Iskoristili ste samo kompletno vreme, pa završite rečenicu.

Hvala.

Ukoliko se usvoje ove izmene one ni u čemu neće doprineti poboljšanju položaju sudija i tužilaca. Naprotiv, samo će postati dalji nepotizam i korupcija u pravosuđu. Iz tih razloga Srpska stranka „Zavetnici“ ne može da podrži predložene izmene zakona. Hvala.

Ministarka Maja Popović.

Odgovoriću vam samo u jednoj rečenici da ovaj set pravosudnih zakona nije rađen u interesu nevladinih organizacija, nego sudija i tužilaca koji su bili, učestvovali u ovim radnim grupama.
Ponoviću još jednom, u radnim grupama učestvovali su sudije, tužioci najvišeg ranga, profesori pravnih fakulteta, advokati i normativci iz Ministarstva pravde i iz Vlade Republike Srbije.
Tačno je da su neki članovi radnih grupa u udruženjima ili strukovnim udruženjima sudija i tužilaca, tako da te primedbe ne stoje. Hvala.

Hvala.

Samo da vidimo ko još od poslaničkih grupa ima vremena. Samo „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“.

Reč ima Dragoljub Acković. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministarku ne vidim, ali mi je žao, set zakona, pre svega pravosudnih, kao i drugih dokumenata o kojima danas raspravljamo je brojan i značajan je za funkcionisanje ove države. Usvajanjem ovih zakona i drugih dokumenata o kojima raspravljamo, povećaće se efikasnost naše zemlje u različitim oblastima.

U mnogim od ovih zakona pomenuta je i ravnopravna participacija pripadnika nacionalnih manjina i onih u onim sredinama, naročito kojima pripadnici nacionalnih zajednica čine značajan procenat stanovništva.

Nažalost, mi, Romi, ne činimo gotovo nigde značajan procenat stanovništva, već smo disperzirani po svim teritorijama i po mnogim državama u svetu.

Ono što nas najviše muči je pitanje našeg jezika o kome Nacionalni savet mora malo više da povede računa, jer je jedna od oblasti u kojima deluje Nacionalni savet je pravo na upotrebu maternjeg jezika.

Jezik govori da je važan zbog toga što se u svim zakonskim aktima pominje i to da sudije i drugi službenici u sudovima moraju biti i pripadnici, recimo, romskog naroda.

Meni je poznato, uvažene dame i gospodo, da nema sudija u onom broju u kojem ga procentualno ima u ovoj zemlji, a mislim da ima tri ili četiri sudije i mislim da u ovoj zemlji ima tri ili četiri mladića ili devojaka koji rade na prevođenju u sudovima, sudskih prevodilaca.

Dakle, smatram da moja partija mora o ovome povesti računa, a moj predsednik, Aleksandar Vučić je pokrenuo inicijativu da nas bude što više u organima vlasti i ova inicijativa predsednika Vučića je da se u narednom periodu angažuje što veći broj Roma, oko stotinak i ja očekujem da to bude zaista ispoštovano.

Slušali smo ovih dva-tri dana i o problemima raznih naroda i narodnosti, ali o problemima jednoga naroda, romskog naroda gotovo da nije bilo reči. Pardon, pomenuo ih je Veroljub Arsić. To što je sudija Majić mislio kako je presudu doneo na osnovu svog mišljenja da je kod nas veoma značajno u kulturi to da se maloletni ženimo.

Argument koji je koristio sudija Majić je toliko beskrupulozan da ja njega neću komentarisati, jer sam ga komentarisao u ono vreme kada je bilo o tome reči. Hoću da verujem da on ne zna o tome, a ne o tome da je rasista, a vi prosudite sami. Možda ja nisam u pravu.

Završiću konstatacijom da će pravosudni zakoni o kojima raspravljamo doprineti poboljšanju položaju romske nacionalne manjine u Srbiji u pravu na koje ukazuju predsednik Vučić koji je nedavno govorio da bi pripadnici ovog naroda trebali da budu u Vladi i drugim organima izvršne vlasti, pa tu ima sudija, porotnici itd, na mestima kao što su pomoćnici ministara ili drugi, ali i državni sekretari i bar ona dva-tri ministarstva kojih je ranije bilo. U Srbiji sada toga nema, za sada još uvek.

