Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik mr Đorđe Kosanić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana ministarko Gojković sa saradnicom iz Ministarstva, poštovana potpredsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su danas dva predloga zakona, prvi o izmenama Zakona o kulturi i drugi o izmenama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti i poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržaće pomenute predloge zakona.

Na samom početku moje izlaganje biće usmereno na Predlog zakona o kulturi i konkretne izmene koje se odnose na ovaj predlog zakona obezbeđuju zastupljenost manje zastupljenog pola i to na samom početku sa 40% u Nacionalnom savetu za kulturu, upravnim i nadzornim odborima, ustanovama kulture, a kojih je osnivač kako Republika Srbija, autonomna pokrajina, ali i jedinice lokalne samouprave.

Praktično, rodna ravnopravnost u oblasti kulture obuhvata jednaku slobodu kulturnog i umetničkog stvaralaštva, a sa druge strane ravnopravni pristup kulturnim dobrima i kulturnim sadržajima, jednaku mogućnost ispoljavanja i razvijanja talenata u umetničkom i kulturnom stvaralaštvu, ravnopravno učešće na konkursima za projekte kulture i umetnosti, kao i ravnopravno učešće na konkursima za nagrade koje se dodeljuju u oblasti kulture i umetnosti.

Kada je reč o rodnoj ravnopravnosti u oblasti javnog informisanja, izmene se odnose na član 44. i praktično zabranjuje se izražavanje mržnje i omalovažavanja kako za žene, tako i za muškarce, ali i javno zagovaranje i podržavanje i postupanje zasnovano na predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja, a koji su zasnovani na ideji nadređenosti, odnosno podređenosti kako muškarca, tako i žene i ono što je važno za sredstva javnog informisanja, da su dužni da prilikom izveštavanja koriste rodno osetljivi jezik.

Sada, ministarka, ono što nisam mogao danas da zaobiđem da kažem, a to je Strategija razvoja Srbije od 2020. do 2029. godine. Ona praktično predstavlja osnovni i strateški dokument kulturne politike Republike Srbije kojom se planski i sistemski reguliše javni interes u oblasti kulture i određuju strateški prioriteti razvoja kulture u narednom desetogodišnjem periodu.

Ministarka, neki osvrt kada govorimo sada o kulturi, najpre da kažem kada govorimo o pozorišnom životu, Beograd ima najintenzivniji pozorišni život, zatim Novi Sad, sa druge strane Subotica, Niš, Kragujevac i to predstavlja otprilike 60% srpskog pozorišta.

Sa druge strane, u oblasti muzičkog stvaralaštva u Republici Srbiji funkcionišu tri simfonijska orkestra: Beogradska filharmonija, Vojvođanski simfonijski orkestar u Novom Sadu, ali i Niški simfonijski orkestar, a vi, ministarka, znate da dolazim iz Kragujevca, dobro ste upoznati da u okviru Muzičkog centra u Kragujevcu funkcioniše Kragujevački simfonijski orkestar, ali to nije jedino. Dakle, Gradski kamerni hor „Liceum“, Gradski kamerni orkestar „Šlezinger“, zatim Kragujevački akademski orkestar „Akordeonista“, Gradski omladinski hor i Gradski dečiji hor.

Isto tako, ministarka, ono što ovde zaista ne mogu da zaobiđem, a kada govorimo o Strategiji, nešto što je, čini mi se, pokazano od velike važnosti u Strategiji, jeste saradnja između kulture i obrazovanja. Mogu da dam dobar primer da su u Kragujevcu već 2018. godine prepoznali tu sienergiju između kulture i obrazovanja. Još 2018. godine potpisan je Memorandum o saradnji između Grada Kragujevca i svih osnovnih i srednjih škola.

Želim ovde još da kažem da će se u Kragujevcu, vi to dobro znate, naslonjeno na ovu Strategiju, usvojiti plan tokom ove godine, razvoja grada Kragujevca od 2021. do 2025. godine.

