Suzdržite se, gospođo Tepić, koliko je moguće.

… koliko su bili uplašeni i koliko im je značila naša podrška da budemo zajedno sa njima tu.
(Marinika Tepić dobacuje.)
Zahvaljujem. Ne mogu.

Sada određujem pauzu u trajanju od 60 minuta.
(Marinika Tepić: A replika?)
Odredio sam pauzu u trajanju od 60 minuta, a vama mogu samo da kažem neka vam je na čast ponašanje i danas i ovih dana.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima ministarka Maja Popović.

Zahvaljujem.
Htela sam da odgovorim poslanici Tepić vezano za navode da je tužilaštvo odustalo od gonjenja, time zataškalo zločin Blažić Uroša. Protiv Blažić Uroša vođen je krivični postupak za maloletnike, imajući da je u vidu da je delo izvršio kao maloletno lice.
Radi informisanja građana Srbije, bitno je da se zna činjenica da je ovaj postupak vođen, da nije došlo do odustanka tužilaštva radi zataškavanja slučaja, nego je kao i u svakom postupku prema maloletnom licu, centar za socijalni rad dao mišljenje.
Imajući u vidu da ovaj postupak, jednostavno javnost ne sme da bude uključena u postupke prema maloletnicima reći ću vam samo ono što mogu iz svega toga. Mišljenje centra za socijalni rad je bilo vrlo egzaktno, nalazi se u predmetu KM 62/21 detalje možete da dobijete na osnovu podataka za pristup informacijama od javnog značaja, ali želim da naglasim da je centar za socijalni rad izvršio analizu slučaja da se radilo o licu koje je do tada nije bilo osuđivano, da se radilo o licu koje je ostvarivalo dobre uspehe u školi i na bazi svih tih nekih informacija, kojima je tada centar za socijalni rad vrlo savesno izvršio svoju analizu, predlog Centra za socijalni rad je bila obustava postupka usled necelishodnosti sprovođenja mera koje se izriču prema maloletnim licima tzv. vaspitanih mera i da iz tog razloga Veće višeg suda u Beogradu je doneo takvu odluku, a ne da je odustalo tužilaštvo sa željom da zataška slučaj. Hvala.

Reč ima predsednica Vlade.
Izvolite.

