Da li želite da se u danu za glasanje glasa o povredi Poslovnika, gospodine Starčeviću? (Ne)
U redu.
Povreda Poslovnika, Miloš Terzić.
Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Reklamiram član 108, povreda Poslovnika. Trebali ste da opomenete gospodina narodnog poslanika Šaipa Kamberija u odnosu na sve ono što je govorio. Moram da se osvrnem na to šta je on govorio.

Dakle, danas opet imamo napade na Srbe u Štrpcu od strane ROSU jedinica. Hoću da podsetim, pre svega, građane, da je ispoštovan Briselski sporazum i deo Briselskog sporazuma koji se odnosi na policiju, pripadnici ROSU i KBS jedinica ne bi smeli da uđu u sredine gde većinom žive Srbi na Kosovu.

Juče smo imali situaciju da se u Tirani pale zastave Republike Srbije. U parlamentu takozvane lažne države Kosovo imamo situaciju da predstavnici Srpske liste ne mogu da izgovore reč Metohija, a vi ovde možete, koliko vidim, da pričate šta god hoćete. To govori o demokratskim vrednostima srpske države i ove Narodne skupštine.

Ono što mi nudimo celom regionu, gospodine Kamberi, jeste projekat „Otvoreni Balkan“. Oko nekih političkih pitanja se sigurno nećemo složiti nikada, ali hajde da naše ekonomije napreduju. Hajde da radimo ono što je inicirao predsednik Aleksandar Vučić. Jeste, školska godina je počela 1. septembra intoniranjem himne. To je definisano Ustavom i za to su glasali građani Republike Srbije. Sada je vreme, ministre, da se to normira i da to bude slovo zakona.

Isto tako, smatram da smo svi dužni, kao građani ove zemlje, da poštujemo osnovne simbole ove države: grb, zastavu i himnu Republike Srbije. Mislim da nije mnogo da to zahtevamo, odnosno da to tražimo, pardon, i od manjinskih naroda koji žive u ovoj zemlji, jer većina evropskih država koristi državna znamenja većinskog naroda, a zaštita prava nacionalnih manjina regulisana je u okvirima posebnih zakona koji postoje i u našoj zemlji.

Što se tiče Kosova i Metohije, Kosovo je bilo i ostaće Srbija. To neće promeniti ni Đilas, ni Jeremić, ni bilo ko drugi, odnosno oni koji su od 2002. do 2004. godine sproveli pljačkaške privatizacije i gledali kako gore vekovi i naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji i baš ih je bilo briga za to, kao što ih je bilo briga što juče u Tirani gore srpske zastave. Hvala.

Da li želite da se u danu za glasanje izjasnimo o povredi Poslovnika? (Ne.)
Na osnovu povrede Poslovnika, reč ima Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Šaip Kamberi je pomenuo kao zemlju vrhovnih sloboda, demokratije i tolerantnosti Sloveniju. Govorio je da je tamo sve najbolje. Po pitanju nacionalnih manjina, Slovenija ima samo dve nacionalne manjine. Samo dve! Sam je rekao da u Srbiji ima 22 nacionalne manjine.

Možete li samo naglasiti koji član je povređen?

Čl. 106. i 107. u vezi sa članom 108.

Dakle, da u Sloveniji postoje samo dve nacionalne manjine, to nije rekao, ali da u Srbiji postoje 22 nacionalne manjine.

Da ga ja dopunim, broj Slovenaca u Srbiji je 4.033 po poslednjem popisu, ili 0,06%. U toj Srbiji, zemlji nesloboda, Slovenci sa 0,06% stanovništva imaju status nacionalne manjine i savet nacionalne manjine. U Sloveniji 2% Srba nema taj status. Imaju samo, čini mi se, Mađari i eventualno Italijani.

Dakle, 20 hiljada Srba nije dobilo pravo državljanstva, ispisani su, ne postoje u Sloveniji, u toj zemlji velikih sloboda itd. Srbi, kojih u procentima ima 30% više nego Slovenaca u Srbiji, nemaju status nacionalne manjine, dok 0,06% Slovenaca u Srbiji uživa status nacionalne manjine.

Još nešto što gospodin Kamberi nije rekao, da u 20. veku kada su Srbija i srpski narod stvorili Jugoslaviju da su toj Jugoslaviji živeli i Albanci sasvim ravnopravno, u toj nedemokratskoj Jugoslaviji, nedemokratskoj Srbiji rast stanovništva Albanaca je bio 700%, a srpsko stanovništvo je ostalo na istom broju.

