Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Gojković sa saradnicom, pred nama se danas nalazi jedan od nacionalno najvažnijih predloga zakona, a to je bespogovorno Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma.
Jezik je, kao što znamo, jedan od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju i ne postoje jedan bez drugog. Dakle, jezik i narod su sudbinski povezani. Jer, ono što se dešava u narodu, dešava se i u njegovom jeziku.
Ćirilica kao staroslovensko nasleđe i nasleđe srpskog jezika ostala je vezivna nit srpskog jezika kroz vekove na širokom prostoru dokle je dopirala.
Istorija srpskog naroda, pored svih drugih, beleži dve pobune zbog zabrane ćirilice. Prva takva pobuna desila se na prostoru nekadašnje Karlovačke mitropolije i trajala je od 1779. godine do 1785. godine, a povodom pokušaja prvo carice Marije Terezije, a zatim i njenog sina, cara Josifa, da u svojoj carevini zabrane štampanje knjiga ćirilicom i njenu upotrebu u školama.
Takođe, valja znati da je u tom vremenu zabrana upotrebe ćirilice uvek podrazumevala praktično i zabranu pisanja srpskim jezikom, a Srbi u nameri da sačuvaju svoj identitet i narodni karakter ćirilice, nisu hteli pisati nijednim drugim pismom.
Druga skoro sasvim zaboravljena i malo kome poznata pobuna zbog zabrane ćirilice desila se u Crnoj Gori, istoj onoj Crnoj Gori u kojoj se danas napada sve što je srpsko. Naime, nakon njene okupacije 1916. godine, kada je austrijska vlast naredbom generalnog guvernera Viktora Vebera zabranila upotrebu ćirilice u školama, ustanovama i poštanskom saobraćaju, a iz školskih programa isključila je narodne epske i patriotske pesme, kao i predmet "srpska istorija". Tome se, iako je bilo nezadovoljstva i u drugim sredinama, jedino odlučno podnošenjem otkaza na službu suprotstavila grupa učitelja iz Bijelopavlića, njih 14, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud. Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Danilovgradu, 19. oktobra 1916. godine, ovako su obrazložili - ćirilica je srpska istorija, arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni.
Dalje, šta je predstavljala ćirilica za Srbe i srpsku istoriju kroz vekove i što bi trebalo da predstavlja i danas, ako joj shvatimo značaj, govore reči onih koji su radili na njenom potiskivanju. Tako je na primer general Sarkotić kao predstavnik vojnih vlasti u BiH za vreme Prvog svetskog rata značaj ćirilice za srpsku istoriju, kulturu, identitet, shvatio i izrazio bolje od nas samih. On navodi, citiram: "Treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim, odnosno potrebno je da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter. I pošto je po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskih jezika, onda je ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti proterana. Za onoga ko se ogreši o zabranu ćirilice, predviđena je novčana kazna u iznosu od 50 do 1.000 kuna".
Takođe, prva mera koja je preduzeta nakon izbijanja Prvog svetskog rata, konkretno u Hrvatskoj, bila je potiskivanje ćirilice iz javne upotrebe. Tako je već 3. oktobra 1914. godine Zemaljska vlada u Hrvatskoj ukinula učenje ćirilice u javnim i osnovnim školama, a novom naredbom Vlade od 3. januara 1915. godine u Hrvatskoj je ćirilica ukinuta i u radu administracije.
Tu nije kraj progonu srpskog nacionalnog pisma. Naime, nekoliko decenija kasnije, u Drugom svetskom ratu, samo desetak dana nakon preuzimanja vlasti, 21. aprila 1941. godine u NDH, donesena je zakonska odredba o zabrani ćirilice, koja je stupila na snagu 25. aprila 1945. godine, naravno, potpisana direktno od Ante Pavelića.
Ali, i pored svih zabrana, progona, potiskivanja, srpski jezik i ćiriličko pismo je opstalo i ne samo da je opstalo, nego je ćirilica svedok kontinuiteta i identiteta srpskog jezika i književnosti, srpske kulture i istorije, prepoznatljiv znak i simbol, pokazatelj koliko je srpsko nasleđe bogato i utemeljeno.
Danas mnogi Srbi, čak i neki misleći ljudi, mnoge nevladine organizacije kažu da je svejedno pisati ćirilicom ili latinicom, s tim što je latinica za njih danas pismo moderne nauke i kulture, jedno univerzalno pismo, bez koga je nezamisliv život savremenog čoveka, a da ćirilica to nije.
Nije mi jasno kako se npr. Helsinški odbor nije oglasio kada su čupani i razbijani brojni natpisi i table na ćirilici širom Hrvatske, gde su tada da brane slobode i ljudska prava, a istog momenta su reagovali kada je predložen zakon o zaštiti ćirilice, tvrdeći, citiram – Srbiji nije potreban zakon koji diskriminiše, odnosno ne postoji nijedan razlog da se ćirilica štiti.
Gospodo da nema razloga da se ćirilica štiti, zašto se onda ćirilica zabranjivala više puta tokom istorije? Zašto su spaljivane knjige pisane ćirilicom? Zašto su uništavane biblioteke u kojima se one čuvaju? Zašto se danas i dalje suzbija i zabranjuje ćirilica u nekim susednim zemljama?
Poštovane kolege, građani Srbije, uzmimo se u pamet, kao što je jezik osnova nacionalnih bića naroda, tako je nacionalno pismo osnova nacionalne kulture. Srpsko nacionalno pismo jeste ćirilica. Njome se mi Srbi služimo duže od osam vekova, njome su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, njome smo stvorili svoju kulturu, kulturu evropskog nivoa, zato je moramo sačuvati po svaku cenu.
Razlozi za donošenje ovog zakona sasvim su jasni i sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši, naravno, šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pisma.
Stoga, ja ću apsolutno podržati ovaj Predlog zakona, a nadam se da će isto učiniti moje kolege. Hvala.