To je bilo dva minuta.
E sad, što se tiče nasilja, ja sam na to ukazivao vama, jer ste takvo ponašanje danas vi demonstrirali ovde. Nisam drugima, jer ga kod drugih nisam primetio, ponajmanje kod predsednice Vlade, kako govorite sada.
Inače, da, i pretili ste danas predsednici Vlade, i to nekoliko puta, baš iz te klupe. Tri puta najmanje da se čulo ovde, možda je bilo i više, pa se nije čulo do nas, vikali: „pazite šta radite“, „videćete vi“ itd. I sad mi kažete – dosledno primenjivanje Poslovnika. Da sam ja doslovno primenjivao sve ono što je predviđeno od mera, znate li koliko biste kazni dobili, i vi lično i svi oko vas? Jeste li na to hteli da pozovete sada? Niste.
Dakle, još jednom da vam ponovim, ponašajte se, ljudi, onako kako želite da se drugi ponašaju prema vama. Nemojte da radite ono za šta znate, svesni ste da vam ne bi prijalo kada bi neko drugi vama radio. Samo o tome vodite računa. Samo o tome vodite računa. I da ponovo sad ne vičete.
(Boško Obradović: Sve je u redu, samo niste to obezbedili.)
Za 27. da li treba da se glasa? Opet nešto govorite, nije važno. Smatram da ne želite da se izjasnimo.
Da ne bude nešto neprecizno, da se ne bi različite poslaničke grupe ljutile što sam to rekao, dakle, sasvim precizno, obavešten sam da su poslanička grupe Demokratske stranke i poslanička grupa Moramo napustile današnju sednicu. Toliko o poštovanju, o odnosu prema temi, nekim zahtevima bez kojih da se živi ne može itd. Dakle, tražili ste sednicu, omogućili smo sednicu, niste glasili za sopstveni dnevni red i na kraju napustili tu istu sednicu, i taj dnevni red i sve u vezi s njim.
Da li je još nešto povreda Poslovnika, pa da završimo s tim?
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ukazujem na povredu Poslovnika, član 107, dostojanstvo Narodne skupštine. Smatram da ne priliči kalibru vašem, naučnoj delatnosti, akademskoj i građanina i nekoga ko predsedava i nekog ko je ovde prvi među jednakima, da oslovljava permanentno, konstantno, iz sednice u sednicu, narodne poslanike sa vaše leve strane, a sa moje desne, iz redova opozicionih da urlaju. Znate li ko urla? Velja Nevolja i njemu slični. Oni sa severne i južne tribine koji su pod kontrolom vlasti i koji na taster kad treba da ćute, a na taster kad treba pevaju i pričaju i urlaju. Ne mogu akademski građani, doktori nauka ovde, imaju ozbiljne naučne radove, doktori, inženjeri, ekonomisti, diplomirani pravnici, pravnici i slično da urlaju, a da pritom se čuje desetine glasova sa vaše desne strane…

Da skratimo ovu priču, Puškiću.

Ne, ne, ne, nisam završio.

Da, da, završili ste. Dakle, da li neko ko je, kako vi kažete, akademski građanin ili profesor ima pravo da viče iz klupe ili da urla iz klupe? Nema pravo, nema pravo.
Što sad vi vičete?
(Borko Puškić: Ja razgovaram sa vama.)
A vi razgovarate tako glasno kada nemate uključen mikrofon. Pa nemojte to da radite, ljudi. Govorite, završite, neko drugi govori i završi on. Dok on govori, vi slušate. Nije to toliko teško. Znači, samo strpljenja treba i pristojnosti treba.
(Boško Obradović: Da li možeš da prestaneš da nas ponižavaš?)
Član 107, je l' treba da se glasa?
(Borko Puškić: Treba.)
Glasaćemo za 107. Evo, da bude da se pridružujem vašem apelu, ne samo upućen profesorima i ljudima koji se bave obrazovanjem, nego svima, da ne viču iz klupa, da, kako ste rekli, ne urlaju, jer je to potpuno pogrešno ponašanje. I za vas da važi, tako je.
Reč ima Branimir Jovanović.

Hvala, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, koleginice i kolege, svakako da je posle ovako tragičnih događaja trebalo da razgovaramo o Izveštaju o Vladu o bezbednosti i da govorimo o bezbednosti uopšte, ali smatram da je trebalo da razgovaramo u jednoj drugačijoj atmosferi, u jednom drugačijem ambijentu.