Ne tražim da se glasa. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li želite da se u danu za glasanje izjasnimo o povredi Poslovnika? (Ne.)
Ministarka želi reč.
Reč ima Maja Gojković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Naravno, dužna sam da reagujem na govor poslanika, gospodina Kamberija, bez obzira na to što je on očigledno i želeo nekakvu provokaciju i da, eto, postane neko ko u ovom parlamentu može da kaže šta god da hoće, a mi sa druge strane da po nekom čudnom običaju prećutimo svaku uvredu koju nam nanese bilo ko, pa makar to bio i predstavnik naroda.
Davno u ovom parlamentu, a ovde sam predsedavala skoro sedam godina, nisam čula veći i mirnije izrečen govor mržnje, netolerancije, nepoštovanja države u kojoj neko živi, države u kojoj je poslanik i koju predstavlja ovde, tj. predstavlja deo naroda koji živi ovde u Srbiji u parlamentu i, naravno, nepoštovanje prema svima nama. Ne kažem prema pripadnicima srpskog naroda, nego nepoštovanje prema svim građanima Srbije.
Zaista me je pogodio ovaj govor. Kako neko tako može da živi u ovoj državi, da vozi putevima koji su izgrađeni, da ide u škole, ide u bolnice, deli vazduh koji svi ovde delimo, a lakoćom izgovaranja rečenica zgazi sve nas? Mislim da bi trebalo da se izvinite svima nama koji ničim nismo ovde u parlamentu uvredili vas. Pogotovo ne predlaganjem jednog zakona koji postoji u većini država ovog sveta, a to je da se intonira himna ove države na početku godine.
Šta bi radili da živite u nekoj zemlji u kojoj se svaki dan intonira himna na početku nastave? Mislim da živite u takvoj nekoj zemlji jednu reč ne bi rekli. To je ta ružna osobina dela naših građana kojima je sve što je u svetu prisutno dobro, svemu se divimo, a kada se nešto tako uvodi u našoj zemlji, onda treba to zgaziti cipelama, izvređati ljude koji poštuju ovu državu i pokazati koliko možemo da budemo niski u omalovažavanju onih koji poštuju ovu državu u kojoj su rođeni i koji su zahvalni ovoj državi na svemu što smo dobili.
Da, himna „Bože pravde“ je nastala 1872. godine. Nije nastala juče, prekjuče. Odmah da vam kažem, iz svog domena kulture, da je to u stvari bila jedna završna pesma jedne pozorišne predstave. Zato što je postala popularna u narodu, ona je preuzeta i tako je postala pesma koju su prihvatili građani ove države. Naravno, nije je komponovao Srbin, komponovao je Davorin Jenko, kompozitor, Slovenac poreklom. Ne znam zašto to niste rekli, ako već sve što nosi predznak srpskog tako strašno boli i vređa u ovom parlamentu.
Vidite, vas niko nije uvredio. Ja imam prijatelje koji pripadaju narodu kome pripadate i vi. Nikada mi nije palo na pamet da tako nešto ružno kažem o njima. Ali, mi svi živimo na ovim prostorima i ako živimo u jednoj državi imamo jednu himnu, imamo jednu zastavu. Vi znate koliko života je svuda u svetu, ne u Srbiji, svuda u svetu dato kada vam neko zgazi himnu i kada vam neko zgazi zastavu. Zato što su to simboli države. To nisu simboli jednog naroda, to su simboli države.
