Poštovani narodni poslanici, hteo sam da ukažem, pošto je ovo objedinjena rasprava u hitnoj sednici, da i na ovoj sednici odlazeći Visoki savet sudstva, kršeći odredbu člana 7. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava ponovo predlaže izbor predsednika sudova, ovog puta se radi o šest sudova u Republici Srbiji.

Na prethodnoj sednici Skupština je neustavno izabrala, na predlog Visokog saveta sudstva, predsednike nekih od najvažnijih sudova u Republici, predsednika Upravnog suda, to je jedini upravni sud u zemlji, predsednika Privrednog apelacionog suda, to je jedini drugostepeni sud za privredne sporove u zemlji i predsednika Apelacionog suda u Beogradu, koji je najveći apelacioni sud u Srbiji.

Nekima od tih novoizabranih predsednika koji su izabrani na prethodnoj sednici to je treći, nekima i četvrti mandat, tako da koliko sam uporedio u njihovim biografijama, ispašće da su više od polovine svoje sudijske karijere proveli kao rukovodioci u tim sudovima.

Ovog puta, što je za pohvalu, iako je neustavan predlog, Visoki savet je neke od ovih predsednika sudova izabrao među pet ili četiri, video sam u Valjevu i mislim u Rumi, kandidata. Inače, ranije je bila specijalnost Visokog saveta sudstva da to uvek bude jedan kandidat. Znamo da je izbor između jednog kandidata izbor koji podseća na neke političke sisteme kojih smo se mi valjda u Srbiji odrekli.

Recimo, predsednica Vrhovnog kasacionog suda i predsednica Visokog saveta sudstva je takođe bila jedini kandidat za tu funkciju. Republička javna tužiteljka gospođa Zaga Dolovac je takođe bila jedini kandidat, inače, to sam pogledao u njenoj biografiji, čini mi se da će ona uspeti da dostigne čitavih 20 godina na toj funkciji, što je stvarno jedan neprevaziđeni raritet u Evropi.

Za razliku od objašnjenja koja je danas ovim povodom u jednom trenutku dao i predsednik Skupštine, nekom od poslanika je replicirao i rekao da se on zalaže za nezavisno sudstvo i da je zbog toga glasao na referendumu da budu usvojeni amandmani. Kolega Martinović, ministar, je jednom poslaniku opozicije stavio primedbu da ne može da se čita samo jedna odredba, nego mora da se vidi i celina teksta Ustavnog zakona koji služi za sprovođenje ustavnih amandmana koji su usvojeni.

Sebi dozvoljavam da sam dovoljno sposoban da pročitam jasne i nedvosmislene odredbe Ustavnog zakona i Ustava Republike Srbije i da zaključim dve stvari. Jedna je, po Ustavu, Skupština više ne može da bira sudije, ni predsednike sudova, ni sudije koje se prvi put biraju. Po članu 7. stav 2. Ustavnog zakona, moguće je da u ovom prelaznom periodu koji traje godinu dana najduže, dok se ne donesu novi pravosudni zakoni, Skupština izabere sudije i tužioce koji se biraju prvi put.

Bilo bi u toj odredbi jasno naznačeno, zato što je Ustav uvek precizan i ništa ne ostavlja nedorečeno, stajalo bi da je moguće u ovom periodu da Skupština postavlja i predsednike sudova, ali to ne stoji.

Zbog toga, koliko god se trudili, drugačije tumačenje može da bude političko, možemo ovde da vodimo, ne znam kakve diskusije, ali eto, ja bih vam preporučio ministru Martinoviću, koji je danas ovde, da kažem u jednoj poziciji da zastupa i Ministarstvo pravde izgleda, a on je vrlo solidan pravnik može da pita profesora Petrova koji je bio predsednik Radne grupe, kako je do ovoga došlo? Ja mislim da su oni slučajno to zaboravili, ali zbog toga što su zaboravili ovde odlazeći sastav Visokog saveta sudstva nastavlja da daje predloge ovoj Skupštini i Skupština ulazi u nešto u šta ne bi smela, a to je da krši najviši pravni akt ove zemlje.

