Po kom osnovu? Na izlaganje prethodnog govornika ili? Imate reč, ali vas molim da mi obrazložite, jer ne vidim osnov.

Pa, po članu 103. u vezi sa članom 104. stav 1.

Bili ste dužni da date repliku poslaniku Đorđu Stankoviću, zato što, mislim da je to vama odlično poznato. Znači, direktno se odnosilo ovo što je ministar odgovarao na izlaganje Đorđa Stankovića, direktno, najmanje četiri puta je ministar jer je osetio da je to bilo dobro da koncipira svoj odgovor, zahvalio na komentarima koje je Đorđe Stanković dao kao prethodni govornik.

Znači, dužni ste bili da mu date pravo na repliku. Nemojte da ostavljate ovde prostor samo za privid da se događa neka rasprava. Morate da omogućite raspravu. Tražio sam vam povredu Poslovnika malo pre, pet puta, a vi ste me zaobišli, pa ste dali, a efekat je date u tom momentu, a ne da prođe još 15 minuta pa da mi date pravo na prigovor po Poslovniku. Znači, nemojte tako flagrantno da kršite ovaj Poslovnik.

Eto, molio bih vas to. Toliko je očigledno da Đorđe Stanković ima pravo na repliku, da ne znam koji argument da upotrebim, jer mu se ministar četiri puta zahvalio na temi koju je on potencirao u svom govoru, a ovde lepo piše u stavu 1. ukoliko ga pogrešno protumači, koji se odnosi na narodnog poslanika, jasno se odnosilo na njega. Hvala vam.

Evo, da vam odgovorim.

Zahvaljivanje nije osnov za repliku, a ja sam od vas očekivala da kao vrstan advokat i poznavalac prava ipak Poslovnik savladate negde od početka, ali očigledno to nikako ne ide, pre svega nijednog trenutka ministar nije spomenuo direktno Đorđa Stankovića, narodnog poslanika, tako da vas molim sledeći put i što se tiče neposrednog ukazivanja na povredu Poslovnika, vi ste imali pravo pre nego što je gospodin Ostrogonac bio u sistemu. Moja obaveza je da vodim računa o redu na sednici i moja diskreciono pravo po Poslovniku je da odlučim da li će biti osnova za repliku ili ne.

Nadam se da ste zadovoljni mojim odgovorom.

Da li želite da se Skupština izjasni po ovom pitanju? (Da.)

Reč ima Željko Veselinović.

Poštovana potpredsednice, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću malo o Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i pri tom neću biti ni najmanje demagog, pa da kažem da taj zakon ne valja ništa, mogu reći čak šta više da je taj zakon dosta dobar, da je lepo napisan i da u njemu ima dosta dobrih stvari, s obzirom da nije menjan još od 2005. godine. Međutim, postoji drugi problem, a to je što je taj zakon u našim prilikama potpuno neprimenjiv.

Ministar Selaković je malo pre govorio o tome da vodi računa o radnicima, da država vodi o njima računa. Da država vodi računa o njima na pravi način, verovatno bi glasali za Predlog zakona o radu koji sam ja predložio prošle nedelje. To je moderan evropski zakon o radu, koji bi sa ovim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu mogao da bude odlično rešenje za sve radnike u Srbiji.

Postavlja se pitanje kako 237 inspektora rada može da kontroliše 400 hiljada pravnih subjekata u jednoj državi? To je prosto nemoguće, ako pri tom znamo da je starosna struktura baš onakva kako je ministar rekao, i to je tačno, da su tu mahom stariji ljudi, da su oni podložni raznim uticajima i da oni u suštini nemaju velika ovlašćenja kada kontrolišu poslodavce koji krše bezbednost i zdravlje na radu.

Svedoci smo da se svakodnevno, pogotovo u velikim kompanijama, dešavaju razni bezbednosni propusti. Slažem se da su povrede na radu sastavni deo svakog posla i da moramo svi da se borimo da ih bude što manje, jer je nemoguće da ih ne bude, ali, prosto, takvih primera stalno imamo recimo u namenskoj industriji „Krušik“, „Milan Blagojević“, „Zastava oružje“ i mnogim drugim firmama.

Da bi inspektori mogli da rade svoj posao, oni moraju da kontrolišu te poslodavce. Ne mali broj slučajeva je bio da su poslodavci isterivali inspektore rada iz svojih firmi i svojih fabrika, na primer, „Jura“, „Magna“ iz Odžaka, „Trajal“ iz Kruševca. Dobro je što je ministar napomenuo, evo, ja ću se potruditi da kao predsednik sindikata, ukoliko budem dobio odgovor, da mu dostavim spisak svih onih kompanija koje su u prethodnom periodu izbacivale inspektore rada sa svog poseda.

