Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče Tvrdišiću.

Uvažena ministarka, dobrodošli, kao što je i rekao prethodni govornik, u svoju kuću.

U našem ustavno pravnom sistemu Zaštitnik građana je svrstan među najviše organe državne vlasti. U članu 138. Ustava propisano je da je Zaštitnik građana nezavistan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja.

Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaca. Zaštitnika građana bira i razrešava Narodna skupština i Zaštitnik za svoj rad odgovara upravo ovoj Narodnoj skupštini. Zaštitnik građana uživa imunitet kao narodni poslanik, a o imunitetu Zaštitnika građana odlučuje Narodna skupština.

Prema članu 2. Predloga zakona o Zaštitniku građana o kome danas raspravljamo, Zaštitnik građana obavlja poslove nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, poslove nacionalnog nezavisnog mehanizma za praćenje sprovođenja konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, kao i poslove nacionalnog izvestioca u oblasti trgovine ljudima, a ima i položaj posebnog tela koje štiti, promoviše i unapređuje prava deteta. Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih prava i manjinskih prava i sloboda.

Dakle, vidimo da je u mnogome reč o zaštiti najosetljivijih i najranjivijih kategorija našeg stanovništva upravo ono na čemu insistira i za šta se prvenstveno zalaže i bori poslanička grupa PUPS – „Tri P“.

Prema članu 19. Zaštitnik građana je ovlašćen da kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave radi utvrđivanja da li je njihovim aktima, radnjama ili nečinjenjem došlo do kršenja prava građana zajamčenih Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorima, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, zakonima, drugim propisima i opštim aktima naše zemlje.

Zaštitnik građana može preduzimati procesne i druge radnje u postupcima pri državnim i drugim organima, organizacijama kada je za to ovlašćen posebnim propisima. Zaštitnik građana je ovlašćen i da pismeno preporuči razrešenje funkcionera, odnosno inicira pokretanje disciplinskog postupka protiv zaposlenog u organu uprave koji je povredio prava građana ili načinio propust kojim je građaninu pričinjena materijalna ili druga šteta, da nadležnom organu podnese zahtev, odnosno prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka ako nađe da u radnjama funkcionera ili zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela.

Zaštitnik građana može bez prethodne najave i ometanja pregledati mesto u kojima se nalaze lica lišena slobode, lica kojima je ograničena sloboda kretanja i mesta gde su smeštene ili borave grupe čija prava štiti, a posebno mesta pod kontrolom policije i Vojske Srbije, pritvorske jedinice, zavode za izvršenje sankcija, psihijatrijske ustanove, prihvatilišta za strance i centre za azil. Takođe, Zaštitnik građana može to izvršiti u ustanovama socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja deci i mladima, kao i odraslim i starijim licima.

Predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima državne uprave dužni su da prime Zaštitnika građana na njegov zahtev najkasnije u roku od 15 dana, a u slučaju koji zahteva hitnost postupanja čak i u roku od tri dana.

Zaštitnik građana pokreće postupak po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi.

U članu 38. Predloga zakona predviđeno je da Zaštitnik građana može pokrenuti postupak i po sopstvenoj inicijativi kada na osnovu sopstvenog saznanja ili saznanja dobijenih iz drugih izvora, uključujući izuzetno tu i anonimne pritužbe, oceni da je moguće da je aktom, radnjom ili nečinjenjem organa državne uprave došlo do povrede ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Pored toga, Zaštitnik građana ima pravo da pružanjem dobrih usluga, posredovanjem i davanjem saveta i mišljenja o pitanjima iz svoje nadležnosti deluje preventivno u cilju unapređenja rada organa uprave i unapređenja ljudskih i manjinskih sloboda i prava.

Sve su to veoma respektabilne nadležnosti i ovlašćenja koja bi Zaštitnik građana trebalo da obavlja isključivo u korist građana.

Srbija ovim zakonom osnažuje institucionalni kapacitet svoje strukture Zaštitnika građana, uključujući i nacionalni mehanizam za prevenciju torture, podršku relevantnim nezavisnim institucijama za zaštitu ljudskih prava i imenovanje nacionalnog izvestioca za trgovinu ljudima, kao i uspostavljanje kapaciteta Kancelarije Zaštitnika građana za nezavisno nadgledanje u borbi protiv trgovine ljudima, posebno sa fokusom na prava žrtava trgovine ljudima i zaštitu ljudskih prava.

Osnovni kriterijumi za imenovanje Zaštitnika građana su visoki moralni karakter, integritet i odgovarajuća profesionalna stručnost i iskustvo, uključujući i stručnost i iskustvo u oblasti ljudskih prava.

Članom 11. predviđena je nespojivost funkcije Zaštitnika građana i zamenika Zaštitnika građana sa drugim javnim funkcijama, odnosno delatnostima i poslovima, kao i zabrana njihovog političkog i drugog angažovanja koje bi bilo u suprotnosti sa obavezama Zaštitnika građana. Zato je dobro što mandat Zaštitnika građana traje osam godina, jer se tako omogućava dovoljan period u kojem bi izabrani Zaštitnik građana mogao efektivno ostvariti svoju funkciju.

Zanimljivo je da u Francuskoj Zaštitnika prava imenuje predsednik republike, posle konsultovanja sa stalnim parlamentarnim odborima u oba doma parlamenta. U Holandiji Ombudsmana imenuje parlament sa spiska od najmanje tri osobe koje predlažu potpredsednik Državnog veća, predsednik Vrhovnog suda i predsednik Holandskog suda za reviziju. U Austriji tri političke stranke sa najviše mandata predlažu Ombudsmana, dok u Poljskoj i Mađarskoj Poverenika za ljudska, odnosno osnovna prava predlažu predsednici republika, a imenuje ih parlament. U Finskoj parlament postavlja Ombudsmana, ali je neophodna i saglasnost lidera opozicije da bi Ombudsman mogao da bude izabran.

U članu 20. Predloga zakona predviđeno je da je Zaštitnik građana ovlašćen da podnese inicijativu Narodnoj skupštini, Vladi i organu uprave za izmenu ili dopunu zakona, drugih propisa i opštih akata zbog postojanja nedostataka u propisima koji u primeni dovode do povrede prava građana.

Zaštitnik građana ne rešava o pravima građana u smislu pravnog rešavanja, već postupa u postupku utvrđujući pravno relevantno činjenično stanje i predlaže određene mere i iznosi određene preporuke organu uprave. Tako postupak pred Zaštitnikom građana i dalje ostaje postupak vanpravnog karaktera.

Zaštitnik građana ima i cilj da podstakne podnosioce pritužbe da nastoje ostvariti zaštitu svojih prava i interesa korišćenjem svih zakonom propisanih pravno zaštitnih sredstava.

Zaštitnik građana ima pravo da pružanjem dobrih usluga, posredovanjem i davanjem saveta i mišljenja o pitanjima iz svoje nadležnosti deluje preventivno u cilju unapređenja rada organa uprave i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Predlogom zakona se naglašava i specifična uloga medijatora koju Zaštitnik građana ima u postupku vršenja kontrole preko aktivnog posledičnog delovanja između organa uprave i građana u svrhu otklanjanja povrede ili ugrožavanja prava građana i otklanjanja štete.