Ja sam bio protiv donošenja ovih ustavnih amandmana, glasao sam protiv na referendumu kolike su moje mogućnosti, a one su bile male, pokušavao sam da učestvujem u nekoj kampanji da ne prođe taj referendum i jedan od glavnih razloga su bili zapravo ti amandmani 13 i 20. Trinaesti amandman koji reguliše način izbora članova Visokog saveta sudstva budućeg i tamo postoji jedan izuzetak isto kao i u amandmanu 20 kada je u pitanju izbor vrhovnog državnog tužioca takođe postoji izuzetak, a taj izuzetak će u stvari biti pravili. Nikada više, a to je dobro za demokratiju u Srbiji, niko u ovoj Skupštini neće imati dve trećine i neće imati tri petine i uvek ćemo doći u situaciju da se jedan deo sastava Visokog saveta sudstva ili vrhovni državni tužilac bira na osnovu tog izuzetka od strane članova komisije u koju, evo za Visoki savet sudstva spadaju, predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. To su ljudi čija imena i prezimena mi danas znamo i zbog toga nema govora o tome da se suštinski ušlo u to da se izvrši potpuna depolitizacija izbora glavnih funkcija u pravosuđu i da pravosuđe postane nezavisno, jer će izbor uvek biti po ovom izuzetku.

Ono što još hoću da dodam, to je da, nezavisnost sudstva ne zavisi od pravnog okvira, od pravnog poretka jedne zemlje, u ovom slučaju Srbije, od Ustava, od zakona, ona zavisi od ljudi, zavisi od ljudi koji treba da imaju karakter, koji treba da imaju čvrstinu, koji treba da budu pravnici koji su izgrađeni kao nezavisni i slobodni ljudi i to je ono što je srpski problem. On, ja mislim, ide unazad u prosvetu, jer je problem našeg društva što se mladi ljudi, a u ovom slučaju pravnici, od osnovne škole, preko gimnazije do pravnog fakulteta, ne uče da budu slobodni ljudi koji kritički misle, nego se nažalost uče da budu ljudi koji su poslušni.

Tako da nije problem u pravu, problem je u kulturnom modelu. Mi nismo imali nezavisan sud ni ranije, nećemo ga imati ni sada, a verovatno ga nećemo imati još dugo u budućnosti. Nismo ga imali, da budem vrlo pošten i fer prema danas vladajućoj stranci, nismo ga imali ni za vreme vaših prethodnika, nismo ga imali ni za vreme Miloševićevog režima 90-ih, pogotovo ga nismo imali za vreme komunizma. Mi nikada nismo imali nezavisan sud, a glavni problem je zato što je to naš kulturni model. Zato što je kulturni model u pravosuđu Pavlovljev refleks na osnovu koga deluju ljudi koji su na pravosudnim funkcijama, a Pavlovljaef refleks uslovljava da uvek slušaju i rade ono što od njih očekuje izvršna vlast.

Da zaključim, ja mislim da u Srbiji postoji samo partijska vlast, i to po mogućnosti apsolutna i to je ono što je kulturni model Srbije koji se ovde gaji u kontinuitetu 80 godina. To nije problem samo pravosuđa i nije problem samo pravnika, to je problem našeg celokupnog društvenog života. Kad budemo, kao društvo bi imali snage i znanja da promenimo taj kulturni model, tada ćemo možda izaći na neki put i biti u stanju da postanemo jedno normalno i pravedno društvo. Hvala vam.

Narodni poslanik Milorad Bojović.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ne znam ni jednu zemlju na svetu u kojoj političari u medijima svakog dana govore da mediji nisu slobodni. Isto tako ne znam ni jednu zemlju u kojoj mediji toliko slobodno mogu da objavljuju šta god hoće, o kome god hoće, koliko god hoće, kao u Srbiji, mimo svih uzusa novinarstva. Dakle, nije sloboda medija ono o čemu danas raspravljamo i nije sloboda medija ono za šta se bore predstavnici opozicije. U stvari u pitanju je njihova potreba da sve medije podrede sebi i svojoj politici, zato postoje mnogi dokazi, teorijski i empirijski.

