Ali, takvu vrstu demokratije, takvu vrstu slobodnog društva, takvu vrstu vladavine prava to će građani morati da sačekaju na vas da se vratite na vlast pa ponovo da provedete reformu sudstva kakvu ste provodili 2009. godine, pa ponovo bez obzira na Ustav i garantovanu stalnost funkcije da preko noći politički smenite sve sudije, postavite svoje tužioce, pa onda, kao što je i predsednik vaše stranke, obećavao revanšizam, mi svi u zatvor, a onda će valjda bit mir i stabilnost i to je ta nova lepa, dostojanstvena, mirna, slobodna Srbija.
Kažete na početku, što mi je takođe izuzetno važno za građane, kažete – evo nas u finalu ove sednice. Da, evo nas u finalu ove sednice. Ove sednice, poštovane građanke i građani Republike Srbije, koje ne bi ni bilo da poslanici većine nisu glasali za dnevni red, zato što ni za dnevni red sednice, koju ste zahtevali, sa dnevnim redom koji ste predlagali, niste glasali.
Dakle, da nije bilo ovih ljudi ovde, poslanika većine, ne bi ni bilo ove sednice. To je demokratija. To je naša posvećenost demokratiji. To je ono gde mi mislimo da je ovo institucija, kao u svakom normalnom društvu, u kojoj treba da se razgovara na svaku temu.
Kažete – ova sednica traje nedeljama. Tako je, traje nedeljama. Ja sam ovde sedela punih pet dana, pažljivo slušala, odgovarala, raspravljala, objašnjavala, davala podatke. Neki od vas, od organizatora protesta protiv nasilja, a koji su istovremeno i narodni poslanici, čiji je posao da sede u ovoj Skupštini, koji su takođe plaćeni za to od strane svih građana Republike Srbije, a koji bi tim pre morali da prisustvuju ovim sednicama, pošto ste vi tražili ovaj dnevni red i razgovaramo o zahtevima tog protesta koji vi organizujete, se nisu udostojili da se pojave u toku tih pet dana da o tome raspravljamo. Niti da se pojave.
To je, takođe, vaša posvećenost, odnosno ne posvećenost demokratskim principima i normama.
To je, takođe, najbolji pokazatelj vašeg nepoštovanja prema ovoj državi, institucijama ove države i građanima, pre svega onim građanima koji protestuju, zato što ako niste u Skupštini, zašta vas ljudi plaćaju, što je vaše radno mesto, da razgovarate o ovim temama, a kako mislite da se ti zahtevi ispune? Kako mislite da se to reši? Na ulici, nasiljem, kao rezultat protesta protiv nasilja? Nije realno. Realno bih rekla – nije ni normalna, demokratska, civilizovana, pristojna, tolerantna Srbija koju kažete da želite i koju kažete da propagirate.
Pa, i ovaj kvorum i sve ovo što se dešavalo i juče i danas na najbolji način je pokazalo koliko vam je zaista stalo da razgovaramo o ovim stvarima.
Zahtev za smenu ministra Bratislava Gašića je jedan, koliko sam razumela, od osnovnih zahteva i vas i protesta protiv nasilja. Da li je moguće onda da juče dva puta, u dva navrata i danas u jednom navratu vi ne možete da se prikupite da bi imali kvorum?
Da li je uopšte moguće da organizatori protesta protiv nasilja ne mogu da se pojave u Skupštini da bi obezbedili kvorum da se o tome razgovara, onako kao što se to desilo juče ujutru u 10 časova, pa ponovo u 11 časova, pa danas u 10 časova? To pokazuje vaše nepoštovanje prema tim ljudima, na prvom mestu, koji svaki dan šetaju i protestuju.
To što vi ne možete da se udostojite da dođete u Skupštinu da razgovarate o ovome, to što ne samo da su poslanici većine glasali za dnevni red da bi se o ovome razgovaralo u Skupštini, zato što vi niste, nego i zato što su morali da dođu u najvećem broju, nije bilo ni dovoljno ni 30, ni 35, pa nije dovoljno ni 40 bilo poslanika većine da daju kvorum, zato što vi niste došli.
Ali, hajde što nisu došli neki od, rekla bih…
(Aleksandar Jovanović: Jel moguće?)
