Hvala.
Pošto više nemamo prijavljenih predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa, preći ćemo na listu prijavljenih narodnih poslanika.
Pre toga, jedno obaveštenje. Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Jahja Fehratović. Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Poštovana ministrice sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, ja ću danas govoriti o ovim zakonima ali iz onog ugla koji je kolega Arsić spomenuo, patenata, i to onih patenata koji su se napravili posle 2000. godine, ali ne tada, 2000. godine, već nakon tog 5. oktobra koji se dogodio.

Protesti jesu jedan važan instrument, ali on može biti upotrebljen i zloupotrebljen. Mi smo svim srcem podržavali proteste, one proteste građana koji su bili posle 5. oktobra 2000. godine, proteste radnika, proteste onih koji su ostali bez primanja zahvaljujući neodgovornoj politici, zahvaljujući politici koja je tada, nažalost, urnisala privredu ove države. Ti protesti su bili moć i odgovor običnog čoveka, čoveka koji je ugradio svoj život u ono što je verovao, a verovao je u tu privredu, verovao je u svoju državu.

Oni koji su vodili tu neodgovornu politiku uništili su tu privredu i tu veru. To je dovelo do toga da su, recimo, radnici u mome kraju, u Novome Pazaru, imali takve proteste koji su rezultirali da su odsecali prste sa ruku koje su morali jesti, da bi ostvarili svoja prava. Tada su ti radnici zakucavali eksere u rukama, da bi ostvarili ta svoja prava. Tada su ti radnici štrajkovali glađu mesecima, da bi ostvarili ta svoja prava.

Ta i takva politika je, nažalost, bila gluva za njihova prava. Sve ono što su oni decenijama stvarali, ta politika je uništavala. Ta politika je dovela do toga da je preko 50 hiljada radnika, a to znači preko 50 hiljada i više porodica, ostalo bez egzistencije, na rubu i tu politiku su ti radnici tada smatrali neprijateljskom i prema sebi i prema njihovoj državi i prema onome u šta su ulagali svoje živote i nasleđe za svoju decu. Ta politika je 2010. godine dovela do toga da se država okrenula i protiv svojih građana. Naime, 2010. godine ta politika je poslala žandarmeriju u moj grad, u Novi Pazar, da se obračuna sa građanima tog grada.

Ta politika je 2016. godine pokušala izvršiti pritisak na ovu vlast da isto to uradi. Te 2016. godine ta politika je vodila jednu orkestriranu hajku protiv Stranke pravde i pomirenja, rahmetli akademika Zukorlića, za ono što je bilo pravo građana, to je zgrada za islamske studije i tu politiku je tada zaustavio neko ko je imao stvarni legitimitet i legalitet, a mi kao ljudi koji su odgovorni i prema našem svetonazoru se kaže - ko nije zahvalan ljudima, nije zahvalan ni Stvoritelju. Uvek ćemo to pamtiti. Šta to znači?

Te 2016. godine predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je rekao - hoćete li da šaljem žandarmeriju u Novi Pazar pa da tamo Zukorlić okupi svoje ljude, pa da imamo mrtvih glava? E, to je odgovorna politika. Takva politika je zaustavila sve one hohštaplere, sve one kalkulante u politici koji su hteli zloupotrebom i zajedničkim snagama sa onima koji su uništavali ovu državu da sprovede svo ono zlo koje je donelo građanima Republike Srbije, uništavajući njenu privredu.

Mi danas imamo situaciju da ćemo okupljati građane, ali ne da protestuju, već da se raduju novim projektima. Građani Sandžaka se raduju ovom gasovodu, jako dugo su ga čekali i jako puno smo radili na tome, zajedno sa većinskim partnerima, zajedno sa Vladom Republike Srbije, zajedno sa predsednikom Republike Srbije i to je nešto što je legat ove politike.

