samo za srednje stručno obrazovanje, već važi i za visoko obrazovanje. Prekjuče sam na televiziji, kada su najavljivali prijemne ispite, gost je bio sa Elektrotehničkog fakulteta i on je rekao jednu rečenicu koja je meni zaista zaparala uši - pošto je veliko interesovanje za Elektrotehnički fakultet, pošto se mnogo kandidata prijavilo, oni su pripremili poseban ispit kako bi što jaču trijažu napravili. Ja mislim da je to fundamentalno pogrešna postavka. Zašto?

Nije posao fakulteta da izabere, odnosno krajnje je vreme da fakultet izađe iz tog odela naučne institucije i da uđe konačno u odelo obrazovne institucije, jer nije posao fakulteta samo da izabere one najgenijalnije, najbolje i najsposobnije, koji će se baviti naukom i da pri tom, ako je najveće interesovanje na primer za IT smerove trenutno, da jedan ogroman broj zainteresovanih učenika budućih studenata jednostavno tom njihovom teškom trijažom, kako su oni rekli, da ih jednostavno odstrane i eliminišu taj veliki broj potencijalno dobrih IT stručnjaka, ne tih genijalaca koji će se baviti naukom, ali kvalitetnih, vrednih ljudi koji će želeti da se bave tom strukom, za čijim poslom postoji potreba na tržištu rada. Za takvom radnom snagom postoji potreba na tržištu rada, traže se IT stručnjaci.

Onda je, po meni, mnogo logičniji i bolji pristup da takvi fakulteti naprave dogovor sa državom da se i prošire kvote za takva radna mesta za koje tržište rada ima potrebu, gde postoji interesovanje učenika odnosno budućih studenata, nego da ih jednostavno odbacimo od tih smerova.

Inače, država Srbija poslednjih 12 godina stalno govori da je ulaganje u obrazovanje investicija i da nije trošak. U tom smislu možda ova preporuka fakultetima i njihovoj upisnoj politici može biti korisna.

Na kraju krajeva, ja bih tu jedan citat Brajana Trejsija rekao, koji kaže: "Ako želite da promenite ili poboljšate nešto u svom životu, morate da počnete tako što ćete menjati unutrašnje aspekte svoga uma". Pa, eto i preporuke tim fakultetima, da malo porazmisle o tome da konačno izađu iz tog odela naučne institucije u odelo obrazovne institucije. Treba i jedno i drugo, ali je pitanje mere. Možda treba o tome diskutovati. Što se tiče tih obrazovnih zakona i obrazovanja, ja bih toliko.

Međutim, kolege narodni poslanici su me podstakli da malo progovorim i o aktuelnoj situaciji. Naime, kolega Marković je rekao da se u društvu stvara atmosfera linča i nasilja. I naravno da ne samo u ovom domu i ne samo poslanici Jedinstvene Srbije, nego svi mi u poslednje vreme govorimo o nasilju kao modelu ponašanja pojedinih političkih opcija. Naravno da ukazujemo na to da institucije sistema često ne reaguju na dokazane i potvrđene slučajeve nasilja i da to možda jeste ponašanje institucija koje podstiče i podgrejava tu atmosferu linča i nasilja.

Naime, pričao sam ovde o jednom nasilniku, znate već o kome, stalno pričamo o njemu, da je vršio nasilje nad porodicom, da postoji o tome službena beleška, da se stalno govori u ovom skupštinskom sazivu o tome, a da institucije do dana današnjeg nisu reagovale. A upravo taj isti čovek, taj isti nasilnik je glavni režiser stvaranja te atmosfere linča i nasilja.

Srbiji je danas preko potrebna stabilnost, više nego ikada, jer je Srbija ovih dana izložena velikim pritiscima, a naročito po pitanju Kosova i Metohije. Toj politici stabilnosti moramo dati doprinos svi, pa i te famozne institucije koje smo ovde prozivali i mi narodni poslanici, gde su tokom plenuma i pitanja Vladi i sama premijerka i drugi visoki zvaničnici rekli da čekaju da se oglase te famozne institucije, itd, itd.

Mislim da i te famozne institucije moraju dati svoj doprinos neophodnoj i preko potrebnoj političkoj stabilnosti u državi Srbiji.