Krenućemo prvo od ovih teorijskih. Da bi jedan mediji bio slobodan neophodno je da nema vlasnika. Svi mediji sveta od kada su nastali do danas imaju svoje vlasnike i oni zastupaju političke interese ili ekonomske interese svog vlasnika. Mi imamo dve televizije i 23 druga medija koji pripadaju jednoj medijskoj grupaciji koja uporno godinama tvrde da im je nešto zabranjeno da pišu i da rade. Poslednjih meseci oni vode kampanju da im se dodeli jednoj od te dve televizije frekvencija za emitovanje programa na nacionalnom nivou. Da bismo utvrdili kako to funkcioniše u skladu sa zemljama zapadne demokratije na koju se poslanici sa one druge strane tako često pozivaju, ja ću vas podsetiti da u SAD koja za ove naše kolege sa suprotne strane sale nesumnjivi bastion demokratije, nijedan mediji, nijedno lice, nijedna strana vlada ne može da osnuje nijedan mediji na teritoriji SAD.

Dakle, šta je tu suština? Etar kao vrednost pripada građanima i građani bi u svim zemljama sveta trebali da odlučuju kome će da dodele taj etar. U zemlji Srbiji mi imamo nezavisno Regulatorno telo, REM koje odlučuje o frekvencijama na jedan objektivan način, odolevajući pritiscima koje ova grupacija o kojoj sam govorio 25 medija sprovodi već nekoliko meseci.

Poslanici sa one druge strane sale su danas često puta rekli da su slobodni samo oni mediji koji izveštavaju o delatnostima opozicije. Ja ne znam nijedan udžbenik, teorije države i prava, ne znam nijedno političko filozofsko delo koje na nedvosmislen način može da kaže da su slobodni samo oni mediji koji izveštavaju o opoziciji. Zapravo su stvari drugačije. Postoje političke organizacije koje se nadmeću da dođu na vlast. Oni koji bolje rade svoj posao, koji imaju bolji program, koji su agilniji na terenu, dođu na vlast, a oni koji nisu ostanu u opoziciji. Nigde i nikada ni u jednoj državi sveta nije propisano da bi mediji bili objektivniji, slobodniji ili nezavisniji ako pozitivno izveštavaju o jednima, a negativno o drugima.

Kako to funkcioniše? Ova grupacija od 25 medija, otvoreno navija za opoziciju i ja smatram da mediji ne mogu biti slobodni ukoliko zastupaju interese bilo koje političke stranke. To je sa jedne strane. Sa druge strane, ovde smo čuli da su RTV, odnosno Redio-televizija Vojvodine i RTS zavisni zato što verovatno ne izveštavaju o tome kako opozicija ima super program, o oni o tome ne žele da izveštavaju. Ali je u isto vreme 2013. godine kada je Strategija razvoja RTV potpisao Bojan Pajtić i pisao je zajedno sa menadžmentom RTV, bila super slobodna. Znate zašto je bila slobodna? Da ne izveštava o onih 112 pogona lažnih tehnologija o kojima stalno pričam. Od tih 112 pogona lažnih tehnologija izveštavao je samo „Građanski list“. Mi smo nedvosmisleno utvrdili na 112 lokacija da nijedan od tih pogona lažnih tehnologija nikada nije realizovan osim što su u njega upumpane pare iz pokrajinskog budžeta. Dakle, RTV je tada bila jedan privatni servis jedne političke garniture.

Takođe, sa one druge strane čujemo da ih je malo bilo u medijima, a da Vučića ima previše i da je Vučića bilo u medijima više kada je bio u opoziciji. To je tačno, ali ću vam ja reći da u vreme koje oni pominju Vučić je predstavljao političku organizaciju koja je pojedinačno bila najjača politička snaga u Srbiji, koja je osvajala preko dva miliona glasova. U skladu sa tim je on bio dva puta manje u medijima, na RTS-u i drugim medijima, nego što su oni danas. Dakle, oni svi zajedno danas imaju u pola manje od onoga što je Vučić imao tada kao opozicionar, tako da taj njihov argument apsolutno nije tačan.

Takođe, kažu – Radio-televizija Srbija navija za vlast. Možemo da se složimo sa tim. Javni medijski servis u svakoj državi sveta postoji da izveštava o aktivnostima vlasti koje su važne za građane te države. Dakle, ne izveštava RTS privatno o građaninu Aleksandru Vučiću ili privatno o bilo kom građaninu, ministru. Radio-televizija Srbije izveštava o aktivnostima Vlade Srbije, o aktivnostima predsednika koje se tiču budućnosti i razvoja države Srbije. Dakle, i tu smo stvar rešili.