U poslednje dve godine konstantno je rastao ukupan broj preporuka koje je Zaštitnik građana uputio organima uprave. Najveći broj primljenih pritužbi Zaštitnik građana odbaci zbog toga što nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za postupanje po njima, ali Zaštitnik građana pruža savetodavnu pomoć građaninu i onda kada odbaci pritužbu zbog nenadležnosti ili preuranjenosti.

Kao što je istakao kolege Kosanić pre mene, zakon kao sedište Zaštitnika građana određuje Beograd, ali predviđa i da Zaštitnik građana svojom odlukom može da obrazuje i svoje kancelarije van sedišta.

Poslanička grupa PUPS – „Tri P“ u cilju zaživljavanja mera sveobuhvatne državne strategije u prevenciji daljeg demografskog traženja čitavih, pogotovo rubnih regiona u Srbiji, predlaže da se odmah formiraju kancelarije Zaštitnika građana u Nišavskom, Pčinjskom, Jablaničkom, Topličkom i Pirotskom okrugu.

Zbog svega rečenog, uvažena ministarka, uvaženi narodni poslanici, poslanička grupa PUPS – „Tri P“ će u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Sledeći je koleginica Dunja Simonović Bratić.

Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, uvažene kolege poslanici i poslanice, uvaženi građani, danas su na dnevnom redu zaista dva bitna zakona. Ja ću se fokusirati na Zakon o Zaštitniku građana, a moja uvažena koleginica, posle mene, Dubravka Kralj će govoriti o Povereniku.

Do sada smo čuli šta je sve ovde novo i napredno u ovom zakonu i apsolutno se slažem sa tim i mislim da bi zakon bio čista desetka, ali me muči ovaj član 7, a taj član 7. ako postoji, onda nam je član 1. vrlo upitan.

Šta je u stvari i ko je Zaštitnik građana? U članu 1: „Ovim zakonom uređuju se položaj, nadležnost i postupak pred Zaštitnikom građana, kao nezavisnim državnim organom, koji, pod jedan, štiti prava građana, pod dva, kontroliše rad organa državne uprave i organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije“.

Sada ću se fokusirati na ova prva tri. Znači, štiti prava građana. Ako štiti prava građana, tu smo na terenu prava, ali nije dovoljno da bude samo pravnik, već i osposobljen za tumačenje i primenu prava, a to je već položeni pravosudni ispit. Pravosudni ispit nije samo vezan za sudije, tužioce, advokate, javne beležnike i javne izvršitelje, već i za obavljanje starešinskih dužnosti u organima uprave. Na primer, načelnik uprave za upravne poslove u MUP-u, a pod tom upravom je izdavanje pasoša, ličnih karti, dozvola za oružje, prijem u državljanstvo za celu Republiku Srbiju.

Pod dva, kontrola rada organa državne uprave. Šta su tj. ko su ti organi državne uprave? To su sva ministarstva, sve posebne organizacije. To znači krvotok Vlade Republike Srbije. Rad organa državne uprave je uređen Ustavom, Zakonom o Vladi, Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o ministarstvima. Rad svih tih organa je uređen Zakonom o opštem upravnom postupku, znači sistemskom zakonu. Znači, opet smo na pravnom terenu.

Kako se kontroliše rad organa državne uprave? Kontroliše se po dva aspekta - da li organ države uprave na zahtev građana preduzima rad i donosi odluke iz svoje nadležnosti blagovremeno, u propisnim rokovima, i da li uopšte preduzima radnje i donosi odluke ili ćuti, takozvano ćutanje uprave.

Pod dva, da li su te radnje ili odluke pravilne, da li su radnje i odluke pravilne odlučuje i ne može da se meša Zaštitnik građana, o tome odlučuju drugostepeni organi, ali da li preduzima radnje i donosi odluke u zakonom propisanim rokovima, po pritužbama građana, zaštitnik građana odlučuje.

Pod tri, kontroliše organe nadležne za pravnu zaštitu imovinskih prava države Srbije. To je državno pravobranilaštvo. Ko radi u državnom pravobranilaštvu? Pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, kontrolu tih organa ne može da vrši neko ko najmanje nije pravnik. Do sada, u ovom postojećem zakonu, imamo pravnika sa deset godina iskustva i ideja bi bila da ako napravimo da to bude pravnik sa definisano položenim pravosudnim ispitom. Dobro, da kažemo da je to višak, znači, ideja.

Kao i u običnom životu, ne može da vas kontroliše neko ko zna manje od vas. Šta bismo sada tu mogli da smislimo? Ne samo da treba i nužno da je Ombudsman pravnik, već treba da dostignemo i taj nivo da ima položen pravosudni ispit, jer ako to nije, neće moći da sprovodi odredbe člana 1. Što pravnici vole da kažu, to je regres, ništavnost onog člana 1, ako se fokusiramo na taj član 7, koji vi želite da donesemo, ili kontradikcija injerto, što kažu filozofi, ili netačan pravni silogizam, svejedno, a onda u članu 1. dolazimo do stava da Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Vi ste u svom obraćanju i predstavljanju ovog zakona se pozvali na Venecijanske principe i ovde ste ih u nekim delovima i uvrstili, s tim što sam se ja vrlo fokusirala na traženju obrazloženja u ovih 100 stranica ovog zakona i obrazloženja istog. Moram da vam kažem da sam bila začuđena da ovoliko teksta, a da za taj član 7. imamo samo obrazloženje iz tačke 8. Venecijanskih principa.

Ja sad citiram ovo što ste vi napisali u obrazloženju: "Kriterijumi za imenovanje Ombudsmana su dovoljno široki da podstaknu uključivanje većeg broja odgovarajućih kandidata. Osnovni kriterijumi su visoki moralni karakter, integritet i odgovarajuća profesionalna stručnost i iskustvo, uključujući i stručnost i iskustvo u oblasti ljudskih prava".

Ja ovde ispred sebe imam Venecijanske principe i u toj tački osam, što ste naveli, je sve u redu, ali ste zaboravili jedan deo rečenice. Znači, niste citirali kako treba zato što ovde na kraju kaže "including in the field of human rights and fundamental freedoms". Znači, ovde niste napisali da se ovo odnosi na osnovne slobode, takođe.

Zašto je to važno? To je važno zato što EU inače ima propisane četiri osnovne slobode, tako ih nazivaju. Znači, "freedom of speech, worship, from want, from fear". Znači, sloboda govora, sloboda veroispovesti, sloboda od siromaštva, sloboda od straha.

Kada govorimo o tim slobodama? Gde smo opet? Opet smo na terenu prava. Znači, ako nema prava da zaštiti te slobode, o čemu mi pričamo?

Prema tome, ovde možemo da zaključimo da pošto nije definisano da bude pravnik, može da bude i pejzažni arhitekta, ako je empatičan i ako je u praksi pokazao da poštuje ljudska prava.

Takođe, moram da se pozovem i na lični primer. Pre nego što sam postala poslanik i dobila ovu veliku čast, radila sam u Ministarstvu spoljnih poslova u Sektoru za multilateralu, a u Odseku za ljudska prava i humanitarna pitanja. Tamo rade pravnici prevashodno, zatim ljudi sa Fakulteta političkih nauka i mi filozofi. Mi filozofi i Fakultet političkih nauka možemo da debatujemo, ali ključnu reč o svemu tome donosi pravnik.

