Zahvaljujem.

Replika Vladan Glišić, izvolite.

To kakav stav imam po pitanju izlaganja gospodina Imamovića možete videti kada sam glasao protiv svih predloga koje su davali. Da učestvujem u napadu na nekoga ko je u manjini čast mi ne dozvoljava, a tamo gde smo ravnopravni, tamo sam uvek pokazivao, i u vreme dok se vi niste bavili politikom, gde treba i kako to izgleda da se brane nacionalni interes i da se zbog toga podnesu neke posledice.

Druga stvar koja je ovde simptomatična, jeste da predsednika vaše stranke, čije prezime vrlo retko u javnosti izgovaram, baš zato što je oko njega napravljena jedna atmosfera glorifikacije ili satanizacije, koja sprečava svaku normalnu debatu, nisam čak ni imenom i prezimenom pomenuo, a vi ste imali potrebu da se sakrijete iza njega i da opet dovedete do toga da sami najbolje pokažete koliko smo mi ugroženo društvo, koliko su institucije ugrožene. Jer, u svemu tome ako je samo od njega zavisilo da delegacija u Briselu ne prihvati ustupke Prištini, ako samo od njega zavise mnoge stvari u ovoj zemlji, čak pitanje na koje često moji prijatelji iz SNS, pošto ih imam dosta, nemaju pravi odgovor, jeste koje ću vam svima sada ovde postaviti.

Neka je sve najbolje u ovom trenutku u Srbiji pod vašom vlašću, a ja mislim da nije, i mnogi u Srbiji misle da nije, samo nisu dovoljno organizovani, svesni, pa možda nisu istorijski ni u pravu da preuzmu vlast, ako je sve najbolje, a nije, šta se dešava u trenutku kada vaš predsednik stranke i predsednik Srbije, čovek koji je čovek kao i svi mi, može jednog dana da se ne probudi? Ko je zamenik njegov? Kako institucije funkcionišu? Kako vi vaše govore organizujete, a da ne pričate o njemu? Kako vaša stranka funkcioniše, a da ne pita sve piramidu moći koja ide ka njemu?

Znači, to je neodgovorno prema Srbiji, prema institucijama, prema svima. Iz tog razloga razmišljajte o tome, a ne o tome da li sam ja politikant ili državnik.

Izvolite.

