Ne, pošto sam vam dozvolio, a lepo ste pitali, pa ja vama odgovorio, pa ste imali nekih primedbi na to.
(Boško Obradović: Vrlo ste ljubazni.)
Kao i svaki put, kada ste vi u pitanju. Koja god da je sednica, šta god da je tema, dođete popodne kada procenite da je prajm tajm i da ste se dovoljno naspavali, iskoristite komplet vreme koje imate, pričate šta vam padne na pamet i to je sad to.
Reč ima Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam osnovao Savez seljaka 1988. godine, političku stranku Narodnu seljačku stranku sam osnovao 1990. godine. Sem u izbornim kampanjama, na RTS u informativnim programima uživo nisam bio, ako se ne računa Narodna skupština, ni jedan jedini sekund. Vi koji ste 90-ih godina, za vreme vlasti Slobodana Miloševića, mogli da gledate televizijske prenose svakako se sećate poslanika koji, kada dobije reč da govori, bude pokriven glasom spikera, pa kažu – na dnevnom redu je to i to, govorio je Mirko Marjanović i tom prilikom rekao i onda se citira Mirko Marjanović sve vreme dok ja govorim. Gospodin Martinović se smeje. To je bilo za vreme vlasti Slobodana Miloševića.

Meni nije palo na pamet, recimo, video sam sve vreme spikerku, jer je ona bila u kabinama koje su nasuprot govornici, da to radi, ali mi nije palo na pamet da joj fizički naškodim, niti da je uvredim. Ja sam to trpeo, takvu vrstu cenzure niko od kolega nije prošao.

Nije mi palo na pamet, kao učesniku 9. marta, da uđem u RTS i da promenim kadrove motornim testerama ili motornim žagama, kako kažu neki moji zemljaci. Nije mi palo na pamet, uprkos tome što sam prošao neviđenu torturu.

Ima kolega koji su bili uživo u informativnim emisijama i 10 do 15 puta, ali se žale na RTS. Ja sam spadao u najaktivnije narodne poslanike i nisam bio ni jednog jedinog sekunda u RTS-u. Još da kažem da su me jednom pozvali da uživo gostujem, mislim da se emisija zove „Upitnik“ ili tako nešto, ali, gle čuda, tog dana, kada sam trebao da gostujem, stigla je poruka – gospodine Rističeviću, moramo da otkažemo vaše prisustvo, gostovanje, vas ćemo zvati drugi put kada tema bude poljoprivreda itd. Ja sam odgovorio da sam shvatio da politički protivnici koji su trebali da učestvuju u toj emisiji sa mnom, a njih dvojica su bili iz opozicije, nisu želeli da podele duele sa mnom i da bi oni da je slučaj obrnut rekli da je to cenzura, a ja ću reći samo hvala.

Dakle, na zahtev dvojice opozicionara, jedan je bio Nenad Čanak, a drugi je bio čuveni Đoka Vlah, ja sam izbačen iz gostovanja te emisije, ali i pored toga mi nije palo na pamet da uzmem neke sekire, motorne testere itd. i da utvrdim uređivačku politiku RTS-a, kao što neki ovde… Uprkos tome što imaju po dva urednika u RTS-u, neko ima suprugu u RTS-u koja je jedan od urednika, a ovde se žali na RTS. Neko ima urednika, kao onaj Vuk potomak Buljubašić, Murat-age Pozderca itd, njegova supruga je uređivala „Dnevnik“ sve dok joj nije prebacio 800 hiljada dolara u „Siti banku“ u Njujorku. Dakle, i on se žali na RTS. Svi koji su imali neki uticaj na RTS se sada žale na uređivačku politiku RTS-a. Vidim niko od pripadnika vladajuće većine nema ni portira u RTS-u, a da vam ne pričam o tome da smo do 2012. godine, kada smo smenili ovaj zli režim, tamo neki koji je više knjiga napisao, nego što je pročitao, mora da čita da ne bi lupetao gluposti…

Dakle, za vreme njihove vlasti opozicija je imala voditelja u Radio „Fokusu“. To je bio Đukanović, koji je bio prisluškivan. Toliko o slobodi medija. Među njima sedi osoba, narodni poslanik, koja je tražila, nekada se bavila novinarstvom, a tražila da se protera novinar Milakov iz Pančeva.

Dakle, svuda u savremenoj Evropi takvom poslaniku, takvoj osobi je bilo zabranjeno da se bavi politikom. Sve to ja gledam sa druge strane i ne bunim se. Do 2013. godine znači, radio Fokus, ništa drugo. Društvene mreže su bile patuljastije. Dakle, nisu bile značajne kao danas. Apsolutna cenzura.