S obzirom da znate kakve međunarodne aktivnosti mi imamo i koliko je važan ovaj segment u smislu međunarodnog predstavljanja naše zemlje. Zaista apelujem i treba zaista svi zajedno da razmislimo, pogotovo ako pogledamo na neki način i uporedno pravo u smislu šta rade naši susedi, pošto volimo da gledamo šta oni rade, kao što oni vole da gledaju šta mi radimo. Zašto ne bismo sada tu dali sebi za pravo, budući da se pozivamo u obrazloženju samo na Venecijanske principe?

Takođe ste se u svom izlaganju pozvali na Venecijanske principe u smislu dužine mandata. Tamo piše u tački 10, ovde ste pogrešili, pa ste u izlaganju to ispravili, da ne bude ispod sedam godina, a ovde smo odredili sad osam, i to može da bude u smislu nezavisnosti autonomnosti, da nema uticaja drugih organa, kao i odnos prema zamenicima.

Zašto? Ako mi više ne biramo u Skupštini zamenike Ombudsmana, a dovedemo Ombudsmana koji nije pravnik, nema položen pravosudni ispit, nije nikakav profesor prava, nego je iz neke druge struke, kakvi će mu onda biti zamenici? Znači, to je stvarno jedno ozbiljno pitanje, budući da se ta autonomnost i nezavisnost koja se ovde pominje i u principima, u tački 22, u 11. i 10, gde se govori o nezavisnosti i, naravno, uticaja na budžet, što ste vi apsolutno ispoštovali, što se tiče nezavisnosti Ombudsmana u tom materijalnom kontekstu.

Zato je vrlo važno, recimo, u Hrvatskoj, nešto je to gospođica pravnica, ta pučka pravobraniteljica, i položen pravosudni. Ona je završila uporedno pravo i na Oksfordu. U Strazburu, takođe. U Bosni i Hercegovini tri ombudsmana imamo koji su svi profesori prava sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, u Albaniji imamo profesoru ustavnog prava. U Rumuniji imamo advokaticu koja je takođe i profesorka, a bila je i sudija i članica svih tih komiteta o kojima pričamo. Znači, apel odavde, mi smo podneli te amandmane, ali da se zaista razmisli o svemu tome.

Takođe, vi ste koristili u obrazloženjima, pozivali ste se izvesnu profesorku, ja sam uzela taj priručnik, izveštaj, šta god da je. Izdavač je "Jukom", a za izdavača Katarina Golubović. Nju često ovde citirate. Ovo je inače pet godina analize rada Zaštitnika građana Republike Srbije u periodu od 2015. do 2019. godine. U njenom timu su prof. dr Vesna Petrović, dr Katarina Golubović, znači ta gospođa, Milan Filipović, Vladica Ilić, Teodora Tomić, Tara Petrović, uz podršku tima UN za ljudska prava u Srbiji, s tim što je ovde napomenuto - mišljenje i stavovi izneti u ovom dokumentu predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove i politiku tima UN za ljudska prava u Srbiji.

Zašto sam ovo pročitala? Ko pročita 140 strana ovog izveštaja videće da se tu i te kako politički tretira ova institucija, gde se o sadašnjem Ombudsmanu govori da je nekvalifikovan i da je 10 godina studirao, gde se pominju političke afere, a ne slučajevi koji su mogli da budu proceduralni, gde se pominju i neki diplomatski delovi koji uopšte nisu za javnost vezano za Dževdeta Ajaza i njegovo izručenje, budući da znam ceo slučaj zato to i govorim, i to su stvari koje nisu za javnost.

To sve postoji u ovde u ovom izveštaju. Postoji o Sava Mali, pominje se naravno omiljeni sudija Majić, on se citira, kao i cela ekipa, znači, da kažemo, profesora druge Srbije.

Mene samo zanima zašto smo koristili taj izveštaj ili ako je korišćen i on zašto nismo koristili i naše profesore uporednog prava ili profesore sa Fakulteta političkih nauka koji se time bave i mislim da smo ovde napravili jedno usko grlo i reklamu za njih bez preke potrebe?

Ono što zaista smatram da pored predsednika naše države, koji sjajno obavlja svoju međunarodnu saradnju i ima fenomenalne uspehe, to ne može niko da mu ospori, Zaštitnik građana, koji postoji inače u 140 zemalja, je vrlo važan PR za našu zemlju, s obzirom da idemo ka Evropskoj uniji, da su tamo vrlo važna ljudska prava i odnos prema istima, moramo dati jednog od najboljih pravnika na takvu funkciju, s obzirom da ćemo po instrukcijama venecijanskih principa najverovatnije usvojiti i to da mandat traje ili joj traje osam godina. Zato je vrlo važno da se vratimo na taj početak, znači član 7. da se u tu uvrsti obavezno da mora da bude pravnik. Ja bih najviše volela, znam da je to previše, i da ima položen pravosudni ispit, najmanje, da ne kažem da je neki čuveni profesor uporednog prava koji bi nas predstavljao u inostranstvu, budući da oni imaju jako razvijenu međunarodnu saradnju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeća koleginica Samira Ćosović.
Izvolite.

Iako su na dnevnom redu današnje sednice dva vrlo važna zakona ja ću u svom obraćanju govoriti o Predlogu Zakona o Zaštitniku građana, pa ću reći da je pravni poredak Republike Srbije institucija Zaštitnika građana uvedena 2005. godine kada je donet Zakon o Zaštitniku građana.

Postojanje ove institucije potvrđeno je i Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine. Uloga Zaštitnika građana je da spreči nezakonito i nepravilno postupanje države prema građanima.

Još 2011. godine Zaštitnik građana je ukazao na potrebu unapređenja zakona, što je činio i u svim narednim godišnjim izveštajima, na šta su ukazivale i mnoge nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, kao i relevantne međunarodne organizacije.

Suština inicijativa za unapređenje zakona odnosila se na omogućavanje efikasnije zaštite prava građana kroz širenje nadležnosti Zaštitnika građana, omogućavanje efikasnije kontrole organa i organizacije koje rešavaju o pravima građana i usklađivanja sa međunarodnim standardima, položaja i rada organizacija ovog tipa kojim se obezbeđuje njihov nezavisan, samostalan, stručan, profesionalan i pravedan rad. Stoga je posebna pohvalno što se novim zakonskim rešenjem što se proširuje krug lica čija se prava štite, širi se i krug lica koja mogu da podnesu pritužbu i dodatno se regulišu obaveze u pogledu prava deteta.

Najšira ekspanzija izvršena je samim pojmom građanin koji u predloženom zakonu obuhvata sva fizička i pravna lica bez obzira na njihovo državljanstvo i da li poseduju državljanstvo.

Značajno za zaštitu prava građana je to što predloženo zakonsko rešenje donosi i duži rok za podnošenje pritužbe i propisuje da to bude najkasnije u roku od tri godine od izvršene povrede prava građana, odnosno od poslednjeg postupanja, odnosno nepostupanja organa uprave u vezi sa učinjenom povredom prava građana.