Ne znam kako funkcioniše SNS, ali znam da SNS ima svoje stranačke organe, da u stranačkim organima ima više ljudi nego što mnogi imaju birača i glasača, tako da uopšte ne sumnjam ni u kvalitet, ni u čast svih tih ljudi.
Neodgovorno je reći za stranku koja ima 400 hiljada članova i više hiljada, desetina hiljada različitih izabranih funkcionera, da su to sve ljudi koji ne odlučuju ni o čemu, ne pitaju se ništa, nikada ne kažu ništa i ništa ne misle ni o čemu. To jednostavno nije tako. Neodgovorno je i pogrešno je.
Da li imaju lidera koji se nametnuo već u istorijskom smislu? Pa, imaju. Treba da budu zahvalni zbog toga, kao što je i on zahvalan, siguran sam, za stranku koja je te snage i koja je u stanju da se nosi sa istim izazovima sa kojima se i on nosi. Tu ne vidim problem.
Vi kažete kad ga ne bude ili ga bude. Pa, zašta služi politika? Ne prave se naslednici. Vi to svodite na personalno pitanje ko je naslednik. Čega naslednik? Čovek ima 50 godina, da niste malo požurili? Ali, politika se ne svodi samo na personalno. Politika koju je Aleksandar Vučić zacrtao će biti sprovođena od strane SNS, ukoliko ja išta poznajem SNS. Ali, garantujem da će se Pokret socijalista čvrsto držati vojne neutralnosti, odbijanja priznavanja Kosova, čuvanja Republike Srpske i drugih bitnih pitanja. Kao saborci, siguran sam da SNS to radi samo još snažnije nego mi, jer je snažniji i veći.
Upravo vi ovde svodite na personalnu stvar. Ja vam govorim o trenutku kada je jedan hrabar pojedinac učinio nešto veliko i važno. Onda ćete da mi kažete da je Živojin Mišić bio beznačajan, ili je bio autokrata koji nije poštovao ništa? Pa, pojedinac u nekim trenucima svog života, u nekim istorijskim trenucima je taj koji promeni plimu, koji promeni nešto i u tome je njegova vrednost. Zato imate političare, a imate i vođe. Zato imate političare i imate državnike. To je razlika i u tome nema ničeg lošeg. Naprotiv, posle takvi ljudi, ako govorimo o tome da nisu tu, ostavljaju iza sebe politiku, ostavljaju legat, ostavljaju nasleđe koje se sledi. Da li hoćete da kažete da Kemal Paša Ataturk, pa nije više tu, a čitava Turska živi po njegovom, po onome što je on formulisao kao buduću politiku Turske i ne vidim šta je loše u tome?
Svoditi sve na jednog čoveka? Pa, taj čovek to nikada nije dozvolio, ovde u ovoj Skupštini to nikada nije dozvolio. Ali, jeste, i to nikako da shvatimo, bio u stanju i jeste u stanju da preuzme odgovornost na sebe. Vi kažete sakrili ste se iza njega. On je taj koji ide ispred. Nekad ga je teško i stići, pa izađe ispred i često ulazi u sukobe koji nisu njegovi, ali ako ima ubeđenje da to što radi je ispravno, on to i radi.
Dakle, nije ovde stvar odnosa prema pojedincu, ali jeste stvar poštovanja za čoveka koji je u stanju da napravi stranku te veličine i da formuliše politiku koju ogromna većina Srba bezrezervno poštuje i glasa za nju, prihvata je kao svoju. Tu nema nikakve kolizije, nema sukoba između čoveka koji poštuje institucije i čoveka koga poštuje nacija. Zašto bi to uostalom bio problem?
Mi pričamo o ulazi pojedinca u srpskoj politici, pričamo o ulozi pojedinca u važnim istorijskim trenucima. I stranka i država treba da budu zahvalni kada imaju čoveka koji je u stanju u istorijskim trenucima da preuzme odgovornost i da uradi ono što je u tom trenutku najispravnije i najpotrebnije.
Znate, Aleksandar Vučić nikada nije pokušavao da kaže – ja znam bolje od naroda. Nikada! On je govorio svoje mišljenje, koje se nekad sviđa, a nekad ne sviđa narodu, ali je iznad svega poštovao volju srpskog naroda. Onda kada mu kažu, posebno sa zapada – on je populista. On je populista zato što govori, zato što misli, zato što deli ubeđenje svog naroda. A šta treba da deli? Šta on to treba da uradi? Da bude u sukobu sa sopstvenim narodom, da mu objašnjava, kao ovi razni nevladini, koji su u stvari vladini, samo nisu srpski vladini, kako narod ništa ne zna, kako narod ne zna šta je dobro za njega? Aleksandar Vučić izađe i kaže istinu, istina bude veoma teška, ume da zaboli, on stoji iza nje, ali spreman da prihvati sud svog naroda.
Kada smo smanjivali plate i penzije, pa posle toga smo išli na izbore. Nema političara koji bi smanjio plate i penzije i izašao na izbore posle toga. To se ne radi. Jednostavno, kažete neka, nek prođe vreme, da sačekamo da se malo zaboravi, pa biće bolje, izborićemo se nekako. Ne, on odmah izađe, kaže svoju istinu, kaže ono što misli, uradi to što misli i ponudi narodu na odlučivanje. Ako to nije dokaz poštovanja i nacije i institucija, onda ja stvarno ne znam koji bolji dokaz može od toga da bude. Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, gospodin Mirković.