Građani će se okupljati da podrže i da se raduju projektu gasovoda, da se raduju svim ostalim projektima koji će uslediti, i projektu železnice i projektu naučno-tehnološkog parka i svakom drugom projektu koji im daje veru i nadu i sigurnost da će njihova deca, da će budućnost njihovih pokoljenja biti u ovoj državi, da njihova deca neće morati kao nakon 2000. godine da odlaze put zemalja EU da bi tamo bila smatrana ljudima trećega razreda, da bi tamo morali da rade najteže poslove i da izgubi svoje dostojanstvo, svoju ljudskost i svoju čast, već će u svojoj državi, u svome gradu moći da izgrađuju bolju budućnost i da uživaju u benefitima onoga što znači odgovorna i realna politika. Takva politika je ono što jeste put pravde, put pomirenja i put kojim trebamo ići svi zajedno kako bismo još mnogo više uradili za svoju decu.

Napominjem da smo slične situacije imali i kada se izgrađivao aerodrom, odnosno autoput, pa su oni protestvovali, a danas svi mi uživamo u tim benefitima, svi mi uživamo, posebno mi koji dolazimo iz udaljenijih krajeva, vidimo koliko nam znači svaki put kada nam je skraćen dolazak ovde ili odlazak odavde, vidimo koliko nam znači to što je taj put bezbedniji, sigurniji i koliko nam znači sve to i za privredu kraja iz koga dolazimo. Zato Stranka pravde i pomirenja podržava sve ove predloge zakona i raduje se novim projektima, ali isto tako se raduje i tome da i taj gasovod i sve ono što je planirano bude što pre realizovano i da se tada okupi narod i oda dužno poštovanje onima koji su doveli do realizacije tih projekata i da bude od koristi privredi i običnom čoveku, kako bismo svi zajedno imali mogućnosti da razvijamo ono što se zove egzistencija, ono što se zove normalan život bez bilo kakvih manipulantskih, politikantskih ili kriminalno-oligarhijskih projekcija, interesa i svega ostalog. Zahvaljujem.

Hvala, prof. Fehratoviću.

Reč ima uvaženi narodni poslanik Veroljub Arsić, replika zbog pominjanja. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Fehratoviću, moram da kažem da ste za sve u pravu. Tačno je. Obojena revolucija koja se desila 5. oktobra 2000. godine donela je sledeće promene. Naši radnici su zakucavali ekserima svoju ruku. To je doneo bivši režim – Dragan Đilas, Šolak i ekipa. Imali smo ministra rada koji je imao srednju školu samo.

Tačno je, gospodine, da su radnici odsecali sebi prste i ekstremitete u znak protesta što će da izgube posao i što će njihova egzistencija i egzistencija njihove porodice da bude ugrožena.

Imali smo na desetine i na stotine protesta, i ovde ispred Narodne skupštine Republike Srbije i na našim trgovima, ali za razliku od ove sad, obojene, revolucije ja sam mogao da idem svojom zemljom, da putujem. To pravo mi nije bilo uskraćeno, jer svaki most, svaki put pripada meni, kao i svakom drugom.

Rim nedelima koje je bivši režim činio treba da podsetimo ove mlade ljude koji su zloupotrebljeni da se sukobljavaju sa policijom, da se sukobljavaju sa neistomišljenicima, da istrčavaju ispred kamiona i autobusa rizikujući svoj život u zabludi da čine ispravno jer su samo sredstvo da oni koji tvrde da Srbija nije na prodaju, tu pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, ponovo dođu na vlast i ponovo otimaju od te iste dece. Oni svoju ne vode na proteste, oni predvode tuđu. To samo pokazuje kakav je njihov mentalni sklop i dokle su spremni da idu.

Manipulisati mladim čovekom je najlakše. Neka je on i punoletan, da ima 18, 19 godina, nema životnog iskustva. Pun je nekog bunta, željan je promena i vrlo lako je sa njim manipulisati. Na to računaju ovi, Savo Manojlović i ostala ekipa, da će manipulacijom tih mladih ljudi da ostvare svoje političke, a na kraju i svoje ekonomske ciljeve, a to je da se nastavi pljačka i upropašćavanje Srbije, Srbije koju mi zaista volimo, a oni vole samo svoj džep.

Zahvaljujem uvaženom narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.
Replika, zbog pominjanja, profesor Fehratović.
Izvolite, profesore.

Hvala vam.

Poštovani kolega Arsiću. Nadovezao bih se na ovo što ste rekli da se prisete mlade generacije. Zaista se trebaju prisetiti iz razloga što su moje generacije te koje su pamtile ovo o čemu ste vi govorili, a od tada je proteklo jako puno vremena i jako puno manipulanata se izrodilo, naravno uz one koji su ostali isti mentori. Zato je jako važno što češće i što više podsećati te mlade ljude da ne nasedaju na jeftine trikove, da ne budu taoci onih koji na svaki način pokušavaju da im ukradu njihovu budućnost u ovoj državi.