Želim da ukažem na to da ako nas nema kvalifikovanih da budemo sudije, ima nas da budemo na nekim drugim mestima u sudskim organima.

Ako nemamo kadrove za sudije imamo kadrove za administrativne poslove, poput arhivara, porotnika, daktilografa, u najgorem slučaju i čistačice i drugih pomoćnika, pomoćnih radnika u sudskim institucijama.

Žalim, dakle, da ukažem na to da se o ovome mora povesti računa i da je zbog toga ova diskusija veoma doprinela da se i o tome misli. Hvala vam.

Reč ima Milorad Bojović.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, gotovo je neverovatno da stranke koje su 12 godina na vlasti dolazile predstavljajući se za evropske vrednosti, dva dana, iz sve snage vode borbu protiv evropskih vrednosti.

Van svake sumnje nezavisno pravosuđe, kome se oni na sav glas protive spada među najuzvišenije evropske vrednosti. Neiskusan posmatrač bi mogao pomisliti da je reč o paradoksu, ali, ne. Kršenje zakona, uništavanje države i društva je najuzvišenija vrednost stranaka koje se protive nezavisnosti pravosuđa.

Od 5. oktobra 2000. godine do maja 2012. postoji mnogo dokaza da je njihova borba za evropske vrednosti bila izgovor za opstanak na vlasti, kako bi zarad lične koristi nesmetano mogli da sprovedu potpuno uništenje privrede i rasprodaju najvažnijih resursa države i naroda. Sve pod izgovorom borbe za demokratizaciju društva.

Koji su ključni efekti te demokratizacije? Sve do 2000. godine građani su za narko mafiju znali samo iz holivudskih filmova i iz knjiga Marija Puza, a onda su došli Surčinski klan, Zemunski klan, Veternički klan, Šarićev klan. Narko biznis je odjednom postao privredna grana. Ali, narko mafija nije jedino dostignuće tog vremena. Imali smo privatizacionu mafiju, stečajnu mafiju, urbanističku mafiju, medijsku i reklamnu mafiju i na kraju imali smo i pravosudnu mafiju. Ova poslednja bila je kičma njihovog političkog sistema, žila kucavica i glavni osigurač njihove vladavine.

Da smo od 2000. godine do 2012. godine imali nezavisno pravosuđe, ne bi mogla da se izvrši pljačkaška privatizacija koja je bila, složićemo se, zločin s predumišljajem. Stotine hiljada radnika je ostalo bez posla i bez mogućnosti da se pred sudom izbore za svoja prava. Ja znam to. izveštavao sam o propasti novosadskih fabrika, „Noviteta“, „Jugoalata“, „Jugodenta“, „Hinsa“, „Pobede“. Izveštavao sam i o privatizacijama šećerana. Niko od radnika u većini tih privatizacija nije dobio ni jedan jedini dinar, niti je na sudu mogao da se izbori za to pravo, jer su sudovi stali na stranu tajkuna.

Da bi usavršila svoju pravosudnu hobotnicu, tadašnja vlast je 2006. godine usvojila Nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa, navodno radi usklađivanja sa novim Ustavom, ali umesto toga ta strategija se zasnivala na … argumentima koje smo i tokom rasprave ovih dana čuli sa one druge strane.

Sve sudije su rekli, da moraju da se razreše i da se ponovo izaberu, jer im nisu politički odgovarale samo zato što su bile sudije pre njihovog dolaska na vlast. Stalnost sudijske funkcije u takvom poimanju demokratije nije imala nikakvu vrednost. Proces uvođenja apsolutno kontrole nad pravosuđem, započet 2007. godine, kada su usvojeni zakoni koji su omogućili otpuštanje svih sudija i tužilaca, završen je 2009. godine čuvenim reizborom. Tokom tog reizbora, bez posla je ostalo 837 sudija i 220 tužilaca.