Ali, gospodine Martinoviću pobedili smo, zato što smo obuli čizme, ako je trebalo obuli smo i opanke, ako je trebalo da obujemo cipele, išli smo od grada do grada i zaslužili pobedu, uprkos tome što su neki vajni opozicionari za novac od ovog njihovog gazde cele ove liste izašli da uzmu opozicione glasove. Ipak smo uspeli da pobedimo i da promenimo vlast i na takav način, ne samo da dođemo, već da onih otpuštenih 400 hiljada ljudi vratimo na posao, da plate uvećamo dva puta, BDP uvećamo dva puta, penzije uvećamo dva puta, izgradimo auto-puteve, zato što smo bili srčani i uprkos tome što nismo imali nijedan medij.

Oni danas imaju štampane medije – Blic, Danas, Vreme, Nedeljnik, itd, sve one elektronske. Uprkos nedostatku apsolutno medijske podrške, uspeli smo, na sreću građana, da pobedimo i ostvarimo sve što smo ostvarili. Hvala.

Hvala.
Reč ima Mirka Lukić Šarkanović.
(Boško Obradović: Poslovnik.)
Izvinite.
Reč ima Boško Obradović, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, povredili ste član 100. Poslovnika Narodne skupštine, koji kaže: „Predsednik Narodne skupštine, kada predsedava sednici Narodne skupštine, ako želi da učestvuje u pretresu, prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika Narodne skupštine“.

Dozvolite da vas upozorim da neprestano na isti način kršite ovaj Poslovnik.

Vaš prethodnik, Maja Gojković, sa kojom sam imao toliko puta sporove po raznim osnovama, je u tom smislu bila mnogo časnija od vas. Uvek kada je želela da polemiše sa opozicijom, vraćala se ovde u skupštinske klupe vlasti, tražila reč od predsedavajućeg, potpredsednika koji je menjao, iz klupa vlasti odgovarala opoziciji za ono što je želela da polemiše sa nama. To je časno i pošteno.

To da vi vašu funkciju prvog među jednakima, jer ni u čemu niste važniji i veći od bilo kog drugog narodnog poslanika ovde, zloupotrebljavate, da svakome nešto prokomentarišete, da sa svakim polemišete sa tog mesta, što nemate pravo, nije u redu. Znate koja je vaša uloga? Vaša uloga je da kažete – Izvolite, gospodine poslaniče, da se obratite, i kad mi završimo, da kažete – Hvala, gospodine ili gospođo poslaniče. I ništa više.

Hvala gospodine i tako dalje.
Pošto nismo polemisali ništa, nego ste vi nešto mene pitali, ja vam odgovorio, a vi onda krenuli da izvodite, ispalo je tako kako je ispalo. Da niste ništa pitali, ne bi vam ni sada bilo žao što ste se uopšte obratili meni.
Treba li da se glasa? (Da)
Naravno da treba.
Reč ima Milka Lukić Šarkanović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, ministri, pomoćnici, koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, kada govorimo o finansiranju javnih servisa, ja bih se osvrnula na Radio-televiziju Vojvodine. Zašto na Radio-televiziju Vojvodine?

Prevashodno, dolazim iz Vojvodine i ne znam koliko vas gleda program RTV, 39/2 ali programska šema se poslednjih godina značajno poboljšala, pa pored informativnog programa, o kome svi sada polemišemo, dopunjena je i dobrim kulturnim, obrazovnim, edukativnim, igranim programima, ali i drugim formama, tako da to više uopšte nije jedan suvoparni program, već je to zapravo jedna vrlo zanimljiva programska šema koju bih ja, evo, preporučila da malo pogledaju uvaženi poslanici i građani, malo više.

Ono što je zapravo jako značajno jeste da je RTV značajna zbog toga što zapravo u Vojvodini živi više od 25 nacionalnih i etičkih zajednica, i to složno žive. To je jedno veliko bogatstvo.

Radio-televizija Vojvodine svoj program emituje na jezicima nacionalnih manjina, i to na osam jezika, srpskom, mađarskom, ruskom, rusinskom, hrvatskom, slovačkom i romskom, ali takođe i na znakovnom jeziku, što je izuzetno značajno kada govorimo o jednom složnom i lepom životu građana Vojvodine.