Između ostalog, još jedna vrlo važna stvar koju ste rekli jeste ova blokada puteva. Vrlo bi bilo važno da ti mladi ljudi shvate da tim blokadama puteva ugrožavaju ne samo svoje, već i živote drugih.

Zašto ovo govorim? Kako neko ko dolazi iz unutrašnjosti vrlo čestom imamo situacije raznih bolesnika, recimo, koji moraju što pre biti transportovani za neki od kliničkih centara ili bolnica ovde u Beogradu ili bilo gde drugde. Svako onaj ko zaustavi saobraćaj u velikoj je prilici da oduzme nečiji život, jer ako zakasni recimo taj prevoz onoga ko mora što pre stići do bolnice, onda se gubi taj život. U tom slučaju za savest je svakog onoga ko zaustavlja saobraćaj da li će na svojoj duši nositi živote građana Srbije koji su ugroženi, za koje je opet ova država obezbedila sve da budu spašeni, da im se ukaže bilo koja pomoć. Eto, svojom neodgovornošću, svojim pristankom da budu deo nečijih politički igara pristali su na to da budu i uzroci nečije smrti.

Hvala.

Zahvaljujem uvaženom profesoru Fehratoviću.
Nastavljamo dalje sa listom.
Sledeći na redu je uvaženi narodni poslanik Vladan Glišić.
Izvolite.

Verovali ili ne, i nešto u EU ima da valja, tako da ono što EU dobro radi jeste zaštita intelektualne svojine i tu se treba na nju ugledati, jer kao i svaka izuzetno izražena kapitalistička privreda, zasnovana na hipertrofiranom pravu privatne svojine, zaštiti i štiti intelektualnu svojinu kao deo privatne svojine i kao privreda koja je zasnovana na inovativnim osnovama, ima interes da dobro štiti intelektualnu svojinu.

Mi kao narod jako talentovanih ljudi imamo taj interes, tako da ove mere su dobre. Dobre su pre svega zato što i našim farmaceutskim firmama daju bolji položaj na tržištu.

Međutim, nije sve u EU dobro i naše društvo je duboko podeljeno sukobima zbog onih stvari koje moramo da radimo, usaglašavajući se sa EU zbog politike „EU nema alternativu“, koju i danas sprovodi SNS, iako je tako ne zove. Ali, da ne bi samo kritikovali, mi iz Narodne mreže imamo predlog da nešto što je advokat Goran Petronijević predložio, a nešto što smo slično uradili na jučerašnjoj sednici kada smo odlučili da uređenje oblasti obračuna zarada zaposlenima u javnom sektoru bude pomereno za par godina, da po pitanju onoga što nam EU zahteva u oblasti porodičnog prava i porodičnih odnosa i u pravosuđu, jednostavno uslovimo jednom klauzulom koju ćemo staviti na kraju svakog takvog ugovora, da će on biti primenjivan onog trenutka kada Srbija uđe u EU. Mislim da je to najbolji način da zalečimo rane i da ne budemo društvo podeljeno nepotrebnim sukobima koje nam nameće EU.

Ovaj zakon takođe se bavi oblašću farmaceutske industrije i to u senci „kovid histerije“ i „kovid mahnitanja“ koje se dešava i u EU i u svetu, pa i kod nas, potrebno je reći da zaštita intelektualne svojine i u oblasti farmaceutske industrije mora da podrazumeva da svi budu jednako tretirani takvim merama.

Međutim, imamo problem što „Fajzerovi“ ugovori, koje smo i mi najverovatnije potpisali, jer vakcine koje dobijamo od „Fajzera“ nisu donacije, već su plaćene budžetom, tj. novcem naših građana, a „Fajzer“ zahteva od svih država koje sa njima potpisuju ugovore da budu netransparentni i da čak vlade ne smeju ni da puste javnu raspravu o tim ugovorima u javnosti, mi bi morali da vidimo te ugovore na uvid da bi znali da li smo prihvatili ono što su, recimo, prihvatili Brazil, Kolumbija, Bolivija, da u slučaju da „Fajzer“ u procesu isporučivanja svojih vakcina, pa možda i dorade nekih od tih vakcina prekrši intelektualnu svojinu, tj. ukrade, izvrši krađu intelektualne svojine. U tom slučaju, ne odgovara „Fajzer“, već odgovara država koja je sa njim potpisala ugovor.