Na samom kraju kada govorimo o kulturi, ministarka, veoma važan je onaj projekat što je vaše ministarstvo donelo, a to je projekat i da pohvalim na kraju projekat - prestonica kulture Srbije 2023. godine… Taj projekat, mislim, je po uzoru na evropski projekat Evropska prestonica Srbije i, što je još najvažnije, on se oslanja na decentralizaciju kulturnu Srbije. Svaka od lokalnih samouprava treba da prepozna značaj ovog projekta i da se dobro pozicionira, kako na kulturnom nebu Srbije, tako na turističkom nebu Srbije, ali čini mi se, ne samo na kulturnom i turističkom nebu Srbije, već mnogo šire, u čitavom regionu.

Ono što na samom kraju želim da kažem jeste da će poslanička grupa u danu za glasanje podržati oba predloga zakona o kojima sam danas govorio. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe SPS, narodna poslanica Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena gospođo Gojković sa saradnicom, na dnevnom redu Narodne skupštine je kultura. Za mene i za vas kontinuitet od pet godina. Današnji povod, dva predloga zakona, i to izmene i dopune Zakona o kulturi i Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti.

Pre analize uopšte sadržaja ovih predloga zakona, osvrnula bih se i ovoga puta najpre na kulturu, na njen značaj za napredak i razvoj jednog društva, odnosno našeg društva. Za kulturu je uvek vreme. Kultura je proces, izbor socijalizacije pojedinca, način života, faktor integracije različitosti, čuvanje starog i stvaranje novog, možda najsnažnija veza zapravo je između prošlosti i budućnosti. To je, pre svega, čuvanje vrednih obeležja i kulturnih tragova jednog naroda, ali i univerzalnih kulturoloških vrednosti čovečanstva koje se i stvaraju prožimanjem svih kultura.

Zato kulturu uglavnom posmatramo i kao nacionalnu i kao opštu, nadnacionalnu, odnosno univerzalnu kategoriju koja briše granice i približava narode određenim obrascima ponašanja i stvaranjem različitih kulturnih vrednosti koje se uvažavaju i poštuju i mogu postati vrednost čitavog čovečanstva.

Primer za to su, pre svega, naši spomenici kulture, naši manastiri srednjevekovne Srbije koji su uvršteni na svetsku listu kulturne baštine pod zaštitom UNESKO - Studenica, Stari Ras, Sopoćani, Gračanica, Pećka Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Visoki Dečani i da ne nabrajam. Na UNESKO-voj listi nematerijalne baštine nalazi se i srpska slava i kolo, kao naša nacionalna igra.

Primer za univerzalnost kulture jeste i naša freska Belog Anđela iz manastira Mileševa, za koju zna čitav svet jer je prvi satelitski prenos video signala preko satelita Telstar sadržao fresku Beli Anđeo. To je bio prvi satelitski TV pozdrav Evrope Americi.

Dakle, kulturno blago Srbije i srpskog naroda od neprocenjive je vrednosti i obogatilo je kulturno stvaralaštvo čitavog sveta. Zato svaki narod, a mi pre svega imamo obavezu da sačuvamo pečate svoje istorije, kulture, svog stvaralaštva, jer se tako identifikujemo kao jedinstvena nacionalna kultura na svetskoj kulturnoj mapi. Mi kao narod možemo biti ponosni što su nam preci iz mnogih vekova ostavljali materijalne i duhovne zadužbine po kojima smo prepoznati na univerzalnom svetskom nivou. To nam niko ne može oduzeti koliko god da postoje takve težnje. Neki bi svakako hteli da oduzmu i kontinuitet našoj državi koja neprekidno postoji više od 10 vekova. Zvala se ona Raška ili Srbija, bila ona Dušanovo carstvo ili današnja moderna Srbija ona postoji 10 vekova i to je nepobitna činjenica.

Kultura je važna sociološka odrednica i potreba svakog čoveka, pre svega, kao socijalnog bića. To je osećaj blagostanja, duhovne ispunjenosti naše ličnosti koja može birati i opredeljivati se za kulturne sadržaje i simbole, za obrasce, pa na kraju i za ličnosti.

