Poštovane koleginice i kolege časno je biti Srbin, časno je biti građanin Srbije, časno je živeti u Srbiji.
Srbija je zemlja čestitih, mudrih i poštenih građana. Srbija nikom ništa ne duguje, sve što je stvorila, stvorila je krvlju i znojem svojih predaka, sve što je stvorila, stvorila je njihovim znanjem i umećem.
Zato Srbija može da bude ponosna na svoje velikane koji su u prošlosti, koji i dan danas, celokupnom čovečanstvu pružaju mnoge blagodeti. Dovoljno je spomenuti Teslu, dovoljno je spomenuti Pupina, Milankovića i videti ko je Srbija i gde je Srbija.
Jedan od tih velikana koji mi pade na pamet je i čuveni vojskovođa, strateg, vojvoda Živojin Mišić. Prolazio sam pre neki dan ulicom Živojina Mišića, onde kod sajma i negde u zapećku tamo od nekog prolaza ne vidi se njegov spomenik, odnosno bista. Srbija ne sme da zaboravlja svoje velikane. Ne sme tako lako da stavi u kraj njihova velika dela. Nadam se da će i Beograd, da će i Srbija na dostojan način se odužiti tom velikanu, koji je poznat i van granica Srbije. Njegova taktika, njegova vojnička doktrina se izučava na mnogim akademijama širom sveta.
Zašto sam njega spomenuo? On ima jednu izreku koja kaže: „Nema tog rata koga srpski seljak ne može da dobije“, ali odmah nastavlja i kaže: „Ali, nema ni tog mira, kog srpski političari ne mogu da izgube“.
Sada ću da se nadovežem na priču koju je malopre imao kolega Marijan Rističević. On je govorio o 5. septembru, a ja ću pomeriti kalendar jedno mesec dana unapred i setiću se jednog 5. oktobra. Kako taj 5. oktobar i kako i Živojin Mišić mogu da imaju veze za bukom i zaštitom građana od buke? Evo, sada ću vam to sve objasniti.
Petog oktobra se desilo nešto u Srbiji što ne može da bude na ponos našoj istoriji, ne može da bude na ponos našim ljudima. Posle jedne velike, ogromne, preglasne i mnogo moćne buke došlo je do srozavanja i uništavanja Srbije.
Nije buka samo to što će u nekom kafiću da svira muzika, nije buka to što će petoro, desetoro veseljaka da galame, da pevaju i ne znam ni ja šta. To je sitnica, to je ništa. To ćemo lako da rešimo. Oni kojima se ne sviđa muzika iz kafića mogu da stave vatu u uši i da prespavaju tu noć. Oni kojima se ne sviđa pesma koju diskdžokeji, kao što je bio kolega Marijan Rističević, promovišu i puštaju, mogu da promene stanicu i da se ratosiljaju te buke. Ali, kako odoleti ovakvim bukama, ovakvim nesrećama?
Šta je nama donela ta buka 5. oktobra? Prvo i što je najvažnije, po meni, uništeno je obrazovanje, uništen je obrazovni sistem. Mi smo se kao ona žaba koja je videla konja da se potkiva pa i ona podigla nogu veoma brzo, ne mudro, latili Bolonje, Bolonjskog procesa kog smo uveli u naš obrazovani sistem i nažalost uništili smo jedan dobar obrazovni sistem, uništili smo naraštaje mladih ljudi, uništili smo decenije našeg razvoja i to će biti veoma teško ispraviti.
Šta je druga stvar gde smo imali katastrofalnu grešku? Oni koji su dugovali svojim mentorima dolazak na vlast u Srbiji posle tog 5. oktobra, po njihovom nalogu uništili su vojsku. Uništeno je naoružanje, raspuštena vojska. Koja je to, ljudi, zemlja od kako pamtimo istoriju i od kako pamtimo od nastanka ljudskog roda, koja je to zemlja koja nije imala vojsku? Ko je država koju niko ne štiti? Mi smo se lakomo prihvatili njihovih načela i njihovi naređenja i uništili vojsku. To je nešto što takođe ne može da se ispravi decenijama.
Onda, takođe po njihovom nalogu, uništili smo bankarski sistem. Šta je bankarski sistem? To je krvotok jedne zemlje. Mi smo svesno uništili finansijski sistem i doveli zemlju u vazalni odnos u odnosu na strane banke koje su zauzele ovo tržište.
Uništili smo nešto što je bilo jedinstveno u svetu i što je bilo, po meni i po mnogima, najvrednije i najznačajnije i najmudrije, a to je služba društvenog knjigovodstva.
I da hoćemo sada da obnovimo i bankarski sistem i službu društvenog knjigovodstva neće nam dozvoliti ni MMF ni Svetska banka ni svi ti drugi što nas kobajagi mnogo vole, cene i poštuju. Ne. Njima je u interesu da ta buka traje, da ta buka uništava i dalje sve ono što je bilo dobro i što je moglo da bude mnogo bolje u Srbiji.
Onda su nas naterali, ta njihova buka, ta njihova oholost, naterala nas je na jedan ponižavajući čin, a to je bilo izručenje predsednika Srbije Haškom sudu.