Znači, ako je to tačno, to je razlog da ozbiljno razmislimo o tome da li sa takvom korporacijom treba da radimo.

Takođe, u svetlu te „kovid histerije“, moramo videti da ideja o Kovid propusnicama jeste ideja koja diskriminiše naše građane. Ja za razliku od mnogih iz opozicije koju su SNS napali zbog skupa u Areni kada je nekoliko desetina hiljada ljudi bilo bez raznih sredstava koje se traže po kovid propisima za zaštitu od širenja epidemije, ja to ne osuđujem. Ja mislim da SNS kao najmasovnija stranka koja ima najbolje podatke o tome šta se stvarno dešava u društvu i po pitanju te epidemije, vrlo dobro zna da su sve te mere u stvari iznuđene i nerealne i da ih uopšte ne treba poštovati.

Tako da, u tom smislu bih vas pozvao da sve ono što ste sebi dozvolili u Areni na vašem skupu, dozvolite i svima nama da i mi ne moramo da budemo žrtve tih „kovid ausvajsa“ i Kovid propusnica, već da pomognemo našem ugostiteljstvu i ljudima koji su oštećeni zbog toga da stanu na noge, a ne da ih uništavamo zato što moramo da trpimo pritiske iz nekih centara farmaceutske mafije.

Druga stvar koja takođe u tom „kovid mahnitanju“ se pojavljuje u Evropi, to je ideja o obaveznim vakcinacijama. Besmislena je iz prostog razloga što to može da se reši na jednostavan način. Znači, širenje epidemije, ova epidemija i to i oni koji su „za“ kovid mere i oni koji su „protiv“, a stručni su, ne demantuju činjenicu da one ne nose visoku smrtnost direktno.

Ona nosi smrtnost koja posredno nastaje usred raspada zdravstvenog sistema usled velikog pritiska svih onih koji su zaraženi. Međutim, ako je to tako opasno, prosto je neverovatno da mi imamo čitav privatni sektor lekarske prakse koja je van kovid sistema.

Znači, ako bi država bila spremna da pozove privatne lekare da sa svojim sistemima uđu u kovid sistem, pritisak na zdravstvo bi bio manji, sprečili bi pucanje zdravstvenog sistema, a sav novac koji dajemo zapadnim korporacijama poput „Fajzera“, „AstraZeneke“, „Moderne“ i ostalo bi mogli da usmerimo i da nadoknadimo ljudima to što će raditi u kovid sistemima.

To je dobar predlog i to je predlog koji nas dovodi u situaciju da još jednu tenziju u našem društvu spustimo. Hvala.

Zahvaljujem.

Sledeći na listi uvaženi narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi što napadaju SNS za događaj koji je bio u Areni ne napadaju je zbog kovida, daleko od toga. Znate koliko je njih briga za javno zdravlje, zdravstveni sistem, naše zdravstvene radnike, znate koliko njih briga za građane Srbije? Nimalo. Razlog zašto oni napadaju taj događaj koji je bio u Areni jeste to što ne mogu ni u svojim najluđim snovima da sakupe ni polovinu ljudi od onih koji su prisustvovali obeležavanju rođendana SNS. To je razlog zašto se oni navodno brinu za javno zdravlje i zdravlje naših građana, jer da se zaista brinu ne bi lupali u šerpe i tako davali podršku našem zdravstvenim radnicima i da ne nabrajam dalje šta su sve radili po pitanju kovida, vakcina itd.

Neću da ulazim u ovu polemiku, ne mogu sa mnogo toga da se složim što je gospodin Glišić rekao u vezi kovida. Očigledno je da oko nekih stvari nećemo nikada da se složimo, ali to je njegovo pravo.