U zakon se uvodi i dugogodišnja praksa Zaštitnika građana, a koja se tiče ostvarivanja saradnje sa organizacijama civilnog društva i međunarodnim organizacijama i mehanizmima za zaštitu i unapređenje ljudskih i manjinskih prava. To u praksi donosi novinu da se omogućava da pritužbe u ime fizičkog lica može podneti i udruženje koje se bavi zaštitom ljudskih prava, a koje za to dobije pismenu saglasnost fizičkog lica. Ovo je posebno značajno jer će olakšati pristup pravdi i zaštitu prava građana onim građanima koji bi imali poteškoća da sami prođu kroz proceduru neophodnu kako bi zaštitili svoja prava.

Posebno je značajno kada imamo u vidu daje Zaštitnik građana forma zaštite prava koja je za građane besplatna i da se sada dodatno olakšava mogućnost da se ovaj instrument zaštite prava građana iskoristi.

U današnje vreme institucija Zaštitnika građana obavlja više od same kontrole uprave po pritužbama građana. Za razliku od prethodnog ovo zakonsko rešenje ovlašćuje Zaštitnika građana da inicijative za izmenu ili dopunu zakona, drugih propisa i opštih akata upućuje ne samo Narodnoj skupštini i Vladi, već i drugim subjektima, odnosno organima uprave koji podležu njegovoj kontroli, a Narodna skupština, Vlada i organi uprave imaju obavezu da omoguće Zaštitniku građana da se u postupku pripreme propisa posebno izjasne i iznesu svoj mišljenje.

Želela bih da kao značajnu novinu istaknem i ulogu Zaštitnika građana koju zapravo Zaštitnik građana dobija u oblasti zaštite i promovisanja prava deteta. Predlog zakona bi omogućio da dete starije od 10 godina života može samostalno podneti pritužbu, takođe za dete pritužbu podnosi roditelj ili staratelj, ali u skladu sa principima saradnje, sa organizacijama civilnog društva i udruženja koja se bave zaštitom prava deteta uz saglasnost roditelja ili staratelja ili deteta starijeg od 10 godina.

Predlogom zakona se posebno predviđa i ovlašćenje Zaštitnika građana da bez prethodne najave i ometanja pregleda ustanove socijalne zaštite koja pruža uslugu domskog smeštaja deci i mladima, kao i odraslim i starijim licima.

U odnosu na dosadašnje rešenje novinu predstavlja transparenti izbor Zaštitnika građana. To podrazumeva uvođenje javnog poziva svim zainteresovanim licima da se prijave kao potencijalni kandidati za Zaštitnika građana. Izvršene su izmene u oblasti trajanja mandata pa je predloženo i produženje mandata Zaštitniku građana, ali bez mogućnosti ponovnog izbora na ovu funkciju. Trajanje mandata je planirano na osam godina iako Zaštitnik građana u toku mandata ispuni uslove za starosnu penziju on, za razliku od trenutno važećeg rešenja, nastavlja da vrši svoju funkciju do isteka mandata na koju je izabran. Ovo rešenje bi trebalo da omogući veći nivou autonomije Zaštitnika u odnosu na one koji ga biraju, ali da obeshrabri moguće pokušaje trgovine uticajem na funkciju kako bi se obezbedio reizbor.

U skladu sa težnjom ka većoj autonomiji je i predlog da zamenike Zaštitnike građana više ne bira Narodna skupština, već na predlog Zaštitnika građana isključivo Zaštitnik građana nakon sprovedenog javnog konkursa. Bitna novina koja se odnosi na obaveze podnosioca pritužbe…

(Predsedavajući: Samo da vas upozorim na vreme.)

… Dakle, pre obraćanja Zaštitniku građana pokušava da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku.

Po važećem zakonu Zaštitnik građana po pravilu ne postupa po pritužbi dok ne budu iscrpljena sva pravna sredstava, što vrlo često znači odgovarajuće sudske postupke koji nažalost mogu da traju jako dugo i često zahtevaju značajna materijalna sredstva i koja obeshrabruju građane da uđu u sam postupak. Prema Ustavu Zaštitnik građana ne može da utiče. Stoga pozdravljamo to što se predlaže da se obaveze iscrpljivanja odgovarajućih pravnih postupaka odnose samo na postupke pred organima, organizacijama i koje Zaštitnik građana može da kontroliše i na taj način se donekle olakšava dolazak do zaštite od strane Zaštitnika građana.

Izvinjavam se ako sam prekoračila vreme i zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Sada vas saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donose akte iz dnevnog reda ove sednice.
Ovom informacijom završavamo prvi deo sednice. Nastavljamo u 15.00 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Poštovani poslanici, nastavljamo sa radom.

Prva na spisku je uvažena koleginica Dubravka Kralj.

Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, danas postoje brojna zanimanja koja su tu da olakšaju život građana. Recimo, postoje agenti za nekretnine, postoje trgovinski zastupnici, tradicionalno, naravno, i advokati. Građani neretko kada traže nekretninu angažuju agenta za nekretnine, on poznaje prilike na tržištu, objasne mu kakve su njihove potrebe, kakav stan traže, a on, u nastojanju da zaradi, da profitira, obavi posao na najbolji mogući način.

Isto, kada ste pretrpeli neku štetu angažujete advokata da on obavi prosto sav posao i da vam posle samo transferiše sredstva ukoliko je u sporu uspeo. Često se kaže - ma bolje mi je da platim nekog stručnjaka da mi to obavi, nego da ja mislim o tome i sada da se mučim sa tim. To je onako negde i logično. Često se sada ovakve rečenice čuju među građanima.

U tom maniru bi trebalo da postupa i državna vlast. Naime, državni aparat i postoji zato da bi se građani lišili, tj. da bi im se olakšao njihov privatni život time što neće morati da razmišljaju o pitanjima koja su preneta u nadležnost države i celog državnog aparata. Svi javni funkcioneri bi trebalo da postupaju kao politički agenti, kao politički advokati, kao zastupnici građana i da umesto njih na najbolji mogući način obavljaju svoje poslove, da građani ne bi morali da se opterećuju razmišljanjima npr. koliko je plaćen kontejner za komunalni otpad, od koga je nabavljen i slično. Prosto, državni aparat je tu zbog građana, građani biraju ko će taj aparat činiti, biraju svoje predstavnike, posredno biraju i sve javne funkcionere i za to kažem da bi oni trebalo da budu politički advokati građana.

Međutim, nažalost, u svakom društvu, u svim vremenima nalazili su se pojedinci koje neki privatni interesi udalje sa tog puta zastupnika, puta kojim bi trebao da korača neko ko želi da se predstavlja kao zastupnik građana. Zbog toga građani treba da ostanu gospodari posla, treba da nastave da se interesuju za ono šta javni funkcioneri rade i zbog toga, naravno, mora da im se omogući pristup svim informacijama koje se tiču posla javne vlasti, poslova javnih funkcionera, da budu u prilici da znaju ko te poslove obavlja, kakve su biografije ljudi koji vrše javnu vlast, koje poslove tačno podrazumeva vršenje određene funkcije, na koji način se obavljaju, pod kojim uslovima, za koje naknade itd.

Dakle, mora se građanima omogućiti da ostvare svoje pravo na kontrolu javne vlasti, jer u javnom sektoru nema mesta za tajnu, isto kao što ni javni funkcioneri nemaju pravo na privatnost u obavljanju svoje funkcije. U tom cilju je i donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U tom cilju je i obrazovana institucija Poverenika koji treba da se stara o primeni tog zakona u praksi. Konačno, u tom cilju se i danas vrše izmene zakona.