Ono što je suštinska uloga kulture kao baze socijalizacije jeste da kreira i promoviše prave i tradicionalne vrednosti, da afirmiše sadržaje koji doprinose pozitivnoj socijalizaciji, kao i u sportu gde ovih dana imamo posebno zadovoljstvo, gde su nam sada nacionalni uzori Novak Đoković, mlada Milica Mandić. Svi smo juče bili beskrajno srećni. Jedan je najbolji svetski teniser. Mlada Milica je najtrofejnija, mislim, srpska sportistkinja, sa dva zlata. Sve to doprinosi prosperitetu ličnosti, zajednice, jer takva dva mlada čoveka, a ima ih još, nego prosto da ne nabrajam, jesu dobar uzor za našu decu.

Kada su kultura i kulturna politika u pitanju, uloga institucija i uglednih pojedinaca, pre svega, kulturnih stvaralaca koji predstavljaju poželjan društveni obrazac je ogromna. Tu se ponovo vraćam na taj primer pozitivnog uticaja, najpre Novaka, a onda i svih naših mladih sportista zbog kojih se deca u trenutku opredele da će se baviti baš tim sportom, jer imaju želju da, poput košarkašica, jednoga dana budu pozdravljeni i pojave se na balkonu Starog dvora.

Istina, nije uvek nekima lako da gledaju ovoliko uzastopnih pobeda i ovoliko trofeja, pre svega, tog našeg Novaka, titulu najboljeg sportiste svih vremena, najboljeg svetskog tenisera i da pri tome imaju svest o tome da je on Srbin. Međutim, mi smo imali sreće, a problem je njihov. On jeste Srbin koji voli svoju zemlju, kao što je to bio i Nikola Tesla.

Ne mogu da danas ne pomenem Nikolu Teslu iz mnogo razloga, našeg, ali svetskog naučnika koga zna, slavi cela planeta, jer dobrobit njegovih neponovljivih pronalazaka koristi čitava moderna civilizacija.

Pre dve nedelje, tačnije 10. jula, navršilo se 165 godina od Teslinog rođenja. Možda je trebalo da budemo glasniji, smeliji, primereniji, da obeležimo ovaj jubilej. Tesla ipak nije samo naučnik. Tesla je uzor, naučnik svetskog glasa kakav se posle njega još uvek nije rodio.

Moramo naglas da kažemo da je Tesla naš. On ima svoje poreklo i on je na svoje poreklo bio izuzetno ponosan. Neki bi da ga prisvoje. Pune su novine ovih dana i tog karikiranja koje imamo mogućnost da vidimo. On je ipak Srbin, gde god da se rodio, a rodio se u Smiljanu, mesto u Lici, tadašnjoj vojnoj krajini gde su Srbi vekovima čuvali Habzburšku monarhiju od upada Otomanskog carstva. Rodio se kao sin pravoslavnog srpskog sveštenika – Milutina Tesle. To što svi svojataju Teslu nikako ne znači da mu mogu promeniti nacionalnost. To je nečija želja da u nedostatku svoje uzima našu istoriju i Srbija je, čini mi se, nikada više bila izložena ovoj otimačini. To je možda najblaža reč koju mogu da upotrebim. Ako bih bila blaža, onda bih rekla da se u najmanju ruku to može zvati nedostatkom kulture komunikacije ili nedostatkom mere za istinom.

Da se vratimo našoj kulturnoj sceni i kulturnoj ponudi koju još uvek zbog korone konzumiramo pretežno preko elektronskih medija, pisanih medija, društvenih mreža, interneta, takoreći virtuelno, i svašta se tu može naći. Možda je kultura dijaloga koja je na nekom niskom nivou, rekla bih, takođe posledica Kovida, ali su neke stvari prosto nedopustive.

Da ne govorim o nedopustivom rečniku i govoru mržnje. O scenama koje nam se usred dana nude kroz neke programe koje gledaju i maloletna deca i koliko god da smo svi bili skloni tom kritičkom osvrtu, a često se u ovoj sali čulo deiktički govorimo o nekakvim rijalitim programima, ja prosto ne znam da li su možda čak i oni u jednom trenutku mogli da budu primer toga – ovakvi ne trebate biti. Šteta je ukoliko bi se kod mladih ljudi to krenulo primenjivati kao model ponašanja ili se iz toga crpeli nekakvi idoli.

