Gospodine predsedniče, uvaženi ministre Martinoviću, poštovani građani Srbije, uvažene kolege poslanici, pre nego što smo otišli na pauzu jedna uvažena poslanica iz opozicije je rekla da su građani Srbije 5. oktobra 2000. godine oslobodili Televiziju Srbije.
Evo kako je to oslobađanje izgledalo. Znači, dim i vatra. Podsećam da je pre toga zgrada Televizije Srbije gorela od bombi zločinaca iz NATO pakta. Ali, nije čudo što se oni hvale ovakvim oslobađanjem RTS-a kada se zna da su sat vremena pre toga zapalili zgradu državnog parlamenta. To se takođe može videti na fotografiji. I ono što je zanimljivo gori baš kancelarija u kojoj se nalazio izborni materijal u kojoj su se nalazili džakovi sa glasačkim listićima.
Inače, da podsetim da je to prvi put posle 1933. godine kada je Hitler zapalio Rajhstag, da je neko u Evropi zapalio zgradu svog državnog parlamenta.
Kolege iz opozicije su ovde nabrajale vesti koje bi trebalo da objavljuje, a navodno ne objavljuje državna televizija. Pa evo ja se pridružujem njihovoj inicijativi i kao kontra predlog predlažem da mediji pod kontrolom opozicije, makar sa zakašnjenjem od 20 i kusur godina objave sledeću vest – direktor vladajuće stranke, najveće stranke u DOS-u kum premijera Srbije kupio tri šećerane za tri evra u trenutku kada se samo u jednoj šećerani na zalihama nalazilo sirovina u vrednosti od 47 miliona evra.
Što se tiče predloženog amandmana smatram da ga ne treba prihvatiti iz razloga što bi to ugrozilo poslovanje RTS.
Inače, kada sam kod Televizije Srbije reći ću svoje mišljenje, da su optužbe koje se ovde iznose stvar političkog nadgornjavanja. Uglavnom, RTS kritikuje opozicija, kritikuju neki predstavnici vlasti. Radio-televizija Srbije dođe kao devojka koju svi kude, ali svi se u selu za nju otimaju.
Moje mišljenje je sledeće – ako u Srbiji postoji objektivna i profesionalna televizija to je Televizija Beograd. Ako u Srbiji postoji profesionalni radio to je Radio Beograd. Radio Beograd ima dvadesetak izuzetnih obrazovnih, kulturnih, informativnih emisija koje mogu da im služe na čast. Naravno da ima stvari na Televiziji Srbije koje mogu biti i bolje, koje mogu biti i objektivnije, ali razlika između njih i ostalih televizija je realno nebo i zemlja.
Mi smo i danas ovde čuli više puta optužbe kako u Srbiji vlada diktatura i kako vlast guši slobodu medija. To tvrdi opozicija. Evo šta kažu činjenice – u Srbiji je krajem 2020. godine bilo registrovano 2.508 medija. Ovde nisu uračunati mediji koji nisu registrovani tako, ali se bave proizvodnjom medijskih sadržaja. Novine 937. U Srbiji imate 180 opština. Znači, pet štampanih novina po jednoj opštini. Internet portali 751. Četiri portala po jednoj opštini. Radio stanice 335. Skoro dve radio stanice po jednoj opštini. Televizijske stanice 244. Novinske agencije 28 itd.
Inače, 2019. godine u vreme navodne diktature i gušenja medija u Srbiji je registrovano 188 novih medija, a 2020. godine bilo ih je novih 134 i 2021. godine 140 i to samo u prvih šest meseci 2021. godine.
Po poslednjem popisu stanovništva u Srbiji ima šest miliona i 690 hiljada stanovnika. Kada taj broj podelite sa brojem od 2.648 medija dobijete 2.500. Znači, na svakih 2.500 stanovnika u Srbiji vi imate jedan registrovan medij.
Sada vas pitam, naravno vas iz opozicije – da li postoji i jedna diktatura koja ima i d od diktature koja bi dozvolila da se u jednoj maloj Srbiji registruje 2.600 medija koje niko ne može da kontroliše? Naravno da ne bi.
Ovde se često govori o slobodi medija, sloboda medija ne postoji ni u Srbiji, ne postoji u Evropi, niti igde postoji, niti je ikada postojala. Sloboda medija je jedna velika iluzija koju prodaju upravo oni ljudi koji kontrolišu medije. Mediji funkcionišu kao i sve firme po sistemu – veži konja gde ti gazda kaže.
Da li ima u opoziciji i jedan medij, evo ja pitam, koji sme da objavi kritiku na račun vlasnika medija, na račun njegovih poslovnih partnera ili na račun opozicione stranke čiju politiku podržava? Naravno da nema.
Dakle, u Srbiji postoji sloboda informisanja i nažalost postoji još veća sloboda dezinformisanja. Za to niko ne odgovara, praktično niko ne snosi posledice.
Evo vam jedan primer. Imate novine u Srbiji koje u poslednje tri godine, proveravao sam, nije objavila ni jedan jedini broj u kojem nije najavila ili pozvala na ubistvo predsednika države. Znači, ni jedan jedini broj. Nemate ni jednu sudsku presudu kojom je ta novina oglašena krivom zbog toga što je objavljivala.
Ili, sledeća stvar i poslednji primer koji ću navesti jesu internet portali. Uđite sada na internet portale opozicije i pročitajte komentare ispod bilo kojeg politički angažovanog teksta. Ja vam tvrdim da ćete teško naši tekst ispod kojeg nema sijaset uvredljivih i pretećih komentara u kojima se na najbrutalniji način linčom preti da li predsedniku države, da li članovima Vlade, ministrima, da li državnim funkcionerima, posebno ako su oni iz SNS. Toliko o diktaturi i o cenzuri u Srbiji. Hvala vam.