Šta je ono što građani treba da znaju? Dakle, treba da znaju da imaju pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ponoviću da su to sve one informacije koje se tiču rada organa javne vlasti ili su sa tim radom u vezi. To mogu da traže bez potrebe da objašnjavaju zašto žele da dođu u posed tih informacija, jer se pretpostavlja da imaju interes i dovoljno razloga da znaju šta se dešava u državi, u pokrajini, kao i u gradovima. Naravno da postoje izuzeci od tog pravila, ali oni su zakonom taksativno navedeni i moraju se restriktivno u praksi i tumačiti.

Čak, recimo, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ide dotle da i kada je neki podatak označen kao tajni, kada nosi oznaku tajnosti, može se zahtevati pristup tom podatku, a Poverenik ima ovlašćenje da, ukoliko proceni da taj podatak bez opravdanih razloga koji bi bili zasnovani na propisima nosi oznaku tajnosti, može da naloži organu da taj veo tajnosti skine sa predmetnog podatka. Dakle, kao što sam rekla, malo je razloga za tajne u javnom sektoru.

Takođe, građani treba da znaju da zahtev za pristup informacijama mogu da traže od svakog organa javne vlasti, uključujući i javna preduzeća, vršioce javnih ovlašćenja, pa čak i pravna lica čije je poslovanje u pretežnoj meri sadržano. O tome je ministarka i pričala i to su zaista dobre izmene.

Takođe, važno je da znaju i želim ovim putem i da ih podsetim na to da sam zahtev za pristup informacijama od javnog značaja mogu da podnesu i usmeno, na licu mesta, kod bilo kog organa javne vlasti. Sam postupak traženja informacije nije preterano formalizovan. Dakle, put do informacije je prilično prohodan.

Ukoliko po njihovom zahtevu ne bude postupljeno, ukoliko on bude odbačen, odbijen ili na bilo koji način uslovljen, imaju pravo žalbe Povereniku. Dakle, tada Poverenik stupa na scenu, štiti to pravo i prema novim izmenama ima i nova ovlašćenja i mnogo čvršće mehanizme kojima može da prinudi organe javne vlasti da daju informacije građanima.

Uostalom, kao što se kaže, informacija je moć, a moć treba i mora da pripada narodu. Zato građanima i treba omogućiti slobodan pristup svim informacijama i to na način koji će biti jednostavan i koji, kao što sam rekla, neće biti opterećen formalnostima.

Isto tako, u tom cilju, kako bi i sama institucija Poverenika i sve mogućnosti koje on pruža bile dostupne svim građanima, jedna od izmena je i mogućnost da se kancelarije Poverenika otvore van Beograda. Dakle, i građani u manjim mestima će biti u prilici da neposredno komuniciraju sa Poverenikom, isto kao što će Poverenik moći lakše da približi ono što radi, ono što su njegovi zadaci građanima.

Dalje, kao što sam rekla, ukoliko organ vlasti od koga je tražena informacija ne postupi po tom zahtevu, podnosi se žalba Povereniku. Dakle, njegova ovlašćenja se aktiviraju. Ponavljam da su ona šira nego što su bila pre ovih izmena, jer je do sada, naravno, postojala prekršajna odgovornost, mogao se podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Međutim, sada i sam Poverenik može direktno da izriče novčane kazne.

Znam da je i do sada postojao veliki trud da se na neki način sankcionišu državni organi koji ne postupaju po zahtevima za davanje informacija od javnog značaja, pa je čak na sajtu Poverenika postojala, ja bih to nazvala neka lista sramna, odnosno lista organa koji nisu postupili po zahtevima. Međutim, malo ljudi to gleda i mislim da se ovim izmenama uvode sankcije koje će pojačati disciplinu javne vlasti.

Međutim, sve ovo i sav mehanizam pristupa informacijama od javnog značaja ne treba da služi za zadovoljenje neke puke radoznalosti ili neke znatiželje. Ja sam pretraživala praksu Poverenika za informacije od javnog značaja i videla sam da su traženi tako neki podaci banalni. Ne znam sada iz kog razloga je to traženo, ali ovako kako mi se čini, recimo, tražiti adresu na kojoj živi neki javni tužilac, meni je to očigledno podatak koji ni u kom slučaju ne može da se smatra da je od javnog značaja.

Apelujem da se to ne radi, da se prosto na taj način ne parališe rad Poverenika. Isto kao što pravo na dostupnost informacija od javnog značaja ne treba da se zloupotrebljava. To nije pravo koje je ustanovljeno da bi bilo ko od toga profitirao, već je ustanovljen da bi građani imali uvid koji im je neophodan da razviju stav o kvalitetu rada javne vlasti, da iznesu svoje mišljenje i da eventualno i kandiduju svoje ideje za unapređenje tog ranga. Prosto, ja mislim da je ovaj mehanizam putem kog građani mogu da daju svoj doprinos, pa makar to bila i kritika, jer i kritika može da bude izuzetno produktivna i korisna kada je dobronamerna.

Ali, mogućnost da se zloupotrebljava pravo, da se koristi suprotno cilju zbog kog je ustanovljeno nešto što treba sprečiti i to je ovim izmenama i urađeno, odnosno pokušava da se smanji prostor za korišćenje ovog mehanizma suprotno svrsi zbog kog je taj mehanizam i ustanovljen. Zbog toga sad recimo nema više neposrednog obraćanja Prekršajnom sudu, već se ustanovljava podnošenje žalbe Povereniku kao jedna procesna pretpostavka. Organi imaju mogućnost da traže preciziranje zahteva ukoliko je u zahtevu traženo previše informacija i ukoliko bi postupanje po njemu opteretilo, usporilo i otežalo rad tog organa.

Takođe, organi od kojih su informacije tražene mogu da produže rok ili da sebi olakšaju ispunjavanje svojih obaveza. To su korisne informacije i verujem da će pristup informacijama od javnog značaja i mogućnost traženja informacija vratiti na pravi put.

Pomenula bih još samo nekoliko novina koje se najviše ističu. Naime, ministarka je govorila o toj proaktivnoj transparentnosti, odnosno obavezi organa da prosto preduprede traženje informacije time što će na svojim sajtovima, odnosno na veb prezentacijama objavljivati informacije koje onako apriori ocene da bi bile od javnog značaja i mislim da je to veoma dobra i korisna novina. Isto tako, sada su veoma aktuelne društvene mreže i mislim da je pohvalno što mnogi državni organi imaju naloge na društvenim mrežama posebno zbog mlađih ljudi koji se često putem Fejsbuka, Instagrama i informišu, i dobro je da na društvenim mrežama mogu da dobiju i zvanične informacije od nadležnih organa.

Mi socijalisti kao poslanička grupa imamo Instagram nalog. Svako od nas pojedinačno ima naloge na Instagramu, a nalog ima i predsednik Narodne skupštine i redovno informiše javnost i svoje pratioce o tome šta radi i koje sve sastanke organizuje i prosto šta je tema u Narodnoj skupštini.

