Samo proveravam da neće slučajno Siniša Kovačević da ukaže na potrebu da se obraća sa dignitetom, na osnovu ovoga što je sad radio Zoran Lutovac. Neće, naravno, ni kad se najružnije stvari izgovaraju, ne samo na neprikladan, nego na najneprikladniji mogući način.
(Siniša Kovačević: Replika.)
Kakva replika?
(Siniša Kovačević: Vidim da me prozivate.)
Sedite sada, ako niste osetili za shodno da ono o čemu ste govorili malo pre treba da važi i za ostale, nego aplaudirate i divite se. Sada ćete da slušate lepo ostale, sve redom, ali čisto da ljudi primete vaš odnos prema svemu.
(Radomir Lazović: Poslovnik.)
Dva minuta, reč ima Milenko Jovanov.
(Radomir Lazović: Poslovnik. To smo ukinuli, je li?)
Samo Radomir Lazović da prestane da viče.

Jasno je da ćemo po starom dobrom običaju ponovo propustiti priliku da na jedan ozbiljan način razgovaramo o nekim važnim temama, kao što je bio slučaj kada je u pitanju tema Kosova i Metohije. Nažalost, zaista nikada ne propustimo priliku da propustimo priliku. A kako to izgleda, evo sad ste mogli da čujete.

Minut o tragediji, pola minuta o rešenjima, i to ne rešenjima koja su kod nas, nego rešenja koja su neke druge zemlje u nekim drugim situacijama imale, i onda dvadesetak minuta čistog političkog lešinarenja. Znači, nema groba i nema sanduka koji nije spomenut. I onda kada im kažete da su za njih daske mrtvačkog sanduka daske koje život znače, oni se zbog toga ljute.

I ko mi govori o nasilju i drži predavanje ovde 20 minuta? Čovek koji je meni lično pretio šamaranjem. Znači, to se nije desilo ne znam gde. Ali vas molim sada da vidite kako je to izgledalo. Dakle, pretnja šamaranjem je jedna tema. Naravno, niti sam prijavio, niti bih, ja bih sebi u ogledalu delovao neozbiljan da prijavljujem Zorana Lutovca zbog pretnji, treba živeti posle sa tim.

Ali, ono što je indikativno je ono što je usledilo, a to je – šest dana, slovom i brojem, pravdanja onoga što je Zoran Lutovac uradio. Nema izvinjenja sa njegove strane, a sada traži izvinjenje. Nema sa njegove strane – pogrešio sam. Nema – neko me je možda nadigrao, isprovocirao, da ispadnem budala, pa mi zbog toga krivo. Ne, nego javne ličnosti, novinari, voditelji, obe televizije i sve novine u vlasništvu tajkuna Dragana Šolaka dnevno su pravdale postupak Zorana Lutovca. Jer, bože moj, jako se iznervirao i šta je drugo mogao čovek nego da preti šamaranjem. E, to vam je promocija nasilja u ovom društvu.

Zato su oni generator nasilja sa njihovim tvitovima, pretnjama, jurenjem ulicama i sve ostalo.

Hvala vam.
Reč ima predsednica Vlade Ana Brnabić.

