Samo da vam kažem da je to bilo vreme poslaničke grupe.

Ako mogu da završim rečenicu? Hvala vam.

Znači, do isteka svog mandata.

I na kraju, još jedan primer, a to je diskriminacija velikog broja sudija i tužilaca koji rade u nižim sudovima prilikom izbora svog predstavnika u Vrhovnom savetu sudstva ili Vrhovnom savetu tužilaštva. Zahvaljujem se.

Reč ima Dragovan Milinković. Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine Orliću, poštovane ministarke gospođo Popović i gospođo Begović, poštovane kolege i koleginice poslanici i poštovani građani Srbije, na ovoj sednici Narodne skupštine centralno mesto pripada setu zakona iz oblasti pravosuđa o kojima smo imali priliku da se izjasnimo i da glasamo ustavnim promenama.

Cilj promena u oblasti pravosuđa jeste i saglasili smo se da nam pravosuđe bude nezavisno, da bude smanjen uticaj kako politike i svih drugih pritisaka na pravosuđe. Jednom rečju, želimo da pravosuđe bude efikasno i da bude pravovremeno i pravedno za sve građane.

U suštini, glasali smo za to, glasaćemo da se svi funkcioneri, odnosno sudije i javno-tužilački nosioci funkcija biraju u okviru svojih organa, odnosno da se biraju na VSS i Visokom savetu javnog tužilaštva.

Važna je poruka ovim usvajanjem zakona koju šaljemo građanima, a to jeste da zaista ovo sudstvo, pravosuđe budu što dostupnije građanima i da budu što pravovremenije, jer kad građanin ide na sud, on ide po pravdu, a pravna država je jaka onoliko koliko je pravosuđe efikasno, brzo, koliko je nepristrasno i koliko je stručno.

Imali ste priliku ovde da čujete i našeg ovlašćenog predstavnika i moje koleginice i kolege iz poslaničke grupe SPS šire o ovim predlozima zakona. Što se tiče poslaničke grupe SPS, ona će glasati za ove predložene zakone, jer smatra da su interesu građana.

Iskoristiću ovu priliku danas u prilog potrebi da pravosuđe zaista bude što dostupnije svim građanima, a imajući u vidu prisutnost na ovom zasedanju ministarke pravde, pa ću verovatno i iskoristiti njeno prisustvo, a govoriću o nečemu što možda nije danas baš direktno tema ovih zakona, ali jeste pitanje u direktnoj vezi sa setom predloženih zakona koji se odnosi na odredbe zakona o sedištima sudija, sudova i tužilaštva i o područjima sudova i javnih tužilaštva.

Zato, gospođo ministarka, nadam se da ćete me malo pažljivo saslušati i da ćete imati zaista, trudiću se da budem kratak i da budem konkretan. Naime, ja dolazim iz Ivanjice i tu postoji Osnovni sud. Pored Ivanjice, Osnovni sud pokriva i opštinu teritorije opštine Lučani. Pored osnovnog suda, imamo odeljenje Javnog tužilaštva u Ivanjici, a Osnovni sud je u Čačku, pa iz tog razloga želim da vam samo ovde iznesem samo par činjenica i da vam kažem. Znači, pored što ovo odeljenje pokriva čitavu teritoriju Ivanjice, pokriva i čitavu teritoriju opštine Lučani.

Površina teritorije opštine Ivanjica jeste preko 200 kilometara dijagonalno i radi se zaista sa opštinom Lučani, ovo odeljenje Javnog tužilaštva spada među najveće u Srbiji.

Mogu da vam kažem da se na teritoriji opštine Ivanjice i opštine Lučani nalazi preko 500 kilometara državnih puteva, da se nalazi Golija, park biosfere, koja je pod zaštitom države i da na njoj posedujemo ogromnu količinu šuma, koje su pretežno u vlasništvu države Srbije.

Teritorija ovog područja, ovog odeljenja Javnog tužilaštva graniči se sa sedam opština. To su Nova Varoš, to je Sjenica, to je Novi Pazar, to je Raška, to je Kraljevo, to je Čačak, to je Požega i to je Arilje. Sve vam ovo govorim iz razloga zato što da shvatite koji je to prostor. Na ovom području živi preko 50.000 stanovnika.

Broj predmeta je veći nego u osnovnim javnim tužilaštvima kao što je Brus, kao što je Kuršumlija i da ne nabrajam dalje. Spada u red negde, otprilike Požege i Gornjeg Milanovca.