Nije bilo primereno da se napravi ovako naelektrisana politička atmosfera i ovakav ambijent odmah posle tragedije. Mislim da je trebalo malo da sačekamo, da u tišini tugujemo, da u tišini iskažemo poštovanje prema svakoj žrtvi, da saučestvujemo sa porodicama čiji su članovi nastradali u ove dve tragedije. Bio je red da dostojanstveno u miru, u danima posle tragedija ožalimo svako dete, svakog čoveka koji je stradao.

Ne mogu da razumem da se bilo kome žurilo da odmah posle toga okrivi za tragediju vlast, da okrivi sistem, da okrivi društvo. Nije ovo teren na kome se stiču politički bodovi. Sada je kasno za naknadnu pamet. Treba da vidimo kako ćemo da izađemo iz ovoga i kako ćemo da nađemo najoptimalnije rešenje.

Niko od nas iz vlasti ne beži od rasprave. To smo pokazali i danas. Smatram da je bilo ljudski i dostojanstveno da se ponašamo drugačije u danima koji su sigurno najtužniji u novijoj našoj istoriji. U ovom trenutku nama je potreban dijalog. Da otvoreno i bez kalkulacija razgovaramo mi u parlamentu jedni sa drugima, da budemo otvoreni prema građanima, da budemo iskreni jedni prema drugima. Treba nam mudrosti, treba nam znanja da prevaziđemo ovu situaciju i da izađemo iz nje jači.

Mislim da je prvim trenucima posle tragedije bio prioritet da se pomogne porodicama čiji su najdraži članovi stradali, da oni prevaziđu jednu ovako tešku situaciju.

Smišljeno se pravi atmosfera i pravi se ambijent da je vlast kriva za sve. Traže se ostavke, upućuju se pretnje najvišim državnim funkcionerima. Najlakše je optužiti vlast za bilo šta što se loše desilo. Da li je to rešenje? Mi na taj način možemo da napravimo jedan opasan presedan, da upadnemo u zamku, da otvorimo Pandorinu kutiju za buduće događaje, za budućnost. Ne može vlast apriori da bude kriva za svaki događaj.

Ne možemo u budućnosti, ne govorim sada, nego za neku vlast za dva, tri sledeća mandata da optužujemo Vladu, da optužujemo ministre i za ono za šta nisu krivi i za ono za šta ne mogu da imaju uticaj. Pravimo na taj način jednu atmosferu gde se kreira jedna politička matrica da na svakoj temi možemo da oborimo ministra, da oborimo vlast i da se svako pitanje politički instrumentalizuje. To je samo jedan put gde bismo doveli do situacije da pravimo jedno društvo sa nestabilnim političkim sistemom.

Opet kažem da nam je u ovom trenutku potreban dijalog. Dijalog se ne vodi na ulici. Na ulici nećemo rešiti nikakav problem. Možda je nekome blokada puteva, blokada raskrsnica način da pokažu svoju političku kreativnost, način da izvrše politički pritisak. Na taj način pate samo građani Srbije. Građani su sprečeni da se kreću slobodno. Od toga štete ima i privreda.

Mislim da svi treba da se uključimo u borbu protiv nasilja. Poštujem svakoga ko se bori protiv nasilja i za tu ideju, ali mislim da se problem neće rešiti na ulici. Problem se rešava u institucijama, problem se rešava ovde u parlamentu, u Skupštini, i tu treba da razgovaramo i tu treba da tražimo rešenje. Ulica može samo da donese tenzije, a nama tenzije, nama takve situacije u ovom slučaju zaista ne idu u prilog.

Postavljaju se zahtevi za smenu ministra. Olako se kritikuje sistem zbog tragedije. Mi moramo u ovom trenutku da se bavimo uzrocima. I juče sam čuo i danas sam čuo neodgovorne kritike na račun nas koji smo predstavnici vladajuće većine. Olako se upire prstom i u predstavnike poslanika koji su u vlasti i u ministre i premijerku i u predsednika države. Zaista je politički nekorektno optuživati ljude na ovakvoj jednoj temi, na ovakvoj jednoj tragediji.