Predsednik Srbije, ma ko on bio, uopšte me ne interesuje koja je stranka, da li je socijalistička, da li su naprednjaci, da li demokrate, ovi, oni, predsednik Srbije je institucija i svako od nas mora i treba da ga poštuje. Ako naš predsednik nije bio dobar, ako je grešio, mogao je i ovde u Srbiji da odgovara za svoja dela, odnosno nedela ako ih je bilo.
Što je još najgore, izručili smo na najbrutalniji način generale, vojskovođe, oficire, ljude iz policije koji su radili ono na šta su se zakleli. Mnogi od vas ovde su bili u vojsci i sećaju se da smo tamo polagali zakletvu i da smo rekli u toj zakletvi, da smo se zakleli i rekli da ćemo služiti svojoj domovini. Nekima je to bila SFRJ, nekima posle SRJ, nekima Srbija, ali svi mi koji smo bili u vojsci zakleli smo se da ćemo služiti svojoj zemlji, da neće moći to pod salve i kojekakve druge zaglušujuće stvari da nas ometu u tom našem poslu.
Svi ti generali, svi ti stratezi, oficiri, policajci koji su bili u Hagu su nedužni jer su radili ono što im je bila zakonska obaveza, ali ta buka koja je došla 5. oktobra napravila je veliko zlo koje neće moći niko i nikada da ispravi.
Sad, da li je Srbija, koleginica malopre je govorila o tome, pa je rekla kako ona živi u jednom pitomom kraju, u Bosilegradu, a to je mesto u koje sam često odlazio, tamo sam držao i predavanja, a i ovako sam odlazio, išao sam, poklanjao sam knjige tamo, zbilja je tamo divno i lepo. Zbilja tamo ptice pevaju, zbilja njih uspavljuju cvrčci ili kako to ona reče, ali ljudi, ima premnogo tih mesta u Srbiji gde je divno, gde je predivno, gde nema buke, gde ima svežeg vazduha, šume.
Ja sam bio pre nekoliko dana kod kolege Milije Miletića, obilazili smo Svrljig, ja sam poklanjao tamo knjige i sa njim obilazio Svrljig, upoznao lepote Svrljiga, razgovarali smo sa ljudima i tom prilikom smo bili u Pirkovcu. To je jedno selo u kome se nalazi manastir svetog Arhangela Gavrila. Tu je starešina iguman Varnava i ljudi svima vama predlažem da odete tamo da vidite šta je raj na zemlji. Nema ni malo buke, nema nikakvih problema. I tamo ima ptica koje pevaju i tamo imate jednu lepu crkvu, odnosno manastir. Imate izuzetno fino osoblje u tom manastiru i sestre i monahe i da vidite jedan od bezbroj prelepih, divnih krajeva u Srbiji.
Mi to moramo da sačuvamo. Kolege iz ministarstva su pripremile ovaj projekat, odnosno zakon. Mi ćemo usvojiti zakon, to nije sporno, ali je sporno to što sve ovo što mi ovde u Skupštini usvojimo, veoma teško se prilagođava stvarnom životu, veoma teško dolazi do ušiju onih koji to trebaju da čuju i da sprovedu.
Srbija mora da sačuva sva svoja dobra, svu svoju lepotu, mora da sačuva ono što joj je Bog dao, a Bog nam je dao zbilja, izuzetnu, lepu i finu prirodu.
Zelena poslanička grupa je petak i subotu provela na području Prijepolja, Priboja i Nove Varoši. Za one koji nisu bili tamo još jedan savet, nemojte da zaboravite da postoje tako lepa mesta, obiđite ih.
Verujem da će ovo biti samo jedan od zakona koji će nam omogućiti da Srbija bude mnogo lepša, mnogo prijatnija za život i da bude mesto u kome će svako od nas poželeti da živi.
U okviru svih tih projekata, ja sam sebe ugradio u jedan projekat gde poklanjam knjige i sada sam u Prijepolju, u Sjenici, u Priboju poklonio bibliotekama knjige.
Koleginici Ireni sam imao čast da poklonim knjigu, tako da danas neću njoj da poklonim knjigu, ali imam jednu lepu knjigu koja se zove „Moja politička ispovest“ i jedan od naših kolega kada god sam ja izlazio da poklonim knjigu ministrima stalno me pitao kada će on da dobije knjigu i ovog puta ću njemu pokloniti knjigu.
Ovi koji su zlonamerni neka kažu da se ja šlihtam njemu, da tražim neku bolju poziciju, a mislim da od ove ne mogu bolju ni da imam. Ovu knjigu Nikole Pašića poklanjam Martinoviću, da ga podsetim na njegove radikalske dane, da ga podsetim na Nikolu Pašića, najvećeg radikala, premda ovi mangupi današnji radikali kažu kada pitaju - ko je bio Nikola Pašić, kažu – to je jedan od prvih Šešeljevaca.
Martine, nadam se da će ti ova knjiga pomoći dosta i neka si živ i zdrav. Hvala lepo.
