Zahvaljujem se, uvažena predsedavajuća.
Poštovane kolege i koleginice, uvažene građanke i građani Republike Srbije, ulazimo, tj. već smo u trećoj nedelji od početka diskusije po tačkama dnevnog reda o kojima govorimo i danas i čini mi se da što dalje idemo da nekako pojedinačno svako od nas gubi iz vida zbog čega je sazvana ova sednica, tehnički druga po redu, odnosno praktično jedna te ista sednica sa istim dnevnim redom. Gubimo iz vida da smo se okupili nažalost, na veliku žalost čitave nacije zbog dve tragedije koje su nas zadesile, jedne u okolini Mladenovca i Smedereva, a druge tragedije koja se dogodila u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i nekako gubimo iz vida odgovornost koju imamo i potežimo za argumentima svako od nas bez razlike gubeći iz vida da trebamo da iznađemo odgovore na sva pitanja koja su tog 3. maja i u noći između 4. i 5. maja za celokupno naše društvo se zapravo otvorilo.
Kada se sve to dogodilo, pričam u lično ime, sam sa sobom sa razmišljao šta je to što treba uraditi i negde sam došao do zaključka da je možda najbolji put da svako od nas, a pogotovo mi koji imamo odgovorne funkcije i koji predstavljamo građanke i građane možda za početak zaćutimo, da zaćutimo i da se zapitamo gde to sami grešimo u odnosu prema svojoj porodici, u odnosu prema svom neposrednom okruženju, prema svojim prijateljima, komšijama, rođacima, a tek onda da počnemo prstom da upiremo jedni u druge i da tražimo krivce u svemu onome što se dogodilo.
Plašim se, drage koleginice i kolege, a ne kažem da sam u pravu što sam tog stava, ali plašim se, uvažene dame i gospodo, da smo mi u tom procesu krenuli od nas i počeli smo odmah da tražimo krivce, da upiremo prstom i tako se nažalost odvija i ova sednica.
Danas je na dnevnom redu Izveštaj REM-a, o toj tački govorimo. Akcenat je da budemo objektivni na dve televizije, neću ih imenovati, sa nacionalnom frekvencijom. To je ono o čemu mi govorimo. Apsolutno smo zaboravili da i ti ljudi koji šetaju, su između ostalog kao jedan od krivaca videli, jedan od formata koji se emituje na tim, ali ne samo na tim televizijama.
Negde sam očekivao da ćemo govoriti o mogućim rešenjima. Čulo se jedno rešenje, da ih treba zabraniti. Dame i gospodo, zaboravljamo i gubimo iz vida da je posle 5. oktobra, bez namere da se vraćam na 5. oktobar, došao kapitalizam. Kapitalizam u svojoj osnovnoj funkciji ima jednu stvar koja se zove profit, a taj profit težnja svakog kapitaliste, prosto prirodno je, da ga maksimizira.
Kada govorimo o rijaliti programu, to je činjenično jedan od ili možda najjeftiniji sadržaj koji očigledno ima svog krajnjeg konzumenta i koji onome ko ga emituje donosi profit. Da li je rešenje zabraniti ga? Da li je rešenje zabraniti ga na nacionalnoj frekvenciji, a dozvoliti ga na kablovskim televizijama gde bi bio kao jedan od dodataka paketu koji bi se doplaćivao i gde bi se pri tom proizvođač istog tog sadržaja možda i oporezivao, pa se taj novac onda koristio za ulaganje, kako u obrazovanje, tako i u kulturu? To je možda jedan od modaliteta o kojim smo trebali ovih dana da govorimo.
Ovaj sadržaj smo negde optužili za krivca. Ja sam hvala Bogu roditelj dva dečaka koji su još uvek mali, ali imam prijatelje koji imaju decu tu negde tih godina, 10, 11, 12, 13, 15. U razgovoru sa njima ni jedan mi nije rekao da njihova deca prate televiziju. Oni su na društvenim mrežama. To su generacije koje su rođene i odrasle u eri interneta. Lagaću ako kažem da do njih taj sadržaj koji se emituje u tim programima ne dolazi, da on dolazi putem društvenih mreža u kratkim formatima, u formatima od nekih 30 sekundi i možda do njih dolazi ono najgore što se dešava upravo u tom programu.
Ali, šta ćemo sa društvenim mrežama? Kako ćemo njima da se suprotstavimo? Šta je put da nekako i roditelji mogu da iskontrolišu šta je to što rade njihova deca na društvenim mrežama i kojim jezikom komuniciraju sa svojim vršnjacima, ne samo na društvenim mrežama već i u viber i drugim grupama preko kojih komuniciraju.
Možda je trebalo razgovarati i o tome na koji način i kako edukovati roditelje o svemu tome, o pretnjama koje postoje i svemu onome što su zamke koje mogu da ne vide, a mogu da im se dešavaju u njihovoj kući. Plašim se da ni o tome nismo govorili i plašim da smo nastavili u svim prethodnim danima, kako i danas, da optužujemo jedni druge za to ko je više, ko je manje kriv i da posežemo za određenim političkim potezima ne bi li smo to donekle pretočili u političke poene i nekome se dopali, opet na ovoj ili onoj mreži.
Takođe, u jako teškim danima za našu državu pogođenom svim ovim tragedijama, paralelno sa tim mi smo imali i napad i na SPC, mi smo u prethodnim danima imali dešavanja i na Kosovu i Metohiji, na severu Kosova i Metohije. Socijalistička partija Srbije je ovo sve vreme pozivala i dalje poziva na preko potrebnu političku stabilnost, jer jedino uz političku stabilnost, uz jednu kulturu dijaloga, pre svega iz ovog doma, uz pokušavanje iznalaženja rešenja možemo da dođemo do kvalitetnih zaključaka i do rešenja koja nas nekuda mogu odvesti.
Zato se plašim da samo oko jedne stvari svi zajedno nismo sebi smeli da dozvolimo političko nadmudrivanje, a dozvolili smo to političko nadmudrivanje, a to je upravo Srbija, Srbija i njena budućnost. Zato vas pozivam uvažene koleginice i kolege da pokažemo i odgovornost i zrelost i da ovu diskusiju u daljim danima probamo negde svi da implementiramo sebe u najboljem svetlu i da prvi odavde svi pošaljemo poruku, svi zajedno da svi želimo Srbiju bez nasilja, da svi želimo prosperitetnu Srbiju, da svi mi volimo našu Srbiju jer je ona jedna jedinica i nemamo drugu. Zahvaljujem.