U tom smislu, finansiranje RTV smatram izuzetno značajnim. Kao i svi javni servisi i Radio-televizija Vojvodine se finansira pružanjem svojih usluga, jednim delom, jednim delom prikupljanjem taksi, ali je to sve nedovoljno i zaista je neophodan onaj deo koji se odnosi na deo sredstava iz budžeta, koji je opredeljen budžetom, odnosno onih 900 miliona, zbog toga što je neophodno da ovo izveštavanje ima svoj kontinuitet, a ako bi prestalo finansiranje, prestao bi i kontinuitet izveštavanja građana Vojvodine.

Obzirom da je pravo na informisanje ustavno pravo svakog građanina, smatram da je zaista važno da se ovo pravo svakom građaninu i obezbedi.

Radio-televizija Vojvodine, odnosno Radio-televizija Novi Sad je počela simbolično sa svojim radom 29. novembra 1949. godine i od tada ona kontinuirano, iz godine u godinu informiše građane Vojvodine, Novog Sada i Vojvodine, pre svega na pet jezika, ali ona je u to vreme, posle rata, Drugog svetskog rata, predstavljala jedan prozor u svet, pošto je dopirala daleko i na istok, prozor u svet istočnim zemljama prema zapadu.

U tom smislu, posebno je interesantna Radio Vojvodina, koja zapravo u to vreme nije bila samo političko, nije samo imala politički program, indikatorni naciji, već je zapravo imala i program, veoma zapažen kulturni program koji smo slušali i pratili brojni stanovnici iza, da tako kažem, „gvozdene zavese“.

Godine 1999. u NATO bombardovanju zgrada RTV na Mišeluku je porušena i svi radnici su premešteni, nastavljeno je sa radom u zgradi UNIS-a, a potom 2019, odnosno 2021. godine RTV nastavlja nesmetano sa svojim radom u svojim, da kažem, starim-novim prostorijama.

Ja apelujem da se, dakle, finansiranje iz budžeta RTV nastavi, odnosno produži i na taj način omogući kontinuitet informisanja svih građana, znači više od 25 nacionalnih i etničkih grupa, koji žive na teritoriji Vojvodine, na koje oni imaju pravo. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima Marinika Tepić.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, pokušavali smo tokom prepodneva da se pobunimo zbog toga što naši javni servisi, naročito nacionalni, naročito RTS kao televizija sa najvećim obuhvatom po pitanju gledanosti u celoj Republici nije juče smogla snage da građanima Pirota i okoline, građanima Niša, Dimitrovgrada objasni kakav se hemijski akcident dogodio i u kakvoj su se opasnosti našli, već joj posvetili u drugom „Dnevniku“ samo 32 sekunde nakon izlivanja amonijaka iz vagona cisterni koji su protivzakonito i suprotno odlukama iz 2019. godine da se tim delom pruge ništa ne prevozi, to ipak učinili.

Dobili smo sa druge strane, naravno, uvrede, optužbe i satima traje pokušaj da se ova tema spusti ispod radara, da se zatrpa značaj ovog događaja, da se što manje o tome govori u Narodnoj skupštini. Dobili smo čak komentare od poslanika SNS da sačekamo na miru da ekipe na terenu obave svoj posao, da sigurno svako zna šta treba da radi i da se građani umire.

Nažalost, ja sam potpuno zgrožena zaista da ekipe na terenu i dalje ne rade ono što treba. Prvo, treba da obavestite ministra Vesića da nije njegova nadležnost da se bavi saobraćajem i železnicom u vanrednim okolnostima. To je njegova nadležnost u redovnim okolnostima, a u vanrednim okolnostima to je posao Uprave za upravljanje rizikom MUP-a i ministra Bratislava Gašića, za početak.

Ono što međutim strašno uznemirava i sada ću vam pokazati, to je ova fotografija sa lica mesta, isteklo je više od 24 sata nakon incidenta, 24 sata nakon ovog strašnog događaja i dalje vidite tri vagona cisterne prevrnuta sa kojima se ništa ne dešava, koja su i sekunda u sekund, u riziku da puknu i da se 130 tona amonijaka izlije i iz njih. Zašto? Zato što nadležni ne rade svoj posao, a do sada je već trebalo da organizuju pretakanje ovih 130 tona amonijaka u druge bezbedne cisterne.

Ja pitam, evo ministra Martinovića, kada će to do se dogodi? Kada će da se upute bezbedne cisterne da se amonijak iz ovih srušenih vagona cisterni pretoči u bezbedne cisterne i da niko više od 1.000 građana ne strepi, da će i ti vagoni da puknu i da krene da se razliva amonijak? To je ono što su fotografije sada sa lica mesta.