Čuli smo od gospodina Jovanova šta su bili ključni kriterijumi za taj reizbor sudija i tužilaca, da li su oni i njihove porodice podržavali tadašnju vlast. Zašto je bila važna ova egzegeza koju sam sada ovde izneo? Da bismo smo se sporili o detaljima da li su zakoni dobri ili nisu, moramo da utvrdimo principe, moramo da ustanovimo činjenice, a reforma pravosuđa koja je sprovedena tada, sprovedena je da bi se zaštitila tadašnja vladajuća nomenklatura.

Evo dokaza. Da je postojalo nezavisno pravosuđe, zar mislite da bi mogla da bude opljačkana i ugašena Razvojna banka Vojvodine koja je u trenutku gašenja imala 27 milijardi dinara nenaplativih plasmana. Da smo imali nezavisno pravosuđe, da li bi mogla da bude opljačkana i ugašena Tesla banka iz koje je nestalo dva i po miliona evra?

Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi moglo da nestane sedam milijardi dinara preko Fonda za razvoj novih, lažnih tehnologija i još toliko preko Fonda za kapitalna ulaganja. Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi mogao da bude usvojen neustavni Statut Vojvodine, preko kog su godinama finansirane neustavne u nezakonite funkcije institucije i pravljenja država unutar države.

Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi mogla da bude uništena kompletna Vojvođanska banka i kompletna srpska privreda. Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi tajkuni mogli da postanu vlasnici cele Srbije, a učesnici tadašnje vlasti najbogatija klasa u Srbiji.

Čuo sam kako na njihovim televizijama ovih dana izjavljuju da ovi zakoni neće omogućiti sudijama da budu nezavisni, jer će im plate biti male. Imala je Nata Mesarović platu od 402.000 dinara, jel pravosuđe bilo nezavisno? Nije. Bio je specijalni knjigovodstveni biro za zaštitu tadašnje vlasti.

Takođe, od dama i gospode sa one druge strane sale čuli smo i opasne ideje. Da je SNS kada je došao na vlast trebao da uhapsi i zatvori sve korumpirane sudije. Tako oni vide politiku. Tako bi radili kada bi došli na vlast. Ponašali bi se kao vojna hunta, hapsili bi i zatvarali bez odluke suda, kao u srednjem veku.

Za razliku od opozicije koja je to tražila i predlagala, vladajuća većina nije želela i ne želi da se meša u sudsku vlast. Naprotiv, ova vlast pokazuje visoku demokratsku zrelost, jer pristaje da se odrekne prava koje pri tome, postoji u svim državama razvijene Evrope i zapada, da zakonodavna vlast više ne utiče na izbor sudija i tužilaca. Sudije i tužioci ubuduće biraće sami sebe.

Znate zašto je to važno? Oni više neće moći da imaju izgovor da moraju da osluškuju mišljenje javnog mnjenja, medija ili politike. Njihova etika i njihove sposobnosti biće jedino merilo njihove slobode. Kada se sve ovo sumira, jasno je zašto se ova dva dana sa one suprotne strane protive uspostavljanju nezavisnog pravosuđa. Zato što se potajno nadaju da će nekada u nekoj dalekoj budućnosti ponovo uspeti da se domognu vlasti i smeta im što neće moći da kontrolišu pravosuđe kao nekada, jer kada pravosuđe učinite nezavisnim jednom, to je proces koji ne može da se vrati nazad.

Prvo, zato što to neće dozvoliti EU, neće dozvoliti same sudije i tužioci, ali što je još važnije, neće dozvoliti građani, jer će im nezavisno pravosuđe, koje će nakon izglasavanja ovih zakona biti ustanovljeno, omogućiti da lakše, brže i kvalitetnije ostvare svoja prava.

(Predsednik: To je bilo vreme poslaničke grupe. Dovršite rečenicu.)

Za sam kraj, Stari Rimljani su govorili – neka živi pravda, pa neka propadne svet.