Ovde imamo jedan sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mongolije. Slažem se da je simbolična privredna aktivnost i trgovinska razmena između Republike Srbije i Mongolije. Cilj jednog ovakvog zakona je da se makar i ta simboličnost poveća. Moramo da znamo da je Mongolija nama jako prijateljska zemlja, da je zemlja koja nije priznala samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine i da sa takvim zemljama trebamo da stvaramo što je god moguće bliže odnose, ne samo u oblasti privrede, već i u drugim oblastima, u kulturi i svim mogućim oblicima saradnje u umetnosti.

Što se tiče garancije za javno preduzeće „Srbijagas“, sada imamo jednu situaciju koja nas razlikuje od bivšeg režima. Danas dajemo saglasnost na zaduženje „Srbijagasa“ sa ciljem da „Srbijagas“ proširi svoje kapacitete, proširi svoju mrežu, poveća broj korisnika, na taj način doprinese kvalitetu života naših građana i pomogne lokalnim samoupravama da u njih dođu odgovarajući investitori koji bi povećali zaposlenost tih naših istih građana. U jednoj takvoj situaciji kada Srbija ima određenih privrednih aktivnosti, kada ima potencijal da izdrži jednu ovakvu krizu izazvanu pandemijom Kovid-19 uvek mora da se pojavi jedna priča i jedna jako ružna ideja o tome kako treba u Srbiji uspostavljati neke nove standarde koji se nigde u svetu ne primenjuju.

U svom izlaganju sam kao izvestilac Odbora za privredu govorio o Zakonu o patentima i ponovo ću da se vratim na taj čuveni patentni deo koji se odnosi na obojene revolucije koje su započete u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Da podsetim opet građane - šta je to obojena revolucija. Obojena revolucija je nasilan oblik promene vlasti. Nasilan oblik, nedemokratski i uvek je bio izgovor taj da država u kojoj se sprovodi revolucija nije dorasla demokratskim standardima pa se zato ta revolucija desila. Uvek se zaboravi da se nešto kaže do kraja da je uvek ta obojena revolucija bila finansirana sa strane, odnosno spolja od drugih država ili određenih multinacionalnih kompanija i da cilj te obojene revolucije nije bilo uvođenje demokratije u toj zemlji, poboljšanje kvaliteta života građana te zemlje, već isključivo neki politički, vojni ili ekonomski interes.

Podsetiću građane da od pre desetak dana da u Srbiji opet traje jedna obojena revolucija i opet ima isti cilj da na nasilan način određene strukture u Republici Srbiji preuzmu vlast. Šta god da uradite, kako god da se odnosite prema određenim problemima uvek ćete imati jednu strukturu u društvu koja će da kaže da nešto ne valja, odnosno da sve šta god da radite ne valja. To će uvek biti organizovano iz istih onih političkih centara iz kojih dolaze predstavnici bivšeg režima.

Da sam u pravu nećemo daleko da idemo u istoriju kao što je 5. oktobar 2000. godine, samo nekoliko godina unazad. Da li su po Beogradu bili masovni protesti zbog „Beograda na vodi“? Jesu. Vodili su ih oni patkari. Blokirali su naše ulice, trgove. Danima se to održavamo. Šta je bio cilj? Da se spreči izgradnja „Beograda na vodi“. Šta je razlog sprečavanja? Navodno po njima narušava arhitektonsku celinu, ne znaju ni oni da objasne šta, urbanistički izgled, itd. Kako je projekat „Beograd na vodi“ odmicao tako su svi njihovi protesti pokazivali uzaludnost i ne samo uzaludnost, nego i ludost, što su uopšte bili održavani. Ali to je samo jedan primer kako Srbija treba da bude zakočena u svom razvoju.

Savsko pristanište, savski deo, kako ga god zovete, nisam iz Beograda, pa, ako pogrešim neka mi Beograđani ne zamere, bilo je zaista ruglo, ruglo kojim niste smeli da prođete kada padne mrak. Danas je jedan od najlepših delova na svetu, jedan od najlepših delova Srbije u urbanističkom smislu, ali to nije smelo da se desi, jer vlast u kojoj nisu Šolak, Đilas i ostala ekipa ne sme da bude uspešna, ne sme dugo da traje, ne sme da radi za građane. To je bio razlog zašto je projekat „Beograd na vodi“ bio napadan. Baš je njih bilo briga i za urbanističke celine i za umetnički utisak i za stari izgled grada Beograda.

