Nemojte da vičete, rekao sam, dobićete reč svi.

Dozvoljavam da me i opomenete, ali ako podnosioci ne govore o amandmanu, onda i ja koja se javljam, valjda mogu da imam neki širi osvrt.

Najpopularnija stvar koja se dešava u Srbiji u poslednje vreme, a bogami ne samo u Srbiji, nego i u regionu ili smo je možda iz regiona i uvezli, jeste pokušaj da se revidira istorija i to ne bude uvek teško kad se bavite nekom dalekom istorijom. Ali, kad se bavite situacijom koja se tiče 5. oktobra i perioda iz 1999. i 2000. godine, onda je hrabro pokušati da to prešminkamo na način na koji nam odgovara. Najveća tragedija Srbije je definitvno ubistvo srpskog premijera i to svako ko ima zdrav razum i danas i tada mora da kaže.

Međutim, svesti petooktobarski puč, revoluciju, kakav god da je epitet ovde dobio, na momenat da se sve to desilo zahvaljujući nekim stranim silama i sukobima sa našom službom samo da bi se uklonio premijer Đinđić, nije baš realan presek. Tada se dogodilo prvi put da je o državi Srbiji odlučio neko treći, da je, nažalost, i srpski narod zloupotrebljen u svrhu da se ispune želje nekih moćnika koji su želeli da Srbija ne odlučuje samo o svojoj sudbini. Ne možemo da budemo ni ozbiljni političari ni zdravi ljudi ako dana ne konstatujemo da je opšta sramota onakav vid predaje predsednika SRJ u to vreme Haškom tribunalu.

Ne možemo danas da razgovaramo na način na koji razgovaramo, a da nam je ključna tema Kosovo i Metohija i da izgubimo svest o tome, da ono što smo mi sebi dozvolili kao bruku, ni danas ne dozvoljavaju Albanci sa Kosova i Metohije. Vi nemate od njih ni jednu jedinu reč protiv čak ni onih koji sada sede u Haškom tribunalu, da ne pričam o tome da su sve presude bile apsolutno sramne do današnjeg dana, ali da na ovaj način danas pokušavamo da optužimo Aleksandra Vučića, vladajuću većinu, bilo koga od nas kako smo neke zapadne ili čije god sluge protiv interesa Srbije, od strane onih koji su vinovnici puča sa Zapada i udara na Srbiju, ne na politiku bilo kog čoveka. To je tada bio jeftin izgovor kome je poverovao srpski narod, da je to udar na Slobodana Miloševića i da će sve biti sjajno samo kada ode Slobodan i socijalisti.

Ljudi, demantovalo je vreme sve navode koji su tada postojali. Nemojte da danas na ovaj neozbiljan način ponovo razgovaramo i to o najključnijoj temi – problem Kosova i Metohije. Danas je samo veći u odnosu na te dane. Da li stvarno neko misli da rešenje možemo da tražimo na način što ćemo da se optužujemo među sobom za veleizdaju, strano plaćeništvo, kako god, ne mogu više ni da iscitiram šta se sve ovde čuje?

Neozbiljno je i ne znam šta pokušavate da mi dobacite. Ne razumem ni jednu reč koju pokušavate da mi kažete, osim što razumem danas trebam po istom principu da dozvolimo da bude obmanuta srpska javnost i da pustimo onako kako je to juče izgledalo iz ugla jednog procenta vas kako se bliži taj famozni momenat nekih izbora na kojima će te da briljirate.

U redu je politička borba, ali ovo više nije ni politička borba. Ovo je šibicarenje, najnižeg nivoa. Parlament Srbije ne zaslužuje pristup. I koliko god da vam smeta sve što sam rekla građani Srbije misle isto što i ja. Verovali ili ne jednog dana će vam to i potvrditi.

Hvala. Poslovnik.

Gospodine predsedniče, ukazujem na povredu člana 104. koji govori o pravu poslanika na repliku. Gospodinu Gajiću niste dali repliku.

Pa sad treba da dobije reč.

Sačekajte, molim vas, znam zašto vam ovo govorim. Sačekajte. I to radite vrlo perfidno već duže vreme. Kada repliku zasluže poslanici vlasti odmah je dobiju. A kad neko iz opozicije treba da replicira, vi pustite tri kruga drugih ljudi. Evo koleginici iz SPS koju niko nije pomenuo.

Ali koja tri kruga? Jedan odgovor je bio sad je poslanica govorila prvu put, nije treći put.

Gospodin Gajić je direktno pomenut. Pomenuta je i stranka predsednik stranke i vi njemu ne date kao što niste dali ni gospodinu Lutovcu maločas. (Isključen mikrofon.)

Vi ništa ne razumete.
Razumete, ali sada ovo radite namerno. Kažem lepo Gajiću - dobiće reč i sada treba da dobije reč i vi pre njega ustajete i kukate zašto nije dobio, a znate da treba da dobije.
Jel hoćete da se glasa za ovo?
(Miroslav Aleksić: Neću, ali dajte reč čoveku.)
Nećete da glasate. Sad će da dobije reč kao što sam mu rekao da će dobiti i nema potrebe da se ponašate na takav način svi tamo.

Predsedniče, u redu, ali trebali ste odmah da mi date repliku. Prvo ja pa onda gospođa iz SPS. Ne vidim način na koji je ona mene zaobišla jer smisao replike je da odmah odgovorim, a ne da prođe još 15 minuta pa da tek onda odgovorim. Nema veze.

Ja nemam ovde, gospođo Raguš, dovoljno vremena da vam odgovorim u vezi netačnih činjenica sa kojima vi izlazite ovde pred Skupštinu i u vezi izmeštanja pregovora, a pogotovo u vezi mišljenja Međunarodnog suda pravde. Govorio sam to već ovde. Evo vama predlažem - organizujte, pošto ja nemam nikakvu moć, neku TV debatu na tu temu, rado ću da se odazovem i da vam to objasnim.

Mi možda grešimo u nazivu, vi ste me ispravljali kako se zove ovaj non pejper dokument. Mi grešimo zato što ga nismo nikada videli, pa nam je onda problem. Vi kažete - predlog, mi - predlog, nije predlog. Onda - plan, nije - plan nego inicijativa. Mi kada kažemo - inicijativa, nije ništa. Sada nema nikakav naziv.

Šta god da je nije tačno da je to postao evropski predlog u smislu toga da su i ovih pet država koje ne priznaju tzv. Kosovo podržali taj papir, kako god se on zvao. Ta je podrška uslovna i isključivo zavisi od toga da li će Srbija sa tim da se složi. Ako se Srbija ne bude složila, nema ništa od tog predloga da se naziva evropski predlog.

Najzad, ono što mene zabrinjava, možda za to nema potrebe, a video sam jutros neki Tvit gospodina Lajčaka u kome on kaže da je zadovoljan zato što je i Kurti, tako je rekao, i Kurti načelno prihvatio taj njihov papir, kako god da se zvao. Sada ja ne znam koji je onaj drugi - i, koji je takođe prihvatio. To me brine.