Na taj i takav način, ukoliko se to ne promeni, neće postojati mogućnost da se bilo koji poslodavac kazni. Može u teoriji, u praksi je to nemoguće. Jer, bez širokih ovlašćenja, ne samo inspektora za rad, nego bez širokih ovlašćenja lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu u kompanijama, bez šireg ovlašćenja Odbora za bezbednost i zdravlje na radu koju čine predstavnici poslodavca i predstavnici sindikata, mi ne možemo biti sigurni niti možemo računati da će se ta situacija popraviti. Jer, represivna politika, tj. kažnjavanje takvih poslodavaca je nešto što jedino može da doprinese da oni povedu računa o bezbednosti i zdravlju na radu, a 237 ljudi, verujte, nije dovoljno ni za Beograd. Tih 237 inspektora ne može da pokrije ni Beograd, a kamoli celu Srbiju.

Zato apelujem na vas da poboljšate uslove rada, da date veća ovlašćenja i da ponudite veće plate tim ljudima koji bi trebali da se zaposle na tim mestima, jer jednostavno samo na taj i takav način možemo taj Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu primenjivati.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su se borili protiv one vlasti 2012. godine i dan danas smatram da ta vlast nije dobra, ali kad govorimo o prosečnoj plati, 17.000 dinara 2012. godine i 40.000 dinara danas, nisu dobre ni jedna ni druga. Moramo govoriti o tome šta neko za taj novac može da kupi i koliko može da kupi.

Ako u minimalnu potrošačku korpu, o tome sam već govorio ovde na Skupštini, država ili taj koji određuje tu minimalnu potrošačku korpu stavi za obrazovanje dece 100 dinara mesečno ili dve kockice čokolade po detetu mesečno, da li možemo da kažemo da je ta minimalna potrošačka korpa reper za nešto? Naravno da nije reper ni za šta. Cene su otišle u nebo i to svi vi znate. Cene su otišle u nebo, uslovi rada su sve gori i gori i mi moramo da nađemo način da zadržimo decu ovde, da zadržimo radnike ovde, da nam ti radnici ne odlaze u Nemačku, kao što ste rekli, ministre, da tamo predaju nemačkoj deci, nego da ostanu ovde.

To možemo samo sa velikim platama, samo sa dobrim uslovima rada i samo sa bezbednim radom, da svako dete i svaki radnik, i majka i otac koji ode na radno mesto, da se svojoj porodici vrati živ i zdrav bez problema. Hvala.

Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Prvo hoću da se zahvalim i na pohvalnim rečima za zakon, da je dobar, da je lepo napisan, da nudi nova rešenja. Ali ono što je najvažnije – taj zakon će pokazati koliko je dobar onda kada bude počeo da bude primenjivan.
Da, i dalje odgovorno tvrdim da država vodi računa o radnicima i koliko god imao mana i problema Zakon o radu, ovaj Zakon o radu je omogućio da u Srbiji bude otvoreno 580 hiljada novih radnih mesta. Da nije menjan Zakon o radu, ne bismo mogli da uđemo u reindustrijalizaciju Srbije, ne bismo mogli da povećavamo broj zaposlenih, ne bismo mogli da ostvarujemo i veći BDP, ne bismo mogli da ostvarujemo značajno veći izvoz, ne bismo mogli da računamo na veće budžetske prihode, ulažemo u naše zdravstvo, ulažemo u infrastrukturu, ulažemo u nauku, ulažemo u energetiku, ulažemo u sistem odbrane.
Je li to savršen zakon? Nije. Jel ima problema u njegovoj primeni? Ima. Ozbiljno pratimo ono što su problemi i izlazićemo sa predlozima konkretnih rešenja.
Da, država vodi računa o radnicima čak i kada ne usvaja, tj. ne utvrđuje predloge od nacrta zakona koje predlaže neko iz onih poslaničkih grupa koje ne tvore vladajuću većinu.
Ima jedna stvar na koju moram da se, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnem, zato što to jednostavno nije ni u redu ni korektno, a to je kada se kaže da su inspektori stari ljudi koji su podložni različitim uticajima. Šta to znači? Ja molim da se ništa ne generalizuje. Ubedljiva većina tih ljudi su časni, čestiti, pošteni ljudi koji rade svoj posao vredno i predano. Njih 214 je izvršilo više od 65 hiljada nadzora, a pre deset godina njih 250 nije uspevalo da ostvari ni 60 hiljada. Ja vas sve molim da ništa ne generalizujemo, pa tako ni pripadnost nečiju nekoj profesiji.
Mogu delimično da se složim sa time što je rečeno. Znate, 17.000 dinara 2012. godine i 40.000 dinara 2023. godine nije dobro ni jedno, ni drugo. Ma, 40.000 je mnogo bolje nego što je ono bilo, kao što je bolje to što danas imamo 2.310.000 zaposlenih, a onda smo jedva prelazili 1.700.000.
Samo da vas podsetim, tada, sa tih jedva premašenih 1.700.000 zaposlenih morali smo da isplaćujemo penzije za 1.600.000 penzionera. Bližilo nam se bukvalno da imamo na jednog penzionera jednog zaposlenog. To je neodrživ i to je nenormalan sistem. To je sistem kojim smo sami sebe uništavali. Zato je to moralo da se prekine.
Još jednu stvar moram da kažem. Dakle, ako pričamo o tome da želimo da zadržimo naše ljude, ja mislim da ozbiljno radimo, koliko god možemo, na tome da zadržimo naše ljude, da ne odlaze iz zemlje na različite načine, ali, znate, u nekima od zemalja koje su pomenute radnik dobije otkaz za jedan minut zato što je tamo takav Zakon o radu. U tim zemljama nemate zloupotrebu bolovanja, a ja ne kažem da svako ko je otvorio bolovanje da je to fingirao. Nije tačno. Nažalost, kao nacija imamo ozbiljnih problema sa zdravljem i ne imali posle svega kroz šta smo prošli i šta nam je rađeno.
U tim zemljama koje se nekima predstavljaju kao obećane, kao što rekoh, za jedan minut se dobije otkaz i nema pobune i ako je negde sistem – hoćeš da radiš, prihvataš to i radiš, nećeš da radiš, nećeš, ali kada pogledate to što izgledaju kao obećane zemlje, daleko su još uvek ispred nas. Nisu imale raspad države, nisu imale hiper inflaciju, nisu imale dugogodišnje sankcije, nisu imale NATO agresiju, nisu imale vraćanje u kameno doba, uništavanjem infrastrukture, uništavanjem privrede, nisu imale pljačkaške privatizacije, ništa od toga…
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje s mesta.)
Tako je, da su imale ovakvu vlast, kao što imamo mi danas, bile bi još više ispred nas. Ali, u tim zemljama, kada pogledate, prošle godine nije bilo promena visine plate, a bilo je inflacije, a privreda im gotovo ulazi u recesiju. I to nije dobro za nas, da se mi razumemo, zato što smo mi na evropskom kontinentu, zato što smo ekonomski povezani sa tim zemljama, ali je činjenica, činjenica je da je blago, ali sve više, broj ljudi onih koji se vraćaju u Srbiju evidentan i bivaće još više.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju s mesta.)