Videli smo to kako su radili ovaj ovde bulevar. Tada ih nije bilo briga za urbanističku celinu. Koliko su se ugradili kada su pravili most na Adi? Samo da postavim pitanje – taj most je koštao 600 miliona evra, nešto malo više, jel neko protestvovao što se taj most pravio? Nije niko. Trebao je most Beogradu. Da li je trebao tako skup? Nije. Da li je bolje bilo napraviti tri mosta sa tim novcem? Jeste, ali ih niko nije sprečavao da ga naprave.

Hoćemo li drugi primer? Setite se Moravskog koridora i čitave jedne epopeje, ljudi moji, oko jednog hrasta, da se zaustavi izgradnja autoputa zbog jednog hrasta? Da se zaustavi napredovanje države zbog jednog drveta. Koliko god da je taj hrast star nije on vredniji nego život jednog jedinog našeg građanina. Nije vredniji da jedan jedini naš građanin ne spakuje kofere i ode iz Srbije, ali to je bio povod da se organizuju protesti, barikade, da se zaustavi izgradnja, da se zaustavi napredovanje Srbije.

Ako pogledate, imate proteste i u Zrenjaninu zbog „Linglonga“. Gospođo ministre, vi ste iz privrede. Koliko znam, imamo dve industrije koje se bave proizvodnjom automobilskih guma. Jedna je u Pirotu, „Tigar“, odnosno sada „Mišelin“. Druga je u Kruševcu „Trajal“. Da li nedostaje nešto tim ljudima u Pirotu i Kruševcu. Ja nisam primetio da se oni nešto razlikuju od nas, da su nešto bolesniji, da su nešto krivlji, pravlji ili šta god već. Pazite, kada je u pitanju projekat „Tigar“ to nije urađeno za vreme privatizacije bivšeg režima, nego za vreme dok je ministar za privatizaciju bio današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković i ta fabrika radi.

„Trajal“ jeste za vreme bivšeg režima, pa je ugovor o privatizaciji raskinut, a radnici bili isterani na ulicu, pa ih je opet ova vlast vratila u fabrike, pronašla strateškog partnera koji je otkupio tu fabriku.

Sada kada su videli da će u Zrenjaninu da bude i treća fabrika i da će opet da se zaposli nekoliko stotina ili hiljadu ljudi, ne znam zaista tačno, opet će biti protesti i to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, ni sa ekologijom. To ima veze sa rezultatima. Potreban je povod da bismo došli do cilja, odnosno razloga, a to je smena sa vlasti Aleksandra Vučića i SNS. I ništa drugo nije u pitanju.

Sada možete da zamislite šta je u glavama tih ljudi, kada oni rizikuju da naši mladi ljudi ostaju bez posla, napuštaju državu, da oni koji ne mogu, da li zbog godina, stariji naši građani, izvršavaju suicid, kao što su ovi radnici iz početka promena u Srbiji koje je doneo 5. oktobar, zakucavali sebi u ruku, odsecali prste i tako dalje, bilo ih je i ovde koji su štrajkovali ispred Skupštine i glađu i žeđu i da ne nabrajam šta je sve ovde bilo, za sudbine tih ljudi njih uopšte nije bilo briga. Njih to ne interesuje. Njih interesuje gola vlast u Srbiji.

Zašto imaju podršku od određenih krugova iz inostranstva? Pa dotakli smo se i toga. Prvi jeste da se završi priča koja je započeta u BiH sa Republikom Srpskom. Potreban je Dejton 2. Da bi se ostvario Dejton 2 potrebno je da Srbija na to da pristanak.

Ova vlast neće da pristane ni na šta, što bi ugrozilo srpski narod u Republici Srpskoj i BiH, poštujući teritorijalni integritet BiH. E, zato je potrebno smeniti Aleksandra Vučića.

Da se vratimo na pitanje naše južne pokrajine. Kosovskim vlastima potrebna je stolica u Ujedinjenim nacijama, imaju disfunkcionalnu državu, imaju samostalnost sa kojom ne mogu ništa da urade. Da bi taj projekat bio završen, Republika Srbija mora da pristane na tako nešto. A, dok je na vlasti Aleksandar Vučić i SNS ništa opet na štetu Republike Srbije i srpskog naroda neće biti doneto. I onda imamo ove barikade.