E, sada, pošto sam vam rekla da sam pretraživala praksu Poverenika samo bih jednu digresiju napravila zato što smatram da je važno, a videla sam da je podnet zahtev za informaciju o tome da li je određena osoba doktor medicine, da li je zaposlena u određenoj zdravstvenoj ustanovi i da li je završila specijalizaciju i iz koje oblasti je ta specijalizacija.

Recimo, ne znam kakav je ishod tog postupka pred Poverenikom, nije to sad ni važno, ali mislim da je to pitanje veoma korisno i da je dobro što postoje građani koji se o tome interesuju, a ovo sve kažem zato što je poslednjih dana i meseci veoma aktuelna tema nadrilekarstvo, odnosno osobe koje se lažno predstavljaju kao lekari, posebno u domenu tog ulepšavanja i plastične hirurgije, nije ni bitno, i mnogo ljudi je oštećeno usled takvog postupanja neodgovornih pojedinaca, koji će naravno biti sankcionisani, ali hoću da kažem da je pohvalno interesovati se za to ko su ljudi od kojih očekujete lekarsku pomoć.

Podelila bih informaciju o tome da Lekarska komora Srbije na svoj sajtu objavljuje uvek ažurnu listu lekara sa brojem njihove licence, sa naznakom iz koje oblasti su završili specijalizaciju i da li su, tako da apelujem na građane da ukoliko imaju sumnju i to da li je neko ko se predstavlja kao lekar, stvarno lekar, da eto, mogu i na taj način da provere, ali svakako treba se o tome interesovati.

Takođe, prekršajna odgovornost za nepostupanje po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja je do sada bilo ustanovljena samo za rukovodioca organa, a sada se ona proširuje i na lice koje je u okviru tog organa ili preduzeća, organizacije konkretno zadužena za postupanje po zahtevu. U tom smislu hoću da kažem da i dalje u nekim lokalnim samoupravama, u nekim preduzećima postoji problem, odnosno da zaposlenima i dalje nije u potpunosti jasan zakon, nisu u potpunosti obučeni za sprovođenje tog mehanizma, tako da pozdravljam to što će sa edukacijama biti nastavljeno i što će za to biti izdvojena i dodatna sredstva, jer smatram da bi neko snosio odgovornost. Prvo mora da mu bude pružena adekvatna obuka.

Završiću sa time da je sloboda temelj ideologije SPS i izvor svih vrednosti za koje se mi zalažemo, a jedna od onako bazičnih formi slobode jeste sloboda misli, a nje nema bez adekvatnog osnova za formiranje stava, a taj osnov je informacija i zato je važno da informacije budu dostupne svima, da svako može da ostvari svoje pravo na kontrolu javne vlasti i da svako na osnovu zvanično dobijenih informacija može da ocenjuje rad vlasti, a ne na bazi dezinformacija, tračeva ili insinuacija.

Zbog toga naravno da će poslanička grupa SPS podržati Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Nebojša Bakarec.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovana gospođo ministarka sa saradnicima, poštovani građani, hteo sam da čestitam svim građanima prvo prepodobnu Mati Paraskevu Svetu Petku slavu, srećna nam slava dragi naprednjaci, šta bi mi bez snova, da život čuje naš glas, šta mi bez ljubavi, šta bi mi bez nas, to je Zoran Predin roker, a ja kažem šta bi Srbija bez nas i šta bi mi bez Srbije?

Naravno da pozdravljam donošenje ovog novog zakona o Zaštitniku građana i ove izmene i dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama.

Govoriću o jednoj anomaliji, sasvim sam pažljivo slušao sve prethodne govornike, prilično sam siguran da niko neće govoriti o ovome, to je veoma važno o čemu ću govoriti zato što institucije ljudsko-pravaške i institucije pravde u ovoj državi su pomalo bespomoćne pred tom anomalijom i pojavom o kojoj ću govoriti.

Dakle, samo da kažem, uvodnim odredbama Zakona o Zaštitniku građana, taj zakon lepo kaže - Zaštitnik građana je nezavisni državni organ koji štiti prava građana. Znači, štiti prava građana, misli se na sve građane i kaže - Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ali ne samo manjinskih, nego svih.

Ukazaću na negativne pojave koje jesu u nadležnosti nezavisnih regulatornih institucija nadzornih Zaštitnika građana i Poverenika za slobodan pristup informacijama i naravno Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i nadam se da Poverenica i Zaštitnik gledaju ovu sednicu Skupštine, jer mislim da je to u opisu njihovog posla i da se i te kako tiče njihovih institucija.

Dakle, ukazaću na negativne pojave koje jesu u njihovoj nadležnosti. Međutim, žrtve pojedine ovih negativnih pojava jednostavno nisu zaštićene. Usko gledano te žrtve su predsednik Republike i članovi njegove porodice, a šire gledano to su i funkcioneri SNS, a najšire gledano to su i svi članovi SNS i svi oni koji glasaju za SNS, a da je predsednik Republike, na primer ugrožen, pre koji mesec, posvedočio je niko drugi nego bivši Zaštitnik građana Saša Janković.

Govoriću, dakle, o ugroženim i zapostavljenim pravima i slobodama predsednika Republike, njegovog sina Danila i njegovog brata Andreja, ali i ostalih članova porodice Vučić. Jednostavno, postavlja se jedno važno pitanje – ko štiti ugrožena prava i zapostavljena prava i slobode osoba koje sam naveo? Naravno, to činimo mi u Skupštini, to čine i funkcioneri SNS, dakle, poslanici, čine i pojedini članovi Vlade, na čelu sa premijerkom Brnabić. Međutim, institucije ja to nisam primetio da čine, institucije su neme, kažu najčešće – nisu nadležne. Čitajući ovaj zakon, ja bih rekao da su nadležne. Postoji takođe i ovo, u strahu institucijama da će štiteći ugrožene i zapostavljene slobode i prava predsednika Republike, njegovog brata, sina i porodice da će biti optuženi za kult ličnosti. Mislim, to je besmislica.

Kao rezultat onda ćutanja institucija, mi imamo četvorogodišnju hajku i dehumanizaciju, pre svega Aleksandra, Andreja i Danila. Pri tome, jedina njihova krivica je to što postoje, to što su to što su, dakle, predsednik, sin, brat i što nisu po volji ekstremnoj opoziciji i tim medijima. Dakle, oni nemaju, ova lica koja sam nabrojao, nemaju nikakvih veza sa kriminalcima, nisu se obogatili ni na koji način. Dakle, predsednik Republike se bavi politikom 27 godina i baveći se politikom nije stekao bukvalno ništa, a kamoli da je ukrao nešto.

Mislim, sve je ovo utoliko upadljivije zbog toga što Srbija vidno ekonomski napreduje. Ona vodi miroljubivu spoljnu politiku, a i napetosti u društvu su unazad od 2012. godine smanjene na bukvalno najmanju moguću meru. To je zahvaljujući pre svega Vučiću i ovoj vlasti. Onda, po logici i prirodi stvari, dakle, velika popularnost i uspesi pre svega u ekonomiji bi morali da dovedu do smanjenja broja pretnji, kleveta, uvreda, dehumanizacije, satanizacije itd, to je po logici i prirodi stvari. E sad, jedini mogući zaključak, pošto to nije tako, je da neko veštački podstiče dehumanizaciju prvog čoveka Srbije i njegove porodice i stranke.

