Ovo je izuzetno važno i jako bitno. Mi smo, kao što je narodni poslanik rekao, sazvali pres konferenciju i predložili mere. Da, mi smo predložili mere, konkretne mere – razoružavanje Srbije, zapošljavanje još dodatnih 1.200 policajaca da dodatno obezbeđuju škole, izmene Krivičnog zakona, izmene Zakona o oružju i municiji, Radna grupa za mentalno zdravlje, pre svega, mladih ljudi i podršku mentalnom zdravlju, Savet za borbu protiv vršnjačkog nasilja u najkraćem. Šta ste vi predložili? Koje mere ste vi predložili? Nijednu meru i to je, u stvari, problem politike u Srbiji. To je problem sa kojim se suočavamo mi, poštovani građani Republike Srbije, ne samo mi u izvršnoj vlasti, ne u parlamentu, to je problem sa kojim se suočava čitavo naše društvo, problem zbog koga smo negde i došli u situaciji u koju smo došli.
Ja sam se, kao što sam rekla i kao znate, upravo vratila u utorak uveče iz Londona i tamo sam videla jednu zanimljivu stvar koju mogu da podvučem kao paralelu sa političkom scenom u Republici Srbiji. Izašao je državni sekretar za energetiku, koji je po staležu iznad ministra za energetiku, Grant Šaps i predložio građanima Velike Britanije nov energetski plan za Veliku Britaniju.
Znate, šta je uradila opozicija u Velikoj Britaniji? Odmah nakon toga izašla sa svojim energetskim planom. Vlast je predložila plan, opozicija je građanima predložila plan i onda možete da debatujete oko suštinskih stvari, onda možete da vidite šta vlast nudi, a šta nudi opozicija. Mi nikada ovde ne dobijemo kontramere, mi nikada ne dobijemo plan šta vi predlažete, mi nikada ne dobijemo vaše predloge, ni na mere niste odgovorili merama. Pet dana sam bila ovde nijednu meru osim, slovom i brojem, troje poslanika koji su pričali o merama i nešto predložili. Gde je bila ta opozicija, ta ozbiljna opozicija, ta koja traži normalnu, pristojnu, demokratsku Srbiju, da kaže – izvolite, ljudi, ovo je naš plan mera, ovo mi predlažemo, pa da raspravljamo o merama? Ne, naša opozicija toliko ima ideja da uvek kaže – to ne valja, vi ste krivi, vi ste krivi za ubistvo dece i ta mera razoružavanja Srbije i to vam je neka mera, to zapošljavanje još 1.200 policajaca, jedni kažu – da treba, drugi kažu u opoziciji – ne, ne treba. U okviru samih poslaničkih grupa jedni kažu – nema dovoljno policajaca, drugi kažu – ima previše policajaca. Gde su vaše mere? Gde je vaša odgovornost prema građanima?
(Ivana Parlić: Ukinite „Pink“.)

Parlić, poslednje upozorenje.

Gde je vaša odgovornost prema tim ljudima koji protestuju da date predlog šta treba uraditi u Srbiji? Nema ga. Nema ga, nema nijedne mere, ni danas nema mere, ni 18. maja kada je počeo ovaj saziv nije bilo mera. Da, mi smo mere predložili. Gde je bila vaša mera?
(Narodni poslanik Tatjana Manojlović dobacuje iz klupe.)

Manojlović, isto, poslednji put.