Ne postoji na svetu savršen sistem koji je imun. Ne postoji sistem koji može da predupredi ovakve događaje kao što su se desili i kod nas. Pominjali smo malopre Norvešku. Ne može ni tu da se napravi potpuna paralela. I Norvešku je zadesila slična situacija. Često Norvešku, odnosno zapadne zemlje uzimamo kao primer sistema koji dobro funkcionišu u svakom smislu, pa i u smislu bezbednosti, i u smislu prosvetu. Ja navodim često te primere, kao dobre, kao pozitive.

Podsetiću kako je došlo do te tragedije u Norveškoj. Brejvik je ubio 77 ljudi, ranio preko 250, ali je važno reći na koji način. Najpre je preko interneta naručio eksploziv, smestio ga u kombi, dovezao kombi ispred zgrade Vlade, aktivirao eksploziv, seo u auto, vozio kilometrima do ostrva i tu ubio više od 60 mladih ljudi u uzrastu od 16 do 25 godina. Samo se pitam, šta bi se kod nas desilo da se tako nešto dogodilo u vremenskom rasponu koji je trajao nekoliko sati. Niko u Norveškoj tada nije tražio ničije glave. Društvo se tada ujedinilo, tražili su jedinstvo i tražili su način kako kroz institucije da reše problem i na jedan civilizovani način da izađu iz svega toga.

Nas je ova tragedija naterala da se trgnemo, da se preispitamo i da se zapitamo svi gde grešimo i svako treba da pođe od sebe, svako od nas ovde da postavi ne jedno nego hiljadu pitanja sebi. Mi ovde u Skupštini često čujemo, juče i danas, optužbe na račun jednih i drugih, vulgarnosti, nepoštovanje, upadice, sve ovo ide u direktnom prenosu. Žalimo se na rijalitije, a kakvu sliku mi šaljemo odavde? Pre tri meseca kada je bio izveštaj o Kosovu i Metohiji, kada je bio predsednik Republike ovde, setimo se samo tih scena. Šta građani mogu da pomisle ako gledaju da se to dešava u Skupštini kada je predsednike Republike prisutan? Šta oni mogu da misle? Kakvu sliku mi šaljemo?

Opet kažem, najlakše je tražiti ostavke, ali to nije rešenje. Rešenje je da razgovaramo, da vidimo kakvo društvo mi želimo, da vidimo kakve vrednosti u društvu mi želimo da utemeljimo, a upravo su vrednosti i vrednosna ideologija ogledalo svakog društva. Svesni smo svi da su kod nas određene vrednosti nestale, da su određene vrednosti promenjene. Nije tačno da su promenjene od kada je došla ova vlast, to je proces koji dugo traje. Naš sistem vrednosti od završetka Drugog svetskog rata i danas, tih 80 godina, nije isti, to je dug proces tokom koga su se menjale naše društvene vrednosti. Hajde da vidimo šta je ono što treba da plasiramo mladima. Šta je ono na čemu treba da ne grešimo i na čemu treba da gradimo naše društvo.

Svakodnevno se bavimo i pitanjem bezbednosti dece u školi i premijerka je juče rekla da ćemo nastaviti i da smo svesni da naš sistem nije savršen, ali ćemo nastaviti da ga nadograđujemo, da razvijamo sistem u obrazovanju i prosveti i dužni smo kao društvo da se preispitujemo, s vremena na vreme, kakav je sistem obrazovanja, kakva je prosveta, kako su obučavaju nastavnici koji treba pre svega da vaspitavaju decu u tom jednom moralnom pogledu.

Mi moramo da gradimo sistem koji u centar, govorim o obrazovnom sistemu, koji u centar stavlja dete i koji se gradi po meri deteta, ali to možemo jedino tako što ćemo postići društveni konsenzus i naravno pre toga politički konsenzus. Moramo da budemo svesni, kada budemo takav jedan sistem gradili, neće nam rezultati doći odmah, oni će doći u godinama koje slede.

Opet kada govorimo o bezbednosti u školama, deca svakodnevno dolaze u određene situacije, probleme, konflikte i suština je da mi kao roditelji, da prosveta, razumemo srž tih problema i da pomognemo deci da ih prevazilaze zajedno sa svojim učiteljima, sa svojim nastavnicima, u skladu sa njihovim uzrastom i u skladu sa njihovim potrebama.