Hvala.

Vrlo kratko, hronološki. Kažete da nećete da se osvrćete na izlaganje poslanika Imamovića samo zato što je u manjini, slabijeg ili kako ste to rekli. Pa, niko od vas ovde nije očekivao da ne znam šta uradite, već da kao vajni patriota, za kakvog se iskazujete, kažete svoj stav, osudite. Ali, možda to ipak nije za vas popularno ili nije tema. Ipak je popularnije i lakše se poeni stiču kada se napada Aleksandar Vučić. To mnogo govori i o vama i o vašem patriotizmu koji je jedna samo maska najobičnija.

Govorite o stvarima koje se tiču naših stranačkih organa. Mislim da vam je gospodin Vulin najbolje na to odgovorio, ali ono što je jako bitno i što se moglo prepoznati iz vašeg izlaganja, pomno su vas svi ovde u plenumu slušali, jeste morbidna izjava koja sve više liči na onu mantru koju sprovodi jedan deo opozicije, a to je šta ćemo ako Aleksandru Vučiću stane srce, šta ako Aleksandar Vučić umre? Pa, opet idemo toliko daleko i u onu priču kada su priželjkivali njegovo ubistvo, pa relativizovali i snajper i naslovne strane i upućene pretnje njemu.

Da li je moguće da i vi sa ovog mesta, ovde u plenumu, diskutujete o tome, o životu i smrti jednog čoveka? Apsolutno bespredmetno i morbidno u najmanju ruku. Šta će biti kada Aleksandar Vučić umre ili šta će se dešavati ako on umre? Da li je moguće da postavljate takvo pitanje? Da li je moguće da se u 21. veku tako vodi politika i tako postavljaju stvari? Mislim da vam je gospodin Vulin i odgovorio na taj deo, ali vi to ne možete da razumete.

Ideja, vizija, put, politika, stav, urađene stvari, zacrtane stvari su nešto što ostaje iza i iznad svakog pojedinca, ali vi to ne možete da razumete. Jer vi i ja, pre svega, a mogu zamisliti tek koliko vi i Aleksandar Vučić imate različite poglede ne samo na život, već i na budućnost i viziju naše zemlje. Ali nikako vi to ne možete shvatiti ni danas i uveren sam da to nećete moći da shvatite i u budućnosti.

Samo bih vas zamolio, kao nekog ko sebe izdvaja da nije deo Đilasovog saveza i Đilasove politike, hajdete onda makar vi držite se argumenata, neke normalne diskusije i normalnog razmišljanja, a ne da ovde u ovom plenumu uživo prenos i diskusiju koristite za tako morbidne neke scenarije.

Predsednik Aleksandar Vučić je već u ovom trenutku ostavio toliko toga iza sebe da generacije i generacije koje tek treba da dođu će moći samo o tome da uče i da one procenjuju koliko je to bilo dobro za našu zemlju, a uveren sam da ste i vi sada svesni koliko je dobrih i ogromnih stvari Aleksandar Vučić do sada uradio i promenio Srbiju na bolje.

Ja vas pozivam kao kolegu narodnog poslanika da diskusije ovde svedemo na zdrave norme, na neke zdrave granice i da diskutujemo argumentima. Crne slutnje ili crne želje koje imaju pojedine opozicione partije, a izgleda i vi, samo oslikavaju svu vašu nemoć, ali i mržnju prema Aleksandru Vučiću.

Nadam se da u narednom periodu ovakve stvari nećemo imati, ali isto tako uveren sam da građani najbolje iz ovih izlaganja mogu da vide ko šta i kako kome želi, ali isto tako da je Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka trn u oku svima samo zato što stvaramo još lepšu, još bolju i još jaču Srbiju i zemlju u kojoj svako dete želi da živi, ostane i stvara. Hvala.