Uvažene dame i gospoda koja se protive uspostavljanju nezavisnog pravosuđa misle drugačije. Oni se vode maksimom – neka propadne Srbije da bi nama bilo dobro. Hvala.

Hvala.

Ovim smo iscrpeli vreme za raspravu, odnosno listu prijavljenih za reč.

Pre zaključenja zajedničkog načelnog, jedinstvenog pretresa, pitam da li reč žele predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?

Reč ima Biljana Đorđević.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, koleginice, kolege, građanke i građani, želela bih da se obratim i ministarki, ne znam da li će se vratiti, trenutno nije tu.

Za početak bih se referisala na nešto o čemu je ona govorila juče. Moram da priznam, posle te jučerašnje diskusije bila sam zbunjena, da li je nama uopšte bila ova reforma pravosuđa potrebna, odnosno da li ministarka uopšte misli da nam je bila potrebna, jer je ona najpre govorila da su ovo neke tektonske promene, a onda kada je odgovarala jednoj koleginici, rekla je suštinski da je zapravo sve u najboljem redu, sve funkcioniše. To je ilustrovala time što je rekla da je dokaz da nije bilo nikakvog problema sa 200.000 evra kod Aleksandra Vulina, ona čuvena afera „tetka iz Kanade“, to što Agencija za sprečavanje korupcije nije odreagovala. Pošto nije, zaključak je – nije tu bilo ničega.

Takođe je rekla da je „Savamala“ imala sudski epilog, jer postoji jedna osoba koja je proglašena krivom. I to je počelo komentarom – nemojmo se praviti ludi. Zaista, nemojmo se praviti ludi. Epilog o kome je ministarka govorila postojaće samo kada SNS siđe sa vlasti, jer jedan takav organizovani kriminal će tek tada moći da se procesuira. Dakle, kada jedna osoba odgovara, i to samo sa pet meseci, što je manje od zakonskog minimuma od šest meseci, za nesavestan rad zbog neodgovaranja na pozive građana koji su vezivani, kojima su uzimani telefoni, koji su ukazivali na kriminal koji se vrši u centru Beograda, a ta osoba dobije manje od minimalne zakonske kazne, to je u nekom dogovoru očito sa nekim kriminalcima iz vlasti koji su mu obećali legalizaciju objekta u Mirijevu. Dakle, to nije sudski epilog „Savamale“.

Da zaključimo, takvim načinom zaključivanja, ako institucije nešto urade, to je onda dobro, znači da one savršeno funkcionišu. To je logika koju vam nijedan građanin Srbije neće primiti. Ne mora da polaže logiku, mora da ima samo zdrav razum. Mogli biste da čitate istraživanja koja kažu da između 15 i 40% ljudi, u zavisnosti od godine istraživanja, ima nekakvo poverenje u pravosudni sistem.

Dakle, mogu da vam kažem i da je Srbija već jako dugo zemlja koja ima najveći broj slučajeva, prema Evropskom sudu za ljudska prava, mislim da to takođe govori o poverenju koje građani imaju u ovaj pravosudni sistem. Dakle, tu leži odgovor na pitanje koje je postavljeno juče – da li nama smeta što ćete vi od Evropske unije da dobijete plus? Ne, ne smeta nam. Problem je što ćete dobiti plus ni za šta, problem je što ćete nakratko zavarati Evropsku komisiju da se ovde radi o depolitizaciji sudstva, ali do toga vam nije stalo.

Da je ministarki bilo stalo, ona je zapravo baš namerno trebala da uključi u radnu grupu one iz struke i nauke koji se sa ustavnom reformom nisu slagali, upravo da bi odgovorila na njihove strahove u vezi sa time kako će ovi zakoni implementirati ustavne amandmane. Ali to se nije dogodilo. Ne samo što ovaj plus nije iskren, nego što je instrumentalan, nego što neće biti ni dovoljan, zapravo ćete morati da imate primenu i neki svoj slučaj Sanader, može da bude „Savamala“, ali nisam sigurna da imate kapaciteta da to izvedete, da biste stvarno dobili plus u oblasti reforme pravosuđa.

