Dozvoljavam da me i opomenete, ali ako podnosioci ne govore o amandmanu, onda i ja koja se javljam, valjda mogu da imam neki širi osvrt.
Najpopularnija stvar koja se dešava u Srbiji u poslednje vreme, a bogami ne samo u Srbiji, nego i u regionu ili smo je možda iz regiona i uvezli, jeste pokušaj da se revidira istorija i to ne bude uvek teško kad se bavite nekom dalekom istorijom. Ali, kad se bavite situacijom koja se tiče 5. oktobra i perioda iz 1999. i 2000. godine, onda je hrabro pokušati da to prešminkamo na način na koji nam odgovara. Najveća tragedija Srbije je definitvno ubistvo srpskog premijera i to svako ko ima zdrav razum i danas i tada mora da kaže.
Međutim, svesti petooktobarski puč, revoluciju, kakav god da je epitet ovde dobio, na momenat da se sve to desilo zahvaljujući nekim stranim silama i sukobima sa našom službom samo da bi se uklonio premijer Đinđić, nije baš realan presek. Tada se dogodilo prvi put da je o državi Srbiji odlučio neko treći, da je, nažalost, i srpski narod zloupotrebljen u svrhu da se ispune želje nekih moćnika koji su želeli da Srbija ne odlučuje samo o svojoj sudbini. Ne možemo da budemo ni ozbiljni političari ni zdravi ljudi ako dana ne konstatujemo da je opšta sramota onakav vid predaje predsednika SRJ u to vreme Haškom tribunalu.
Ne možemo danas da razgovaramo na način na koji razgovaramo, a da nam je ključna tema Kosovo i Metohija i da izgubimo svest o tome, da ono što smo mi sebi dozvolili kao bruku, ni danas ne dozvoljavaju Albanci sa Kosova i Metohije. Vi nemate od njih ni jednu jedinu reč protiv čak ni onih koji sada sede u Haškom tribunalu, da ne pričam o tome da su sve presude bile apsolutno sramne do današnjeg dana, ali da na ovaj način danas pokušavamo da optužimo Aleksandra Vučića, vladajuću većinu, bilo koga od nas kako smo neke zapadne ili čije god sluge protiv interesa Srbije, od strane onih koji su vinovnici puča sa Zapada i udara na Srbiju, ne na politiku bilo kog čoveka. To je tada bio jeftin izgovor kome je poverovao srpski narod, da je to udar na Slobodana Miloševića i da će sve biti sjajno samo kada ode Slobodan i socijalisti.
Ljudi, demantovalo je vreme sve navode koji su tada postojali. Nemojte da danas na ovaj neozbiljan način ponovo razgovaramo i to o najključnijoj temi – problem Kosova i Metohije. Danas je samo veći u odnosu na te dane. Da li stvarno neko misli da rešenje možemo da tražimo na način što ćemo da se optužujemo među sobom za veleizdaju, strano plaćeništvo, kako god, ne mogu više ni da iscitiram šta se sve ovde čuje?
Neozbiljno je i ne znam šta pokušavate da mi dobacite. Ne razumem ni jednu reč koju pokušavate da mi kažete, osim što razumem danas trebam po istom principu da dozvolimo da bude obmanuta srpska javnost i da pustimo onako kako je to juče izgledalo iz ugla jednog procenta vas kako se bliži taj famozni momenat nekih izbora na kojima će te da briljirate.
U redu je politička borba, ali ovo više nije ni politička borba. Ovo je šibicarenje, najnižeg nivoa. Parlament Srbije ne zaslužuje pristup. I koliko god da vam smeta sve što sam rekla građani Srbije misle isto što i ja. Verovali ili ne jednog dana će vam to i potvrditi.