Takođe bi trebalo da se definiše sledeće. Kada se tako razmatra strategija razvoja javnog medijskog servisa, trebalo bi da svako sa one druge strane sale ko je spremana da traži od RTS-a da mu zabrani da o njemu izveštava kada dođe na vlasat, to potpiše i overi kod notara, uz klauzulu da podnese neopozivu ostavku ako bude postupao drugačije. Da li znate šta će se desiti? Niko se neće zakleti. Niko neće otići kod notara da overi tu zakletvu, jer šta? Kada bi došli na vlast, ali, kako da vam kažem, dosadašnji politički rezultati pokazuju da se to neće desiti skoro, ali da postavimo to kao hipotetičku tezu, kada bi se desilo da oni dođu na vlast da li znate šta bi radili? Doneli bi još gori Zakon o javnom informisanju nego što su ga doneli 2009. godine, kada su propisali drakonske kazne za urednike i novinare, kada su zabranili novinarima da izveštavaju o aktivnostima i mahinacijama političara sve dok se ne donese pravosnažno sudska presuda.

Pošto je tema jednog od prethodnih govornika bila to, pravosuđe, ja ću vam reći da li znate kako je to bilo moguće? To pravosuđe su isto reformisali kada su doneli 2009. godine skandalozni Zakon o javnom informisanju na način da sudije i tužioci mogu da postanu samo osobe koje su dovoljno komunikativne.

Ja sam kao urednik dobio od jednog sudije rešenje kojim je odbijena njegova kandidatura za sudiju uz to obrazloženje, da nije dovoljno komunikativan. Šta to znači možemo samo da pretpostavimo - da nije hteo da sudi onako kako mu se traži iz tadašnje vladajuće stranke.

Osim toga, u to vreme koje nam se predstavlja kao vreme slobode demokratije, kada bi ponovo oni došli na vlast, znate šta bi radili? Isto što su radili u to vreme - stavili bi medije pod uticaj tako što bi ponovo plasirali sve novce iz svih kompanija u Srbiji preko dve marketinške agencije, pa bi onda vlasnici, urednici, direktori medija bili ucenjeni. Ukoliko krenu da nešto kritikuju, ostajali bi bez novca za reklame. Takođe, vršili bi pritisak na kolportere da opstruišu distribuciju štampe.

To su radili. Ja to pouzdano znam. Naređivali su kolporterima da dve trećine tiraža drže ispod tezge, da ga nikada ne stave u prodaju, a onda su posle mesec dana vlasnici medija, smatrajući da ne mogu da prodaju svoje novine, smanjivali tiraže i tako dolazili u poziciju da njihov medij postane manje uticajan.

I, na kraju, samo ću reći još ovo. Mediji nisu tu da bi o njima odlučivali političari na način kako se ovde traži. Mediji treba da budu slobodni u skladu sa svojom uređivačkom politikom. Nezavisna regulatorna tela treba da budu slobodna i da se ponašaju isključivo prema svom Statutu, kao što se to radi i danas.

Ne možemo da se vratimo, da se ne vratimo na početak. Nije ovde u pitanju borba za slobodu medija, ovde je u pitanju borba za to da opozicija kontroliše sve medije i samo tada, kada bi svi mediji izveštavali njima u korist, mediji bi postali slobodni. Znate šta bi se desilo kada bi „Pink“ kojim čudom počeo pozitivno da izveštava o njima, zaboravili bi i „Zadrugu“ i „Parove“ i sve, a kada bi RTS izveštavao u meri u kojoj oni žele da izveštava o njima, oprostili bi Bujoševiću sve što su izgovorili o njemu do sada.

Hvala vam.

Reč ima Borko Stefanović.

Hvala, gospodine predsedniče.

Dakle, u nizu predloga koji su se našli pred nama, ja bih samo kraće da pokušam da se zadržim na Predlogu odluke o davanju saglasnosti na Finansijski plan Regulatornog tela za elektronske medije za 2023. godinu ili popularno nazvan REM.