Nisu sjajne ni naslovnice pojedinih pisanih medija. Sve ređe pročitamo vest o nekim medaljama naših mladih naučnika, istraživača, talenata. Da ne govorim o tom jeziku mržnje i tolerancije, optužbama, presudama. One pljušte i od svih i od svakoga i to uglavnom od neovlašećnih i nekompententnih. Sadržaj na društvenim mrežama na kojima su naša deca svakodnevno, i to je praktično jedan dobar mamac, kad bih krenula da dalje nabrajam i ovo do ovde pobrojano ne zvuči ama baš ni malo optimistično.

Ono što mi je dodatna fascinacija je što se nekada zapanjim i kada vidim sve poruke koje šalju neke javne ličnosti preko svojih društvenih mreža, pre svega, često su to nažalost ličnosti iz sveta kulture i informisanja, onda se zapitate - ko je zapravo taj koji modelira kulturu ponašanja i dijaloga ako to nisu ljudi iz sveta kulture? Imamo nažalost nedavno primer jedne javne ličnosti koja na društvenim mrežama koristi takav jezik da, i rečnik, mene je lično sramota i da to pročitam a kamoli da citiram i onda je pitanje - kome takvi ljudi mogu predstavljati kulturni obrazac? Mnogo je toga i svakodnevno prisutno da pomislite kultura ponašanja, pristojnost, šta to beše, gde se to izgubilo i šta se tačno dogodilo.

Šta da kaže na uvrede takvog tipa koje može da pročita jedan mlad čovek, ako ih pročita na Instagramu, Fejsbuku ili Tviter profilu nekoga ko mu je možda do juče bio i simpatičan i interesantan? Hoće li tako početi da misli ili će se razočarati u onoga za koga je do juče možda mislio da treba da mu bude uzor kao kulturni stvaralac ili neka druga javna ličnost? Ima li to ikakvog smisla? Ima li kraja svemu ovome i gde je tu pre svega lična odgovornost svake javne ličnosti koja se osmelila da se na bilo koji način pridruži i učestvuje u javnom životu?

Nekada je u socijalizmu kao društvo rada kultura bila definisana kao nadogradnja ličnosti, kao bazična potreba svakog čoveka kao socijalnog bića. Tako je definisana i uloga društva, odnosno države da kulturnom politikom čuva i prenosi tradicionalne i kulturne vrednosti i utiče na formiranje i zadovoljavanje kulturnih potreba pojedinaca i grupa, ali i na formiranje kulturnih obrazaca i stavova koji se smatraju pozitivnim i poželjnim sociološkim vrednostima, stavovima koji su prosperitetni i potvrđuju da smo apsolutno kulturno razvijeno društvo.

Uloga medija jeste gotovo presudna u formiranju vrednosnih stavova posebno mladih generacija koje su danas izloženije medijima i njihovom uticaju i o tome nekako u ovoj sali govorimo uvek i kada na dnevnom redu imamo REM, svejedno je da li izveštaj o radu Regulatornog tela za elektronske medije ili izbor članova, što se nedavno dogodilo. Oni imaju zakonsku obavezu, pored ostalog, da pre svega kontrolišu sprovođenje javnog interesa u oblasti elektronskih medija i unapređenju kvaliteta medijskih usluga.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi odnosi se na sastav Nacionalnog saveta za kulturu u kome će zastupljenost manje zastupljenog pola sata iznositi 40% u skladu sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji smo pre izvesnog vremena usvojili i koji sadrži i ovu antidiskriminatornu meru. Nema nikakve dileme da je bilo za očekivati od vas, gospođo Gojković, da vrlo brzo intervenišete na temu pošto ste jedna od žena koja je zaista bila, kako bih rekla, inicijator te tako epohalne promene između 30% i 40% žena. U politici smo to postigli. Dobro je da je ovde. S tim da kultura, kažu, prema nekim nezvaničnim podacima u dobroj meri možemo muškarce smatrati manje zastupljenim polom, da se više žena u stvari bavi kulturom, hajde da to tako kažem.