Sada ajmo malo da se pozabavimo i onima koji, a verujem ima i onih koji zaista iskreno misle da su ugrožena ekologija, životna sredina i tako dalje, da ih pitamo – znate li vi sa kime ste na tim protestima? Da li imate predstavu? Da li imate predstavu da ste na protestima sa ljudima koji jednoj starici od 74 godine prete kako će da je bace u Savu da je rashlade ili kako će da je pretuku zato što hoće da žuri kući da bi gledala „Pink“ televiziju. Da ne pričam kakve sve uvrede imala ta gospođa. Šta ćete vi sa takvim ljudima?

Pa ako, ste zaista za zaštitu životne sredine, eliminišite ih odatle. Sa kojim ciljem su oni došli tu? Da li se vi slažete sa njima šta oni to rade? Da li oni zaista i vama i svima ostalima u Srbiji misle dobro kada se tako ponašaju prema našim starijim i bespomoćnim sugrađanima? Da li bismo došli do istine šta to radi Savo Manojlović, koga on to predvodi, zbog čega, šta su razlozi zašto izvode naše građane na ulice?

Pričamo o Zakonu o eksproprijaciji, u redu. Pričamo o Zakonu o referendumu. Sada pazite, zato što se traži potvrda indentifikacije građana koji pokreću neko pitanje na kome na kraju treba da se izjasnimo referendumom, nije dobra. Samo u ovom mandatu nekoliko inicijativa je bilo za donošenje zakona gde je u pitanju bila građanska inicijativa. I oni su formalno obezbedili dovoljan broj potpisa. Kada smo predali te potpise da ih nadležni državni organi provere, više od 65% tih potpisa nije bilo ispravno. Pa šta je onda cilj?

Pa cilj je valjda da se kroz tzv. narodne inicijative zloupotrebi referendumsko pravo građana i ništa drugo, da bi neka politička tema za koju procene oni koji plaćaju Savu Manojlovića bila u životu. Ništa drugo nije u pitanju. Samo to. Znači jedini cilj koji imaju jeste da, pa čak i zbog tih da kažem povoda održavaju jednu latentnu tenziju u društvu. A, tenzije ima za sledeće.

Postavljaju pitanje – gde je policija? Policiju hoće da vide na svojim protestima iz dva razloga, prvi je onaj da će možda da prikažu policiju kao narodnu i ona jeste narodna, ali je tu pre svega da štiti svakog građanina, njegovu bezbednost, imovinu građana Republike Srbije, ustavni poredak i zakon. A vi kada zatvorite međunarodni autoput, policija ne može ništa drugo, nego da vam napiše prijavu, jer na to nemate pravo. Ali hoće da prilaze, da kite policajce cvećem itd. zato što eto, hoće da predstave građanima Srbije jednu sledeću epizodu, da se eto policija slaže sa njima, jer su oni ne daj bože u pravu, pa zato ne reaguje. To je jedan razlog.

Drugi razlog je da ako to ne upali, da tu istu policiju provociraju i napadaju do onog trenutka kada policija treba da primeni zakonom predviđena sredstva prinude i sile. Tog trenutka, mi ćemo biti nedemokratski režim. I policija od tog trenutka izlazi iz svojih ovlašćenja.

Ova Fon Kramon i ova iz Evropskog parlamenta iz Slovenije, Tanja Fajon, napraviće svoju konstrukciju kako je u Srbiji nedemokratski režim koji ne da građanima da protestuju, koji ne da građanima da iskazuje svoje političke stavove i mišljenja i neće da se bave time da je reakcija državnih organa bila iznuđena, isključivo u zaštiti života i zdravlja građana, zaštiti imovine i na kraju ustavnog poretka i zakona. time oni neće da se bave.

E sada, ako znam koliko je inteligentan Dragan Đilas sa njegovim mašinskim mozgom, Šolak, Savo Manojlović, Vuk Jeremić, onaj Ponoš, tvrdim ljudi moji da oni to ne znaju da smisle. Nisu oni ni blizu toliko inteligentni, oni ne umeju šah da igraju dalje od dva poteza. Znači, to mora da ih neko uči. Neko ko zna, ko se time bavi, ko je ovde organizovao 5. oktobar 2000. godine, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Libiji, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Ukrajini, da ne nabrajam druge zemlje, Jermeniji. Pa taj isti ih uči i ovde.

