Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dok Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici, koga po svim međunarodno-pravnim kriterijumima nije bilo, dotle se o svim srpskim žrtvama u BiH nažalost još uvek ćuti.

Ne sporimo da je u toku krvavog rata kojim se raspadala SFRJ bilo ratnih zločina i mi ih naravno osuđujemo, ma ko da ih je počinio, ali ima li bilo kakvog smisla prećutati preko 3.500 srpskih žrtava počinjenih upravo u selima oko Srebrenice i Bratunca gde su brutalno ubijana i deca i žene?

Upravo je u ovom pohodu na srpska sela Zalazije, Biljača, Sase i Zagone, 12. jula 1992. godine pobijeno srpsko stanovništvo i spaljene sprske kuće. Za ovaj međusobni sukob i stradanja naroda Srbi su osuđivani na doživotne kazne zatvora, čak i za komandnu odgovornost, dok je za 3.500 srpskih žrtvama presuđena jedna jedina sramotna presuda. Niko za ovaj zločin nije odgovarao i ovde međunarodna zajednica, pa i zemlje regiona već dve decenije apsolutno ćute.

Uprkos svim srpskim žrtvama, uprkos svemu što se devedesetih godina dešavalo, Srbija se izvinila za zločine i bila je prva zemlja u regionu koja je to učinila usvojivši Rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici. To je bila naša međunarodna i moralna obaveza.

Politika Srbije je jasna. Mi smo za politiku pomirenja, za mir i stabilnost u regionu, što smo mnogo puta pokazali, posebno našom solidarnošću prema svim zemljama u regionu u period kovida.

Upravo da bi pokazali nacionalnu odgovornost tadašnji premijer Srbije, Aleksandar Vučić, otišao je u Potočare da izrazi saučešće porodicama žrtvama, a kako je dočekan? Linčom, kamenovanjem i pokušajem ubistva. Dakle, na najbrutalniji mogući način. Ni za ovaj sraman čin prema zvaničniku Srbije niko nije odgovarao.

Ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske zvanično je saopštio da postoje brojni neoborivi dokazi, fotografije i imena organizatora napada na Aleksandra Vučića i sami smo svedoci da se u tadašnjem TV prenosu nedvosmisleno videlo da je u pitanju dobro organizovan i planirani napad, a ne pojedinačni, kako je rečeno, pojedinačni eksces.

Ovo je bio pokušaj ubistva državnika. Institucije BiH su imale do danas punih šest godina da istraže ovaj slučaj i procesuiraju počinioce, ali očigledno da oni to ne žele. Zato bih postavio pitanje i Vladi i MUP-u – da li nadležni organi Republike Srbije mogu preduzeti bilo šta kako bi se otkrili i osudili počinioci pokušaja atentata na Aleksandra Vučića u Potočarima? Da li MUP može od institucija Republike Srpske da zatraži sve prikupljene dokaze kako bi se od BiH zatražilo preduzimanje adekvatnih mera prema počiniocima ovog sramnog čina? To smo obavezni da uradimo, kao što smo obavezni da tražimo osudu svih zločina počinjenih nad Srbima, jer pojava umanjivanja i omalovažavanja srpskih žrtvama je postala praksa gotovo u svim zemljama regiona, nažalost, ponavljam, a o tome više od dve decenije ćuti i celokupna međunarodna zajednica.

Ovde su u pitanju dvostruki standardi, a ne međunarodno pravo. Ne mogu se pravda i pravo primenjivati selektivno. O tome smo više puta govorili i to samo prema nama Srbima. Šta je sa srpskim žrtvama u Hrvatskoj, BiH, na KiM i imamo li mi pravo na istinu i na pravdu? Zahvaljujem predsedniče.