I kada pogledamo nosioce te pojave, to su korumpirani i kompromitovani deo opozicije i njihovi još gori lideri, dakle, strateški povezani sa delom zapadnih struktura, kompromitovani mediji koji su u vlasništvu tajkuna i pojedine kompromitovane nevladine organizacije, onda je sve jasno.

Dakle, nije slučajno što su napadi na Vučića udesetostručeni u periodu od 2018. godine, a to je period kada se Đilas vratio u politiku, a naravno koincidencija je – Đilas se vratio u politiku 2018. godine, u onom trenutku kada je njegov „Multikom“ imao fantastične gubitke samo 2018. godine 4,6 miliona evra. Još jedna „koincidencija“, dakle, od kada se Đilas vratio u politiku, 2018. godine, broj fizičkih napada na prostorije SNS je učetvorostručen. Do tog trenutka je iznosio 10, a od tog trenutka iznosi 40, znači, ukupno je bilo 50 napada, pa vi vidite da tu ništa nije slučajno.

U poslednjih osam godina prisutna je jedna zabrinjavajuća pojava koja ranijih decenija uopšte nije bila prisutna, dakle, to je ovo o čemu govorim. Radi se, dakle, o organizovanoj i ciljanoj dehumanizaciji predsednika Vučića, njegove porodice i drugih nosilaca vlasti. Vučić je postao harizmatični lider, sa ogromnom podrškom i oštrica je uglavnom uperena ka njemu, međutim, poslednjih godina vidimo da je mnoštvo napada, i objasnio sam zašto, usmereno i na njegovog brata Andreja i na najstarijeg sina Danila. Sva trojica i svi drugi članovi porodice Vučić su izloženi, i to je bitno, nadam se, opet kažem, da Zaštitnik građana i Poverenica ovo gledaju, izloženi su demonizaciji, dehumanizaciji, stereotipizaciji, omalovažavanju i negativnim predrasudama.

U širenju te pojave učestvuje, i to je ipak sreća, samo deo nepopularne opozicije, učestvuje relativno mali broj poznatih ličnosti takozvanih koje podržavaju ovaj ekstremni deo opozicije, to je tzv. ološ elita, ali učestvuje, nažalost, i jedan broj popriličan medija njihovih i određene NVO. Svi zajedno rade na pripremi terena za pokušaj nasilnog obaranja vlasti u Srbiji, što je i pokušano u aprilu 2019. godine upadom u RTS, napadom tada na Skupštinu grada, blokadom Predsedništva i konačno 2012. godine sasvim su se odali napadom na Skupštinu, kada je povređeno 140 ljudi, i to teško, jer setimo se, iako oni to ne smatraju, ovi ekstremisti, i policajci su živi ljudi, povredili su 140 policajaca, jednom od njih su polomili obe noge.

Izneću vam samo jedan podatak o broju napada na Danila Vučića, i tu pretragu sam ja izvršio, napisao sam analizu toga, odnosi se samo na „Gugl“ pretragu po zadatom parametru „Danilo Vučić“. Kada to izvršite, „Gugl“ vam prikaže 24 strane podataka i ima tu 240 medijskih vesti i od tih vesti 87 je izrazito negativno, pa taj procenat onda prenesite aproksimativno i na ostale neprikazane strane.

Dakle, ekstremni napadi na Danila Vučića iznose jednu trećinu svih vesti, što je stravično, pogotovo ako imate u vidu da se ova pretraga ne odnosi na elektronske medije, na televizije, na radio i na štampu gde je to drastično veći broj. Dakle, Danilo je satanizovan i kriminalizovan samo zbog toga što postoji i što je sin predsednika Republike. A predsednik Vučić je povodom medijskih napada na njegovu decu, pogotovo sina Danila, to je bilo pre neki dan, rekao sledeće: „Da li je uvek lako? Sigurno da nije, jer osećate odgovornost za svoju decu. Ja sam im uništio život zbog posla kojim se bavim, a ne zbog bilo čega lošeg što sam uradio. To je odgovornost koju osećam prema njima i nikada neću moći“, mislio je na dovoljno, „da kažem Danilu – izvini“, kraj citata. A naravno da predsednik Vučić nije uništio život svojoj deci.

Život Vukanu, Milici i Danilu uništavaju oni koji ih dehumanizuju da bi naudili njihovom ocu predsedniku Srbije, ali ne samo njemu, već da bi naudili pod Vučićem uzleteloj Srbiji. Predsednik Vučić i mi iz SNS, to je jako značajno, sa ponosom možemo reći da mi uopšte ne znamo i nećemo da znamo nijedno ime od četvoro dece Dragana Đilasa, niti imena njihovih roditelja, niti ijedno ime od dvoje dece Marinike Tepić, niti imena njenih roditelja, jer ih nikada nećemo napadati i provlačiti kroz medijsko blato, onako kako oni i njihovi mediji rade Danilu, Andreju, Tamari, Angelini, Kseniji, Milici, Anđelku i malom Vukanu.

Postoji čitav dnevnik, mislim da je većina vas upoznata sa tim dnevnikom nasilja, kratko ću samo o tome. Poznate su vam pretnje smrću upućivane predsedniku četiri godine i više unazad od strane lidera ekstremne opozicije. Tajkun Dragan Đilas, Jeremić, Mlađan Đorđević, Nogo, Marinika, pripadnici đilasovske ološ elite, đilasovski mediji, oni veštački kreiraju unazad najmanje četiri godine bolesnu atmosferu klime u društvu koja je dovela do ovih pojava koje su tema ovoga o čemu govorimo. Setimo se silnih pretnji ubistvom, optužbi za fašizam i izdaju, pretnji rušenjem vlasti na ulici u krvi, proganjanjem po ulicama, bacanjem u reku, pretnji sudovima, revolucije, pozivima na pobunu. Ove pretnje i klevete udaraju na samu ličnost predsednika, prikazujući ga kao nečoveka, zlog krivca za sve.

Najbolji primer koji prikazuje ovo o čemu govorim je, setite se onog propagandnog trosatnog filma televizije N1 – „Vladalac“. U tom filmu ime Aleksandra Vučića je u izrazito negativnom kontekstu pomenuto, nećete verovati, 442 puta, uz 43 drastične uvrede. Pomenuću samo neke koje najbolje govore o dehumanizaciji. Znači, uvrede su bile: zao, radioaktivan, bolestan, toksičan, neuračunljiv, pa čak i negativan rođen, zamislite. Dakle, to su te predrasude o čemu govorim i dehumanizacija. Dakle, mrzitelji Vučića u članovima njegove porodice uopšte ne vide ljude kao što su oni, odnosno mrzitelju uopšte ne smatraju da su to ljudi. Predstava mrzitelja o onima koje satanizuju je raščovečena, dehumanizovana, a borba protiv dehumanizacije je i te kako zadatak kojim treba da se bave Zaštitnik građana, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i naravno ovi zakoni koje danas donosimo i o kojima govorimo.

Mi smo došli, dame i gospodo, u apsurdnu situaciju, da treba da postavimo pitanje – da li društvo, a Srbija jeste to društvo, utemeljeno na poštovanju ljudskih prava, toleranciji i uvažavanju različitosti, da li to društvo i da li ove norme važe i za Danila, Andreja i Aleksandra Vučića? Da li njih trojica imaju pravo na ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije?