Negde, kada smo već kod tih ljudi i kod te priče, kolega narodni poslanik je malo čas rekao da ljudi koji su visoko obrazovani imaju manjak patriotizma. Ja mislim da, moram da odgovorim na to i da se osvrnem na to, patriotizam nije obrnuto proporcionalan stepenu obrazovanja, odnosno nema direktne veze sa obrazovanjem i stepenom obrazovanja, već pre svega patriotizam, dame i gospodo, ima veze sa čašću, sa obrazom i, pre svega, sa usvojenim i naučenim sistemom vrednosti, prihvaćenim sistemom vrednosti. Pitanje patriotizma zaista nema veze sa nekim stepenom obrazovanja.

Oni o kojima je gospodin Rističević, oni nemaju taj dovoljan stepen patriotizma, ne zato što su obrazovani, ne zato što puno toga znaju, već nemaju dovoljan stepen patriotizma jer njihov usvojen sistem vrednosti je pre svega novac i samo novac. Oni za Srbiju i za građane Srbije ne haju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Mirković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice narodne poslanice i kolege narodni poslanici, na samom početku želim da istaknem da ćemo mi podržati ovaj zakon i sve predložene i usvojene amandmane, ali, isto tako, istakao bih da smo i prošle nedelje, tokom rasprave istakli koliko je ovaj zakon i dobar i kvalitet, ali pre svega bitan za generacije koje dolaze i za one generacije koje će u narednom periodu voditi našu zemlju ili nastaviti sebe da školuju i unapređuju u nekom drugom smeru, kako bi svi zajedno bili ponosni na rezultate koje oni ostvaruju.

Svakako smatram da i ovaj zakon jasno pokazuje kakav je stav Vlade Republike Srbije i kako se on bazira na pružanju bolje mogućnosti za školovanje, svakog našeg stanovnika i koliko ovakvi zakoni uopšte doprinose boljem i kvalitetnijem obrazovanju i koliko doprinose tome da svaki đak danas u našoj zemlji želi i vidi perspektivu i zna da može da dobije ovde kvalitetno obrazovanje i da isto tako nakon završenog školovanja, ovde može ostati i ostvariti se poslovno i stvarati porodicu.

Na žalost, takva situacija nije bila u periodu do 2012, 2013. godine kada ni srednjoškolci, a pogotovo ni studenti nisu videli bolje sutra u našoj zemlji i kada su svi gledali kako na što lakši mogući način, da se školuju negde u svetu, i po pravilu da tamo ostanu.

Poslednji podaci koje dobijam, u proteklih nekoliko meseci, da ne kažem i godinu dana, jasno pokazuju da imamo i veliki priliv visoko obrazovanih ljudi naših ljudi, koji su se školovali negde u Evropi ili širom sveta, a zatim se vratili, jer konačno vide da Srbija danas izgleda mnogo bolje i da Srbija pruža mnogo veće mogućnosti nego što je to bilo u periodu do 2012, 2013. godine.

Složićete se svi da je to pre svega rezultat odgovorne politike koju sprovodi predsednik Aleksandar Vučić, a i odgovorne politike Vlade Srbije koja u kontinuitetu radi na poboljšanju uslova života od 2013. godine.

Kada govorimo o ovome, podaci koji sve ovo podržavaju i bliže oslikavaju, jeste i činjenica da je nezaposlenost u Srbiji do pre nekih sedam ili osam godina, bila čak na rekordnom nivou od 24%, dok je danas ona ispod 7%. Kada govorimo i o ovome, ja ne mogu da se ne osvrnem na ljude koji su danas najstroži kritičari, naravno bez argumenata ovog zakona kao i mnogi drugih zakona, ali bili su u prilici da nešto urade za našu zemlju i da bilo šta od onoga što danas propagiraju, ispune kao obećanje koje su davali u predizbornim kampanjama, ali na žalost, naravno ništa od toga nisu učinili.

Ovde su kolege narodni poslanici govorili o Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću i ostalim ljudima predstavnicima režima DS koji su vodili našu zemlju deceniju celu, ali ja ne želim na taj način da se osvrćem na njihove neuspehe. Želim konkretnim primerom da pokažem kolika je razlika u onome što se danas dešava u odnosu na taj period kada su oni bili na vlasti.

Svedoci smo da danas Dragan Đilas je najoštriji kritičar svega što se dešava u našoj zemlji, a tiče se donošenja ili zakona ili nekakvih odluka koje su u interesu građana Srbije.