Zahvaljujem.
Prekoračeno vreme ćemo oduzeti od vremena poslaničke grupe.
Ovim završavamo ovaj krug replika i prelazimo na sledećeg govornika.
Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.

Znate kako, ne znam da li je to bilo kome prijatno ili neprijatno, ali činjenica je da je predsednik Srpske napredne stranke i Republike Srbije ipak samo čovek i smrtan i s tim treba svi da se suoče, bez obzira kako to doživljavali.

Da vratimo stvar na jednu stvar koja je vezana i za prethodni krug replika, a tiče se vojne neutralnosti. Strategija je dobar iskorak, ali nije dovoljan, jer strategija sadrži u sebi mnoge smernice našeg odnosa prema vojnoj odbrani, bezbednosti i svega ostalog, pa tako neka buduća vlada može vojnu neutralnost da gurne na neki neprimetan nivo. Ono kako se vojna neutralnost obezbeđuje jeste Zakon o vojnoj neutralnosti i zahtev Saveta bezbednosti UN da bude garant te vojne neutralnosti. Dokle se to ne uradi, sve opet zavisi od volje jednog čoveka, jedne političke stranke i kada se stvari promene sve može da se vrati na ono što smo proživeli.

Tako da, u tom smislu, mislim da javnost treba da zna to, da bi znala da meri stvarnu spremnost da se borimo za vojnu neutralnost ili samo deklarativnu i političku koja je od jednog do drugog političkog trenutka potrebna ili nepotrebna. Hvala.

Zahvaljujem.
Prelazimo dalje na listu.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslovnik koji ja imam ima neka pravila, ali bože moj, na kraju se ispostavi da jedino ja na poštujem pravila. Pravilo je da se pravila krše.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad govorimo o katastrofama na Zapadnom Balkanu, ne mislim tu samo na prirodne katastrofe. Dobra je saradnja i ja podržavam „Balkan open“ – „Otvoreni Balkan“, posebno zato što mislim da mi ipak imamo najsnažniju privredu u regionu, posebno poljoprivredu, i da što veće tržište – to su veće šanse za razvoj. Tu ne mislim samo na ekonomski razvoj.

Oni koji malo zrelije razmisle, znaju da kroz ekonomski razvoj se uvećava politička moć, ali se stiču i sredstva za nabavku naoružanja. Ja sam od onih koji se zalažu da jedna trećina rasta BDP-a se uloži u novu tehniku, najmoderniju, da budemo dobro naoružani, da ako, ne daj bože, dođe do nekog sukoba na Zapadnom Balkanu ili sa nekim drugim, da tim modernim naoružanjem možemo da čuvamo ljude – dronovi, najbolje letilice, najbolja artiljerijska oruđa, sve što može da nam sačuva ljude. Ljudi nemamo za bacanje, a samo je ekonomija ta koja može da nam isporuči dovoljno novca da sem ekonomskog razvoja, tehnološkog razvoja, naučnog razvoja možemo da imamo i veću vojnu moć, a već je uveliko stečena da možemo da budemo ozbiljan faktor u odbrani i bezbednosti na teritoriji Zapadnog Balkana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne setim nekih katastrofa drugih vrsta. Ja vas pitam, dame i gospodo, da li naše seosko stanovništvo ima ista prava kao i gradsko? Pitam. Da li naše seosko stanovništvo, koje je izuzetno patriotski raspoloženo prema državi i prema njenim svim reprezentacijama sportskim, da li ima pravo da gleda prenos kvalifikacija svoje reprezentacije? Da li je katastrofa kada lišite polovinu građana Republike Srbije zakonom garantovanog prava da mogu da prate prenose svoje reprezentacije na televizijama koje pokrivaju celo tržište Republike Srbije i imaju slobodan pristup?