Ja vas molim, ako ne može ministar Gašić da dođe, potpuno razumem da treba tamo da se nađe, ali da obavestite kolege, da kada šalju radnike na lice mesta da moraju da budu opremljeni bezbednom opremom. Mi smo ovde videli, ja sam potpuno šokirana, radnike, evo, na pruzi koji saniraju te lelujave šine koji će zaraditi najmanje trovanje, znači, kao da su krenuli na pijacu, tako su ih poslali u ovo toksično okruženje. Evo, mediji su objavili, ministre, fotografiju, ja sam potpuno šokirana da ti ljudi nisu adekvatno opremljeni da zaštite prvo sebe same od trovanja i to je najmanje kažem, što će zaraditi. Da ne dodajem da je trebalo prvo na lice mesta da stigne ekotoksikološke ekipe, da naravno, građani budu upozoreni sirenama još sinoć što se takođe nije dogodilo.

Dakle, imamo puno razumevanje da se ovakvi akcidenti dešavaju, ali nemamo razumevanje za to da se kaže sačekajte, nemojte da se bunite, sačekajte da se promisli kako da se anastezira javnosti i dalje da se objasni da svi u stvari rade svoj posao i da je to najredovnija stvar na svetu.

Ne, nije najredovnija stvar na svetu, jer vam pored 20 tona izlivenog amonijaka preti još 130 tona da se izlije zato što niste 24 sata nakon nesreće poslali cisterne da se ovaj amonijak pretoči u adekvatne cisterne.

Ponovila sam treći put u nadi da će neko da reaguje i da do sutra nemamo više ovu fotografiju gde leže ovi vagoni cisterne, a vatrogasci bespomoćni kruže oko njih. Naravno da nemamo nikakvu informaciju više, nadam se, ministre Martinoviću, da ćemo dobiti do kraja zasedanja. Hvala.