Sada nam je potrebno jedinstveno delovanje i škole i porodice i jedino na taj način možemo povećati i moć i snagu našeg vaspitnog sistema. To može biti jedan od načina da preventivno delujemo da se ne dese neke nepredviđene i nepoželjna ponašanja.

Dužni smo i kao društvo da reagujemo na izazove, a izazova u 21. veku je mnogo. Prethodnih dana u javnosti se moglo čuti da najveće zlo leži u internetu, u mobilnim telefonima, u kompjuterima.

Internet je civilizacijski iskorak i on nije problem. Problem je način na koji ga mi koristimo. I deca i stari provode po nekoliko sati dnevno na internetu, provode za svojim mobilnim telefonima, kompjuterima, ali ni ne možemo da negiramo tu realnost. Mi to ne možemo da ukinemo. Naš zadatak je da pronađemo rešenje kako da najoptimalnije iskoristimo tehnološki napredak, da naše društvo napreduje i da ublažimo posledice koje negativno može da izazove korišćenje interneta, društvenih mreža.

Mi moramo da smanjimo rizike u našem društvu, a dobro iskorišćenih tehnoloških izuma ima svuda. Navešću primere u našem školstvu. Mi danas imamo internete u školama, imamo pametne table, imamo tablete, imamo kompjutere i sve to koriste deca, elektronski dnevnik i ne verujem da je bilo ko spreman da se odrekne svih tih povlastica koje sada ima na raspolaganju.

Mi moramo da tražimo rešenja. Od novog milenijuma, od 21. veka stvorena je zbog digitalne revolucije nova generacija, generacija koja nema veze sa generacijom svojih roditelja pre toga, generacija na koju itekako utiču i internet i sadržaj sa interneta i koji kreiraju njihove vrednosne stavove i mi sad tu dolazimo u još jedan paradoks, nikada nije bio dostupniji za bilo koga, recimo, umetnički sadržaj, najkvalitetniji umetnički sadržaj, a nikada se manje takav sadržaj nije konzumirao. Zato moramo da utičemo na mlade ljude, da im šaljemo poruke, da njihovi uzori budu heroji, moralni ljudi, da ističemo uvek dobre primere, dobre rezultate, talente i da ih na taj način podstičemo da kreiraju jedan ispravan sistem vrednosti.

U mom kraju ima jedna izreka koja kaže da za odgajanje jednog deteta potrebno je celo selo, a nama je u ovom trenutku potrebno jedinstvo, potrebno nam je zajedništvo i mudrost da odgajamo generacije koje dolaze.

Hvala.

Hvala vama.
Reč ima Dragan Marković Palma.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo ministri, poštovana predsednice Vlade, poslednjih 15 dana Srbija se bavi samo jednom temom i ne bio bio problem da je to tema samo stradanje ove dece u Beogradu i u Mladenovcu, već slobodno mogu da kažem da politički želi da se ta tema pretvori u političku korist.

Ja nisam protiv toga da opozicija šeta. Ako šetaju protiv nasilja i protiv onoga što se desilo, zašto nemaju flor crni na džepu ili na ruci i da na taj način iskažu da su stvarno potrešeni kao porodice koje su izgubile svoje najmilije?

Ne želim da kažem da bi građani trebali da imaju taj flor, ali imajući u vidu da kada gledamo fudbal i evropske lige, kada neko u tim zemljama nastrada ili neko od njihovih kolega, svi fudbaleri imaju flor na džepu i to je simbol žalosti.

Ako mi ne možemo da se ujedinimo sada kada se desila jedna tragedija kakvu ja ne pamtim da je ikada bila u Srbiji i neću nikada reći i da prihvatim da su zakasnile institucije i treba svako da kaže da su krivci dva roditelja, ovaj roditelj čije je dete ubilo devet đaka u školi i šefa obezbeđenja i ova budala iz Mladenovca, koji je takođe pucao na nevine ljude. Ta dva roditelja su najveći krivci.

Nije kriv ni Bata Gašić, ni Vučić ni bilo ko od ministara, niti predsednik Vlade. Istog dana su oni trebali da budu uhapšeni, a ova dva „heroja“ ne treba nikad da izađu iz zatvora.

Šta je najveći problem? Ja poslednjih pet godina to govorim, društvene mreže. To je predmet interesovanja svakog deteta i mora da se prati na šta se deca fokusiraju na društvenim mrežama, ko su njihovi idoli i da li oni i koliko vremena provode na društvenim mrežama. To je, takođe, jedan veliki problem.