Osim ovih načelnih stavova o kojima sam govorio, postaviću pitanje - da li i ostala deca predsednika Vučića imaju ljudska prava? Znam da vam zvučni apsurdno, i naravno da zvuči apsurdno, ali apsurdno je da smo došli do toga da se pitamo da li trogodišnje dete, maleni Vukan Vučić ima ljudska prava i da li drugi bližnji predsednika Vučića imaju ljudska prava? Da li su zaštićeni? Da li su ravnopravni? Da li majka Aleksandra Vučića ima ljudska prava? Dakle, dehumanizacija bilo čije porodice je nedopustiva i nehumana. Jer, potpuno su zanemarena osnovna ljudska prava svih osoba i ove porodice koju sam naveo.

Ne ugrožavaju ljudska prava i ne čine ove klevete i uvrede i kršenje Krivičnog zakonika samo neka anonimna lica sa društvenih mreža. Ne, to čine mnogobrojne javne ličnosti koje sam naveo, tzv. "ološ elita", političari iz dela opozicije, i to putem medija. Izneću par primera.

Režiser Goran Marković, funkcioner, koliko znam, PSG, je izjavio svojevremeno: "Jedino rešenje u Srbiji je apsolutna pobuna i ulica. Neće Vučić predati vlast bez krvi. Dobro zna da je samo crvić koji će se grčiti na vatri". Ako ovo nije pretnja smrću, ja ne znam šta je?

Profesor dr Jovo Bakić, podsetiću, to je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, inače je političar u pokušaju, je svojevremeno rekao: "Vučiću će suditi revolucionarni sud. Ja bih voleo da ih jurimo po ulicama". Zamislite profesora koja sa nožem, jer je i nož pominjao, juri ljude po ulicama da im radi - šta? Pominjao je on i bacanje u reku. Kaže profesor Bakić: "Postoji revolucionarna pravda, suspenduje se postojeće pravo, kad je bolest uznapredovala koristi se nož", kraj citata profesora Bakića. Tako su ustaše radile i govorile.

Kolumnistkinja lista "Danas" Snežana Čongradin, to je tzv. veličina, kolumnistkinja velikog lista koji promoviše slobode, jednakost, ravnopravnost, je poručila Vučiću: "Sudiće vam ne nezavisni, već revolucionarni sudovi".

Književnik Dragan Velikić, koji je bio ambasador Srbije u Austriji, je poručio: "Ja zaista verujem i ubeđen sam u to da ovaj režim može samo na ulicama da se skloni".

Režiser koga svi zovu Kokan Mladenović, ja ću vam reći da je njegovo kršteno ime Sandokan, je rekao: "Nužno je da se aktuelna vlast ruši na ulici".

Postoje još hiljade i hiljade izjava ovakvih i sličnih lica, plus anonimusi na mreži, plus pretnje smrću, koje su uperene protiv života članova porodice predsednika Vučića i njega samog.

Kratko ću se osvrnuti, jer postoji osim ovoga i invanzivno kršenje Krivičnog zakona. Jednostavno, krše se krivična dela, samo ću pomenuti glave, protiv sloboda i prava čoveka i građanina, krši se poglavlje - Ugrožavanje sigurnosti, mislim na predsednika, krši se glava Krivičnog zakonika - Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. I šta? Ništa. Nikom ništa.

Reći ću nekoliko kritičkih reči na račun Zaštitnika i Poverenice. Videćete, izvući ću jednu paralelu koja je značajna za celu ovu stvar, ljudsko-pravašku. Dakle, Zaštitnik građana i Poverenica, istina, uglavnom nisu u mogućnosti da mogu da ostvaruju svoje nadležnosti na teritoriji AP KiM. Međutim, nažalost, oni ni ne pokušavaju da se bave svojim poslom i da pomažu građanima koji žive na KiM, pogotovo u enklavama. A ovi građani se suočavaju sa teškim kršenjima ljudskih prava i sloboda.

Da li Zaštitnik i Poverenica mogu, recimo, da posete KiM onako kako to rade pripadnici Kancelarije za KiM? Mogu. Sigurno će im nekad dozvoliti. Na primer, mogu da posete Dragicu Gašić u Đakovici ili da se dogovore sa njom da dođu na sever Kosova i da pokušaju da joj pomognu. Koliko znam, zadnji put kad sam ustao Kosovo je još uvek bilo deo Srbije, i biće. Zaštitnik i Poverenica su nadležni za teritoriju KiM, isto kao i Kancelarija za KiM. Dakle, i ovde ću povući paralelu sa Dragicom Gašić.

Znači, predsednik Vučić ima ogromnu podršku u Srbiji, a ipak je ugrožen deo njegovih ljudskih i građanskih prava. A Dragica Gašić ima nula procenata podrške Albanaca tamo na Kosovu, što je ekstremno tužno, međutim, njoj su ugrožena sva ljudska i građanska prava, toliko da ona ni posle osam meseci života u Đakovici ne može da kupi, pazite, hranu u prodavnici. Noću je uznemiravaju, prete joj, pljačkaju joj stan, opština Đakovica je maltretira, ne da joj da renovira stan, ne da joj da zameni čak ni vrata na stanu. Ja apelujem na gospodina Zorana Pašalića i gospođu Brankicu Janković da pomognu Dragici Gašić, ali i drugim Srbima koji žive na KiM.

Srećom, kada govorimo o lažnoj državi Kosovo i Srbiji, postoji jedna ogromna razlika. Srbija je zahvaljujući predsedniku Vučiću, brzo završavam, pristojno društvo, čije institucije ne ponižavaju građane, civilizovano društvo u kome se građani, po pravilu, međusobno ne ponižavaju, a time je Srbija i pravedno društvo. A lažna država Kosovo nije ništa od ovoga što sam naveo.

Ukoliko neko smatra da su činjenice koje sam izneo o pripremama, recimo, likvidacije predsednika, preterane, neka se samo seti dva događaja koja su se desila. Jedan je ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, a drugi je pokušaj ubistva Aleksandra Vučića u Srebrenici 2015. godine.

Još jednom, izlišno je ali ponoviću. Angelina, Anđelko, Tamara, Ksenija, Milica, Danilo, Andrej, Aleksandar i Vukan imaju jednaka ljudska prava kao i svi ostali.

Evo nekoliko stihova nobelovca, najvećeg prijatelja Srbije, Petera Handkea, "Pesma detinjstva": "Kad je dete bilo dete, hodalo je mašući rukama. Želelo je da je potok reka, reka ponornica a ova bara da bude more. Kad je dete bilo dete, nije znalo da je dete. Sve je imalo dušu i sve duše su bile jedna". A ovaj citat pominjem jer je, osim što je reč o deci, ovde reč i o nevinosti. Aleksandar, Andrej i Danilo su nevini.

Pomenuću primer Hrvatske, koja je imala korumpiranog i krivog predsednika Hrvatske, Sanadera, što je dokazano i na sudu. Naš predsednik, ponoviću, za 27 godina od politike nije stekao ništa, niti bilo koji član njegove porodice, čisti su kao suza. Živela Srbija! Hvala vam.