Reč ima ministar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodnoj poslanici nije potreban ni ministar unutrašnjih poslova, ni ministar građevinarstva, ni ministarka zaštite životne sredine, zato što ona očigledno sve zna o onome što se sinoć i danas dešava u Pirotu. Tako da je to pitanje, gde je Bratislav Gašić, gde je Goran Vesić, gde je ovaj, gde je onaj i ta pitanja su potpuno besmislena, jer ona žena zna apsolutno sve, ona zna svaki detalj, ona dobija informacije sa lica mesta.
Sve te informacije, bolje rečeno dezinformacije su tačne isto onoliko koliko su tačne informacije, odnosno dezinformacije koja je ta ista gospođa plasirala srpskoj javnosti 2001/ 2002. godine, a na tim informacijama, odnosno dezinformacijama i dan danas na tim talasima pliva zvanična hrvatska politika, da je JNA imala logore u kojima je mučila, ubijala, streljala zarobljene pripadnike Zbora narodne garde, HOS-a i drugih paravojnih formacija koje su protivno Ustavu SFRJ zakonima i propisima podigli oružanu pobunu protiv međunarodno priznate države Jugoslavije.
To radi ista osoba i to je taj isti politički pristup, sve najgore o državi u kojoj živim. Sve najgore o narodu sa kojim živim. Sa tim se nastavlja, evo i dan danas. Sve ona zna, i koliko je isteklo iz cisterni, i da li pruga valja i da li ne valja. Čekajte, da ja vas sad nešto pitam, evo slušam vas ceo dan, sve znate. Jeste imali ministra za nacionalni investicioni plan koji se zvao Dragan Đilas? Šta je investirao u rekonstrukciju srpskih železnica? Jeste imali direktora JP „Železnice Srbije“ koji se zvao Milivoje Marković. Šta je on uradio da bi se rekonstruisale pruge u Srbiji? Niste uradili apsolutno ništa. Onda postavljate pitanje, zašto se desio akcident? Desio se zato što za vreme dok ste bili na vlasti, svi vi zajedno, a tada ste bili svi u jednoj velikoj stranci, posle se desila brakorazvodna parnica, pa Bog otac više ne može da vas pohvata, ko je u kojoj partiji i ko je čiji predsednik, ali svi ste bili na vlasti i svi snosite odgovornost. Za vreme dok ste bili na vlasti, nije vas bilo briga ni za železnicu, ni za puteve, ni za Niš, ni za Pirot, niti za bilo šta, jedino što ste znali i to jako dobro znali, jeste da kradete, da se bogatite i da živite na grbači ovog naroda.
Vidim da ste danas prepametni, sve znate, držite nam lekcije, imate informacije sa lica mesta, pokazujete fotografije. Tako isto ste radili 20010. godine, 2002. godine, lagali ste da je JNA u Sremskoj Mitrovici, u Nišu, u Begejcima i tako dalje, ubijala, streljala, mučila zarobljene pripadnike hrvatskih paravojnih formacija, a u stvari sve to radila je hrvatska vojska i hrvatska policija, između ostalog u vojnom zatvoru Lora u Splitu. Ali, vi ste navikli da lažete i vi ste navikli da obmanjujete. Vi ste navikli da političku korist stičete na nesreći sopstvene države i sopstvenog naroda.
Iako mislite da niko od nas nema hrabrosti to da vam kaže, onda se vi varate. Pričate nam ovde o arheologiji. Pa, vi stalno pričate o 90-im godinama. Ko o čemu, vi o 90-im godinama, te Milošević, te Šešelj, te više ne znam ni ja ko. A vaša odgovornost? Postoji li vaša odgovornost i 90-im godinama i 2000-im godinama?
Jutros sam slušao jednog poslanika koji kaže, e, a kad su Tomislav Nikolić i Zoran Đinđić bili prijatelji. Hoćete li da vam ja kažem? Dugo se bavim politikom, još iz studentskih dana, 1994. godine, zaboravili ste, napravljena je koalicija SRS, DS i DSS. Znači, od tada su prijatelji, od tada se znaju. Neću sada da čitam iz telefona, zajedničko saopštenje gradskih odbora SRS, DS i DSS iz 1995. godine kada je padala Republika Srpska Krajina. Tada niste bili tako skrušeni mirotvorci. Tada se niste iščuđavali nad strahotama rata, nego ste zagrmeli svi kao jedan zajedno sa nama srpskim radikalima.
Ko je odgovoran zato što je pala Republika Srpska Krajina, što je hiljade ljudi proterano sa svojih vekovnih ognjišta? Zašto se ne brani sveta srpska zemlja? Tad ste svi bili u jednoj stranci, pa vi ste odgovorni. Pa, da. Vi ste odgovorni. Vi ste Janko Veselinoviću vodili te prognane Srbe u Hrvatsku da glasaju za HDZ. Zahvaljujući tome ste dobili stan u Hrvatskoj. Hoćete da vam kažem iz koje ste organizacije i vi i Sanda Rašković Ivić došli u DS? Iz Zajednice Srba iz Hrvatske. Ko je vodio? Onaj Švonja iz Novog Sada, zna Marko Atlagić. Sve pare koje stignu iz sveta za izbeglice oni strpali u sopstvene džepove. Kad se otkrila afera neko pobegao u DS, neko pobegao u DSS, uglavnom ljudi dobili političku zaštitu, niko nije odgovarao. Eto, takvi ste vi.
Ceo dan vas danas slušam kako držite predavanja, kako se prenemažete, kako navodno brinete velike brige. Eto, desila se nesreća, pa ko je kriv? Pa, vi ste krivi. Četiristo hiljada ljudi, samo se vi smejte, 400 hiljada ljudi, samo se vi smejte, ste ostavili bez posla. Zapitajte se koliko je železničara ostalo bez posla. Pa, pogledajte na šta su vam ličile železničke stanice širom Srbije.
Dakle, ako se postavlja pitanje ko je odgovoran - vi ste odgovorni. Niste uradili ništa. Kažite mi koju železnicu ste vi rekonstruisali? Koju bolnicu ste vi napravili? Koju školu ste napravili?
Pričate o deci koja su bolesna, koja ne mogu da se leče, pa Bojan Pajtić je opljačkao decu ometenu u razvoju. Idite u opštinu Novi Bečej, pogledajte da li je napravljena zgrada za smeštaj dece ometene u razvoju. Besomučno ste krali preko Fonda za razvoj Vojvodine, preko Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. Gde vam je sad Dušan Elezović? Gde vam je sad Momčilo Milović?
(Srđan Milivojević: U zatvoru.)
Nije u zatvoru, gospodine Milivojeviću. Momčila Milovića ste, da biste mu dali diplomatski imunitet, znate šta su uradili, znaju ovi poslanici iz Vojvodine, poslali da bude generalni konzul Republike Srbije u Trstu. Tamo je završio Momčilo Milović. Dakle, samo daj imunitet, daj zaštitu, daj diplomatske pasoše, samo da ne odgovaramo za pljačku građana Vojvodine i građana Srbije.
Završavam. Na pitanje svih njih zajedno - ko je odgovoran za ono što se desilo ispred Vlade Srbije vam kažem odgovorni su oni lopovi, kriminalci i lažovi.