Hvala vam.
I ja sam očekivala da ćemo današnju sednicu nakon svega što se desilo krenuti sa izvinjenjem, izvinjenjem od strane odgovornih ljudi, predstavnika naroda, predstavnika građana, jednoj od najvećih stručnjakinja za mentalno zdravlje dece, koja je u poslednjih nešto više od dve nedelje na prvim borbenim linijama, na prvoj liniji fronta za borbu za pomoć i podršku mentalnom zdravlju dece i roditelja, prvo u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ a onda i svima ostalima.
Nažalost, nismo čuli takvo izvinjenje. I to dovoljno govori o tome koliko je određenim političkim strukturama stalo do pomoći i podrške deci a koliko im je stalo, nažalost, da izvuku kakvu-takvu užasnu političku korist iz ove tragične situacije u kojoj se nalazimo svi mi, čitava naša zemlja, a pre svega deca i roditelji, posebno oni koji su stradali.
Ali, dobro, pred nama je još neko vreme ovde zajedno u Narodnoj skupštini, oči građana su uprte u nas, možda čuju to izvinjenje. Ja se duboko i iskreno nadam da će ga čuti, zato što mislim da je apsolutno, da ponovim još jednom, najporaznije što smo čuli do sada od te užasne tragedije, tog monstruoznog zločina, bilo to da određeni političari pokušaju da uruše integritet i kredibilitet najvećih stručnjaka, najpotrebnijih stručnjaka u ovom trenutku u ovoj zemlji.
Pričate o uređenom društvu, o uređenoj državi, vladavini prava, zarobljenom tužilaštvu, zarobljenom sudstvu, zarobljenim medijima, vi koji danas predvodite stranku koja je državu uništila i zgazila.
Opljačkano je bilo usput, kada su uništili sve institucije, kada su uništili sve strukture, kada su preko noći otpustili oko 900 sudija kojima je Ustav garantovao stalnost funkcije, kada je predsednik tadašnji te stranke, nekadašnji predsednik Republike Srbije priznao da su se spiskovi tužilaca i sudija pravili po opštinskim odborima te stranke i tako je izgledala ta država i tako je izgledala ta pravda i vladavina prava. To je onda valjda bila uređena država, ili ovo danas kada imamo promenjen Ustav na način da garantuje da ne postoji bilo kakav politički uticaj na sudstvo i samostalno tužilaštvo, a za koji oni nisu glasali i pozvali da se na referenduma protiv ovoga glasa, onda to valjda nije uređena država. Dobro.
Uređena država, dakle, gde je u 10 godina 450.000 ljudi ostalo bez posla. To je valjda bila pravna država, bezbedna država, država protiv nasilja, država u kojoj su porodice valjda mogle da očekuju neku pomoć i podršku, u kojoj nisu tačno znali ni kako da obezbede hleb za svoju decu, a ne nešto više.
Ne sećam se da je tada preterano ulagano u obrazovanje. Ne sećam se čak ni da su čučavci po školama rešavani.
Sećam se da ste ga, kada je Aleksandar Vučić postao predsednik Vlade 2014. godine, i tada posprdno zvali „premijer za čučavce“ zato što je rekao - do kraja mog mandata ne želim da u Republici Srbiji postoji škola koja ima čučavac. Da, bio je prilično konkretan zadatak. Da, vama je to bilo smešno. Meni nije, većini građana ove zemlje nije zato što je i to bio korak da napravimo neko društvo koje je dostojanstvenije za našu decu od onoga koje je bilo nekada. Bili smo u 21. veku, naše škole ne samo da nisu imale programiranje u školama, već nisu imale ni internet u školama. Vi bi danas da nas vratite na takvo društvo i takvo obrazovanje, takvu prosvetu. Ja ne bih i verujem da građani većinom ne bi.
Još jednom kažem - da li imamo mnogo problema? Da, imamo mnogo problema. Da li imamo još mnogo stvari koje treba da se urade? Da, imamo još mnogo stvari koje treba da se urade. Da li smo mnogo uradili? Jesmo, mnogo smo uradili i ja verujem da će…
Na kraju krajeva, kada pričamo o odgovornosti od koje mi ne bežimo, zato i kažemo – nikakav problem, evo, nemojte da kadrirate po Vladi, nemojte vi da odlučujte koji ministar je odgovoran ili koji ministar je dobro radio svoj posao, a koji nije, već hajmo na izbore. Ljudi su konačno i na ovoj sednici, tokom ove sednice videli i koliko ste zainteresovani za temu, i kako pričate o toj temi, i koliko provodite vremena u Skupštini, i koliko je neko, od onih koji su tražili ovu sednicu i ovaj Izveštaj, nakon samo dvadeset sati rasprave, pa čak i manje od toga, samo rekao mi napuštamo raspravu, ne želimo više u tome da učestvujemo.
U redu, hajmo na izbore. Hajde, evo, mi smo odgovorni. Vi ste ponudili građanima sve mnogo lepo, mnogo dobro, znate koja su rešenja, znate tačno kako da vodite državu, znate šta treba da se uradi. Hajmo na izbore, ne razumem zašto onda kažete – pa, Aleksandar Vučić pominjanjem izbora želi da razvodni situaciju, pa ne, pričate o odgovornosti. Hajmo. Mi smo ovde svaki dan, borimo se ovde, ne izlazim iz ove sale sa ministrima i svi resorni ministri su tu da odgovaraju na pitanja, nisam videla da ste vi tu. Ponudimo građanima pa, na kraju krajeva, uvek će biti kako narod kaže.
Kažete – predlagali ste mere. Verujte, ja nisam nijednu čula, osim onih koje su predložene na tim protestima. Vaše mere borbe protiv nasilja su smena Gašića, smena Vulina, gašenje medija koji vam se ne sviđaju i promena REM-a. Promena REM-a nema nikakve veze sa nama. Rekla sam ponovo i opet kažem – to je nešto što je na vama, izvolite, inicirajte, nikakav problem.