Dakle, s obzirom da je ministar policije prisutan, ja ću podneti krivičnu prijavu za organizovani kriminal protiv funkcionera REM-a i protiv ljudi iz „Junajted medija“ i SBB grupe za udruženi da ne kažem zločinački poduhvat, za organizovani kriminal kojim su gledaoci, posebno u ruralnim sredinama, lišeni zakonskog prava da imaju mogućnost da prate svoju fudbalsku reprezentaciju.

Ja sam malo stariji. Sećam se čuvenog prijema na grudi Dragana Džajića, a nisam zvezdaš, kojim je izvarao sve Engleze u polufinalu Evropskog prvenstva u Italiji i dao vrlo lep gol. Sećam se i onog sudije, da li je bio Benks, golman je bio Benks, a sudija je bio neki, ne mogu sad da se setim, sudac, kako su ga Hrvati zvali, koji nas je drastično oštetio. Sećam se i Karasijevog gola u Atini. Zašto se sećam Katalinskog i majstorice u Frankfurtu? Zašto se sećam Radanovića u Splitu? Zato što je bilo mogućnosti da svi građani mi na selu da pratimo utakmice svoje reprezentacije, mada onda to zakonom nije bilo regulisano, ali nam je bilo omogućeno. U selu sa tri hiljade i nešto stanovnika imali smo četiri televizora, ali smo onako zbijeni svi pratili te najvažnije sportske događaje.

Pitam vas – zašto je polovina građana Republike Srbije lišena zakonskog prava da gleda utakmicu u Lisabonu i da se raduje u trenutku postizanja gola Aleksandra Mitrovića, da se raduje uspehu svoje reprezentacije, odnosno uspehu svoje zemlje? Tog prava lišila ih je „Junajted medija“. Navodno je kupila sportska prava od UEFA-e. Ona je kupila sportska prava, a i članom 64. našeg zakona stoji da isključivo pravo prenosa najvažnijih događaja sa liste događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, političke, kulturne i sportske, imaju televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, a definiše se na listi najvažnijih događaja regulator koji su to sportski događaji najvažniji. Na toj listi stoji da su to kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva.

Taj deo zakona nije poštovan i "Junajted medija" je nezakonito prenosila utakmice i time lišila, a to je za mene katastrofa, polovinu Srba i polovinu građana Srbije, jer je i u regionu, zato što to nije bilo na RTS-u, bila smanjena mogućnost da Srbi koji navijaju za srpsku reprezentaciju a žive izvan Srbije takođe mogu da gledaju reprezentaciju koju obožavaju.

To je za mene katastrofa koja mora da bude sankcionisana, jer se kršilo nekoliko zakona - Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Konvencija o prekograničnoj televiziji i Zakon o zaštiti konkurencije. Prekršili su nekoliko zakona da bi na katastrofalan način lišili građane Republike Srbije da se raduju uspehu svoje zemlje kroz uspeh svoje reprezentacije, gde im je zakonom ta mogućnost garantovana. Znači, isključivo pravo su imali televizijski kanali koji pokrivaju celo tržište, a mislim da ih ima pet ili šest sa nacionalnom frekvencijom i imaju slobodan pristup, dakle mogu da se gledaju i na antenu.

To što piše u zakonu je prekršeno i mi moramo one koji su kršili zakon da privedemo pravdi. Pri tome su stečena sredstva, zato što su se ljudi koji su mogli preplaćivali na kablovske mreže da bi to mogli da gledaju i stečeni su nezakoniti prihodi od reklama, koji su emitovani pre, za vreme, u poluvreme utakmice, itd, itd, kao i čuvena neka kladionica i sve što je reklamirano toga dana.