Kako mi da razgovaramo ovde supstancijalno o stvarima na način kako su naši građani zaslužili i kako zaslužuju, ako vi ne date nijedan predlog, nego samo pričate – vi ste krivi, vaša je krivica, a gde su vaše mere? Nijedna mera, dobro.
Opet smo sada čuli – razoružavanje Srbije neće promeniti ništa. Dobro. Čuli smo, dakle, da ni ta mera, je li, nije dobra i da ništa neće promeniti. Ja se ne slažem i verujem da se većina građana Republike Srbije, uključujući i one koji protestuju svake nedelje protiv nasilja i veliki broj njih sa tim ne slaže.
Razoružavanje Srbije, kao meru, su predložili, dakle, pozdravili svi, uglavnom, i da kažem, poštovani građani, do 19.00 časova, juče, 14. juna, ukupno smo prikupili 70.130 komada oružja, 3.176.206 komada municije, 24.498 komada minsko-eksplozivnih sredstava, tako da je ta mera jedna od najboljih mera koje smo do danas imali, ali da ne pričam ponovo. Pričala sam i biće vremena, nažalost, verovatno se ponavljamo, i tokom ove tačke dnevnog reda.
Znate, mi smo razoružavali i značajno se smanjio broj oružja u posedu građana Republike Srbije od te 2012, praktično 2013. godine kada se promenila vlast. Za razliku od vas koji danas nama nešto spočitavate, a koji nikako niste reagovali na slične tragedije u prošlosti, od tragedije užasnog zločina 2002. godine u Leskovcu, a kada je ubijeno sedmoro ljudi, do masovnog zločina 2007. u Jabukovcu kada je ubijeno devetoro ljudi, broj oružja u posedu građana Republike Srbije se drastično povećao. Tako je to izgledalo dok ste vi bili na vlasti.
Tada opozicija nije bila takva da kaže – vi ste krivi. Ne, bila je takva da kaže – hajde da vidimo šta svi zajedno možemo da uradimo zato što je ovo problem našeg društva i mi smo prvo ljudi, a onda političari. Niste vi krivi. Niste krivi vi političari koji ste između 2002. i 2007. godine bili na vlasti zato što ništa niste uradili, zato što ste dodatno dopuštali da se građani Srbije naoružavaju.
Pretpostavljam zato što su mislili da su mnogo bezbedni i da je mnogo sigurna zemlja, pa su se dodatno naoružavali, a vi delili dozvole šakom i kapom. Ne, opozicija to tada nije koristila, kao što niko nikada nigde to nije iskoristio, nigde na svetu, nikada. Dobro.
Kažete – razoružavanje neće promeniti ništa, ali ne predlažete i dalje šta će promeniti, osim što kažete – smena Bratislava Gašića, ali sam čula jednu dobru stvar, u redu, kažete na kraju – i ostavka cele Vlade. Nikakav problem. Kao što sam i rekla, samo nakon toga idemo na izbore. Nema prelazne Vlade. Idemo na izbore. Kada smo rekli – idemo na izbore, onda su se neki od vas javili i rekli – ne izbore, sada pravimo pokret da bi se borili protiv izbora, nego tehnička Vlada, na vlast bez izbora. Ne. Možemo da idemo na izbore u svakom trenutku. Ako mislite da smo izgubili legitimitet, da građani misle da ne radimo dobro, većinska Srbija, u redu, u svakom trenutku, samo što mi se činilo da ste rekli – nikako u ovom trenutku izbori.
Vi kažete – mi ignorišemo građane Srbije koji šetaju, koji protestuju. Upravo suprotno. Institucionalno vi ignorišete te građane. Još jednom da vas podsetim, da nije bilo poslanika većine, ova sednica se ne bi desila, ne samo na ovu tačku dnevnog reda – smena Bratislava Gašića, nego čitava sednica i o REM-u i o bezbednosnoj situaciji i o svemu drugom se ne bi desila, jer vi niste glasali za dnevni red ove sednice. Institucionalno vi ignorišete te građane, ignorišete njihove zahteve i pokušavate da ih zloupotrebite za nasilnu smenu vlasti. Da ne želite nasilnu smenu vlasti, želeli biste izbore. Jedino što vi ne želite su izbori i zato niste ni tražili moju smenu, nego ste tražili smenu Bratislava Gašića, ne moju, da slučajno ne bi doveli do izbora.
(Radomir Lazović: Evo prilike da date ostavku.)

Lazoviću, i vama poslednji put.