Zloupotrebljavaju tu energiju koju naši mladi građani imaju. Njihovu želju za normalnim životom, koji ja nisam imao baš zbog tog bivšeg režima, jer su mi ukrali 12 godina života, a sankcije 10, to je 22 godine života. I to najboljih. Potpuno razumem te mlade ljude.

Imali smo juče jednu situaciju sa ovim glumcem, umetnikom, dužnikom, mislim da duguje Đilasu dva miliona dinara, koji je poveo svoje kolege u dolinu Jadra. Iznenadile su se kolege glumci, valjda su prvi put videli njivu, bolje ikad nego nikad, kako je tamo divna priroda, kako je sve lepo. Jeste, zaista jeste.

Ja ih pozivam da dođu u kraj odakle sam ja. Moji su poreklom iz opštine Golubac, majka iz Klenja, to je jedno selo pored reke Pek, da vide tamo prirodu, da vide tamo njive, da vide sela Klenje, Mrčkovac, Dušmanić, Zelenik, Vuković, Miljević, Šuvajić, Braničevo. Sve je lepo, priroda je lepo. Samo jedna stvar nedostaje, ljudi.

Pobegli su za vreme bivšeg režima, iz Srbije je tada bežao svako ko je mogao, čak je „Ju-Es stil“ pobegao iz Smedereva dok su Đilas, Šolak i ostali vodili Srbiju. Pa, da ih pitam, te iste umetnike, hajde mi recite, šta da uradim da te ljude vratim ovde? Šta da im ponudim? Šta da im dam? Ja sam s njima odrastao. Znam i kada su otišli. Neki za vreme sankcija, ali daleko više za vreme bivšeg režima. Čujem sada i ponovo, da su moji sugrađani iz Požarevca uznemireni. Kažu - zatvoriće nam rudnike. To hoće Đilas i Šolak, to hoće i Sava Manojlović, zatvoriće nam rudnike, zatvoriće termoelektrane. Šta ćemo mi da radimo? Ja samo mogu da im poručim, ako je to cilj njihovih protesta i barikada, ja ću biti sa mojim školskim drugovima, sa mojim komšijama, sa njihovom decom, jer ne može biti izgovor za nasilje koje oni sprovode i teror nad svima nama, zaštita životne sredine.

Slažem se, niko nema pravo ni u jednom trenutku da ugrozi životnu sredinu, ali niko nema ni pravo da spreči i zaustavi privredni napredak Republike Srbije. Niko nema pravo da sprečava da ljudi koji žive ovde, imaju priliku da dobiju život dostojan čoveka, i niko nema pravo da se borimo za naše građane koji su otišli iz Srbije za vreme bivšeg režima, da se vrate nazad. Jer, nemate veću vrednost, možete da imate puteve, škole i bolnice, šta god hoćete ako nemate čoveka.

Čovek je naša najveća vrednost, a Đilasu i Šolaku najveća vrednost su računi, dolari, evri, sve čega god da se dohvate samo da njima bude bolje. Možete zamisliti mentalni sklop tog Save Manojlovića, kada je on spreman, za koliko, 25.000 dolara Rokfelera, da maltretira celu Srbiju, da bi se navodno iskazala njegova briga za narodnu inicijativu, referendum i „Rio Tinto“. O tome pričamo i o takvim patentima pričamo danas.

Žao mi je što zaista nismo imali priliku da pričamo zaista koliko će ovaj zakon da poboljša situaciju kada je naša farmaceutska industrija u pitanju. Ali, teme koje su nam nametnute od strane dešavanja društvu, ukazuju jednu zaista jednu ozbiljnu potrebu da kažemo građanima Srbije šta se zaista dešava, kako pokušavaju da ih prevare na jedan još brutalniji način nego što je to bilo 2000. godine. Ima motiva puno. U Srbiji danas ima mnogo više novca nego što je bilo 5. oktobra 2000. godine i taj motiv njih pokreće i daje im neverovatnu snagu, što samo pokazuje kakvi su njihovi mentalni sklopovi i koliko oni zaista brinu o našim građanima, o našoj deci, o našoj životnoj sredini.