Da li je Bata Gašić mogao da zna koliko pušaka ima ova bitanga iz Mladenovca? Nije znao. Da li je znao Vučić? Nije znao. Znao je njegov otac i taj otac istog trenutka… i majka koja je znala, jer to oružje su držali u kući gde su živeli svi, kao i oružje u kući ovog deteta gde su svi živeli i videli da to dete zna da rukuje sa tim oružjem i da je sklono sutra da nešto napravi.

Mi moramo da vratimo autoritet prosvetnih radnika, da ne kažem strahopoštovanje. Moramo da uvedemo predmet… Mi smo u školi imali predmet koji se zvao domaćinstvo, pa je taj predmet skinut, predmet porodica, da da svako od deteta zna šta je porodica i da damo veća prava prosvetnim radnicima kada su u pitanju deca od vrtića do fakulteta.

Ja mogu da vam kažem da sam se lično umešao bio, pošto često vodim decu na neka putovanja. Vodili smo mi decu u Grčku na more, koji završe srednju školu. Da li znate šta sam rekao? Rekao sam da se raspitaju da li ima neko od đaka putnika koji je ovako agresivan. Rekli su mi da ima jedan. Da li je nekada pisana prijava protiv njega? Nije nikad. Ja kažem – nemoj da ga vodite. On dovede deset drugara i kažu – ma, dobar je on i ja prihvatim.

Da li znate šta se desilo? Prvog dana je napravio problem kada je otišao u Grčku. Pozvali smo mu oca da dođe kolima i da tu bitangu vrati kući.

Svako od nas, iako to nije moj opis posla, mora da bude u tom smeru, da svi pomažemo i da vidimo kako da tu decu izvedemo na pravi put.

Svaka škola zna ko od dece je agresivan, šta je sklon da napravi itd. ali imate još jedan problem, ne smeju da zovu roditelje, jer roditelji kada dođu onda se svađaju sa prosvetnim radnicima. I to isto imam jedan primer iz Jagodine i to ne jedan, za jedan sam saznao. Čekajte, pa šta to znači? Da li je naša generacija smela da se žali kod naših roditelja zato što je vikao učitelj, nastavnik ili profesor? Naravno da nismo smeli, jer ću dobiti duplu kaznu ili dupli kokavac od oca.

Ne želim da se vratimo na to vreme. Tada nisu bili ni mobilni telefoni, nisu bile ni društvene mreže itd. tako da, jednostavno, oni koji traže smenu… Ajde, da ne ulazim sada u smenu REM-a, ali ako ode Zekićka, doći će neka Milica, neki Dragiša i uvek će da smetaju.

Ako nekom nešto smeta, nemoj da gleda tu televiziju. Imamo 300 kanala danas satelitskih, gledaću nešto drugo.

Neću reći da meni sada odgovara „Zadruga“ i ne znam šta. Ne gledam to. Ali, i da se ukinu te televizije, što ne može to tako, zna se kako se dobijaju dozvole, opet će da postoje neki zahtevi.

Za to sam da se zakon donosi u Skupštini, zakoni, a ne na ulici. Da se nezadovoljstvo neko, ajde, iskaže na ulici, ali ne da se blokira auto-put. Za to si, Bato Gašiću, kriv. Ti si zaustavio saobraćaj, čoveče. Tranzitni saobraćaj. Ne ti, nego što nisi reagovao. Jel to demokratija? Tranzitni saobraćaj, gde govore o nama kako smo mi Srbi najgori.

Znate šta se desilo kada je bio predsednik austrijskog parlamenta pre sedam dana u Srbiji? I ja sam bio na tom sastanku. On kaže znate šta, evo i gospodin Orlić je bio tu – ja vam predlažem, mi smo otvorili radionicu za demokratiju, da vi šaljete vašu decu kod nas da ih mi obučavamo šta je demokratija. Hoćete li Austrija da obučava našu decu demokratiji? A zašto? Zato što stalno šaljemo neke.

Jel tako bilo, gospodine Orliću?

Vi ste svi ćutali, ja nisam mogao da ćutim. Još nešto sam mu rekao, što nije sada za ovaj javni skup, odnosno za sednicu.