Kada ga podsetite da je on bio u prilici da nešto uradi za našu zemlju, najčešće dobije odgovor da jeste bio visoki funkcioner DS, ali da se on bavio lokalnom politikom ili da je on bio na čelu grada Beograda i da nije mnogo toga mogao da učini. Nažalost, kao i mnoge stvari koje on izgovara, i to je jedna krupna neistina, a na primeru ću vam sada pokazati o čemu se zapravo radi.

Naime, o nezaposlenosti smo govorili, ali želim da istaknem da je 2014. godine u Beogradu, prema nekakvim podacima koje je on tada iznosio, bilo 108.000 nezaposlenih, dok je danas ta cifra negde oko 60.000, ali ne želim ni o tome da diskutujem, već samo želim građanima i Beograda i Srbije da istaknem podatak da je broj… Pričamo o broju nezaposlenih, ali želim da govorim o broju zaposlenih, gde možete jasno videti koliko je novih radnih mesta otvoreno u Beogradu. Koliko je danas bolja situacija govori vam činjenica da je 2014. godine bilo 559.000. Dakle, ovo su podaci koje je Dragan Đilas iznosio, dok je danas ta cifra i taj brojka negde oko 738.000, što vam je razlika od 179.000.

Dakle, imate egzaktan broj i egzaktne podatke koliko je novih ljudi zaposlenih u Beogradu i to vam jasno oslikava politiku kakva je danas politika grada Beograda, ali pre svega Vlade Srbije i kakva je bila u periodu kada je Dragan Đilas mogao nešto da uradi, pa da zaposli i mlade ljude i one ljude kojima danas takav površno i olako nudi nekakvu bolju perspektivu.

Što se tiče samog obrazovanja i mladih ljudi, poštovani ministre, vi ste juče bili u „Sava centru“ kada je predstavljen od strane grada jedan projekat koji svakako smatram jednim od egzaktnih pokazatelja koliko se danas otišlo napred u obrazovanju mladih ljudi. Na to ću doći nešto kasnije, ali želim da se građanima Srbije obratim sa jednom porukom.

Naime, ovde sam upoznao dosta ljudi koji dolaze iz gradova širom Srbije. Najčešće njihovo osvrtanje je bilo – eto, vi u Beogradu nemate takve probleme kakve mi imamo ili smo imali nekada ranije u našim gradovima. Kada im kažem jedan podatak, oni ostanu fascinirani i nekako im je teško da poveruju.

Vi ste ministar prosvete i sigurno znate da, nažalost, jedna gradska opština, a nije jedina, u gradu Beogradu je do prošle godine imala osnovnu školu koja je koristila poljski WC. Radi se o osnovnoj školi u Leštanima, opština Grocka.

Dakle, u gradu Beogradu smo, nažalost, imali školu gde se koristio poljski WC, a ta osnovna škola je bila jedna najobičnija baraka.

Punih 10 godina su bili na vlasti i pokušavali na bilo koji način da sebe predstave kao velike vizionare, ljude koji Beogradu žele dobro i Srbiji, a nisu bili u stanju da naprave makar normalne toalete u 21. veku.

Ovo vam govorim kao činjenicu, jer nije to bila jedina škola koju smo zatekli u uništenom ili razorenom stanju. Da vam ne govorim da su mnoge od tih škola bile i ostale u istom onom obliku kakve su bile kada su napravljene. Dakle, nisu bili sposobni da zakucaju jedan jedni ekser. Table ili golove u školskim dvorištima, na sportskim terenima nisu menjali pa gotovo nikada i to je najveći poraz nas kao društva, jer smo imali vlast kojoj je bilo teško da uradi bilo šta za one najmlađe, za one koji su najbitniji nama, onima koji će naslediti sve nas.

Žalosno je što su jednog mog kolegu narodnog poslanika Luku Kebaru danima napadali i satanizovali samo zato što je rekao istinu - nažalost, do 2012. ili 2013. godine negde je pojam bio da deca u osnovnoj školi koriste normalan toalet i evo vam primer iz Beograda, a da ne govorim o tome sa kakvim su se problemima susretale moje kolege iz SNS u nekim drugim opštinama ili u drugim gradovima.