Udaljenost OJT u Čačku u odnosu na opštinu Ivanjica je 80 kilometara, a znajući da je Ivanjica jedna od najvećih opština u Srbiji, da onome našem građaninu sa Golije ili sa Javora treba 60 kilometara da dođe u Ivanjicu i još 80 do Čačka, to je zaista, složićete se sa mnom, dug put.

Prema tome, ja vas molim, imajući u vidu sve ove činjenice koje sam ovde izneo, u interesu građana Ivanjice, u interesu građana Lučana, jer je sud i za Ivanjicu i za Lučane, imate u vidu i da se u nekom narednom predloženom zakonu zaista predložite da Ivanjica dobije OJT, jer ako želimo da pošaljemo poruku da država vodi interes ne samo o velikim gradovima, nego i o manjim gradovima, ako želimo da pošaljemo poruku mladim ljudima koji studiraju da treba da se vrate u sredinu odakle dolaze, treba da se zapošljavaju i treba da formiraju porodice, ja mislim da država zaista treba da zadrži i te državne institucije, jer bojim se da nam sudbine gradova ne počnu, manjih gradova počnu doživljavati sudbinu sela. Hvala.

Reč ima ministarka Maja Popović.
Izvolite.

U narednom periodu sigurno će Ministarstvo pravde sagledati sve ove aspekte o kojima ste govorili. Hvala.

Hvala vam.
Nastavljamo po redosledu prijavljenih govornika reč ima Zoran Stojanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažena ministarka, gospođo Popović, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, jedna od tema koja je danas na dnevnom redu vezana za pravosuđe i tužilaštvo prevazilazi dnevnu politiku i ne bi trebala da bude predmet dnevno političke rasprave.

Često u ovakvim prilikama i sličnim želim da iskoristim jednu rimsku sentencu koja glasi: „kvo dabinicijum vizijozum estnum pote straktu tempori skovaleskere“.

Iskusni pravnici, profesori, studenti koji su studirali na državnim univerzitetima, a siguran sam i vi, gospođo ministarka, znate za ovu sentencu i znate da se ona odnosi na ništavost pravnih poslova.

Zašto ovom prilikom podsećam na ovu sentencu? Iz jednostavnog razloga, znači sve što je ništavno od početka vremenom se ne može lako ili nikako osnažiti.

Uvažena, ministarko Popović, ne želim da vam stajem na muku, znajući da ovo nije ni malo lak posao, koji vi ovde danas radite i juče i budućih dana, s obzirom da ste morali da dirnete u kičmu države, a to je Ustav Republike Srbije. Imate jako težak posao, da prilagodite nešto što je na naše uslove i okolnosti u kojima se danas Srbija teško prilagodljivo.

Samo bih vas podsetio na tri osnovna elementa, za koja vi znate, ali da ne bude da ja nisam dao tu sugestiju, na osnovne elemente pravne države – pravo na slobodu od strane državne vlasti, pravo na učešće u državnoj vlasti i pravo na kontrolu u držanoj vlasti. Najveći neprijatelj ovome je populizam i partijska država.

Skrećem vam pažnju da u vašem nastojanju da iznesete ovaj nimalo lak zadatak na svojim plećima imate mnogo više prepreka nego li laganog kretanje po popločanoj stazi. Moj utisak je da će ova reforma sudstva biti jako, jako teška i skoro nemoguća. Ali, da mi vama ne stajemo na put i da vas ne saplićemo i ne postavljamo klečke, kao što su neki nama neki dan postavljali ovde klečke u ovoj sali, ja vam želim uspeha u tome.

Samo bih iskoristio priliku i zamolio bih vas da obratite posebnu pažnju, s obzirom da sam dobio mnoštvo poruka iz Surdulice, iz Osnovnog suda u Surdulici, ne bih želeo zbog težine posla koji ti ljudi obavljaju tamo da otkrivam imena, s dubokim poštovanjem prema profesiji koju obavljaju, kao i licima koja im pomažu i rade u administraciji, tamo stanje u međuljudskim odnosima nije baš dobro. To će biti dovoljno za sada.

Još jedna stvar. Bio bih nepošten kad vas ne bih, na neki način, pohvalio za novi izgled sudske jedinice isto Osnovnog suda u Surdulici, u Vladičinom Hanu, s obzirom da je dobila novo ruho. Urađena je termo izolacija i ima novo lice.

Zahvaljujem.

Hvala, kolega.
Nastavljamo po spisku prijavljenih govornika.
Reč ima kolega Jovan Palalić.
Izvolite.