Juče smo imali na Odboru za kulturu možda jednu dilemu – šta kod organa koji imaju po tri člana i kako će to procentualno biti zadovoljeno? Međutim, ja lično mislim da to matematički – jedan će biti manje zastupljen pol. Istina, to onda znači, grubo matematikom, procentualno 33%, ali je svakako više od 30%, što jeste bila težnja ove izmene.

Ne sumnjam da će Ministarstvo kulture prilikom predlaganja sastava Nacionalnog saveta za kulturu sada vrlo voditi računa da to sve bude zastupljeno onako kako treba i ova izmena zaista, koliko god je mi doživljavali kao takvu, nije samo pravno-tehničke prirode. Ona je iskorak, opet značajan iskorak pre svega u davanju mogućnosti manje zastupljenom polu, pa čak neka se potvrdi da su u kulturi možda to i muškarci, da u većem procentu učestvuju u kreiranju i sprovođenju pre svega kulturne politike u realizaciji nacionalnih i lokalnih ciljeva kulturnog razvoja, u očuvanju i promociji naše vredne kulturne baštine.

Ova izmena je kontinuitet i politike ove Vlade i Narodne skupštine da taj nivo ravnopravnosti među polovina prosto podigne još više u svim segmentima društvenog života. Rekoh, tu je kultura prosto bila prirodan sled.

Danas kada sa više strana iz okruženja, posebno od Albanaca sa KiM dobijemo poruke da naše kulturno blago u stvari nije naše nego njihovo, da naše istorijske ličnosti i naši naučnici i brojni stvaraoci u stvari nisu naši veoma je važno ko će i kako voditi i upravljati našim institucijama kulture.

Pored adekvatnije zastupljenosti polova, u našim institucijama kulture, za koje se istinski zalažemo, isto toliko važna je i stručnost i posvećenost kulturnih stvaralaca i institucija kulture u negovanju i očuvanju naše kulturne tradicije i umetničkog stvaralaštva koje se degradira i ne umanjuje značaj Srbije na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Imala bih još mnogo toga da kažem kada je u pitanju kultura i sve ono sa čim se Srbija uopšte suočava ovih dana, nekako čini mi se najnaglašenije, ali ću završiti zbog moje uvažene koleginice Dunje Simonović Bratić koja će govoriti posle mene i koja će više govoriti o izmenama i dopunama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti koju smatram takođe jako važnom, jer su biblioteke ustanove, kao što su to ustanove kulture, muzeji, galerije, čuvari jedne neprocenjive vrednosti pisane baštine i moderne pisane reči koje potvrđuju veliki i neosporni talenat našeg naroda i naroda koji sa nama žive.

Iako danas živimo u eri digitalnih tehnologija, ta pisana reč je važna i nešto što nikako ne smemo niti da zapustimo, niti da napustimo. Zaista bih iskreno volela da se vratimo pravoj knjizi, kao što je ovlašćeni predstavnik SPS, Jelena Mihajlović rekla u svom izlaganju, poslanici SPS će sa zadovoljstvom podržati izmene oba predložena zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala predsedavajuća.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, danas jedan Zakon o kulturi, a sa nama uvažena gospođa ministarka Gojković. Gospođo Gojković, ja se, hteo ja to ili ne hteo, vas sećam iz nekog potpuno drugog asocijacija, jer ste mi za neko drugo vreme, valjda i prirodno, u ovom parlamentu ste proveli dva mandata, koliko me moje znanje i sećanje služi, ne sećam se da je neko bio predsednik parlamenta u dva mandata osim vas.

Zašto to govorim? Vi ste asocijacija za sve ono što se dešavalo u nekom prethodnom periodu u ovom parlamentu. Vi ste neko ko je pretrpeo čak i ozbiljno nasilje braneći ugled ove institucije i vi ste u stvari personifikacija onoga što se dešavalo kada su u ovom uvaženom parlamentu sedeli tadašnji parlamentarni opozicionari, a današnji ulični i kada su se svim silama trudili da uruše ugled ove institucije i naštete ove države.