Da se ispune svi ti vaši zahtevi, evo, da pitam ja građane Srbije, a verujem da oni to jako dobro znaju, kako bi to sprečilo ovakvu neku tragediju u budućnosti i da li bi? Ne bi. Zato što ti zahtevi i te mere koje ste predložili ni nemaju nikakve veze sa tragedijom, zločinom, poginulom decom, imaju veze sa politikom i to su par ekselans politički zahtevi i, na kraju krajeva, bili ste dovoljno iskreni da verbalno kažete u stvari šta je jedini zahtev, ali nikad pisano, a to je da smenite Aleksandra Vučića, i to je u redu i on vam je čak rekao da ne beži od toga. Izvolite, sakupite 85 potpisa i idemo i na to. Narod želi, sve je u redu.
(Aleksandar Jovanović: To je tema?)
Tema je odgovornost, a tema je takođe i koje ste mere predložili. Ja pričam koje ste mere predložili, a pričam i da niko ne beži od odgovornosti.
Pored mera koje ste predložili u zahtevima vidim da je borba protiv nasilja, a pričate šta je sve nasilje i kažete – kontramiting je nasilje, iako ne postoji kontramiting. Postoji skup u petak 26. maja. Ne postoji ni jedan drugi skup taj dan, tako da ne znam kontra čega je taj skup. To je skup jedinstva. Skup koji će pokazati Srbiju nade, a ne beznađa. Nije kontramiting, ali vi kažete – to je nasilje. Dobro.
Recite mi onda kako to nije nasilje da blokirate Gazelu ili međunarodne putne pravce, da ljudi ne mogu da stignu svojim kućama, da ne mogu da stignu do svoje dece, da ne mogu da stignu kod lekara, da ne mogu da stignu u školu, da ne mogu da stignu na sport koji pohađaju njihova deca? Kako to nije nasilje?
Vama je kontramiting, koji ne postoji, već je samo skup, nasilje, ali blokiranje drugih građana da se slobodno kreću nije nasilje, i to dovoljno govori o tome koji su standardi vaši prema građanima. Mi ne delimo građane, ali za vas postoje građani koji smeju da vrše nasilje nad drugim građanima zato što su elita i u pravu su i šta god kažu to je u redu i oni građani koji u ovoj zemlji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na slobodno kretanje. Nemaju pravo na slobodno mišljenje, još manje imaju pravo da to slobodno mišljenje iskažu i ono što je, takođe, zanimljivo u poslednje vreme – nemaju pravo ni na političko delovanje.
Imamo dvojicu vrsnih sportista - Janka Tipsarevića i Dejana Tomaševića koji su se učlanili u SNS. Obojicu ste vi, poštovani narodni poslaniče, uvredili, obojicu. Zbog čega? Zato što su rekli da žele da učestvuju na neki način u političkom životu Srbije. Gde je to manir demokratski, gde je to manir jedne uređene države ili uređene političke partije? U kojoj zemlji je to manir da vređate nekoga kada se učlani u neku političku opciju, i to ljude koji su vrsni u oblasti kojom se bave i to na svetskom nivou i ljude koji su u svakom smislu proslavili ovu zemlju, ali su zaslužili uvrede od vas, jel? Dobro, valjda je i to neko nasilje. Šteta što ga vi ne prepoznajete. Vi mislite da je sve vama dozvoljeno, a ovi ostali kakvi su, je li, građani drugog, trećeg reda, bezubi, krezubi, sendvičari, droce, kako ih nazivate, takođe, oni nemaju pravo. Nemaju pravo da se skupe, nemaju pravo da se kreću, nemaju pravo da odlučuju o svojim političkim preferencama, nemaju pravo na svoje mišljenje i svakako nemaju pravo to mišljenje da iskažu.
Ne mislim da je to borba protiv nasilja. Mislim da je to najgrublje deljenje Srbije i mislim da ćete na to deljenje Srbije i na to ponižavanje ljudi stalno i stalno dobiti jasan i glasan odgovor u petak 26. maja na skupu „Srbija nade“.
Da vam kažem, tim merama koje ste predlagali po televizijama ili pisanim medijima ili kako god, na društvenim mrežama gde ste posebno aktivni vi i vaše kolege, dobili smo već neki rezultat. Juče je, dok je sedeo u kafiću u centru grada, napadnut politički analitičar Dejan Vuk Stanković. Napadnut je od strane mladića koji su rekli – znate šta, evo, ohrabrili smo se, evo, više se ne plašimo, ohrabrili smo se i, evo, jurićemo vas po ulicama. Takva je vaša borba protiv nasilja. Sa svih medija, onih koje niste tražili gašenje, već ste tražili za njih nacionalnu frekvenciju, sa svih medija smo čuli, od uvaženih profesora, da ćemo se juriti po ulicama, od vas sa društvenih mreža.
Poslušali su vas ljudi. Krenuli su da nas jure po ulicama i to ne samo nas političare, pa ni po jada, već ljude koji, takođe, samo imaju svoje mišljenje koje, eto, desilo se nije isto kao vaše.
Nisu politički aktivni, nisu članovi političkih stranaka, nisu politički aktivisti, nisu ni simpatizeri. Ljudi koji imaju svoje mišljenje koje je različito od vas, krenuli ste da ih jurite po ulicama. Eto, eto vašeg rezultata borbe protiv nasilja. Nadam ste da ste ponosni. Verujem da je to Srbija kakvu želite da vidite.
Mi takvu Srbiju, dok se mi pitamo, nećemo dati, nećemo dopustiti. Ministarstva će raditi svoj posao i u ovoj zemlji će svi imati jednaka i ista prava.
Tako da, nikakav problem, verujem da ćete uskoro doći na vlast, pa ćete valjda nas, kao što ste već pozivali, neke od nas ćete u zatvor, neke od nas, evo uključujući i mene ćete na doživotnu robiju bez suđenja, pa kakvi veze ima i da imamo suđenje kad su vaše sudije, postavite ih preko noći, politički podobni i vi im kažete šta da radite. Taj film smo u Srbiji već gledali.
Dobro, evo ja ću na doživotnu robiju, a oni naši članovi, simpatizeri koji su vam građani drugog i trećeg reda, kao što je jedan vaš ugledni novinar, na jednoj od vaših uglednih televizija rekao: „A oni će u logor“.
Dobro. To je vaš izborni program i to je borba protiv nasilja.
(Aleksandar Jovanović: Tema.)