Oni kažu, s obzirom da su kupili prava od UEFA, da nemaju veze naši zakoni. Nije tačno. Mi možemo, ako imamo novca, da kupimo avione i falkone kao što kupuje vlasnik "Junajted medije" Šolak, Đilasov partner, mi možemo da kupimo avione, ali nemamo pravo da ih vozimo. Ovde moramo da pokažemo da imamo licence, da imamo pravo, da nam je odobreno da zakonski možemo da koristimo te avione. To što smo ih kupili ne znači da imamo pravo da ih vozimo. Isključivo pravo prenosa je garantovano televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ja tvrdim da je postojao određeni dogovor, s obzirom da se RTS nije baš preterano bunio i nije pominjao ova zakonska pravila, da tu postoji neki odnos i da su gledaoci na teritoriji Republike Srbije izigrani. Za mene, posebno zato što zastupam seosko stanovništvo, kao zaštitnik seljana, za mene je katastrofa na Zapadnom Balkanu da gledaoci u ruralnim sredinama nemaju pravo, nemaju zakonom garantovano pravo, da ne budu lišeni gledanja prenosa, ukoliko žele, svoje fudbalske reprezentacije. To je ono - što ti zakon dade, niko ti ne uze. To kaže Valtazar Bogišić i to pravilo tužilaštvo, a tamo ću podneti krivičnu prijavu, mora da procesuira. U suprotnom, mi nemamo pravosudne organe.

Druga katastrofa su na Zapadnom Balkanu zelene i crvene brigade koje su se ovih dana pojavile u Beogradu. Tamo gospođa Aida, koja verovatno sad Aćifa u Novom Pazaru skida, jer je to simbol fašizma. Ovde smo čuli da ljudi iz Novog Pazara tvrde da je Srbija duboko potonula u fašizam. Nije cela Srbija, samo jedan deo jednog grada je potonuo u fašizam kada je digao spomen obeležje Aćif Bljuti Hadžiehmetoviću efendiji u Novom Pazaru. Kad su stavili to spomen obeležje, taj deo Novog Pazara, ne tvrdim da je ceo Novi Pazar, ne tvrdim da je ceo Sandžak, je potonuo u fašizam. Zato što je Aćif efendija imao jedinice koje su služile Adolfa Hitlera i zbog te službe je nagrađen i odlikovan Gvozdenim krstom. Ako postoji neki nacista na teritoriji Srbije kome je podignuto spomen obeležje, onda je to Aćif efendija, čiju ploču su stavile upravo iz stranke gospodina Imamovića u delu Novog Pazara.

Ja očekujem da se Aida Ćorović sa onom petokrakom, kao vođa nekih novih crvenih antipa brigada, onda ovi zeleni koji takođe tvrde, ova Viola fon Kramon, zato kažem zelene brigade, koji takođe tvrde da smo mi neka fašistička zemlja, da je Srbija potonula u fašizam, takođe očekujem da nasrnu tamo na živog Nasera Orića, jer on je kažnjen za ratne zločine. To što je Mladić kažnjen, sudija Niambe, to je bilo preglasavanje, tvrdi da tog genocida nije bilo, Gideon Graf itd. To što je on kažnjen a Naser Orić nije kažnjen, nije krivica do nas, ne znači da je Mladić kriv a Orić nevin. Znači da je sud kriv, da je oslobodio krivog a kaznio verovatno nevinog, ja bih se usudio i to reći. To dokazuje političko instruisanje sudova koji su donosili presude u Hagu i domaćih sudova, posebno onih u Sarajevu i Zagrebu.

To što je Gotovina oslobođen na čudan način, ne znači da nisu počinili etničko čišćenje Srba, da nisu pobili Srbe u Hrvatskoj na teritoriji Hrvatske, da nisu izvršili te zločine, to znači samo da je sud bio politički pristrasan i da je bio jednostran, odnosno da je iz političkih razloga krivicu pripisivao za ratne zločine isključivo Srbima.