Mi smo doživeli da nas kritikuju svi. Zašto? Zato što neki od političara idu u šoping u Beč ili ne znam gde. Pa, ajde malo da svrate da ih prime ti tamo političari kako bi se žalili na Srbiju i blatili pojedince, itd.

Tako da, niko nije spomenuo problem Kosova i Metohije. Ako je za nas, to Srbija i neki drugi koji kažu da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. I za njih je to Srbija. Niko nije spomenuo šta se dešava poslednjih dana. Niko nije spomenuo poslednjih dana šta to poljoprivrednici traže. Ja živim na selu i teško se živi, ali 80 milijardi dinara, ako se ne varam, izdvojeno je za poljoprivredu. Samo mora raspored tog novca, da bude raspoređen onako kako je neophodno poljoprivrednim proizvođačima za njihove artikle koje oni proizvode.

Poštovane dame i gospodo, kada je u pitanju Srbija ja slobodno mogu da kažem, i često putujem, da nam mnogi zavide.

Da kod nas postoji nasilje, poštovani ministri, pa zar bi toliko došlo investitora u Srbiju da otvaraju fabrike, da ulažu veliki novac u zemlju koja nije bezbedna, nije sigurna. Nesigurnost njihovih para je nešto bi bio veliki rizik, da prave fabrike i zapošljavaju radnike.

Koliko stranih fabrika je napravljeno u Srbiji? Koliko radnika u Srbiji radi u tim stranim fabrikama? Kako oni izabraše baš Srbiju? Prvo, što je i osnovno, bezbednost. Stopa poreza. Ne povećavamo kao neke druge države stalno i PDV o poreske stope. Znači, sigurnost cena njihovih artikala, ono što oni proizvode. Stabilnost, mir, itd.

Da bar sa opozicijom se dogovorimo – ej, ljudi, ajmo oko ovoga da budemo jedinstveni. Uvek će biti neki zahtev više. Ako se složimo oko šest tačaka, ne možemo da se složimo oko sedme tačke. Nekada mora da postoji tolerancija i fleksibilnost.

Razumem ja da neko želi da dođe na vlast, ali zna se kako se dolazi na vlast – da se raspišu izbori, izađete na izbore, dobijete određeni procenat, odnosno iznad 3% glasova i uđete u parlament. Ulica ne može ništa da donese.

Ukoliko se nastave demonstracije ja se bojim da ne dođe do građanskog rata. Sad organizuju oni mitinge, pa onda mi, da pokažemo ko koliko ima ljudi.

Ne želim da brojim sada koliko je bilo ljudi na mitingu koji je organizovala opozicija, ali šta je tema? Ima tu i ljudi koji su izašli na ulice jednostavno nešto im fali ili, ne znam, ne daju im da prošire stan ili nemaju parking, itd, ajde i oni da šetaju zajedno sa opozicijom.

Znači, opozicija ima pravo da šeta, ali nema pravo da blokira nešto što se zove E-75, međunarodni auto-put. Sada, svako ko prolazi kroz Srbiju on mora da pita na granici – jeste li prohodni, jel mogu ja da idem preko vaše države ili da idem preko Mađarske?

To je problem koji mi moramo da rešimo na miran način, kao što je rešeno da… Tražili su ove tačke dnevnog reda, dobili su. Imaju prostora na RTS-u. Šest godina ja nisam bio na RTS-u, a predsednik sam JS koja ima osam narodnih poslanika i 230 odbornika u Srbiji, po gradovima i opštinama u Srbiji. Za mene nema mesta. Šta treba ja da radim? Da zovem Bujoševića i onog drugog, ne znam kako se zove, da kažem – ako me ne pustiš ili moj prilog koji ti ja dam da objaviš ja ću da dođem tamo i ne znam šta.

Evo, nisu objavili sada, prvi put u Srbiji se dešava da se pravi zatvoreni bazen, odnosno tri bazena u zatvorenom prostoru u Jagodini, a da jedan dinar nije dao grad i država. Nije, nema priloga. Nema priloga na RTS-u. Ne verujem da je to neko dao nalog – nemojte to da pustite itd.

Sada vodim 1200 ljudi u Grčku od 28. maja do 3. juna, od donatora i od para koje mi kao stranka imamo mesečno na ime osam narodnih poslanika, jer te pare hoćemo da damo onima koji pune budžet. I ajmo da svi nešto radimo i da ako kritikujemo premijerku i druge ministre, da kažemo – mi smo bolji od vas. Možda nismo imali toliko para, ali smo mi predložili da se napravi jedna fabrika ovde, obezbedili smo sredstva mi od neke evropske države, mi smo ih upoznali, da neki grad, odnosno selo dobije kanalizaciju itd.