Gospođo potpredsednice, gospođo Popović, kolege narodni poslanici, ovim obraćanjem u Narodnoj skupštini imam priliku da po drugi put govorim o reformi pravosuđa nakon ustavnih promena. Te 2000. godine govorio sam u zgradi u kralja Milana u jednoj vrlo interesantnoj raspravi koja je uvela Srbiju i pravosudni sistem u jednu konfuznu i katastrofalnu situaciju. Kada poredimo i motive i ciljeve te dve reforme, oni su neuporedivi. Kada poredimo, moram da kažem, imam iskustvo, pratim i ovu današnju raspravu, i kvalitet rasprave i atmosferu, takođe su neuporedivi.

Međutim, ja bih ovde želeo da se osvrnem na nekoliko pitanja koja će nam možda razjasniti ili možda otvoriti eventualno razmišljanje i raspravu kako smo mi došli do ovih ustavnih reformi i kako smo svi mi zajedno učestvovali u pravcu u kom će se razvijati zakonodavne reforme u oblasti pravosuđa, kako bismo ostvarili glavni cilj koji se pominje svih ovih godina, pa i danas u Narodnoj skupštini, a to je nezavisno pravosuđe.

Srbija se nalazila otprilike poslednjih, ajde da kažemo, pola veka svakih 15, 16 godina u nekom periodu ustavnih reformi, bilo kroz ustavne amandmane, bilo kroz donošenje novih ustava. Nakon odluke da se izađe iz komunističkog režima, nakon prvih ustavnih reformi krenulo se u pravcu reformisanja pravosuđa, tj. definisanja nezavisnosti pravosuđa isključivo sa aspekta organizacionog pitanja. Da li što smo došli u tu situaciju kroz pritiske različitih nevladinih organizacija i udruženja, nismo razmišljali druge aspekte, šta to znači nezavisnost pravosuđa, nego je ona svedena, po meni usko, na isključivo organizaciono pitanje. Ako isključimo iz pravosudnih institucija, svako prisustvo bilo koje druge grane vlasti, mi ćemo imati nezavisno pravosuđe.

Između ostalog, o tome smo danas više puta govorili. Evropska praksa između ostalog o tome ne govori. Mnoge zemlje gde parlamenti biraju i danas sudije, gde predsednici država učestvuju u izborima sudija, nemojte zaboraviti čak u Italiji koja je poslužila kao model za našu reformu pravosuđa predsednik Republike je predsednik njihovog Visokog saveta sudstva, da ne govorim o Francuskoj itd…

Ali, mi smo se fokusirali na taj segment i nismo uopšte raspravljali kako da proširimo to pitanje nezavisnog pravosuđa. Možda da nađemo i neke druge modele.

Kada sam rekao da smo svi mi odgovorni što smo došli tj. završavamo jedan proces ove reforme pravosuđa započet skoro pre 20, 30 godina, govorim o Ustavu iz 2006. godine, pa mi smo svi glasali za Ustav iz 2006. godine koji je utvrdio upravo ovaj segment. On nije dovršio tu reformu jer se našao na nekih pola puta i zadržao i neki oblik učešća Skupštine u izboru sudija.

Da pričamo krajnje otvoreno, koja je bila uloga Skupštine u ovom periodu između Ustava 2006. godine i danas? Ona je formalno bila takva da bira sudije iako suštinski Skupština nikada nije birala sudije. Skupština je mogla da odluči ne ko će biti izabran za sudiju, nego ko neće biti izabran za sudiju. To je bilo suštinsko pitanje. Znači, proces se morao završiti upravo na ovaj način.

Sada imamo kroz današnju diskusiju dve potpuno polarizovane pozicije i o tome naravno treba razgovarati sa stanovišta ovog Ustava. Jedna kaže – moramo da se vratimo na izbor sudija u Skupštini. Ali, koji izbor sudija? U vreme komunističko kada su partije odlučivale o tome i odlučivale kako će se sprovesti procedura u Skupštini, odlučivale o kriterijumima, odlučivale o podobnosti, o dostojnosti? Sličan model smo skoro imali 2009. godine kada je jedna partija odlučivala kako će se birati sudije i kada je umesto VSS određivala kriterijume, o tome smo čuli od pojedinih kolega kako je to izgledalo.