Samo da zamolim da ne vičete sa mesta više. Nekoliko puta sa zvonom sam pokušao da vam skrenem pažnju. Aleksandru Jovanoviću, da.
(Aleksandar Jovanović: Hvala, predsedniče.)
Da ne vičete sa mesta, zamolio sam vas upravo ponovo.
(Aleksandar Jovanović: Možete nekad i vašima malo da kažete.)
Izvinite, nastavite.

Što se tiče propagiranja mantre kako je uvaženi govornik rekao, znate, mi, da, imamo mantru - borba protiv nasilja, razoružavanje Srbije. To je jedna od naših mantri ovih dana. Da vam kažem zaključno sa jučerašnjim danom u 19.00 časova do sada je oduzeto 35.052 komada oružja, od čega 28.105 oružja i 6.947 minsko eksplozivnih sredstava i 1.456.223 komada municije. To je naša mantra. Nastavljamo sa tim, kao i sa svim ostalim merama.
Još jednom i od vas, vi niste bili tako eksplicitni u rušenju kredibiliteta Instituta za mentalno zdravlje koji je zaista naša trenutna okosnica podrške deci, omladini i njihovim roditeljima i porodicama, ali ću vas samo zamoliti da nemate više tako duhovite „tvitove“ kao što ste imali 14. maja kada ste rekli - Institut za mentalno zdravlje bi morao da se oglasi u vezi sa glavnim pacijentom.
Mislim, znate, da nije na mestu, nije ni korisno, nije baš ni smešno, a mislim da svi zajedno kao političari, bez podele, treba zaista iz ovih naših debata ili iz ovog našeg blata u koje nas valjate svaki dan i svakog sata, svakog dana, da pokušamo zajedno da izvučemo i ne diramo i ne uvaljamo u to blato i one stručne ljude na koje se danas oslanjamo te institucije, te institute i te profesionalce.
Evo, ja bih vas ljudski to zamolila. Hvala vam.

Je li nešto po Poslovniku?
(Zoran Lutovac: Replika.)
Ne? Replika, dva minuta, prijavite se.

Najpre predsednici Vlade da kažem da kad za nekog kažete da je nenadmašan u reketu, ja ne vidim u čemu je tu uvreda? Znači, evo gospodin koji je stručan, ali za neki drugi reket se odmah javlja. Ja nisam mislio na taj reket na koji on misli. Ja sam mislio na reket u kojem se igra košarka. Pored Zorana Čuture i Zufera Avdije, Dejan Tomašević je bio jedan od centara koji se najbolje snalazio u reketu. Ja sam to napisao. Ništa više od toga i onda idu uvrede na moj račun. Evo, i sada dobacivanja na moj račun.

Dakle, što se tiče šamara koje pominje poslanik, taj šamar je bio upozorenje da se prekine sa pokušajem, znači sve vreme ide za mnom, provocira, i to je bilo upozorenje. Ja sam za razliku od onog što on kaže već sutradan na televiziji na kojoj sam imao šansu da to kažem da to nije u redu, da to nije dobra stvara, ali prosto sam reagovao ljudski na provokacije. Nisam se hvalio tim, nisam se time hvalio, on je postavio to na društvene mreže, a ne ja. Dakle, to je bio čisto odbrambeni gest.

Moram vam reći da predsednikov brat, Andrej Vučić, je pre nekoliko dana na raskrsnici ovde kod Skupštine dobacivao rečnikom svog brata: „Evo ga žuti stručnjak“. Njegovim rečima.

To je bilo dva minuta.

Još jednu rečenicu samo.

I posle je nastavio prostački da vređa. Uzvratio sam mu istom merom.