To je upravo ono što danas gledamo, kada je u pitanju predsednik republike. Naravno, bilo je to i tada, ali evo danas ti isti ljudi svoje napade usmeravaju na predsednika države. Napadi na predsednika države su personifikacija napada na Republiku Srbiju. Isti ljudi, isti akteri.

Vi ste, i mi vas pamtimo iz tog perioda, gospođo ministarka, kao čvrstog i odvažnog borca za ugled ovog parlamenta i ove institucije, a upravo to se očekuje od vas kada je u pitanju pozicija na kojoj ste sada. Čvrst stav i odbrana onoga što u stvari čini suštinu našeg naroda i naše nacije.

Još ranije postoji jedna anegdota, već dosta puta ispričana, nikada ona nije zvanično potvrđena, niti postoji istorijsko utemeljenje, kada su nemačke „štuke“ jurnule na Britaniju, tražeći sredstva za finansiranje odbrane u Velikoj Britaniji, neki ministri u Vladi su Čerčilu predložili da umanje sredstva za kulturu, a on je rekao - pa ako ne branimo kulturu, šta ćemo onda braniti?

Nije to nikada istorijski potvrđeno i ostalo je, kao anegdota, ali i kao podstrek za one koji rade danas poslove poput vas, koji brane kulturu, koja, opet kažem, je srž i suština postojanja jedne nacije, odnosno jednog naroda.

Naime, ne zaboravite, vi ste svakako dolazeći na čelo ovog ministarstva i najavili jedan ovakav deo i ovaj zakon ste nešto ranije najavili i evo ga danas pred nama. Na izgled, kratak i mali, ali veoma, veoma važan i suštinski sadržajan.

Međutim, ono što ohrabruje, ja moram malo proći i vratiti se unazad, je i povećanje sredstava, kada su u pitanju budžetska sredstva za kulturu. Ove godine su ona, oprostite ako pogrešim, za 15% do 20% veća u odnosnu na prethodne godine, ali ono što me posebno raduje, što je povećanje tih sredstava u procentima pratilo i povećanje u istim tim procentima onog dela sredstava koja su usmerena na finansiranje naših društava u regionu, svih onih koji se bave zaštitom kulture našeg naroda u regionu.

O tome smo malo i danas govorili i vi ste se dosta takli te teme i moje kolege, kroz diskusije o Nikoli Tesli, kroz diskusije o Andriću, ali mnogo je tih stvari, još i Selimović i Šantić, jer u poslednjim danima postoje jedne ozbiljne namere da se Šantić, tj. njegovo stvaralaštvo relativizuje i svede u nekakve, takozvane bosansko-hercegovačke okvire. Još jednom napominjemo sa ovoga mesta, Šantić jeste srpski stvaralac, čije stvaralaštvo pripada svima nama koji živimo na ovom prostoru.

Uvažena ministarka, na putu toga bih stvarno i da pozdravim ono što radite, kada je u pitanju saradnja sa institucijama u regionu. I ono što radite posetama u Rumuniji, i ono što radite kada je u pitanju Gradiška, gde ste nedavno sa predstavnicima institucija Republike Srpske otvorili jednu izložbu crteža slikara Milića od Mačve i to jeste pravi put čuvanja kulture identiteta kulturnog nasleđa našeg naroda u celini.

Međutim, moram napomenuti, SPC je jedan od najvećih čuvara identiteta i najvažnijih čuvara identiteta i kulturnog nasleđa srpskog nasleđa. Znate i podsetiću vas na događaj od prošle godine iz Crne Gore, gde su SPC i njeni vernici trpeli ozbiljne udarce, a suština svega toga je upravo pokušaj krađe identiteta i kulturnog nasleđa srpskog naroda u Crnoj Gori.

Dobro je što ste vi kao Ministarstvo i Vlada u Beogradu pokazali jedan potpuno drugačiji pristup. Naime, svakako da pozdravljamo to što ste u prethodnim danima uvažili zahteve patrijarha srpskog, njegove svetosti Porfirija, kada je u pitanju Zakon o kulturnom nasleđu i uvažili sve one primedbe kada je u pitanju SPC, odnosno nacrt zakona o kulturnom nasleđu. To govori o jednom suštinski drugačijem pristupu ove države i mnogih država u regionu, jer, ne zaboravite SPC pojedinačno gledano je najveći vlasnik duhovnog pokretnog i nepokretnog kulturnog nasleđa ovog naroda.