Molim vas, bez dobacivanja.

To je u vašim redovima neka problematika, pretpostavljam da je to skroz netačno, vezano za ovo što je jedna uvažena narodna poslanica govorila.
Dakle, sve što radimo, radimo da zadržimo ljude da ovde žive. Ali, morate, morate jednu stvar samo da imate u vidu. Ne odlaze naši ljudi preko zato što ih tamo neko mnogo želi, nego zato što tim zemljama nedostaje radna snaga različitih profila, zato što je svet postao jedno globalno selo u kome je omogućeno neuporedivo jednostavnije i lakše kretanje, zato što se i u tim zemljama rađa manje dece nego što ljudi umire. I to je problem i evropske civilizacije i evropskog kontinenta i nazovite to kako hoćete. I te 2012. godine, o kojoj smo govorili, u Srbiju je došlo 1.800 stranih državljana da traži posao. Godine 2012. došlo 1.800, 2022. godine 35.174.
Mnogo je poslova koje u Srbiji naši stanovnici više neće da rade iz različitih razloga.
Što se tiče jedne stvari, tu mogu da se složim i hvala na tome što to govorite, jer ja to osećam kao jednu vrstu podrške za one promene koje treba da ostvarimo, da li je dovoljno 237 inspektora? Nije dovoljno. Nije dovoljno. Da li nam treba više? Treba nam više. Hajde da vidimo kako to da uradimo i da uredimo.
Rečeno je – povećajte plate. Morate da imate u vidu jednu stvar, ne možete da izvučete jednu inspekcijsku službu, pa da joj povećate plate, a ostalih 36 republičkih inspekcijskih službi da kažete ne zanima nas. Ali, da su ubedljiva većina ljudi koji rade taj posao časni, čestiti i dobri, ja verujem da jesu.
Druga stvar, ako je negde postojala sumnja u koruptivnost u radu, jedna od stvari koja je urađena veoma pametno jeste što je omogućeno inspektorima da odu da izvrše inspekcijski nadzor u Vranju, inspektorima iz Vranja da odu u Valjevo, onima iz Valjeva da odu u Bor, onima iz Bora da budu poslati u Zrenjanin, iz Zrenjanina u Rumu itd. I tu je uloženo mnogo. Uloženo je mnogo i u sredstva za rad, u opremanje računarima, motornim vozilima, zaštitnom opremom, svim onim što bi inspektori za rad, što je bilo ranije podrazumevano da imaju, a nisu imali.
Da li je dovoljno 237? Nije. Nastavićemo i dalje da pokušavamo koliko god možemo da privlačimo ljude da rade u toj službi, jer jednostavno, bez nadzora ne možete da sprovodite nijedan zakon.
U onom delu u kojem ste bili konstruktivni, hvala vam na konstruktivnosti. U onome u čemu se razlikujemo u mišljenjima, pa ne bi bilo dobro nikada da svi mislimo isto.
Još jednom, hvala na tome.

Zahvaljujem.
U skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Po redosledu prijavljenih za reč mr Akoš Ujhelji, 55 sekundi. Nije tu.
Sledeći po prijavi za reč je Miloš Parandilović.
Izvolite.