Ovaj period koji smo sada imali on nije Skupštini davao nikakva ovlašćenja, poslanici su se ovde izjašnjavali, pojedini poslanici su mogli da ospore jednog kandidata i odlučivali ko ne može da bude izabran. Svi koji smo bili članovi Odbora za pravosuđe znamo kako su izgledale te rasprave. Sav proces i kandidature, ocene kandidata prolazio je kroz VSS, a mi smo praktično aminovali tu odluku. Da budemo pošteni onda i prema sebi, sada dovršavamo taj proces ovim ustavnim izmenama.

Sada se tu otvara sledeće pitanje – druga tema pored nezavisnosti, za koju sam rekao da je usko postavljena i da smo propustili da razmotrimo drugi način kako da popunimo taj pojam, a on se tiče i uloge i pozicije sudija u našem društvu i našeg odnosa prema njima, jer ne možemo govoriti o nezavisnim sudijama ako čitava dva dana mi ovde njihovo dostojanstvo i njihov dignitet osporavamo optužujući ih da su podložni korupciji, da nisu nezavisni u svom radu, da su pod uticajem izvršne vlasti, da im izvršna vlast piše presude, pa kako će da obezbedimo nezavisnost i kako ćemo u odsustvu te nezavisnosti da vratimo poverenje građana koje baš iz tih razloga prema pravosuđu na najnižem nivou?

Sada se pojavio drugi pojam, koji je postao jedna mantra, jedan predmet propagande a to je širenje straha od istaknutih pravnika. Znate, mi smo pre neki dan ovde imali jednu raspravu, na kojoj je bio i predsednik republike, o Kosovu i Metohiji, i svaki put kada se pojave ove velike teme mi imamo svi priliku kako da neki način dođemo do konsenzusa o temeljnim pitanjima naše države. Sada polazim od pretpostavke, ne da ćemo ni pokušati da napravimo konsenzus oko izbora istaknutih pravnika, nego unapred optužujemo da toga neće biti, da ćemo se svi ovde podeliti, da nema šanse da se dogovorimo i da će izbor tih istaknutih pravnika biti prepušten isključivo parlamentarnoj većini. Ustavo pisac je dao šansu za konsenzus kroz definisanje većine koja je u Ustavu. Zašto da ne pokušamo to? Zašto u startu isključujemo mogućnost postizanja konsenzusa? Zašto u svakom pitanju koje definiše snagu naše države ili identitetska pitanja, kao što je Kosovo, mi isključujemo mogućnost konsenzusa.

Sa druge strane, nije moguće ako se držimo slova Ustava u potpunosti isključiti učešće druge grane vlasti, u hajde da kažem, ne u kontroli, nego u prožimanju, jer Ustav kaže da je odnos svih grana vlasti zasnovan na ravnoteži i na proveravanju. Takav čist model gde ne postoji nikakav uticaj zakonodavne vlasti u pravosuđu ne postoji nigde. Nađite taj primer u Evropi, da budemo pošteni nama. Zašto se to čistunstvo koje nigde ne postoji traži upravo ovde?

Prilika je da upravo kroz ovaj model, u ovom trenutku jedini realan, da li će se ići u drugom pravcu da se još dogradi, da se još više podigne kvalitet u budućnosti, to ćemo da vidimo. Nisam siguran da je uopšte moguće da se vratimo u period u kojem smo bili, a koji neki ovde zagovaraju da se ponovo sudije biraju u Skupštini, jer čist model tog izbora bi bio da ovde dođu kandidati nama podnose kandidature i mi biramo. To je tek čista politizacija.

Ali, ovde sa druge strane imamo napad na rudimentarno prisustvo zakonodavne vlasti u pravosudnom sistemu koji se ovde ispoljava kroz istaknute pravnike. Čak ni to se ne dozvoljava, i ako to jednostavno, nalaže Ustav.

Mislim da je ovo bio jedini srednji put. Interesantno je da se kroz ovu raspravu videla ta vrsta polarizacije koja je postojala kao kod nekih drugih tema kao što je bilo u slučaju rasprave oko Kosova. Jedni kažu, proterati potpuno sve druge grane vlasti iz pravosuđa, drugi kažu vratimo ponovo jedinstvo vlasti i da Skupština bira sudije.

Ovo je u ovom trenutku, ako smo želeli ceo koncept započet 2006. godine, koji je bio nedovršen, da dovedemo do kraja, jedini mogući, a da sačuvamo ustavne odredbe o ravnoteži vlasti i ono što jedino realno postoji u ovom trenutku na našem kontinentu, a u isto vreme otvara nam priliku da konačno napravimo konsenzus o grani vlasti koja spada među temelje jednog društva. Mislim da drage kolege treba da iskoristimo ovu priliku. Hvala.