To što Haradinaj i Tači još uvek nisu kažnjeni, nije dokaz da nisu krivi, jer su živim Srbima vađeni organi. Ljudi, živim Srbima su vađeni organi. To što niko nije kažnjen za to je krivica sudova i pravosuđa i pravosudnih međunarodnih i domaćih sudova koji to nisu kaznili. To je, recimo, krivica ne samo Nasera Orića, Haradinaja i Tačija, po pitanju zločina u južnoj pokrajini, već i krivica sudije Majića, koji je oslobodio albanske teroriste "Gnjilansku grupu" koju su usmrtili 23 Srbina, mučili 80, na najsurovije moguće načine, a u tom procesu je svedočio jedan od Albanaca ili Šiptara koji je učestvovao u tim zločinima plus srpske žrtve koje su preživele te monstruozne zločine. To je jedna katastrofa na Zapadnom Balkanu i onda oni pripisuju Srbiji duboki fašizam.

Da li u Knesetu, gospodine Marinkoviću, neko može da izađe i da kaže da je Izrael nacistička, fašistička zemlja, da je potonula u fašizam? Izrael je demokratsko društvo. Da li neko tamo može to da kaže i sme da kaže? Posle Jevreja su Srbi sigurno najveće žrtve nacizma, fašizma itd.

Pripisivati naciji koja je u 20. veku, koji su usmrtili razne "SS" handžar divizije, između ostalog, jel tako gospodine Martinoviću, pripisivati tri miliona u dva rata izgubljenih srpskih duša, gledano sa natalitetom pet miliona. Dakle, danas bi nas bilo više pet miliona. Pripisivati razne zločine i fašizam naciji koja je izgubila tri miliona, koja je usmrtila tri miliona ljudi, a izgubila praktično pet miliona, pripisivati to Srbima. Pripisivanje je fašizam. Borba protiv Srba i srpskih nacionalnih interesa i to predstavljati kao borbu protiv fašizma. Postoji li jezik mržnje prema Srbima? Ja vas pitam sve, da li postoji jezik mržnje prema Srbima ili samo postoji jezik mržnje kada govore Srbi? Sasvim je normalno mrzeti Srbe i govoriti protiv Srba. To onda nije jezik mržnje, onda to zovu antifašizam.

Onda izađe Aida i jajima pokušava da mural sad skida. Očekujem da Aida ode tamo gde je bila u Upravnom, Nadzornom odboru one firme kada je provereno 400 hiljada evra u Novom Pazaru. Tamo gde je svom političkom lideru pripisala 60 ari građevinskog zemljišta, da ode tamo i da se zaleti na Aćif Efendiju. Tako se bori protiv fašizma i nacizma, tako što napadneš nacistu koji je odlikovao Hitlera gvozdenim krstom, a ti dođeš u Beograd. Ti dođeš i kažeš da je nacija fašistička koja je izgubila pet miliona ljudi, u dva rata usmrćeno tri miliona, raseljeno i etički počišćeno tri miliona. U poslednjem ratu sa teritorije federacije, da vam kažem da je to ona muslimansko-bošnjački deo, iseljeno je, raseljeno je, etnički počišćeno 450 hiljada Srba, a sa teritorije Hrvatske 400 hiljada i najmanje 200 hiljada iz naše južne pokrajine Kosova i Metohije.

Preko milion Srba je etnički počišćeno sa svojih teritorija. Srbija je jedina bivša jugoslovenska republika koja bitno nije menjala svoj etnički sastav, uprkos stotinama hiljada izbeglica koje je dobila.

Protiv Bošnja Srbija ne vodi nikakvu politiku, to se vidi iz prirasta stanovništva. Nisam ja protiv, ima ih svake godine, trude se, ima ih svake godine sve više i nemam ništa protiv toga, ali tvrditi da se ova država protiv njih nešto odnosi posebno i da krši neka pravila ponašanja, njihova neka prava je, po meni, fašizam. Nema fašizma u Srbiji, sem onih koji Srbiji žele da pripišu fašizam, a Srbija nikada nije bila fašistička zemlja.