Kada govorim o ovome, želim i da istaknem jednu jako bitnu stvar. Krajnje licemerno u poslednje vreme Dragan Đilas igra na neku empatiju i igra na emocije građana, pa se tako najčešće pominju i deca – kako će, kada on dođe na vlast, za decu sve biti besplatno, deliće ne znam ni ja šta besplatno, biće besplatne i škole i vrtići i udžbenici i obroci, ali uvek se nameće to jedno prosto pitanje – zašto nešto od toga nije uradio kad je bio na vlasti eto baš u Beogradu? Da ne širimo priču dalje, jer uvek on tu loptu sa tog terena Srbije prebacuje na teren grada Beograda, jer govori da nije bio u prilici, nije bio u mogućnosti.

Da biste znali kako je vodio Beograd i iskoristio ukazano poverenje, reći ću vam samo podatak da je 2013. godine obuhvaćeno vrtićima, dakle za naše najmlađe sugrađane, svega 45.000 dece je bilo u vrtićima. Danas je ta brojka oko 77.000. Lista čekanja, ono što najviše pogađa roditelje, je bila čak 17.000 dece. Na listi čekanja je bilo 17.000 dece. Danas je ta lista negde ispod 1.000 dece.

Ono što želim da ohrabrim sve građane i u Beogradu, ali i u Srbiji jeste da imamo strategiju kojom želimo da se ukinu te liste čekanja izgradnjom novih vrtića. Najbolji primer za to vam je grad Beograd gde se trenutno grade ili završavaju čak osam vrtića. Do kraja ove godine je planirano da se raspišu tender i nabavka za još sedam i da u narednim mesecima uđemo u proceduru za još ukupno 10 apsolutno novih vrtića. To je čak 25 vrtića u periodu od možda dve ili tri godine što nikada nije bio slučaj u mom gradu. Izgradnjom ovih vrtića biće apsolutno ukinute sve liste čekanja.

Kada vam ovo govorim, govorim vam samo da biste znali kakva je intencija ljudi koji danas vode i Beograd i Srbiju i koliko se ljudi koji su danas na odgovornim funkcijama trude da, sledeći odgovornu politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića, učine svaki segment života našim građanima još lakšim, još lepšim i još boljim.

Da se nije samo ovako neodgovorno vodilo računa o našim najmlađima, pokazuje i činjenica da je u periodu dok je Dragan Đilas bio gradonačelnik, 15.000 porodica jer su im duplo naplaćivani vrtići i na ime te odštete Grad Beograd danas isplaćuje te dugove i do sada smo isplatili čak 30 miliona evra odštete porodicama, jer je bez bilo kakvog osnova, protivzakonito su im duplo naplaćivani vrtići.

Čisto da biste znali, da bih vam to pretvorio u neku jasniju sliku, 30 miliona evra vam je skoro negde oko 15 novih vrtića. Faktički, što bi jedan čovek meni na ulici rekao – zašto smo morali da bacimo 15 vrtića? Jer je Dragan Đilas bio neodgovoran.

Sa ovim ću završiti, a malopre sam pomenuo, poštovani ministre Ružiću, kao što sam i rekao, vi ste juče bili u Sava Centru, gde je predstavljen taj projekat gde je kupljeno 67.000 tablet računara, koji će pomoći našim osnovcima u školovanju. Dakle, svaki taj tablet računar će imati posebnu karticu za internet, nevezano od toga da li roditelji i da li u stanu gde žive imaju taj internet. Takođe će biti kupljeni elektronski udžbenici. Na sve to, predviđena je i kupovina blizu 7.000 laptop računara za učitelje i nastavnike, kako bi svi mogli lakše da uče, da se obrazuju, ali i da prate ono što je moderno svuda u svetu.

Imamo tu čast i priliku da se ponosimo. Mnoge zemlje na zapadu nemaju ovakav program. Ovo je samo pokazatelj koliko smo u poslednjih nekoliko godina napredovali kao društvo, kao zemlja, da od situacije da renoviramo škole u kojima nam deca koriste poljske toalete, danas prelazimo na taj nivo da naša deca koriste tablet računare u svom obrazovanju. To je jasan pokazatelj koliko želimo i koliko brzo svoje želje i obećanja sprovodimo u delo.

Za sam kraj, poštovani ministre, ja vam želim, kao i celoj Vladi, da pred nas kao narodne poslanike iznesete i predložite još ovako dobrih zakona, koji su u opštem interesu svih naših građana, jer jedino kao veliki tim i svi zajedno, sledeći tu politiku Vlade i sledeći politiku predsednika Aleksandra Vučića možemo da napravimo od Srbije baš onakvo mesto kakvo želimo za sve nas i za sve generacije koje dolaze.

Hvala vam. Živela Srbija!