Juče je bilo ružno što u jednoj državi gde političari iz tre zemlje pokušavaju da naprave i sprovedu jednu dobru političku ideju „Otvoreni Balkan“, ne bi li se mi približili, ne bi li imali jaču ekonomiju, ne bi li se spojili i u obrazovanju, ne bi li našim umetnicima omogućili da rade zajedno, a nekom padne na pamet, nekom davno važnom političaru, da izvede demonstrante i da gaze i spaljuju zastavu Republike Srbije. Čemu to?
Ko to ne želi mir na našim prostorima? Ko to želi da stalno Zapadni Balkan bude neka teritorija za potkusurivanje velikim silama? Šta, nikada ne treba da međusobno sarađujemo, da se upoznamo, da odrastamo, da pravimo neka dobra dela, recimo u filmovima? Ne, nego ćemo stalno biti neki prostor koji će neko huškati na mržnju, huškati na ratove i stalno ćemo biti parije onog drugog ostatka Evrope, u kojima se ne vode ovakve diskusije da li ćemo svi, i naša deca, naučiti da volimo državu od najmlađih godina. Drugu državu nemamo. Većina građana ove Srbije ne sanja da ustaje na neku drugu himnu.
Eto, naši građani kada su vekovima, krenuli trbuhom za kruhom, pa živeli na nekim drugim prostorima, recimo u Sjedinjenim Američkim Državama, njihova deca ustaju na početku godine, školske nastave i čega god već pred zastavom Sjedinjenih Američkih Država, koja se podiže i pevaju himnu i izgovaraju zakletvu vernosti Sjedinjenim Američkim Državama. Meni je to lepo. Svako poštuje svoje, kod svoje kuće, u svojoj zajednici. Grci svoje, Rusi svoje, Poljaci svoje, Srbi svoje, Hrvati svoje, ali žive u Sjedinjenim Američkim Državama i poštuju podizanje zastave u školskom dvorištu i ustaju na himnu Sjedinjenih Američkih Država i drže ruku ovde i izgovaraju zakletvu toj državi, bez obzira odakle su došli, bez obzira ko su im roditelji, babe i dede, zavisi kroz vekove kada su te prostore naseljavali.
Ovo je odlično, hvala vam, ministre, što ste predložili ovakvo rešenje, jer ako želimo da opstanemo na ovim našim prostorima, treba da obnovimo onu ljubav prema državi koju smo nekada imali, bez obzira kako se ona zvala. Od najmlađih dana i godina našeg života treba da učestvujemo u zaštiti našeg kulturnog identiteta, u poštovanju himne i u poštovanju zastave.
Kažem, kada sam u gostima u nekim bilateralnim, multilateralnim skupovima širom sveta, intonira se himna domaćina. Mislite da sam uvek na teritoriji neke države za koje me srce nešto vuče? Ne, ali sam pristojna i vaspitana osoba i ustanem i slušam njihovu himnu i poštujem domaćina. A vi ste građani naše države. Većina vas se rodila ovde, većina vas ide u škole ove i zajedno smo ovde i delimo sudbinu ovih prostora i zato nemojte da učite vašu decu da himna „Bože pravde“ nije njihova himna, jer to je njihova himna, jer oni žive u Srbiji, Srbija je njihova zemlja, jer oni drugu zemlju nemaju, a neće je ni imati.
Zato kažem, volela bih kada bi vi skupili malo snage, izgovorili: „Izvinite“ posle ove vaše diskusije, jer znam da je to najteža reč koju može neko da izgovori – izvinite, ali zato je i najvrednija kada neko pogreši. Hvala vam puno.