Molim vas da taj principi primenite i kada su u pitanju i druge crkve i verske zajednice i pokažete demokratičnost i društva Srbije i srpskog naroda, u celini.

Malo ste govorili danas i o infrastrukturi. Ubeležio sam da je za ovu godinu opredeljeno 350 miliona dinara za infrastrukturu u kulturi i mogu reći da ste mi na jedan način možda i ukrali temu o kojoj sam hteo govoriti, a u pitanju je Narodno pozorište u Subotici. Rekli ste sve ono što sam i sam hteo da kažem.

Molim vas u ime građana sa severa Srbije da nastavite u tom poslu završetka izgradnje Narodnog pozorišta u Subotici, gde će vam grad i gradonačelnik svakako biti veran partner. To je jedna od decenijskih stvari koje smo nasledili od onih koji su ustanove kulture rušili, kao što je to slučaj sa Narodnim pozorištem u Subotici ili su ih u najmanju ruku zatvarali, kao što je to slučaj u ostalim delovima Srbije, a o pomoći ustanovama kulture našem narodu u regionu, da ne govorim.

Sve u svemu, da ne bih dužio i da bi nešto vremena ostalo i za moje kolege, uvažena ministarka, pred vama i pred predsednikom države je svakako jedan težak posao. Pošto ova anegdota u Čerčilu i njegovom odgovoru, kada je u pitanju odbrana Britanije, nije istorijski potvrđena, postoji jedan istorijski potvrđen podatak.

Na današnji dan Austrougarska je objavila rat Srbiji 1914. godine, posle ultimatuma koji je objavljen, gle slučajnosti, 23. jula, na isti datum kada je još jedan novi Austrijanac Incko postavio jednu ultimativnu odluku u ovo vreme srpskom narodu i Srbija je na današnji dan odlučila da se brani. Neka vam to vreme i ti ljudi koji su Srbiju branili u to doba, budu vodilja i merilo kako danas da branite zajedno sa predsednikom države i srpski narod i srpsku državu, a u okviru toga srž onoga što je srpski narod, njegovu kulturu. Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, određujem pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.

Samo jedna informacija za sutrašnji dan. Imajući u vidu, kao što sam rekao, Olimpijske igre, sutra će na drugom programu RTS biti zasedanje Skupštine u terminu od 16.00 do 18.00 časova, a ostalo vreme će biti na trećem kanalu, na RTS 3.

Nastavljamo dalje. Reč ima Dunja Simonović Bratić.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Skupštine sa saradnicima, uvažena ministarko Čomić, ja danas govorim, naravno, kao poslanik SPS, ali i kao osnivač Fondacije „Sreten Stojanović“ i kao neko ko se lično i porodično trudi da učestvuje u kulturnom životu i da da neki doprinos.

Tako da, moja diskusija će biti sa aspekta uticaja kulture i ovog dela oko biblioteka i ovih zakona koje danas donosimo. Naše kolege su iznele pojedinosti, vi ste danas imali jednu iscrpnu analizu svih tih promena i u tom kontekstu, a i zbog vremena koje je ostalo, osvrnuću se na jedan malo širi kontekst vezano za knjige, tj. krajnje korisnike biblioteka i kulture.

Svedoci smo u zadnje vreme monstruoznih zločina koje su činili neki mladi ljudi drugim mladim ljudima, čiji je zajednički imenitelj navijač. Ne možemo a da se ne pitamo da li bi se ovakvi užasi dešavali da su ti isti mladi ljudi bili članovi neke od naših biblioteka, da li bi krenuli takvim putem i da li bi uradili to što su uradili?

Pitanje je naizgled retoričko, ali u njemu se krije nešto mnogo dublje, a to je kakvo smo društvo postali i šta mi vrednujemo i baštinimo? Mi koji smo roditelji i imamo sreću da imamo i žensku i mušku decu, imamo veliku dilemu da li će nam muško dete biti navijač i to ovako uspešan, a žensko dete cenjena starleta, ili će nam deca biti štreberi.