Opet smo uspeli da probijemo još neko dno ovim obraćanjem poštovane narodne poslanice.
U vezi sada sa posetom predsednika Aleksandra Vučića Malom Orašju i Duboni i razgovoru sa porodicama koje su izgubile svoje bližnje, svoje najdraže, gde narodna poslanica kaže verovali ili, a opet ne mogu da zamislim zaista, koliko ne možemo da budemo ljudi u ovom teškom trenutku, kaže da je kasno otišao predsednik Aleksandar Vučić. Kasno je otišao i kaže – sada je za te njegove suze kasno.
A ko ste vi da određujete šta je rano i šta je kasno? Ko ste vi i kako se uopšte ljudski usudite da pričate u ime tih porodica? Te porodice su danas sedele i razgovarale sa predsednikom svoje zemlje, plakali su zajedno, ali je neka određena narodna poslanica u Narodnoj skupštine Republike Srbije valjda tim porodicama rekla da je za te suze kasno. Kakve to veze ima sa politikom? Kako neko može da bude toliki nečovek?
Evo razmišljam od kada sam čula to, kada bih se nalazila u opoziciji da li bih ikad tako nešto mogla da izgovorim. Kao da sam portparol tih porodica koje su izgubile svoje najbliže i najmilije. Što je išao? Kasno je došao. Otkud vi znate? Šta da je otišao nakon 48 sati, šta bi vi rekli, rano je došao?
Ko ste vi da određujete tajming? Ko ste vi uopšte da se bavite toliko duboko o osetljivim i emotivnim stvarima? Kako sebi dajete to za pravo? Zašto mislite da je to uopšte domen političke borbe? Zašto mislite da je to ljudski dozvoljeno? Zar smo izgubili baš sve skrupule? Baš sav moral u ovako teškom trenutku.
Da vas pitam, 2007. godine kada je pobijeno devetoro ljudi, jel tadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić uopšte išao da poseti porodice koje su izgubile svoje najbliže, pošto se ja ne sećam, ali ispravite me ako grešim. Devetoro porodica je izgubilo svoje najvoljenije, najmilije. Jel tada predsednik išao? To je bio predsednik iz vaše političke opcije.
Predsednik Aleksandar Vučić se video sa porodicama i neko se usudio da kaže otišao je kasno. Nije mi jasno, ali opet da me pitate, ne sećam se da je te 2007. godine bilo iz opozicije bilo šta oko toga zamerio vlasti. Ne sećam se ni da je zamerio predsedniku što nije otišao da obiđe porodice zato što je valjda postajala ljudskost pre politike, ali dobro sada je valjda sve politika. Valjda da imate ideju kako politički da nas pobedite i šta zaista da nam zamerite, ne bi morali da koristite ovu najužasniju ljudsku tragediju za političku borbu, ali smo došli do toga da najužasniju političku tragediju koristimo samo i isključivo za političku borbu, da opozicija ili neko iz opozicije odredi tajming kada predsednik da obiđe porodice koje su izgubile u tragediji, u masakru svoje najbliže. Da li je rano ili kasno.
Sigurna sam da nemate nikakvu komunikaciju sa porodicama, tako da vi to ne znate i ne znate da li je to za njih kasno, ali eto, pričate, zato što je valjda dozvoljeno u politici sve reći i valjda da pokušate da iskoristite kao politički oportunista za ne zna šta. Čak nije politički poen. Ne verujem da ćete na ovome dobiti bilo kakav politički poen. Čak sam ubeđena da nećete, ali valjda da Aleksandru Vučiću nanesete neku štetu. Nisam razumela. Zaista duboko mislim da je neljudski, ako ništa drugo.
Kažete, vi znate valjda šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja. Dobro, možda ste u pravu, nego mi recite pošto znate šta je borba protiv nasilja, što niste osudili Jovu Bakića? Jel mislite da nije poziv na nasilje jurićemo ih po ulicama, bacaćemo ih u Savu i Dunav, ne možemo da ih pobedimo na izborima, moraćemo da ih pobedimo revolucijom na ulici? Jel mislite da je to borba protiv nasilja, pošto se niste oglasili, niste osudili.
Takođe, još uvek nisam čula da je neko osudio od vas napad na Dejana Vuka Stankovića. Jel to nije bilo nasilje? To je bilo nasilje kao direktna rezultat upravo ovog što sam malopre rekla, što nikada niste osudili, pozive Jove Bakića da se jurimo po ulicama, odnosno da nas jurite po ulicama. Vi znate šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja.
Taj politički oportunizam u stvari je za mene napravio to političko blato i kaljugu u kome se mi, hteli ne hteli sada svi valjamo. I dalje se valjamo uprkos ovako užasnoj tragediji u našoj zemlji.
Nismo uspeli, ni ta tragedija nije uspela nas da vrati na mod ljudskosti. Ne, probudila je valjda u nama sve najgore, kao političara. Svakako je probudilo u vama sve najgore kao političara. A onda, evo već danima sedimo u ovoj Skupštini, pa mi kad moramo na to da odgovaramo, pa onda i mi postanemo isti ko i vi. Valjamo se u tom blatu. I to je nešto što zameram nama, ali takva je politička borba, nismo mogli, čini mi se, drugačije, a to je da ste uspeli, u saradnji i uz ogromnu pomoć i podršku određenih medija, da uvučete i nas i čitavu zemlju u to vrzino kolo ludila, i bukvalno vrzino kolo ludila, u kome zaista nema ni kraja, nema principa, nema nikakvih skrupula, nema nikakvih vrednosti, nema ničega. Postoji samo i isključivo politički oportunizam.
Evo, daću vam dva primera, a mogla bih da vam dam 202. Vidite, recimo, kada pričamo o vrednostima i šta mi iz ovog doma šaljemo kao vrednosti i principe i principijelnost našoj deci i našim građanima. Vidite, vama kada odgovara da širite ksenofobiju, na primer, vi širite ksenofobiju. Evo, ovde ste nas tokom korone optuživali da naseljavamo migrante. Vi se sećate toga, ovo je vaš tvit: „Koliko po migrantu, Vučiću? Naseljavate migrante, koristite kovid krizu, dovozite ih autobusima, Poštanska štedionica je već pripremila platne kartice za migrante, koliko po migrantu, Vučiću?“ Čista ksenofobija. Mržnja i strah prema migrantima, zato što je u tom trenutku bilo politički oportuno da nemaju te građanske valjda vrednosti, nego da bude malo onako na desnoj strani, a onda…
(Aleksandar Jovanović: Šta nam pokazujete to?)