Moraću da obrišem listu prijavljenih jer ministar, prvi potpredsednik Vlade, takođe želi reč.
Molim vas da se prijavite.
Reč ima Branko Ružić. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Upravo na tragu onoga što je i koleginica Gojković rekla, bez želje da ulazimo ili zalazimo u političku ravan, jer je evidentno da je pozadina čitave ove priče upravo u tome, želim da istaknem da svi mi u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, na čelu sa mnom, osećamo ponos upravo iz razloga što smo prvom preporukom 1. septembra ove školske godine uveli obavezu intoniranja himne, kao jednog od tri najvažnija državna simbola, u skladu sa najvišim pravnim aktom naše zemlje, dakle Ustavom Republike Srbije. Takođe, osećam ponos i zbog ovog predloga koji će sada i normirati ovu čast, a ne obavezu.
Ono što zaista začuđuje, to je da prosto neki narodni poslanici ne čitaju ni postojeće odredbe postojećih zakona, kao što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji u članu 8. tačka 15. i 16. jasno govore o tome šta su ciljevi obrazovanja i vaspitanja, pa između ostalog razvoj i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne, polne i uzrasne ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanja različitosti. To jedinstvo različitosti i to bogatstvo koje Republika Srbija ima, sa 22 nacionalna saveta nacionalnih manjina, sa većim brojem od tog broja nacionalnih manjina koje žive u harmoniji na teritoriji Republike Srbije jesu naša dragocenost. Zato mi zaista nemamo niti jedan razlog da na negativan način govorimo o svemu ovome, već upravo afirmativno.
Takođe, ovaj član Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja govori o tome da su ciljevi obrazovanja razvijanje ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanje svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanje i negovanje srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina, razvijanje interkulturalnosti, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine.
Mi možemo samo da budemo ponosni upravo i sa aspekta svetske kulturne baštine, jer mi smo ti koji baštinimo tu jedan deo svetske kulturne baštine upravo kao narod, a ta naša kulturna baština je često na udaru upravo onih koji ovakav narativ koriste, nažalost, evo i u najvišem zakonodavnom domu u Republici Srbiji.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da preko 45.000 učenika u Srbiji nastavu pohađa na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji, ako uzmemo u obzir da je preduniverzitetsko, tako i univerzitetsko obrazovanje dostupno na srpskom jeziku i jezicima nacionalnih manjina uz potpuno poštovanje međunarodnih standarda u ovoj oblasti, ukoliko u uzmemo u obzir sve one zakone i setove zakona koji su doneti upravo vezano za prava nacionalnih manjina i očuvanje njihove tradicije, jezika i pisma, službene upotrebe jezika i pisma, ukoliko uzmemo u obzir šta su sve referentne međunarodne organizacije rekle i koliko su pohvala iznele na račun Republike Srbije i zakonodavnog okvira, i ne samo okvira, već i primene tih istih zakona i tih odredbi tih zakona u praksi, gde u mnogo većem obimu odudaramo i od mnogih država-članica Evropske unije, onda mi zaista nije jasno kada slušamo takav narativ ovde u ovom domu, kada nas maltene neko izjednačava sa nacizmom.
Pa da li je to normalno? Da li to zaslužuje izvinjenje ili ukoliko nije moguće to izvinjenje, onda barem sankciju, u skladu sa Poslovnikom o radu ovog najvišeg doma? Takve stvari su nedopustive u jednoj ozbiljnoj demokratskoj državi i društvu. Jer ako se preko ovakvih stvari prelazi, onda mi dozvoljavamo da neki pojedinci devalviraju sve ono što i ova Vlada i ova država i njen predsednik rade u ovom prethodnom periodu.
Što se tiče intoniranja himne, pored ponosa koji zaista lično osećam, presrećan sam zbog toga što je taj deo i 1. septembra naišao na odobravanje ne samo u sredinama gde živi većinski narod, nego i u mnogim drugim sredinama gde žive naši građani i građanke predstavnici nacionalnih manjina.
Voleo bih da vidim šta rade učenici u Nemačkoj, kada se intonira himna „Dojčland, Dojčland iber ales“ ili u Austriji, Švajcarskoj gde se, takođe većinski narod i konfesionalna pripadnost afirmišu u mnogim tekstovima tih himni, pa nisam primetio da se pripadnici jednog, od ovde pomenutog naroda, odnosno pripadnika nacionalnih manjina, koji žive na teritoriji Republike Srbije, tome oštro i žustro suprotstavljaju? Pa, nemojte onda da priznajete te himne, pošto takođe živite i u tim državama. Nemojte ovde nama da držite pridike i da docirate,
da li mi imamo pravo da čuvamo svoj identitet. Pa, naravno da imamo.
Ponavljam, ne bih želeo da ulazim u tu političku ravan, ali imao sam potrebu da reagujem i da vas zamolim još jednom da barem na objektivan način sagledavate sve ono što i ovo ministarstvo i Vlada Republike Srbije radi na polju i udžbenika, i omogućavanje mnogo boljih uslova rada u obrazovnom sistemu, i zapošljavanja nastavnika i dobijanja licenci, jer ne zaboravite vi ove traktate možete da držite i ovde, pošto je ovo demokratska država, pri tome ja i dalje smatram da ovo treba da bude sankcionisano, možete to da radite i na ulici, ali ne zaboravite da svi vi živite u ovoj zemlji. I vi ste, upravo pripadnici nacionalne manjine, koja ima identična prava, kao i svi ostali građani i građanke koji žive na ovoj teritoriji, pa tako i pravo na rad i zapošljavanje i u obrazovnom sistemu i na svakom drugom mestu.
Zahvaljujem se, apelujem, mogu i da vas zamolim da u koliko je to moguće izjavite jedno izvinjenje, za sve ono što ste rekli, a ticalo se i himne Republike Srbije, ali onog drugog dela, u kome ste poredili ovo društvo i ovu državu sa ozakonjenjem nacizma, fašizma, ne znam više čega, što ste pomenuli. Zahvaljujem.