Zašto o tome treba danas, takođe, govoriti? Pa, zato što je predviđeno da oni imaju dodatnih tri i po miliona evra. U situaciji kada je to telo napravljeno na jedan plemenit način, ova država, predstavnici građana ove zemlje su napravili telo koje treba da nešto što je javno dobro, da privremeno na korišćenje televizijama koje za to apliciraju. U tom smislu treba da primenjuju zakon i Pravilnik o radu i tu bi sve bilo u redu da u tom istom zakonu i u Pravilniku o radu ne piše da dozvole mogu da imaju i sadrže one televizije koje imaju informativni program i koji prenosi informacije na balansiran i nepristrasan način. Ono što mi danas, nažalost, vidimo u našoj državi jeste da imamo prilično svega, samo ne toga, što je, ako hoćete, ultimativni dokaz da REM ne radi svoj posao već godinama.

REM nije sastavljen od partijskih ljudi. Ovde je jedan kolega ovde malopre to govorio i ja se slažem, kao što mislim da političari, i da smo to 2000. godine ili par godina kasnije prevazišli, da političari na bilo koji način iz bilo stranke treba da uređuju medije, ali isto tako vas podsećam, poštovane kolege, da je etar, da je frekvencija javno, narodno dobro i blago i da se to daje privremeno nekim ljudima koji imaju televizije i da kriterijum za to kako se to do sada radilo od strane ovog Saveta REM-a i onog pre njega zaista malo je reći skandalozan.

Zašto to tvrdim? Zato što, između ostalog, smo evo nedavno imali priliku da se uverimo kako to stvarno izgleda. Odjednom Regulatorno telo, koje nema pravo, po zakonu, na štrajk, stupa u štrajk, gle čuda, nakon što su četiri nacionalne frekvencije dodelili televizijama koje su u svom uređivačkom programu, u svojim vestima, u svojim informativnim emisijama apsolutno naklonjeni vladajućoj stranci. Nakon toga stupaju u štrajk, a ne pre toga. Nisu stupili u štrajk zbog pritisaka pre dodele četiri televizije bliske vašoj stranci, nego nakon toga, a prekidaju štrajk na dan kada mi treba da im odobrimo dodatna tri i po miliona evra. E to vam je REM o kojem pričamo i to je REM za koji mi iz opozicije celokupne tražimo da hitno budu smenjeni sa svojih mesta ljudi u Savetu, sem dve osobe koje nisu štrajkovale u ovom periodu, jer su prekršili zakon, ali nisu samo tu prekršili zakon.

Prekršili su zakon i sopstveni Pravilnik i pravila rada sopstvene struke kad god su van kampanje, dame i gospodo, mimo kampanje apsolutno po izveštajima BIRODI-a, po izveštajima drugih monitoring tela u ovoj zemlji, pa ako hoćete i po izveštajima sopstvenog saveta, u svakom smislu, na svakoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom u preko 75% slučajeva favorizovali isključivo vašu stranku i vladajuću koaliciju, da ne govorim predsednika Republike. To je suština. To znači da Savet REM-a apsolutno do sada nije radio svoj posao po zakonu, da su favorizovali isključivo jednu stranku, jednu politiku i jednog čoveka i to znači da kada su trebali da odluče na objektivan način, vođeni pravilima struke i pravilima potrebe građana za objektivnim, balansiranim, nepristrasnim informisanjem, oni stupaju u štrajk kada su dodelili četiri frekvencije ljudima bliskih vama od kojih, gle čuda, neki imaju i dve televizije odjednom i niko se više ne pita da li to može ili ne može.

Molim kampere sa režimskih televizija da mi ne dobacuju.

Znači, u tom smislu je problem u Savetu REM-a.

Mi smo tražili, opravdano, potkovano na osnovu zakona, i tražimo da se ti ljudi smene, da se sklone sa tih pozicija, da dođu drugi ljudi, mimo stranaka, mimo partijske pripadnosti, koji će isključivo kroz prizmu struke, medija, a ne partija i politike dnevne, odlučivati ne samo o dodeli nacionalne frekvencije, nego o mnogo ozbiljnijim stvarima, na koje smo danas, poštovana gospodo, u ovom parlamentu iz nekog razloga slepi.