Lako je samo da se kritikuje. Mnogo je teško danas obezbediti sredstva za infrastrukturu i ono što su tekuće obaveze svakodnevne da finansirate. I kada su u pitanju plate, neću reći da su plate velike, treba da budu veće, ali ono što je važno da su redovne. Ja sam doneo odluku, a to treba i Vlada da donese odluku, da kada dajemo nekom neku subvenciju za fabriku koju neko želi da otvori, ne bude manja plata od 60.000. I to nisu neke pare, ali 60.000 dinara je minimum da bi se motivisali radnici i zapošljavali u tim fabrikama. I da vidimo kako da vratimo Srbe koji su u dijaspori, šta je njihov motiv da napuste ta radna mesta i da dođu u Srbiju.

U Srbiji je najjeftiniji gas, najjeftinija struja, što nije slučaj u nekim drugim državama, a nije gas i struja najjeftiniji što ne znam šta imamo, nabavku po jeftinoj ceni, nego se odvaja tamo od nekih para kako bi od porodičnih brojila do industrijskih velikih potrošača bila niska cena. I to niko ne govori.

Tako da, ja očekujem da u narednom vremenskom periodu opozicija ima konstruktivne predloge i ima tu možda jedna opoziciona partija ili dve koje nisu bile u vlasti, oni mogu da kritikuju, ali da sa druge strane kažu – evo, i mi predlažemo.

Oni što su bili u vlasti, pa gde su ti njihovi prijatelji koji su nekada imali? Valjda si stekao neko prijateljstvo ako si bio na vlasti, sedam, osam, devet, godina? Ja imam prijatelja u sedam evropskih država, u jednoj afričkoj državi, u Egiptu, gde mogu da ih pozovem kada god želim i da sa njima napravim neku saradnju, a posebno sa Egiptom, koji je bio zaboravljen još od formiranja Pokreta nesvrstanih, Tito, Naser i Nehru, i to prijateljstvo da pretopimo u ekonomsku saradnju.

Nadam se da su me razumeli svi i te mitinge koje su zakazali, i oni i mi, da završimo i da krenemo nešto dobro da radimo za Srbiju. Vidite koliki je pritisak kada je u pitanju Briselski sporazum, gde ništa ne priznaju oni koji nam kroje kapu godinama, da vidimo kako da se formira zajednica srpskih opština, šta je to bezbednost Srba na KiM. Ako oni vide da se mi svađamo, nema od toga ništa.

Vidite da i Albanci i neke druge države su jedinstveni oko nacionalnog pitanja. Možda se mi u nečemu razlikujemo, ali dajte da to što nas ne razdvaja da nam bude zajedničko. Nas izgleda sve razdvaja. Samo zato što su kao u vlasti… Ja nemam nijednu funkciju u vlasti, niti me interesuje vlast, pravo da vam kažem, ali me interesuje da ova Srbija ide napred, da ova Srbija više nikada ne ratuje, da naša deca ne idu u rat i da se živi od svog rada. Mislim da to svako od prisutnih želi sebi i svojoj porodici.

Mislim da ne postoji porodica koja ne saoseća smrt ove dece i tragediju koja nam se desila. Šta oni sada kažu kada gledaju kako se mi svađamo, kako demonstriramo jedni drugi itd. Šta ćemo time da im pomognemo? Ništa. Hajde da vidimo kako ćemo da promenimo program po školama, a to već počela država da radi, kako da se poveća broj policajaca.

Pazite, kad se desila ova tragedija, to sam pričao nekoliko puta, prošao sam pored te škole i vidim dve devojčice u dva sata preko dana zapalile cigaretu, i tu prolaze svi, i ništa. Malo falilo da stanem – koliko deco imate godina, imate li roditelje, i to gledaju i njihovi nastavnici i učitelji.

Samo da vam skrenem pažnju da je to bilo vreme ovlašćenog predstavnika.

Završavam.

Molim opoziciju da sada budemo jedinstveni i da vidimo kako da nam se više nikada ne desi nijedna tragedija kao što je to bilo prethodnih 15 dana. Hvala.