Aleksandar Jovanović, koji put danas? Nemojte da vičete iz klupe.
(Aleksandar Jovanović: Ne razumem šta nam Ana Brnabić pokazuje.)
To što ne razumete, van sale raspravite sami sa sobom. Nemojte da vičete dok drugi govore. Da li razumete kada vam ja kažem da vikanje iz klupe nije dozvoljeno?
(Aleksandar Jovanović: Ne znam o čemu se radi.)
Upristojite se, čoveče.

Pričam o tome šta smo svi mi uradili da dovedemo društvo u ovakvo stanje, ako niste ispratili. Ali mi ne smeta i da plastično objasnim.
Pričam o tome da iz ovog doma od strane uvažene narodne poslanice, da je slušaju deca, mladi, obični ljudi, ne bi znali uopšte koje su vrednosti. Ovde mrzite migrante, naseljavamo ih, uzimamo pare po migrantu, širenje ksenofobije, jedna od najstrašnijih pošasti u jednom normalnom, civilizovanom građanskom društvu.
A onda vidite ovde, kaže – biju migrante. Sramota. Obračunavaju se sa tim jadnim ljudima, bruka našu državu bezobzirnošću prama ljudima koji beže od strašne muke iz svojih zemalja. Isto, poštovana narodna poslanice Marinika Tepić, ksenofobija, kada odgovara i kada politički možete neki poen da dobijete i – građanske vrednosti. Sada mi bijemo ove migrante koje smo mi naseljavali i davali im platne kartice. Jel? Bez ikakvog izvinjenja. Nema veze. Vrzino kolo ludila. I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.
Iz ovog doma, ako ćete da krenemo od nas, čuju uvek potpuno različite poruke. Uvek. Potpuno različite vrednosti. Evo ovde, ako se sećate ovoga, to je kada sam postala prvi put predsednica Vlade, kada me je poštovana narodna poslanica nazvala homo-premijerkom. Dakle, vidite potpuno jednu homofobiju i širenje homofobije, mržnje, otvorene, prema ljudima drugačije seksualne orijentacije, jer kaže – kako će homo-premijerka državom upravljati bipolitički? Širenje homofobije.
Vidite onda nakon toga je li to bilo politički oportuno? To je tada bilo politički oportuno. Ali onda vidite ovde ista ta osoba ide da pruži podršku našim LGBT+ građanima i u subotu će šetati sa njima. Ovde je sada građanista. Ovde je homofob, ali ovde je građanista. I nema veze, sve može. I pričate o principima, o vrednostima, skrupulama, o tome šta mi odavde poručujemo našim građanima. Zanimljivo, zaista. Sve može i sve ide i sve je dozvoljeno.
Ali dobro, evo ja vam dajem još jednu šansu i, čujem, javili ste se za repliku pre pauze, evo izvolite, osudite pozive na nasilje od uvaženog profesora Beogradskog univerziteta Jove Bakića. Recite da je nasilje kada se zovu ljudi, da ljudi koji drugačije misle jure po ulicama. Pozovite, recite da je nasilje kada se pozivaju ljudi da kada nekog ne mogu da pobede na izborima, da ih jure po ulicama. Mislim da je to jedino primereno u ovom trenutku. Izvolite, osudite to što su neki mladići juče upravo to uradili i političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića napali u centru Beograda. Osudite, molim vas, pošto vi znate šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja.