Nikakav problem za moju ostavku.
Poštovani građani Republike Srbije, nekad odgovaram i to toliko i traje iz razloga što ne odgovaram samo narodnom poslaniku koji je izložio i otvorio ovu tačku dnevnog reda, već i onima koji mi dobacuju sve vreme. To je valjda demokratska rasprava. To je valjda kulturno ophođenje među pristojnim ljudima, to stalno dobacivanje, pa da vam kažem – dobačeno mi je - samo dajte ostavku. Nikakav problem, nego kada dam ostavku, nemojte da pravite onda proteste protiv izbora, kao što ste obećali. Da ne bude kao sa ovim što je držao lutku – e, uhapsite onoga što je držao lutku. Kada uhapsimo onog što je držao lutku, što ste uhapsili onog koji je držao lutku, nego hajmo na proteste protiv njega. Samo da se dogovaramo da danas kažete isto ono što ste govorili juče i sve će biti mnogo bolje.
Da vam kažem kakva je razlika između politike i atmosfere u Srbiji nekada i u Srbiji sada, pošto je pričao narodni poslanik i o tome kako je moguće da maloletnik ide u streljanu, da se kupuju sefovi, kako se drži oružje, zašto nema jače kontrole, čija je odgovornost itd, itd. Dakle, samo tri pokazatelja.
Broj teških ubistava u Republici Srbiji bio je najveći u periodu 2001. do 2012. godina, uključujući ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije, i to u dvorištu Vlade Republike Srbije, gde bi valjda trebao da bude najbezbedniji kao predsednik Vlade Republike Srbije, pa onda možete da zamislite koliko su se tih godina građani Republike Srbije osećali bezbednosti, policijskih generala, masovnih ubistava i pucnjava. Broj teških ubistava je bio najveći u tom desetogodišnjem periodu dok ste upravo vi bili na vlasti, 2002. do 2012. godina.
Broj stradalih ljudi, po najviše, nažalost, žena u porodičnom nasilju najveće je bilo u desetogodišnjem periodu 2002. godine do 2012. godine i svaki pojedinačno te godine veći, nego prethodne dve godine pojedinačno, svaki.
Broj oružja po glavi stanovnika je bio najveći u periodu 2002. do 2012. godine. Maksimum dostigao 2008. godine nakon užasnih masovnih ubistava koja su se desila i 2002, a onda ponovo 2007. godine. Od tada kada se ponovila tragedija od 2002. godine, kada se ponovila 2007. godine, ne da niste razoružali Srbiju, nego ste nastavili da dajete dozvole za nošenje i držanje oružja građanima Republike Srbije, pa se onda desilo i ono masovno ubistvo 2013. godine.
Toliko o tome kako su se građani osećali nekada, a kako se osećaju danas. Toliko koliko je tada Srbija bila bezbedna država, a toliko i o vlasti i opoziciji. Nikada ni u jednom trenutku tada to nije bilo iskorišćeno za političku borbu i politički obračun zato što su to ljudske tragedije, zato što se to ne politizuje, zato što ne možete da gradite politiku na grobovima dece i odraslih. Zato što se to jednostavno u pristojnom svetu ne radi. Pristojni ljudi to ne rade. Nikada nisu ni u jednoj zemlji na svetu, ni u SAD, ni u Norveškoj, ni u Nemačkoj, ni u Belgiji, nikada nigde, samo ovde, samo u Srbiji, samo vi u istoriji svetske politike. Samo ovde, samo u Srbiji i samo vi i nastavljate.
Govorite o tome kako funkcionišu službe bezbednosti, time direktno potcenjujete i ponižavate pripadnike službi bezbednosti, a pre svega pripadnike MUP-a. Te pripadnike koji su uhapsili Belivuka, koji su uhapsili pripadnike organizovane kriminalne grupe Balkanski kartel, mnogih drugih organizovanih kriminalnih grupa, koji su upravo juče priveli trojicu pripadnika albanskih, odnosno prištinskih specijalnih ili kako god ih zovu, snaga na teritoriji centralne Srbije. Te ljude vi ponižavate, ne mene, ne ministra Gašića.
Ministar Gašić, iskreno da vam kažem, i na tome mu takođe svaka čast, postavio je sve najbolje ljude na rukovodeće pozicije MUP-a, ljude za ponos, te uniforme Republike Srbije i čitave te službe kao državne sekretare. Fenomenalne ljude. Ne verujete meni? Svakako ne morate, ja nisam objektivna. Evo, razgovarajte sa organizacijama civilnog društva koje su članovi Nacionalnog konventa po EU. Kako ti ljudi razgovaraju sa njima i koliko su transparenti kada se recimo govori o Zakonu o policiji? Pitajte njih kakvi su to ljudi i na koji način obavljaju svoj posao, problematiku MUP-a i kako komuniciraju i sa nevladinim organizacijama, sa civilnim sektorom i sa ljudima koji se ne slažu sa nama po mnogim stvarima po pitanju bezbednosti, da takav niko komunikacija i razgovora nikada u Republici Srbiji postojao takvi stručnjaci, takvi stručni ljudi, ljudi sa toliko poštovanja i prema ovoj zemlji i prema svim njeni građanima. Njih ponižavate, ne mene.
Kao što ste, kada sam bila ovde prošli put ponižavali i pokušavali da urušite profesionalni integritet jedne od naših najvećih stručnjakinja ili stručnjaka, ako govorimo o jeziku rodne ravnopravnosti, mentalnog zdravlja dece, zato što vam to nije važno. Zašto bi to vama bilo važno? Pa, jel vama stalo do mentalnog zdravlja dece? Ne, vama je stalo da pokupite neki političke poen na ovoj tragediji, pa onda hajde kolokvijalno, kako bi se reklo, da bacimo pod autobus i najveće stručnjake, one od čijeg profesionalnog integriteta nama danas zavisi mentalno zdravlje naše dece. Nema veze, danas je na dnevnom redu policija i pripadnici službi bezbednosti.
Urnisali smo policiju. Vi imate obraza to da kažete? Ja mora da nisam baš sasvim sama svoja ako vas četvrti put pitam da li imate obraza, pošto ga očigledno nemate, ali ja se i dalje čudim, pa očigledno vređam sebe…
(Borislav Novaković: Vređate poslanike.)
Vređam sebe, rekla sam da nisam sama svoja…

Da ne vičete iz klupe, Novakoviću.

Sebe vređam.
Urnisali smo policiju, kažu oni ljudi koji dok su bili na vlasti plata pripadnika MUP je bila čitavih 41.740 dinara. Vi ste mislili da oni toliko vrede? Vi ste mislili da oni toliko zaslužuju? I to je, samo da vam kažem, bila maksimalna plata u to vreme.
Uzela sam najveću platu u tih 10 godina dok su bili na vlasti, 41.740 dinara. Pitajte pripadnike policije da li su imali cipele, čizme, cokule? Da li su imali uniformu? Da li su imali kape i koliko uniformi su imali ? Da li su imali zimsku uniformu? Pitajte, molim vas kako je to bilo biti pripadnik policije dok ste vi bili na vlasti?
(Narodni poslanik Borislav Novaković dobacuje s mesta.)

Novakoviću, ponovo.