Šta je tu problem sa politizacijom koja se ovde ovim zakonima ostavlja? Nije došlo do depolitizacije. Ja neću sada da se zadržavam na ustavnim reformama. To je prošlo. Tu je već naneta šteta ovim rešenjem da dvotrećinska većina u Skupštini glasa za istaknute pravnike, pa kada se ne postigne, ide se na jednu petočlanu komisiju. Mi politikolozi vrlo dobro znamo da kada date takvo rešenje imate institucionalni podsticaj da do dvotrećinske većine nikada i ne dođe.

Ali šta mi možemo da uradimo sada sa ovim zakonima? Postoji način da se to delimično ispravi. To je način odlučivanja u Odboru za pravosuđe, kada se kandidati za istaknute pravnike zapravo prijave za taj posao i kada Odbor treba da odredi osam članova koji će doći pred plenum, koji će glasati za četiri. Moramo da kažemo, pošteno je da je Ministarstvo pravde u javnoj raspravi prihvatilo jedan predlog „Ne davimo Beograd“, a taj je da se u Odboru za pravosuđe odlučuje dvotrećinskom većinom od tih osam kandidata.

Međutim, sa prihvatanjem tog rešenja ona je dodala odredbu da ukoliko se to ne postigne, onda u roku od 15 dana se ide na novo glasanje, gde će se za izbor istaknutih pravnika tražiti prosta većina i time se argument da ima nekakve političke heterogenosti, a to je ministarka rekla juče i time obmanula javnost, zapravo ostaje na 15 dana. Nakon toga ponovo ide se na prostu većinu. Dakle, suština je u tome da ono što ste predvideli kao izuzetak biće pravilo. To će biti glasanje sa prostom većinom i to će biti glasanje sa komisijom.

Najzad, moram da istaknem da u ovim zakonima imamo kontradiktorno tumačenje depolitizacije i političkog delovanja za istaknute pravnike i za sudije. Za istaknute pravnike dovoljno je da nisu članovi partija i da snažno ne utiču na donošenje političkih odluka, ali za sudije zabranjeno je političko delovanje na drugi način, bez preciziranja šta se pod time misli. Tu se slažem s koleginicom koja je ranije govorila da su svi politička bića, pa i sudije i tužioci. Tako da, recimo, kada oni idu da glasaju, to je isto politički čin. Nisam sigurna da ste predvideli da im je zabranjeno da glasaju. Kada učestvuju u reformi pravosuđa, recimo, u radnim grupama za zakon, oni takođe iznose političke stavove jer se radi o političkoj reformi, jer je ono grana vlasti, dakle, ima moć. Sudstvo ima moć, pa je samim tim političko pitanje – da li su sudije i tužioci koji su učestvovali u ovim radnim grupama zapravo za to da neke buduće sudije i tužioci nemaju prava da u takvim reformama učestvuju?

Dakle, s obzirom na ovu preteranu širinu obuhvata političkog delovanja na drugi način, ova odredba može da ti osnov za ograničenje slobode mišljenja i slobode izražavanja sudija i tužilaca. To imate kada u radnu grupu ne uključite nekoga ko, recimo, razume konstitucionalizam, pravnu teoriju ili ljudska prava, prosto nekog eksperta za ljudska prava.

Najzad, želim da kažem i da ovakvom zabranom političkog delovanja sudija i zabranom samo neprimerenog uticaja na sudije ostavlja se vrlo širok prostor za selektivno, proizvoljno tumačenje šta je sudijama zabranjeno, a šta je političarima dozvoljeno. Tu ću odgovoriti koleginici o tome zašto mi ne pričamo o uticaju kapitala na izbor sudija. Pa zašto vi nemate rešenja o svojim zakonima za to? U ovim zakonima, sa ovako suženom regulativom, kojima je onemogućeno da pričamo o tome kako se kroz politički uticaj, kroz vaš uticaj, vladajuće većine zapravo, deluje krupni kapital i možemo da govorimo samo o tome da li ste obezbedili materijalnu sigurnost sudija i tužilaca.