I vidite, poštovani građani, još jednu stvar, mada kredibilitet uvažene narodne poslanice, ja mislim, posle svega onoga i posle onog ranije što sam pričala o tome da je pozivala na to da treba da se odluči da li ćemo se vakcinisati na referendumu, da je korona virus koji je nastao u globalnim gibanjima itd, kokoške u Moroviću, gajenje marihuane na vojnom dobru itd, ne mislim da je zaista upitan njen kredibilitet. Mislim da je neupitan, njega nema. Ali dobro, i danas smo čuli to.
Vi ste na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, javnom TV servisu, RTS-u, nekoliko puta ponovili ovo što je i vaš kolega narodni poslanik ponovio, pa se izvinio, pa je rekao – nije istina da sam ja ove ljude koji su došli na skup, koji vi zovete „borba protiv nasilja“, da sam iz nazvala ruljom. Nikada nisam. Rekli ste neistinu. Nije vam prvi put, nije ni poslednji, ali je važno reći. Kao što ste rekli da sam ih nazvala, kako ste rekli, fekalijama. Nisam. I potpuno je bilo jasno da nisam. Ali kakve veze ima? Vama je i to primereno, i ako ljudi mogu sami da čuju, vi ćete čak i to da iskoristite, nemojte da verujete vašim ušima, nego verujte Mariniki Tepić. Pa dobro.
I da vam kažem, za ovog Predića, ja ne znam ko je to, koliko je odležao u zatvoru, šta se desilo, kada je izašao, šta radi, možete svakako da dobijete sve informacije, nije do mene, to je do sudske vlasti. Ali mi je neverovatno, evo, vi kažete – pročitali ste njegov tvit ili šta god, neku objavu na društvenim mrežama i pokazali kako je to užasno. Čovek je, opet, ne znam ko je, ali sam iz toga što ste pročitali zapamtila da je rekao da vlast može da se menja samo na izborima i da ne treba da se menja na ulici, on je užasan, nasilnik, siledžija, katastrofa. Ali Jovo Bakić koji je rekao da pošto ne mogu da pobede na izborima, oni će nas uliti po ulicama, on je uvaženi građanin, profesor beogradskog fakulteta i divan čovek, borac protiv nasilja, takođe učesnik u tim protestima za borbu protiv nasilja.
I tako je to vrzino kolo ludila. Oni koji pozivaju na nasilje, direktno i nesputano, oni su borci protiv nasilja. Ali mi, koji govorimo o tome da svako može da ima svoje mišljenje, da svako u zemlji mora da ima slobodu da iskaže svoje mišljenje i da niko ne sme zbog toga nikoga da dira i da će se vlast, naravno, menjati, ali voljom naroda i samo na izborima, mi smo nasilnici i ne znamo kako da se borimo protiv nasilja.
Zaista neverovatno, ali to je još jedno vrzino kolo ludila. Konačno, da zaključim. Iz svega onoga što smo čuli, a mogla bi da pričamo još dugo i o savetu roditelja. Kako se usudi uopšte da kaže da smo mi nekoga stavili u savet roditelja ili mi nekoga branimo u savetu roditelja. Kakve mi veze imamo sa savetom roditelja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ili bilo kojoj drugoj osnovnoj školi. Šta smo mi. Da li smo mi birali savet roditelja?
(Marinika Tepić: Da li si ti realna? O čemu pričaš?)

Nemojte da vičete iz klupa ni vi.