Navešću vam samo par primera. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, čak neću da ulazim ni u rijaliti, se dovode ljudi u dnevnim terminima koji vrše direktnu instruiranu propagandu za jednu stranu državu. Dovode se vidovnjaci, kvazi lekari, kvazi doktori, dovode se osuđeni kriminalci, optuženi kriminalci, dovode se ljudi koji smisleno, organizovano od strane njihovih urednika, koji tako krše zakon i moralne norme, truju ovaj narod 24 časa dnevno.

Ne ulazim u neukus, ne ulazim u ono što se naziva rijaliti program, zaista ne ulazim u to. Pogledajte ako smete, na objektivan način, molim vas, ako možete, njihove informativne emisije. Ljudi moji, na šta to liči. Siguran sam, siguran sam da ni vama kao vladajućoj stranci ne može biti svejedno i da negde u sebi, duboko u sebi, ispod taloga politike i strasti, osećate sramotu kada vidite te fabričke zidne novine od kojih su napravili srpske medije.

Ti ljudi prekidaju štrajk, gle čuda, da dobiju 3,5 miliona narodnih para. Odakle im obraz? Nije ih sramota da gledaju u naše oči i ovde pričaju o zastupljenosti. Kojoj zastupljenosti? U režimskim medijima sa nacionalnom frekvencijom, nema zastupljenosti drugačijeg mišljenja, ne političara. Ne tražim ništa za opoziciju. Ništa, podvlačim kolege. Tražimo mogućnost da se čuje informacija sa obe strane, da se čuje svačija priča i muka, da se čuje svaka afera, a ne da se pozivaju ljudi, da se komentarišu procesi u toku, da se brane ljudi na televiziji sa nacionalnom frekvencijom protiv kojih se vodi sudski postupak. TV suđenja su uveli ljudi iz REM-a jer nisu to prekinuli. Nikada nisu zamračili ekran u ovoj zemlji, nikada. Izricali su neke usmene opomene svojim drugarima, vlasnicima privatnih televizija.

Vi ste predstavnici građana, poštovane kolege, ne predstavljate isključivo stranku, svi dolazimo iz neke stranke. Predstavljate građane Srbije.

Molim vas, pogledajte u to ogledalo. Pokušajmo da pogledamo šta donosi sutra, da ne idemo neprekidno u kopanje šta je ko radio iza nas. Šta će ostati toj deci koja se nekim čudom odluče da ostanu u Srbiji, a malo će ih biti na osnovu rezultata popisa? Ostaće jad i beda. Ostaće razni kriminalci, osuđeni zločinci, ostaće izvođači radova ove ili one stranke, ostaće sumnjivi tipovi, nadrilekari, ostaće ravnozemljaši i reptili, da nam uče decu, da im daju moralnu potku preko nacionalne frekvencije.

Ljudi, moramo ih zaustaviti. Niko im to pravo nije dao, nego pravo da daju frekvenciju, a zauzvrat objektivno, balansirano informisanje, dve strane iste priče, svaka afera da se čuje. To je traženo, a ne za stranke. To je ono što mi tražimo i na čemu ćemo insistirati. U Srbiji neće svanuti, ni nama, ni vama, ni celom narodu dok takvi ljudi ne napuste mesta koja su zgazili, ponizili i na kojima su zakon ove zemlje blatom ukaljali. Hvala.

Reč ima Milenko Jovanov.

Da je čitan izveštaj o izborima koje je podneo REM, kolega bi znao da je naša lista imala trećinu ili četvrtinu vremena, a da je većinu imala opozicija. Na privatnim televizijama, tim našim, je bilo, kako kažete našim, je bilo oko pola - pola. Ako ovo nije bio pritisak na ove ljude iz REM-a, onda ne znam šta je, politički pritisak. Onda ne znam kako to izgleda. Prihvatam da grešim, ali onda stvarno ne znam kako to izgleda, ako ovo nije pritisak.

Napada se, između ostalih, i osoba koja je upravo u vreme vlasti vodeće stranke bivšeg režima doživljavala politički progon. E, to je bio politički progon. Zbog novina u kojima je radila i zbog informacija koje je objavljivala – Olivera Zekić. Doživljavala je progon. I sada vi nama pričate o slobodama medijskim itd.