I ova „prima facie“ deluje kao retoričko pitanje, ali u našem društvu na štrebere se gleda podrugljivo, sa podsmehom, skoro pa sa žaljenjem se konstatuje - šta će mu bre to, gubi vreme, vidi ove sa kupljenim diplomama kako su uspešni, lepi i pametni. Ko je još lud da ide u čitaonicu ili biblioteku, ili još luđe da ima člansku kartu biblioteke? Ako ćemo realno, knjige ne govore, ne skiče, ne vrište, nemaju silikonske dodatke, niti tetovaže, korice i omot nisu u šari brenda Luj Viton.

Ako su popularne javne rasprave, evo predloga za jednu. Koliko knjiga i kojih naslova dete u određenom uzrastu, a i to je za debatu o kom uzrastu pričamo, treba da čita ili da mu se čita da bi zavoleli pisanu reč, pored ove agresivne tehnološke kakofonije? Ako gledamo u budućnost, ovakva pitanja trebalo je da postavljamo juče. Šta sada mi kao društvo možemo da uradimo ako znamo da je finale jednog rijaliti programa gledalo tri i po miliona naših građana?

Spaljivanje knjiga nije bio nacistički izum. Lomača sa knjigama postojala je od pamtiveka. Jedan od najpoznatijih bibliokausta desio se u čuvenoj Aleksasndrijskoj biblioteci kada je hrišćanstvo pobedilo paganizam. Neki hrabri ljudi nešto su sačuvali. To je dovelo do renesanse, duhovnog oslobođenja čovečanstva. Tada su goreli i ljudi i knjige, ali nad njihovim pepelom stvorio se novi svet. Biti bibliotekar bilo je zanimanje opasno po život. Čuvari knjiga bili su pobunjenici, revolucionari, jeretici.

Ko su bili ljudi koji su sačuvali, recimo, takozvane Kumranske rukopise, kao i arapski filozofi koji su sačuvali spise grčkih filozofa? Utemeljivači evropske civilizacije, da ne kažemo zapadne demokratije. Ko se sada seća Averoesa i Avicene kada priča o demokratiji u Evropi? Ko god je hteo da nas porobi slao je svoje stručnjake za Balkan, južne Slovene i Vizantiju. Veliki broj univerzitetskih profesora iz Beča i Berlina je u vojničkim uniformama harao i otimao iz naših riznica i biblioteka, a onda bi po obavljenom poslu zasuli bombama tu istu biblioteku.

Najveći izazov naše kulturne diplomatije jeste vraćanje starih rukopisa u Maticu. Kao što će Miroslavljevo jevanđelje dobiti svoju stranicu, želim da verujem da će se i drugi vredni rukopisi vratiti kući.

U osvit 26. objetnice vojnoredarstvene operacije Oluja, ili na srpskom jeziku proterivanje 250.000 Srba iz njihovih kuća i sa njihove zemlje i ubistva preko 1200 civila i oko 600 vojnika od strane hrvatskih branitelja, apelujem na najviše državne organe da se uspostavi uz kulturu sećanja koju baštinimo još jedna važna ustanova, jer i ona nam je simbolički oteta kroz kulturnu oluju.

Naime, 1950. godine osnovan je Leksikografski zavod SFRJ, institucija koja je imala sedište u Zagrebu, a za nju su najviše radili srpski akademici. Već dugo se u intelektualnoj čaršiji pričalo o formiranju srpskog leksikografskog zavoda, bilo je i nekih neuspelih i nesretnih pokušaja. Leksikografski zavod Srbije bio bi kruna naših težnji da znanjem i kulturom pokažemo da smo dostojni naših umnih predaka. To bi bilo mesto susreta mladih istraživača i uvaženih profesora.

Hrvatska država se najviše ponosi Krležom, pa po njemu Hrvatski leksikografski zavod danas nosi ime. Imajmo u vidu da je i Franjo Tuđman jedno vreme radio u njemu. Oni su se nama stručno i sistematski bavili, gotovo leksikografski. Zato, nemamo prostora više za izgovore i vreme je da spasimo sećanja. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Predrag Rajić.