Ono što je u Bosni i Hercegovini urađeno u toku 20. veka, pa nisam ja, nije moja familija bila šuckori ili kako se ono zvalo u Prvom svetskom ratu. Celo selo mog oca i mog dede su oterali u dobojski logor. Samo dve babe su bile ostale u Bogovićima. U Drugom svetskom ratu su usmrtili nebrojeni broj moje široke familije koja je tad živela u Bosni. U poslednjem ratu ni jedan više Rističević od stotinu, ne živi u kućama gde je živeo 1991. godine u Bosni i Hercegovini. U tim kućama žive Bošnjaci ili su do temelja uništene i spaljene. Rodno selo mog oca, Bogovići, je imalo devet stanovnika. To selo je sa 18 kuća do temelja spaljeno, a svo stanovništvo ubijeno. Danas ja treba da slušam kako je moj narod genocidan i kako se oni bore protiv fašizma.

Kako su se to borili u selu Kukavice gde su usmrtili tri rođaka moje majke koji su godište od 1912. do 1927, od njih troje dve su bile žene? Ja treba da verujem u to da smo mi genocidni, a oni su, eto, nevine žrtve.

Neka mi pokažu, ali to je katastrofa, i jednog njihovog značajnijeg političara, poslanika koji je izašao i došao u Bratunac i rekao – izvinite na žrtvama zločina koji je počinjen na 3.657 Srba u i oko Srebrenice, mi razumemo vaš bol, sem Ibrana Mustafića, kome skidam kapu i koji je svedok o klanju sudije u Zaleđu od strane Nasera Orića kojeg, gle čudo, oslobodili ga i međunarodni i sarajevski sudovi. Sad mi treba da verujemo da je Naser Orlić antifašista, a Mladić sa petokrakom koju nije skinuo do sredine ratova devedesetih godina, kome su ustaše ubile oca, da je on fašista, a Naser Orlić antifašista.

Neće da može, jer ono što ja znam o Bosni i Hercegovini je da je u 20. veku izvršen genocid nad Srbima. Što se tiče devedesetih godina ni jedan Srbin u Srebrenici nije preživeo u varoši. Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu zatekla je samo jednu zaklanu staricu od osamdeset i nešto godina, srpske nacionalnosti.

Treba ja da verujem u njihov antifašizam i da me oni ubede da je moj narod fašistički, a oni se, eto, bore protiv fašizma. Neka pošalju Aidu, sa ne znam koliko jajaca, neće da vredi, neće da može, ja u to ne verujem - genocid devedesetih godina u Srebrenici.

Mogu ja da iznesem sve priloge koliko je od 1.333 boraca Nasera Orića, čije sam izvore koristio u mojoj rezoluciji, koliko je sahranjeno u Potočarima – polovina od 1.333 poginula vojnika u 28. diviziji. Kao mesto pogibije Naser navodi da su to čista srpska naselja i čista srpska sela. Kako je to agresija Srba na Bošnjake koja je izvršena u vlastitim selima? Svi oni su sahranjeni u Potočarima.

Neka kažu gde je sahranjen Suljagić, otac ovog što je direktor Memorijalnog centra. Sahranio ga je, iako je poginuo u Bratuncu, u napadu na Srbe 1992. godine, sahranili su ga u Potočarima. Zašto bih ja verovao u tu njihovu istinu?

Zato, kažem, prava je katastrofa na zapadnom Balkanu to što oni radi Srbiji i srpskom narodu. Pri tome, Srbi nisu imali SS „Handžar“ diviziju na Staljingradu. Srbi nisu imali jedinice koje su služile Adolfu Hitleru, gde su njihove vođe, kao Aćif efendija, dobili gvozdene krstove.

Zato je prava katastrofa što taj genocid stalno pominju, a on se nije desio. Neka pitaju Grajfa Nazurofa, neka pitaju sutkinju Nijambe, ja tvrdim – u Srebrenici, ovo što sad pričaju, devedesetih godina izvršen je genocid, ali genocid nad istinom, od njihove strane.

Hvala.