Nije vam smetalo, kolega je malopre govorio o tome, ali ne slušate, ne želite ni da čujete, kako preko jedne ili dve firme za prodaju reklama kontrolišete kompletno medijsko polje u Srbiji, sve medije, tako što se otkupe od RTS-a, pa nadalje, tako što se otkupe reklame sa diskontnim cenama, a onda se preprodaju po pravim, a ako ne budeš poslušan, ja ti ukinem finansiranje, pa ti vidi šta ćeš. Sad vi nama držite predavanje o tome kako treba da izgleda.

Ističe mi vreme. Ko je kupio dve televizije? U koje vreme je Grk kupio dve televizije? Kako vam tad to nije smetalo? Kako niste ustali i rekli – to ne može. A sad je problem. Nemojte ljudi. Ajmo više, dosta sa tim dvostrukim aršinima.

Još jedna stvar, to mogu da vam kažem ovako direktno da grešite. Neće se deca obrazovati na nacionalnim frekvencijama. I to je nešto što je još gore od svega što ste navodili, mnogo stvari ste preterali, ali nije bitno, ovo stvarno jeste pitanje. Deca se obrazuju na kanalima na kojima ni država, ni REM, ni niko živi nema nikakvu kontrolu, a to su Jutjubovi, društvene mreže i slično. E, tamo vam vladaju i reptilijanci, ne ravna zemlja, nego ljudi reptili i ravnozemljaši i teorije zavere itd.

Sad kad bismo hteli i predložili nekakav akt kojim bi se to uredilo, upravo sa te strane bi došao najžešći napad da ubijamo slobodu govora na internetu. Ajmo da se manemo licemerja. Hvala.

Reč ima Borko Stefanović.

Hvala.

Žao mi je, kolega, iako ste vi u pravu što se tiče Jutjuba, zaista, ali mi je žao, jer moguće je da niste gledali u poslednjih nekoliko godina ove televizije o kojima sam pričao. To nije nikakav pritisak. Čovek o kojem pričam je brat člana glavnog odbora vaše stranke, koji je vlasnik tih televizija. Pustite Grke. Odakle sad kod ovog čoveka? Nemojte u to da ulazimo, koji je to transfer novca bio i kako, nego pogledajte vi. Naravno da će deca, pre svega, da obrazovanje dobijaju u školi, ali ima i mimo škole aktivnosti, vannastavnih aktivnosti, kada oni gledaju te televizije i na tome mogu da vide uzore buduće, a ti uzori su u svemu problematični, u svemu, i tu sam siguran da se slažemo.

Ja samo hoću da vam kažem, ne možete vi, kolega, zaista uz svo uvažavanje, vi ne možete sad da se iz petnih žila potrudite. Ne možete da opravdate takav program na tim televizijama, siguran sam da ne možete, kao što ne možete da mi objasnite zašto REM, Savet REM-a sve vreme ćuti o tome. Kako to objašnjavate? Kako je moguće da Savet REM-a ne radi svoj posao i ne reaguje ni u jednoj takvoj situaciji, nikad, osim što je dva ili tri puta dao usmenu opomenu? Pazite, usmenu opomenu, umesto da im zatamne ekran ili da im oduzmu frekvenciju.

Jednom se ponovi, dva put, tri put, ne, ovo je celodnevni program. Ovo je program koji je, priznali vi to ili ne, opasnost za budućnost ove države, i pri tome podvlačim, ne pričam o rijaliti programima, ljudi. Mnogo gore stvari se sipaju našem narodu u glavu. Jel vama to odgovara? Jel vi hoćete takvog građanina? Nisam siguran i voleo bih da nije tako. Ali, ljudi, razmislimo o tome gde će nas to odvesti. I recite mi da li ste gledali skoro te televizije? Ako jeste, siguran sam da ćete biti toliko pošteni da kažete da sam u pravu, jer ono što oni tamo pričaju i što prosipaju, to je čista opasnost i to je čist otrov koji nema veze s politikom, ali i te kako ima veze sa nedostatkom morala i nedostatkom pameti, razuma i bilo kakve nauke. Hvala.

Vodite samo računa da neko sa te strane ne kaže da se proganjaju mediji sada.
Reč ima Milenko Jovanov.
Izvolite.